Ваша Екселенцијо,
Обраћамо Вам се у вези с немилим догађајима на Косову и Метохији и уверени смо, да разумете нашу бригу за тешке услове живота тамошњих Срба и да разумете нашу бригу због неправде са Запада према Републици Србији, јер јој је Запад окупирао део државне територије и на њој успоставио власт шиптарске сепаратистичко-терористичке организације. У потпуно нарушеним међудржавним и међунационалним односима у Европи, Влада РС Крајине у прогонству сматра да кршење права српског или словенског народа у било којој држави не сме бити занемарено – ни од словенских држава, ни од друштвених словенских организација. С обзиром да су западноевропске државе и у претходним столећима, на сличан начин, угрожавале поједине словенске народе, а посебно Србе. Против Срба су стално придобијали припаднике Шиптара, а често и друге балканске Словене – Хрвате, Словенце и Бугаре. На основу ових историјских чињеница, желимо да Вас подсетимо на немиле догађаје на Косову и Метохији из 1903. године, у које се умешала Русија и одлучујуће спасила српско становништво, којем је у Косовској Митровици био припремљен покољ и прогон у Србију – тада су Косово и Метохија биле у границама Турске. Почетком априла те 1903. године, у Косовску Митровицу је дошао руски новопостављени конзул Григорије Степанович Шчербин. Тога дана је вођа Шиптара на Косову и Метохији, Иса Бољетинац, послао гласоговорника, који је обилазио све улице у граду и јављао да ће бити запаљена она кућа која буде уступљена руском конзулу. Турске власти нису спречавале ову самовољу Шиптара, који су отворено говорили, да не желе руске дипломате у градовима Косова и Метохије. На овоме се није завршило. Иса Бољетинац, који је био плаћен од Аустроугарске, нападао је, с 2000 наоружаних Шиптара, насеља на Косову и Метохији и постављао своје људе, на место службеника турске власти. Тих 2000 наоружаних Шиптара су напали Косовску Митровицу, с циљем да учине покољ над Србима и прогон Срба у Србију. Срби су се самоорганизовали и почео је ватрени обрачун у граду. Руски конзул, Григорије Степанович Шчербин, пришао је Србима у помоћ и измолио Турке да му уступе неколико топова. Турци су се нехајно супротставили наоружаним Шиптарима, па је терет одбране пао на Србе. На њиховом челу је био руски конзул. Командовао је артиљеријом и јуришао са Србима до непријатељских склоништа. Срби су успели да поразе ове разбојнике и да их избаце из града. Они су сутрадан обновили напад на град, али су опет потучени. Тада је Иса Бољетинац задужио једног свог човека и он је ушао у град и с леђа пуцао у конзула Шчербина, тешко га ранивши. Лекарска интервенција није успела и руски конзул је преминуо 10. априла 1903. године.
Ово јуначко и хумано дело руског конзула је подстакло и уметнике. Један књижевник му је посветио песму, а Слободан Јарчевић му је посветио књигу: „Запад и руско-српски односи“, која ће ускоро изићи из штампе. Иначе, ова књига је писана на основу предлога уважених чланова Руске академије наука и уметности у Санкт Петербургу и у духу с одлуком Председника Руске Федерације, ЊЕ Димитрија Анољевича Медведева, од 15. јула 2009. године, којом је наложио искључивање фалсификата из руске историографије.
Влада Републике Српске Крајине цени да јуначко и хумано дело Шчербина обавезује и Руску Федерацију и државнике српских земаља, да му се укаже дужно поштовање. У том смислу, Влада РС Крајине ће предложити, да се погинулом руском конзулу подигне достојан споменик у центру Косовске Митровице. Уверени смо да ће ову замисао помоћи у Србији неке политичке партије, власници предузећа и многе друштвене организације, међу којима су студентске и омладинске.
Ваша Екселенцијо,
Уздамо се да ћете подржати ову иницијативу и да ћете пренети Влади Руске Федерације, да је и она подржи и, на сваки могући начин, помогне подизање овог споменика. У првом реду, Ваша Влада би могла о овоме обавестити УН и друге међународне организације, што би било много сврсисходније, него да то чини само Влада Републике Србије. Ово писмо ћемо доставити председнику, премијеру и председнику Скупштине Републике Србије, у нади да ће и они подржати наш предлог и у договору с Владом Руске Федерације омогућити подизање споменика у Косовској Митровици – великом Словену, руском конзулу Григорију Степановичу Шчербину.

Ваша Екселенцијо,
С обзиром да дипломатско представништво Руске Федерације у Београду, не сарађује с Владом РС Крајине у прогонству, ово писмо има одлике отвореног и сигуран сам да овај корак неће нанети Вашој држави никакву штету, него ће помоћи, да јавност сазна – да је Русија и у то давно доба заступала и борила се за правду и хуманост међу државама и народима, о чему сведочи и жртвовање Григорија Степановича Шчербина.
С поштовањем,

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Милорад Буха, премијер

Respected president,

We are reminding you on the fact that the Croatian police and army expelled the Serbian population from the Republic of Serbian Krajina and Croatia. Before the upcoming 15^th commemorate of the Croatian crimes of genocide against the Serbs, the president of the Republic of Croatia, Ivo Josipovic, visited Belgrade, Serbia. During this visiting an inappropriate acts of the governmental institutions and the media appeared.
The media portrayed the president of Croatia as a president of a friendly or an ally country and not a president of a country that committed unimaginable crimes against the Serbian population. These crimes include extermination of Serbs, Jews, and Gypsies during WW2 as well as expulsion of 800,000 Serbs from the Republic of Serbian Krajina and Croatia as a whole, in which these people have not yet received any compensation for their lose. Not even one Serbian journalist responded on the statement of the Croatian president, that today’s Croatia is founded on the anti-fascists struggle and that his father was a member of the partisan army. Every moral journalist would respond with the following questions:
- If Croatia is founded on anti-fascism, why did Croatia then expel the families of the anti-fascist fighters in 1995 [until 1944, on the territories of the Republic of Croatia and Republic of Serbian Krajina the Serbs constituted 98% of the anti-fascist partisan army]
- If your father was a member of the partisan army, how come your country [Croatia] expelled the families of your father’s wartime comrades?

- If Croatia is founded on anti-fascism, how come that almost all anti-fascist monuments dedicated to the struggle against Nazi-Germany and Nazi-Croatia, have been destroyed in Croatia?

Respected president, we are begging you in the name of the 800.000 expelled Serbs, in the name of the history and fatherland, to not forgive Croatia for its crimes of genocide and crime against the peace; those crimes never age! Individuals who do not prosecute neither condemn such crimes and the perpetrators, are according to international law co-perpetrators.
This letter has a charecter of an open discussion.

The government and parliament of the Republic of Serbia Krajina
Milorad Buha [president] and Rajko Lezajic

Хрватска „демократија“ показује свакодневно своје ружно, фашистичко лице. На стадиону фк ДИНАРА из Книна, а у поводу 15 година од окупације Републике Српске Крајине, назване Даном (по)БЕДЕ, одржана је маскарада – уз обиље кича и неукуса. Сваком озбиљнијем војном професионалцу постројене “постројбе подсећају на циркус МОНТИЈА ПАЈТОНА. А у тим “постројбама” су озбиљне убице, зликовци, криминалци – којима је заједнички именитељ ПАТОЛОШКА МРЖА ПРЕМА СРБИМА И СВЕМУ ШТО ЈЕ СРПСКО. Своје јунаштво су доказали убијајући, на кућном прагу и у избегличким колонама, жене, децу, старце.

Пљачкашка хорда звана УДРУГА ДОМОЉУБНОГ РАТА, чије врлине ИЗМИШЉА Јосиповић, председник неофашистичке творевине звана р.Хрватска подели медаља и одличја. Одликовани, у двадесетак колона, кренуше у Срб – с намером да малтретирају Србе-повратнике. Опијени славодбитним говорима, у којима је величан пљачкашки поход на РСК, зауставили су се у месту Доња Суваја – у близини Срба. У кафе МОНАКУ су насрнули на присутне госте, Србе-повратнике. Превртали су столове и урлали: “Уби четника!”, “Клаћемо Вас опет!”

Тако су, пре неколико дана у Србу, са испруженом руком узвикивала фашистички позрав “ЗА ДОМ СПРЕМНИ!” Можемо само замислити како су се осећали мештани, повратници, који су поверовали неофашистичкој власти у Загребу и њеним пропагандним триковима. А Хрватски војници су 1941 годне, на најсвирепији начин, убили 266 житеља овога села – махом жена и деце. И док се у својим говорима, а зарад пријема у ЕУ, “ДУЖНОСНИЦИ” се заклињу у највише стандарде о људским правима. Преко своје криминалне УДРУГЕ ДОМОЉУБНОГ РАТА и својих домољубаца, шаљу јасне поруке онима који су поверовали у хрватске пропагандне трикове и вратили се на своја исконска огњишта. А у Чавоглаву, родном месту певача Марка Перковића Томсона, познатог по величању нацистичког хрватског усташтва на концертима. А он је пореклом православни Србин. Одржано је ПАРАЛЕЛНО ОРГИЈАЊЕ НАЦИСТИЧКИХ УСТАШКИХ ДОМОЉУБА. Разуларена маса, бројно вишеструко присутнија него у Книну, под крајње циничном паролом “ДАН ДОМОВИНСКЕ ЗАХВАЛНОСТИ”, слави окупацију РСК.

Хрватски медији о томе не извештавају. То је њихов допринос затирању свега што је српско у РСК. И то је разумљиво. Медији у Србији ћуте. КАНДЕ по ЧАНКОЛИСЦИМА! Шта рећи, осим мисли једног од најумнијих Срба. А и њега, опрезно, проглашавају Хрватом – владика Његош: “…Не бојим се кота свеколика,//Нека га је ко на гори листа,//Но се бојим од зла домаћега!…”

Заменик председника

Сево Куриџа

Др Борис Тадић

11.000 Београд, Андрићев венац бр. 1.

Господине Председниче,

Подсећамо Вас, да је идућег месеца петнаестогоишњица прогона српског народа из Републике Српске Крајине и Хрватске и да је јучерашња посета председника Хрватске, г. Иве Јосиповића, Републици Србији нанела огромну штету Србији и прогнаном српском народу из Републике Српске Крајине и Хрватске. Посета је прошла у атмосфери „разумевања, помирења и градње добросуседских односа“, како је то изражено у обостраним изјавама државника и најавама медија. Такаве изјаве су грех према српским жртвама и прогну 800.000 Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске.

Могао би се поднети израз „помирење“ за односе две државе које су подједнако одговорне за неке немиле међусобне догађаје и подједнако спремне да (на равноправној основи) сносе терет отклањања последица тих немилих догађаја. Али, у случају српско-хрватских односа, нема никакве равнотеже у одговорности за разбијање Југославије и изазвање ратове од 1990. до 1995. Кад је реч о Србији и Хрватској, јасно је да је једино Хрватска крива за злочин против мира и злочин геноцида над српским народом (чему су следили и злочини над припадницима других народа), а у томе су јој били савезници државници Словеније, државници муслимана и католика у Босни и Херцеговини и шиптарски сепаратисти у Републици Србији.

Такав злочин према миру и злочин геноцида над народима је обавила Немачка, од 1939. до 1945. и нико није Немачкој пружио шансу од нападнутих држава, да се с њом постигне међусобно „разумевање, помирење и градња добросуседских односа“. Оваква намера је усвојена тек кад је Немачка платила ратну одштету свакој држави коју је војно напала, разорила, побила део становништва, а покореном и прогнаном народу одузела сва људска права. На исти начин, мора да одговара и Хрватска, а Србија је најобавезнија да покрене против Хрватске процес пред Међународним судом правде у Хагу, у УН, у ЕУ, у ОЕБСУ и другим међуанродним организацијама, јер је Хрватска окупирала део српских етничких и историјских територија и прогнала горе наведену бројку Срба.

Ништа није једноставније од схватања чињеница хрватског државног злочина против мира и хрватског злочина геноцида над српским народом, од 1990. до 1995 – који су били наставак злочина геноцида над Србима, којег је хрватска обавила (у савезу с Немачком) у Другом светском рату, од 1941. до 1945, кад је у конц. логорима смрти и на друге начине убила 1/3 Срба у Републици Српској Крајини, Хрватској, Босни и Херцеговини, Рашкој и Срему и кад је убила све похватане Јевреје и Роме.

Очигледни су кораци Хрватске у злочину против мира и злочину геноцида над Србима. Погледајте их:

1. Хрватска није искористила одребу Устава из 1974 – за издвајање из Југославије мирним путем, што је било предвиђено;
2. Хрватска је 1990, прегласавањем српских посланика у Парламенту, укинула државотворност српском народу и прогласила га националном мањином и двонационалну Хрватску претворила у једнонационалну. Идентично би овом поступку било – кад би Валонци у Белгији прогласили Фламанце националном мањином, а Белгију прогласили само државом Валонаца;
3. Хрватски председник, Иво Јосиповић, није престајао да понавља право на државотворност хрватског народа у Босни и Херцеговини, а једном речју није споменуо државотворност српског народа у бившој Хрватској. А треба знати, да после турске окупације Балкана (у 15. столећу), Срби Републике Српске Крајине имају најстарији државотворни статус – стекли су га у Мађарској 1471. и Аустрији 1630. То је много старија државотворност од државотворности Срба у Далмацији (1683), Срба у Црној Гори (1687) и Срба у Србији (1804), Хрвата (1918), Словенаца (1918), Македонаца (1945) и муслимана у БиХ (1945);
4. Хрватска се понела вероломно према Србији, јер је с њом потписала међудржавни споразум – с важном одредницом: две државе ће једна другој поштовати интегритет и неповредивост граница, а онда је Хрватска признала државу шиптарских сепаратиста у покрајини Србије – Косову и Метохији;
5. Хрватска је прогнала српски народ и уништила, опљачкала, или склонила све предмете српске културне баштине – које прогнани народ није понео. Влада Србије је учинила велики грех према Србима и српској културној баштини, кад је Хрватској почела да враћа спасене драгоцености. Тако је хрватски председник похвалио Владу Републике Србије што је јуче Хрватској вратила спасену икону из српског манастира у Даљу, а то је Србија учинила против свих правила за чување културне баштине, јер она не може стављато на располагање културна добра држави која ту баштину редовно уништава. То је чинила у Првом и Другом светском рату и у време разбијања Југославије, од 1990. до 1995. године. Ево историјског примера како се треба понашати према држави која, редовно, уништава културно благо других народа – Аустрија није вратила предмете српске културне баштине Турској, које је, с народом, испред турске војске, спасио Патријарх Српске православне цркве, Арсеније Трећи Чарнојевић – 1690. године;
6. Српску имовину у Републици Српској Крајини и Хрватској је запленила хрватска држава и то је најогољенији поступак против приватног власништва – које је, по међународном прву, неотуђива светиња.

Господине Председниче, ми Вас молимо, у име 800.000 прогнаних Срба, у име Отаџбине и Историје, да не омогућујете опроштај Хрватској за злочин против мира и злочин геноцида над Србима, јер ти злочини никад не застаревају. Лица и државни органи који прикривају, или не кажњавају извршиоце тих злочина, по међународном праву, саучесници су.

С обзиром да Ваш кабинет не сарађује с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо има одлике отвореног.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ

Милорад Буха, премијер Дип.инг. Рајко Лежаић, председник

Др Борис Тадић

11.000 Београд, Андрићев венац бр. 1.

Господине Председниче,

Подсећамо Вас, да су хрватски полицајци и хрватска војска прогнали Србе из Републике Српске Крајине и Хрватске. Уочи петнаестогодишњице тог хрватског злочина геноцида над Србима, у Београду је био у званичној посети председник Хрватске, г. Иво Јосиповић. Посета је показала неодговарјући поступак државних органа и уредника у средствима јавног информисања Србије.

Посета хрватског председника је оцењена и пропраћена текстовима какви се пишу кад је реч о посети председника из пријатељске државе, а не оне која није платила ратну штету за биолошко истребљење Срба, Рома и Јевреја у Другом светском рату, која није отклонила последице окупације Републике Српске Крајине 1995. и која је, том приликом, прогнала око 800.000 Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске.

Невероватно је с каквим поносом и каквом мирноћом је, у изјавама за медије, г. Јосиповић прелазио преко хрватског злочина против мира, хрватског злочина геноцида над Србима и хрватског сврставања уз нацистичку Немачку у Другом светском рату. Ниједан од српских новинара се не осврну на изјаву хрватског председника:

- да је данашња Хрватска изграђена на атифашистичкој борби и да му је отац био у партизанима?!

Сваки часни и независни новинар би, том приликом, упитао Иву Јосиповића:

• Ако је Хрватска изграђена на антифашистичким основама, зашто је 1995. прогнала породице антифашистичких бораца, јер су Срби чинили (до 1944) 98% антифашиста у партизанима на територији данашње Републике Српске Крајине и Хрватске?

• Ако је Ваш отац, господине Председниче, био војник антифашиста, зашто је Ваша држава прогнала породице ратних другова Вашег оца?

• Ако је Хрватска изграђена на антифашизму, господине Председниче, зашто су у Хрватској порушени сви споменици – подигнути у част палих бораца против фашизма и у спомен жртвама нацистичке Немачке и нацистичке Независне Државе Хрватске?

Господине Председниче, ми Вас молимо, у име 800.000 прогнаних Срба, у име Отаџбине и Историје, да не омогућујете опроштај Хрватској за злочин против мира и злочин геноцида над Србима, јер ти злочини никад не застаревају. Лица и државни органи који прикривају, или не кажњавају извршиоце тих злочина, по међународном праву, саучесници су.

С обзиром да Ваш кабинет не сарађује с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо има одлике отвореног.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ

Милорад Буха, премијер Дип.инг. Рајко Лежаић, председник

У народној песми ЖЕНИДБА ЦАРА ДУШАНА два сестрића, два Војиновића забринути су свога ујака српског цар Стјепана који је без њих пошао у Млетке по младу. Чувени стих: Латини су старе варалице; Ујака ће нашег преварити! лебди као зао дух изнад земље србије, док сви медији, оркестрирано и без имало критичких осврта величају посету председника неофашистичке творевине звана р. Хрватска као историјску.  Посета је изнуђена,  са јасним циљем да се реше спорна питања пред  неспорни пријем, једине неофашистичке творевине р. Хрватске, у ЕУ. Јосиповић је добијену улогу, често мрзовољно, одглумио  уз очигледну одбојност према сервилности домаћина који се трудио да остави утисак покајника. Да је тако, потврдили су и медији у Хрватској. У прве три информативне емисије на ХТВ ни речи о ИСТОРИЈСКОЈ ПОСЕТИ.

Подсећамо Вас, да се 05. 08. навршава петнаест годинаод  прогона српског народа из Републике Српске Крајине и Хрватске и да је јучерашња посета председника Хрватске, Иве Јосиповића, Републици Србији нанела огромну штету Србији и прогнаном српском народу из Републике Српске Крајине и Хрватске.А посебно однос актуелних власти. Уместо да ту посету искористе за откланњање последица злочина  које је починила  неофашистичка р. Хрватска потпомогнута Немачком, Америком и Ватиканом, према ЗВАНИЧНОЈ ВЕРЗИЈИ посета је прошла у атмосфери „разумевања, помирења и градње добросуседских односа“, како је то изражено у обостраним изјавама државника и најавама медија. Али само у српским.  Такаве изјаве су грех према српским жртвама и прогну 800.000 Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске.

Могао би се поднети израз „помирење“ за односе две државе које су подједнако одговорне за неке немиле међусобне догађаје и подједнако спремне да (на равноправној основи) сносе терет отклањања последица тих немилих догађаја. Али, у случају српско-хрватских односа, нема никакве равнотеже у одговорности за разбијање Југославије и изазвање ратове од 1990. до 1995. Кад је реч о Србији и Хрватској, јасно је да је једино Хрватска крива за злочин против мира и злочин геноцида над српским народом (чему су следили и злочини над припадницима других народа), а у томе су јој били савезници државници Словеније, државници муслимана и католика у Босни и Херцеговини и шиптарски сепаратисти у Републици Србији.

Такав злочин према миру и злочин геноцида над народима је обавила Немачка, од 1939. до 1945. и нико није Немачкој пружио шансу од нападнутих држава, да се с њом постигне међусобно „разумевање, помирење и градња добросуседских односа“. Оваква намера је усвојена тек кад је Немачка платила ратну одштету свакој држави коју је војно напала, разорила, побила део становништва, а покореном и прогнаном народу одузела сва људска права. На исти начин, мора да одговара и Хрватска, а Србија је најобавезнија да 

покрене против Хрватске процес пред Међународним судом правде у Хагу, у УН, у ЕУ, у ОЕБСУ и другим међуанродним организацијама, јер је Хрватска окупирала део српских етничких и историјских територија и прогнала горе наведену бројку Срба.

Ништа није једноставније од схватања чињеница хрватског државног злочина против мира и хрватског злочина геноцида над српским народом, од 1990. до 1995 – који су били наставак злочина геноцида над Србима, којег је хрватска обавила (у савезу с Немачком) у Другом светском рату, од 1941. до 1945, кад је у конц. логорима смрти и на друге начине убила 1/3 Срба у Републици Српској Крајини, Хрватској, Босни и Херцеговини, Рашкој и Срему и кад је убила све похватане Јевреје и Роме.

Очигледни су кораци Хрватске у злочину против мира и злочину геноцида над Србима. Погледајте их:

1. Хрватска није искористила одребу Устава из 1974 – за издвајање из Југославије мирним путем, што је било предвиђено;

2. Хрватска је 1990, прегласавањем српских посланика у Парламенту,  супротно одлукама ЗАВНОХА из 1944 године, као тековину антифашистичке борба, укинула државотворност српском народу и прогласила га националном мањином и двонационалну Хрватску претворила у једнонационалну. Идентично би овом поступку било – кад би Валонци у Белгији прогласили Фламанце националном мањином, а Белгију прогласили само државом Валонаца;

3. Хрватски председник, Иво Јосиповић, није престајао да понавља право на државотворност хрватског народа у Босни и Херцеговини, а једном речју није споменуо државотворност српског народа у бившој Хрватској. А треба знати, да после турске окупације Балкана (у 15. столећу), Срби Републике Српске Крајине имају најстарији државотворни статус – стекли су га у Мађарској 1471. и Аустрији 1630. То је много старија државотворност од државотворности Срба у Далмацији (1683), Срба у Црној Гори (1687) и Срба у Србији (1804), Хрвата (1918), Словенаца (1918), Македонаца (1945) и муслимана у БиХ (1945);

4. Хрватска се понела вероломно према Србији, јер је с њом потписала међудржавни споразум – с важном одредницом: две државе ће  једна другој поштовати интегритет и неповредивост граница, а онда је Хрватска признала државу шиптарских сепаратиста у покрајини Србије – Косову и Метохији;

5. Хрватска је прогнала српски народ и уништила, опљачкала, или склонила све предмете српске културне баштине – које прогнани народ није понео. 15 година неофашистичка власт у р. Хрватској тражћи да се врати ОПЛЈЧКАНО БЛАГО. При томе не споминје да је то благо представлјају црквене реликвије и иконе које су срби понели са собом. Влада Србије је учинила велики грех према Србима и српској културној баштини, кад је Хрватској почела да враћа спасене драгоцености. Тако је хрватски председник похвалио Владу Републике Србије што је јуче Хрватској вратила спасену икону из српског манастира у Даљу, а то је Србија учинила против свих правила за чување културне баштине, јер она не може стављати на располагање културна добра држави која ту баштину редовно уништава. То је чинила у Првом и Другом светском 

рату и у време разбијања Југославије, од 1990. до 1995. године. Ево историјског примера како се треба понашати према држави која, редовно, уништава културно благо других народа – Аустрија није вратила предмете српске културне баштине Турској, које је, с народом, испред турске војске, спасио Патријарх Српске православне цркве, Арсеније Трећи Чарнојевић – 1690. године;

6. Српску имовину у Републици Српској Крајини и Хрватској је запленила хрватска држава и то је најогољенији поступак против приватног власништва – које је, по међународном прву, неотуђива светиња.

Обраћамо се актуелној власти, у име 800.000 прогнаних Срба, у име 800.000 побијених у Јасеновцу, 80.000 у Јадовну у име Отаџбине и Историје, да не омогућујете опроштај Хрватској за злочин против мира и злочин геноцида над Србима, јер ти злочини никад не застаревају. Лица и државни органи који прикривају, или не кажњавају извршиоце тих злочина, по међународном праву, саучесници су.

Заменик председника

Стево Куриџа

Др Борис Тадић

11.000 Београд, Андрићев венац бр. 1.

Господине Председниче,

Одлука Међународног суда правде у Хагу (22. јул 2010) о самопроглашењу Косова и Метохији за државу шиптарске националне мањине на српској историјској и етничкој територији је, како сте с правом истакли, веома тешка.

Нисте рекли, а од стратешке је важности, да је оваква одлука Суда, последица и небриге Председника, Владе и Скупштине за српске националне и државне интересе. Та небрига је најпрепознатљивија у односу органа Републике Србије према хрватској окупацији Републике Српске Крајине, хрватском прогону 800.000 Срба из Крајине и Хрватске, према хрватском избегавању исплате ратне штете за биолошко истребљење Срба, Рома и Јевреја у Другом светском рату и према другим хрватским обавезама. (Савезници су само од Италије наплатили ратну штету због истребљења Срба – одузевши јој Истру, Задар и отоке и уступивши их Југославији – не Хрватској. Значи – Немачка и Хрватска још дугују ратну штету због истребљења Срба, Рома и Јевреја).

Жалосно је да власти у Србији, од 2000. године (од прокламованог доласка демократских странака на чело државе), одбијају сваку сарадњу с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине, а Скупштина РС Крајине је формирана после вишепартијских избора – 1994. А избори су одржани на основу државотворности Срба Крајишника. Та државотоворност, да Вас подсетимо, потиче из Угарске – од 1471. и из Аустрије – од 1630. Српски народ није национална мањина у Хрватској, него државотворни народ у двонационалној Хрватској, док су Шиптари на КиМ само национална мањина – доведена на српску земљу од колонијалних сила: Турске, Аустроугарске, фашистичке Италије, нацистичке Немачке и антисрпског комунистичког режима у Југославији – од 1945. до 1980. Влада РС Крајине већ 20 година упозорава власти у Србији, да је на КиМ само 800.000 становника шиптарске националности (не 1.700.000 – како су Шиптари фалсификовали), а од тога их је 300.000 без држављанства Србије – доведени из Албаније од 1945. до 1980. и никада нису добили решења о пријему у српско држављанство. Упозоравали смо Владу Републике Србије да Савету безбедности и Међународном суду правде пружи податке о тим странцима – а странци немају право да се мешају у државне односе тамо где су само странци. И чињеницу, да је преосталих 500.000 Шиптара на КиМ само нешто око 50% укупног становништва с држављанством Србије, Влада Србије је занемаривала. (У другој држави би се таква небрига према националним и државним интересима сврстала у ВЕЛЕИЗДАЈУ)

Влада РС Крајине Вам је упорно слала писма, али ни на једно није добила одговор. Не одговарају јој ни Влада, ни Скупштина, ни Свети Синод Српске православне цркве. Свакако да оваква небрига за српске националне интересе није непозната и она је добро изучена у светским центрима моћи, па им није тешко да доносе одлуке на штету Срба и српских држава. А уверили смо се, да се тако понаша и Трибунал у Хагу, јер искључиво пресуђује како му се сугерише од стране влада ЕУ и САД. Не може се порећи да је и Међународни суд правде у Хагу поступио управо онако како су то желеле владе држава из којих су судије, па је, својом одлуком, скоро прогласио легалност шиптарске сецесије у Аутономној Покрајини Косову и Метохији.

Преостаје нам да Вам изразимо потпуно чуђење што правни тим Републике Србије није пред Међународним судом правде, истовремено с питањем сецесије Косова и Метохије, укључио и питање хрватске окупације Републике Српске Крајине, која је под заштитом УН имала и Владу, и Скупштину, и Председника, и границу, и војску, и полицију, и универзитете, и академију наука, и новац и све оно што има свака друга држава. Не би Суд тако једноставно могао закључити – да је Хрватска имала право на окупацију територије под заштитом УН и теритоије на којој је српски народ староседелачки и на којој је био државотворан у Угарској, Аустрији, Аустроугаској, Млетачкој Републици и у обе Југославије. Упорно смо Вас упозоравали да обавестите Суд, да је федерална Хрватска била уређена као Белгија. И Белгија је двонационална, и нема тога суда који би дао за право Фламанцима да прогнају Валонце и Белгију прогласе само државом Фламанца. А Хрвати су прогнали Србе, прогласили их националном мањином и обавестили да је Хрватска једнонационална!

Упозоравали смо Вас, да с Хрватском покренете питање окупације Републике Српске Крајине и да односе с њом ускладите и према њеном понашању – признала је шиптарски сепаратизам, а са Србијом је потписала споразум о обостраном признавању интегритета и постојећих граница!

На основу изнетих чињеница, слободни смо да затражимо од Вас, да предузмете мере из своје надлежности и да органи Републике Србије почну да брину о општим државним и националним интересима. Уколико Република Србија, упоредо с проблемима на Косову и Метохији, не буде изнела пред Савет безбедности и Генералну скупштину УН и проблем хрватске окупације Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), будите сигурни, да ће расправа пред ова два тела имати антисрпски садржај.

Господине Председниче, ми Вас молимо, у име 800.000 прогнаних Срба, у име Отаџбине и Историје, да не омогућујете опроштај Хрватској за злочин против мира и злочин геноцида над Србима, јер ти злочини никад не застаревају. Лица и државни органи који прикривају, или не кажњавају извршиоце тих злочина, по међународном праву, саучесници су. А у овом случају, ако се ови проблеми не ставе на дневни ред СБ и ГС УН, нанеће се Републици Срибји и српском народу историјска штета, коју ће народ трпети док је света.

С обзиром да Ваш кабинет не сарађује с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо има одлике отвореног.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ

Милорад Буха, премијер Дип.инг. Рајко Лежаић, председник

S obzirom na neveselo srpsko iskustvo u odnosu na kolonijalno osvajanje balkanskih zemalja Zapadnoevropljana i Turaka (od Srednjeg veka do kraja dvadesetog stoleća), “Bela ruža” preporučuje državnicima i intelektualcima u Beogradu, da učlanjenje Republike Srbije u Evropsku uniju uslove sledećim obavezama Brisla:

1. da se članice EU i NATO-a odreknu kolonizacije srpskih zemalja i da okončaju okupaciju Kosova i Metohije i Republike Srpske Krajine;

2. da više ne bombarduju srpska naselja, kao što su to uradili Nemci 1941, Amerikanci i Englezi 1944. i Zapadnoevropljani i Turska 1999;

3. da Vatikan i Zapadnoevropljani ne stvaraju od Srba nove nacije, kao što su to učinili prevodeći katoličke Srbe u Hrvate i muslimanske Srbe u Bosnjake, a od zavičajnih srpskih imena stvorili makedonsku i crnogorsku naciju;

4. da članice NATO-a ne podižu koncentracione logore smrti za Srbe, kao što je to učinila Austrougarska u Prvom i Nemačka u Drugom svetskom ratu;

5. da se članice NATO-a obavežu, da nece streljati srpske civile i decu, kao što je to činila Austrougarska u Mačvi, Hercegovini i istočnoj Bosni 1914. i 1915. i Nemačka 1941. u Kragujevcu – kad je, među 7000 civila, streljala i učenike srednjih skola;

6. da se članice NATO-a obavežu, da neće ubijati 100 Srba za jednog poginulog Zapadnoevropljana, kao što je to praktikovala Nemačka u Drugom svetskom ratu;

7. da članice NATO i EU ne vrše skrvnavljenje srpskog jezika, jer ga rogobatno zovu srpskohrvatskobosanski jezik;

8. da Brisel učini sve da vrati u književnu i službenu upotrebu hrvatski jezik (koji je odlukom kolonijalne Austrije – krajem 19. stoleća, izbačen iz upotrebe i nenaučno obeležen kao “kajkavski dijalekat”), jer je svaki jezik deo svetske kulturne baštine – pa i hrvatski;

9. da Brisel, u saradnji s Vatikanom, prizna da su stotine hiljada pravoslavnih Srba pokatoličene i prevedene u Hrvatsku naciju, pa su Srbi jedini narod na svetu koji nema nijednog pripadnika rimokatoličke vere;

10. da Brisel onemogući otimanje srpske imovine u uslovima, kad se srpske porodice usmrte ili prognaju, kako je to radjeno od strane Austrougarske u Prvom svetskom ratu i od strane Nemačke u Drugom svetskom ratu, a i od njihovih satelitskih državnih tvorevina – Albanije i Hrvatske u Drugom svetskom ratu, a i u vreme razbijanja Jugoslavije od 1991. do 1999. godine;

11. da Brisel onemogući ponovno rusenje srpskih fabrika – s ciljem da svoje proizvode uvozi u srpske zemlje;

12. da Brisel ne zatvara srpske banke (preko svojih srpskih poslušnika) i da ne iznosi iz Srbije devize pomoću zapadnoevropskih banaka – one devize koje Srbi iz inostranstva šalju svojim nezaposlenim rođacima u Srbiji;

13. da se Brisel izvini za agresiju 1999. godine i da isplati ratnu štetu

Republici Srbiji.

Bog je Pravednik!

Zamenik predsednika

Kuridža Stevo

Београд, Скупштина Србије, Српских владара 14

С изузетним поштовањем обаветавамо, да је, у Београду, обновљен рад Матице српске дубровачке (на стогодишњицу њеног оснивања – 2009). Захваљујемо Богу, што је Управни одбор Матице, за неколико месеци, успео да изда 16 Матичиних дела, објављиваних у Дубровнику – од 1909. до 1914. године.

Поред тога, Управни одбор је окупио историчаре, књижевнике и књижевне критичаре и они ће учествовати на научном скупу: „Љетопис Матице српске у Дубровнику“. Биће, углавном, речи о књижевним делима Срба све три исповести, писаним у 19. и почетком двадесетог столећа. Научни скуп ће се одржати у суботу, 24. априла 7518 (2010) године, у згради Скупштине Србије, Српских владара бр. 14, с почетком у 10,00 часова. Трајаће до 19,00 часова.

Биће причитани следећи радови:

1. др Татјана Ракић: „Матица српска у Дубровнику“

2. др Ирена Арсић: „Улога Српске православне цркве у оснивању и у раду Матице српске у Дубровнику“

3. Биљана Живковић: „Дубровник и српски великани“

4. Снежана Вукманов Шимоков: „Суботица-данашњи Дубровник (буњевачки језик између србистике, кроатистике и сербокроатистике“,

5. проф. др Иван Чарота (Белорусија): „Унија у историји источних Словена“

6. проф.др Зоран Милошевић: „Унија и православни Словени“

7. мр Предраг Р. Драгић Кијук: „Свето чудовиште“

8. др Слађана Јоковић: „Дубровник у српској култури“

9. проф. др Петар Милосављевић: „Језичко, књижевно и етничко раздвајање Хрвата и Срба на територији данашње Хрватске“

10. проф. др Радмило Марјановић: „Милан Решетар као текстолог Његошевих дјела“

11. проф. др Милош Ковачевић: „Значај Дубровника за стандардизацију српског књижевног језика“

12. проф. др Вељко Ђурић: „Активнос Хр.сељачке странке 1934-1937. у Дубровачком срезу – у процесу кроатизације“

13. др Никола Жутић: „Српство, либерално југословенство и хрватство у Далмацији 1918-1941“
14. Вишеслав Аралица: „Национална идеологија и повијест у ‘Црвеној Хрватској’и Дубровнику – чија је Жупа?“

15. др Бранко Надовеза: „Дубровник у историји Срба“

16. Бојан Радић: „Значај Матице српске у Дубровнику у језичко-политичким проблемима обнове србистике“

17. мр Миле Дакић: „Срби Дубровчани у лексикону – ‘Срби западно од Дунава и Дрине’ Јовице Радојчића

18. др Момчило Суботић: „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији – национална и политичка мисао“

19. Милорад Буха: „Хрватска крађа српског културног блага“

20. др Софија Божић: „Српско друштво у Далмацији после Првог св. Рата“

21. Слободан Јарчевић: „Отргнути делови Српства“

22. др Александар Миљковић: „Одломци о Антуну Фабрису“

23. др Мирољуб Јоковић: „Погледи Петра милосављевића на дубровачку књижевност“

24. др Душко Певуља: „Статус дубровачке књижевности у ‘Историји српске књижевности’ Тихомира Остојића

25. Саша Недељковић: „Срби католици у Дубровнику – од уједињења до краја Другог светског рата.

Скуп ће отворити ппредседник Организационг одбора, Милорад Буха и следи куллтурно-уметнички програм.

Скуп ће поздравити мр Рајко Лежаић, председник Скупштине РС Крајине и др Мила Алечковић у име Српске дијаспоре у Француској.

Награде: „Иво Војиновић“ и „Милан Решетар“, уручиће проф. др Петар Милосављевић.

Др Ирена Арсић ће представити фототипска издања књига Матице српске у Дубровнику.

О „Зборнику научних радова“, говориће приређивач, др Момчило Суботић

Радно председништво: др Веселин Ђуретић, др Момчило Суботић, др Софија Божић и мр Миле Дакић.

С вером у Бога,

МАТИЦА СРПСКА ДУБРОВАЧКА

Мр Марина Рагуш, председник

Пред Скупштином Србије је Нацрт декларације о злочину почињеном 1995. год. у Сребреници. Скупштина, као највиши законодавни државни орган, треба да осуди Србију пред њеним грађанима, пред светом и пред историјом, за злочин који Србија није починила – нити је имала било какве везе с њим.

У пресуди Међународног суда правде, на тужбу БиХ за „геноцид“, стоји – да Србија не сноси одговорност за такво дело, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу.

Изгласавање било какве декларације о Сребреници, којом се намеће кривица Србији и алудира на геноцид, истинска је геноцидна политика према Србији. То повлачи за Србију далекосежне негативне моралне, политичке и материјалне последице. Још теже последице ће сносити Република Србска, коју њени непријатељи желе да прогласе „геноцидном творевином“, па као таква мора да нестане. С овим чином, Скупштина Србије ће изгласати погубне историјске последице за цео србски народ.

Скупштина Србије не зна шта треба да изгласа. Деценију и по – прича о Сребреници је само сејање магле, свесно прикривање чињеница и измишљање небулозних прича, као што су оне о „испраћају тенкова“ или о „тајним србским логорима у Сребреници“. Зашто се такве приче и сада измишљају. Зато што је србски злочин у Сребреници пропагандна лаж и голи и доказани фалсификат. Србски злочин у Сребреници је произвeo (PSYOP) – Psychological Operations. Сребреница је супер Маркале. За злочин у Сребреници нема доказа да су у њему учествовали Срби! За једну и по деценију, доказано је само да је у том злочину учествовао један Хрват, Дражен Ердемовић, према сопственом признању. Према његовим непоузданим сведочењима, злочин је извршила једна мултинационална јединица, не зна се по чијем наређењу. Ердемовић је дао имена још седам учесника у злочину, али суд у Хагу није их позвао, нити саслушавао. Зашто? Једино објашњење је да они нису били Срби, а злочин је требало приписати Србима. Постојала је опасност да би неко од њих могао одати име налогодавца. Постоји могућност да су у стрељању муслимана учествовали и британски САСовцои, чије присуство у Сребреници у то време није објашњиво.

Професор Пенсилванија универзитета Едвард Херман, шеф америчко-европске групе за истраживање ратних злочина у Босни и Херцеговини, изјавио је 2005. године: «Сребренички масакр представља највећи триумф пропаганде у балканским ратовима … То је симбол србског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући и бомбардовање и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова».

Напоменуо је и понуду председника Клинтона Алији Изетбеговићу која је вишеструко потврђена и од стране босанских муслимана.

Амерички обавештајац Џон Шиндлер, који је провео пет година на дужности у Босни, у својој књизи «Несвети терор», на страни 196, каже – да је Алија Изетбеговић рекао Сребреничанима да му је Бил Клинтон обећао:

«Да србски четници морају да уђу у Сребреницу, тамо треба да изврше масакр од најмање 5000 убијених Бошњака и да тек онда САД могу да крену у војну интервенцију против Срба у Босни.»

Хакија Мехољић, начелник полиције у Сребреници, био је позван од Изетбеговића у Сарајево, 28. септембра 1993. године, у хотел «Холидеј Ин». Изетбеговић је рекао:

«Знате шта, Клинтон ми нуди да четници уђу у Сребреницу и покољу 5.000 муслимана и биће војна интервенција НАТО-а. Реците ми шта Ви мислите о томе? На ту спознају, ми смо се сви побунили. Ја сам био најбучнији. Јер, ко је тај који ће одредити 5.000 муслимана да иде на клање…»

Ово је потврдио и муслимански генерал Сефер Халиловић - у сарајевском листу «Дани» од 22.6.1998, под насловом «Лукава стратегија». Било је још неколико сведочења од стране муслимана по овом питању.

Американац Филип Корвин, представник Уједињених нација у Сребреници, у време спорних догађаја је у више наврата изјавио – да је могло бити највише 700 муслиманских жртава. Утврђене су само 442 жртве. Број од 7.000 до 8.000 хиљада је пропагандно-политички.

Клинтон је одабрао Сребреницу за ову операцију зато што су муслимани побили више од 3.000 Срба на пределу Сребренице. Било је нормално очекивати, да ће се родбина побијених Срба светити убицама. Пошто нису били сигурни да ће србска освета бити ширих размера, организовали су извршиоце – да буде побијено бар која стотина, а остало ће бити «политичка бројка». Ту се налази објашњење оружаног сукоба међу муслиманима уочи пада Сребренице, где је било преко стотину мртвих. Тиме се објашњава и разлог присуства САС у Сребреници и улога мултиетничке Десете диверзантске групе.

Сада србски Парламент, по налогу председника Србије, треба да изгласа Декларацију, којом треба да оптужи Србију за «геноцид» у Сребреници и да подупре оптужбу да је Република Србска «геноцидна творевина».

Др. Јован И. Деретић, Академик

(Влада и Скупштина РС Крајине у прогонству, уз ово саопштење, упућују и прекор редакцијама медија у Републици Србији, јер од фебруара 2005. године, не објављују крајинска саопштења. Ово је тешко огрешење о националне и државне интересе и кршење новинарског кодекса).

Влада и Скупштина РС Крајине, и удружења прогнаних Срба из РС Крајине и Хрватске су, запрепашћени изјавама предсеника Хрватске, Иве Јосиповића и премијерке, Јадранке Косор, јер су на годишњици бекства Срба, Рома и Јевреја из хрватског Концентрационог логора смрти у Јасеновцу (1945), уверавали присутне и јавност – да је данашња Хрватска устројена на темељима антифашизма.

Ово је велика подвала, јер су антифашистичка руководећа тела у Другом светском рату (АВНОЈ и ЗАВНОХ) озаконила и у Устав унела одредницу да је Хрватска федерална јединица Југославије, коју чине два равноправна народа – Хрвати и Срби.

Хрватски парламент је ову законску и уствну одредницу о Србима, као државотворном и равноправном народу, укинуо (1990) и Србе прогласио националном мањином у Хрватској.

После ове уставне промене, кренуо је против Срба замајц хрватске државе, истоветан оном фашистичком из 1941. године. Срби су отпуштани с посла, физички нападани, убијани, а имовина им је паљена, пљачкана и одузимана. Уследио је масован изгон српског народа из хрватских градова. Коначно, окупирана је Република Српска Крајина и из ње прогнано 80% српског становништва, чија бројка (с прогнаним из Загреба и других хрватских градова) досеже цифру до 800.000 људи.

Нажалост и на срамоту УН, Хашког трибунала, судства у Републици Србији и на срамоту многих међународних организација, за прогон оволиког броја Срба, уз лишавање личних и колективних права, са запленом целокупне српске имовине, нико не покреће питање криваца за овај злочин геноцида. Њиме је остварен хрватски програм из 1941 године (а он је фашистички програм), по којем је планирано да се побије трећина Срба, трећина покатоличи и преведе у хрватску нацију, а трећина прогна у Србију. Прогон је Хрватска обавило у много већим размерама од једне трећине, јер је, од 1990. до 1995, прогнала 80% Срба. Митрополит загребачко-љубљански Српске православне цркве, Господин Јован, обавестио је 2007. године, да су Хрвати из православља у римокатоличку цркву превели 30.000 Срба – уз разноврсне претње и притиске и то од 1990. до 2007.

Влада, Скупштина и удружења прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске обавештавају јавност, да је данашња Хрватска, кад је реч о њеном односу према Србима, скоро потпуно остварила план фашистичке Хрватске – о прогону, убијању и асимилацији Срба православне вере.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Ратко Личина, министар

Привременим уклањањем владике Артемија са вршења дужности епископа Епархије рашко-призренске и косово-метхохијске Св Архијерејски Синод СПЦ је свесно или несвесно скренуо пожњу заинтересованих на спровођење Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката СПЦ на Косову, које су албански екстремисти попалили и порушили марта 2004. године.

Иако се у званичном образложењу Синода, од фебруара о.г. каже да је владика Артемије суспендован због пропуста у финансијско-материјалном пословању Рашко-призренске епархије, за које је владика наводно посредно одговоран, из новинских извештаја који су потом уследили може да се наслути да је разлог уклањања владке Артемија сасвим друге природе.

Наиме, 24. марта 2005. године су Његова светост Патријарх Српски Павле, испред Светог архијеријског Синода СПЦ и министар за културу при привременим институцијама Косова, Астрит Харација потписали, уз посредовање УМНИК-а, Меморандум о обнови порушених објеката СПЦ на Косову Метохији. Према потписаном Меморандуму, са којег је Патријарх Павле два дана касније повукао свој параф, обновом би требало да руководи петочлана комисија, а стручњака који ће да руководи комисијом је требало да именује Савет Европем, Европска комисија или нека друга међународна агенција. Остала четири члана би сачињавали представник СПЦ, представник Завода за заштиту споменика културе из Београда и два представника привремених власти Косова. За обнову је предвиђено 4,2 милиона евра, уплаћених у фондове косовских власти а истовремено је наглашено да обновом не сме да се мења власништво, функција или идентитет објекта СПЦ.

Иако за владику Артемија није било дилеме да обнову српских светиња на Косову Метохији треба отпочети што пре до неслагања је дошло око тога ко треба да врши грађевинске радове. Да ли реконструкцију српских цркава треба препустити УМНИК-у – Европској Комисији и тзв. влади Косова, шта заговара Синод, влада Србије и ЕУ, или искључиво српским стручњацима и градитељској компанији Раде Неимар за шта се залагао владика Артемије. Убрзо се показало да од договра утврђеног Меморандумом неће бити ништа, јер је одлучујућа улога у целом процесу препуштена косовским привременим институцијама, док су стручна служба из Београда па и СПЦ, иако власник српске културне баштине и споменика културе на Косову-Метохији, постали само ”пуки декор у целом подухвату”. Видевши то надлежни епископ , владика Артемије, повлачи свога члана, викарног епископа липљанског г. Теодосија из мешовите комисије, чиме је званично рад Комисије обустављен.

Од потписивања Меморандума за обнову порушених цркава и манастира на Косову-Метохији до данас је прошло шест година. Од уништених 35 до сада је обновљено 22 црквена комплекса укључујући цркве, манастирске конаке, као и Богословију и Епархијски двор у Призрену. Међутим, владика Артемије није освештао поменуте објекте остајући доследан мишљењу да српске светиње не би требало да обнављају они који су их разарали и да би његов пристанак значио признавање само-проглашене косовске независноти и потирање српског православног и националног идентитета на Косову и Метохији.

Више од десет година владика Артемије је одолевао притисцима да би фебруара 2010. године Св Архијерејски Синод СПЦ донео одлуку о смењивању ”непослушног” епископа.

Cultural Heritage of KosovoKултурно наслеђе Косова

На свом заседању 25. априла 2010 године Синод СПЦ ће да већа о судбини владике Артемија и о његовој даљој активности. Каква ће она бити не знамо. Видљииво је да се од уклањања владике Артемија са чела Епархије рашко-призренске и косово-метохијске почело са интензивним брисањем историјског, културног и верског идентитета Срба на том подручју, злоупотребом српских верских објеката и својатањем културног наслеђа. Тако Савет Европе , Европска комисија са тзв. Министартсвом културе, омладине и спорта Косова систематки ради на преименовању српског православног културног наслеђа из средњег века у албанско културно наслеђе на Косову. Управо је то оно против чега се владика Артемије бори и на шта указује. Због чега онда Синод СПЦ кажњава владику Артемија а не оне који помажу српски етноцид на Косову?

Универзално културно наслеђе – најновији пројекат Европске комисије

На званичној интернет презентацији Европске комисије на Косову стоји да је Европска комисија од 1999. године до данас уложила знатна финансијска средства у укупном износу од два билиона евра како би изградила и поспешила рад такозваних Косовских институција, помогла социо-економски развој и регионалну интеграцију Косова.

У најновијем документу ЕУ од фебруара 2010. године, који на деветнаест страна говори о циљевима и структури најновијег пројекта на Косову под називом “Terms of Reference – Development of a Regional Cultural Heritage in Kosovo” – у преводу – Развој културног наслеђа на подручју Косова” , којим руководи Европска Комисија, наводи се да је Европски парламент учинио први корак за очување и обнову културног наслеђа у областима захваћеним сукобима на Западном Балкану. Три милиона евра је одвојено за овај пројекат и дели се на два једнака дела: за пројекте у Босни и Херцеговини и на Косову.
Намера је да се нагласи вредност и богатсво културног наслеђа Западног Балкана . Заштитом, конзервирањем и рекламирањем обновљених објеката би се бавило одлење Културног наслеђа који треба да се оформи при Министартсву културе, омладине и спорта Косова (МКОСК) .
Европска комисија наглашава да историјска конзервација обухвата специфичан филозофски, политички и стручни идентитет који треба да се артикулише и о којем треба да се расправља за шта је потребан стручна обука и образовање.

Ту обуку би, према мишљењу Комисије, требало да пружа центар за културно наслеђе при МКОСК-у са седиштем у Призрену. Обновљено културно наслеђе Призрена би служило као извор за стицање практичног искуства у конзервирању објеката. Призрен је, како објашњава Европска комисија, изабран као центар због: ”богатства културних споменика у којем је убројан и храм Богородице Љевишке (изграђен 1307. године, део средњевековних споменика на списку Светке културне баштине са Косова ), Синан пашина џамија (1600 или 1608) и џамија Мехмед паше”. Центар за обучавање ће бити власништво општине Призрен и Министарства културе, омладине и спорта Косова, и пружаће услуге заинтересованим полазницима курсева са подручја Западног Балкана.

Верује се да ће рад Центра утицати на развој културе и ван граница Косова, што ће како се планира само да ”ојача концепт Културног наслеђа као универзалног а не етничког питања”.

Српски религијски објекти у сврху развоја туризма на Косову

Овај пројекат Европске комисије разматра и могућност коришћења поменутих објеката у туристичке сврхе. Са општином Призрен је договорено да се у Центру отвори и Оделење за туризам. Новцем скупљеног од туризма и посете објектима кутурног наслеђа одржавао би се рад Центра.

Финансијска помоћ за извођење планираних програма долази са разних страна. Један од тих извора је и Летњи камп за младе археологе којег од 2004. сваке године организује Музеј Косова уз помоћ КФОР-а. Камп је смештен код архе

U povodu obeleavanja 65 godina od proboja logoraa iz jednog od sistema logora NDH ne moemo a da ne izrazimo zaprepaenje sa kolikom dozom cinizma se Neofaistika vlast u prisustvu najueg dravnog rukovodstva ruga rtvama najmonstruoznijeg zloina poinjenog u evropi za vreme II svetskog rata, Jo vie zaprepauje injenica da se niko od dravnog rukovodstva Srbije ne oglaava tim povodom. Ni jedna partija i NVO do sada nije uputila zvanian protest. Skupu je pored preivelih logoraa prisustvovalo manje gradjana nego to bi jedan ustaki zlikovac zaklao za jednu no! I to su bili mahom lanovi porodica rtava etvorogodinjeg sistematskog genocida sprovodjenog nad Srbima. Romima i Jevrejima. Govornici Kosor, Mesi, eks, Josipovi….veliali su svo vreme Antifaistiku borbu Hrvatskog naroda (!!!???).Skup se bez imalo pijeteta rugao rtvama.Kako drugaije shvatiti postrojen TJELESNI ZDRUG Hrvatske vojske u uniformama, sa oznakama, komandama, formacijskim nazivima jedinica i oslovljavanjem preuzetim do najsitnijih detalja od strane Hrvatske vojske NDH iz drugog svetskog rata. Vojske kojoj po svireposti ispoljenoj prema sunarodnicima druge nacije i vere nije bilo ravna u Evropi. Zato ta Antifaistika vojska nije preuzela oznake i uniformu Antifaistikih Partizanskih jedinica iz II sv. rata ve USTAKIH POSTROJBI.

Gospodine Mesiu! kada ste bili onaj pravi? Kada ste veliali ustaki pokret zajedno sa Ocem nacije Tudjmanom ili sada kada se sa Vama svojstvenim cinizmom zklinjete u tekovine Antifaistike borbe Hrvatskog nartoda. Da Vas podsetrim. Te borbe su iskljuivo i jedino vodjene na etnikim Srpskim prostorima: Lika, Banija, Kordun, Psunj, Papuk, Bilogora,Gorski Kotor….Mogli ste da navedete makar jednu jedinicu NOVJ koja je formirana na etnikim Hrvatskim prostorima. Nema je. Sa tih prostora ile su jedino horde Hrvatske vojske predvodjene Katolikim klerom da im oprosti grehe nakon pljaki, ubijanja, klanja, bacanja u jame…I vi ste pripadali tome narodu do skora.

Gospodine eks! kada ste bili onaj pravi? Kada ste doekivali Vukovarske zlikovce sa Branimirom Glavaem i junaili ih pozivanjem na pripadanje Ustakom pokretu ili sada, kada se bez imalo stida pozivate na tekovina ZAVNOHA i AVNOJA? Gospodine eks, da Vas podsetim, Jedna od odluka ZAVNOHA je ta da je Hrvatska sastavljena od dva konstitutivna naroda:je Hrvatskog i Srpskog i da se ta odluka ne moe menjati bez saglasnosti oba naroda, Da li Vam je to bilo prisutno 1991 kada ste na saboru, majorizacijom, onako drsko i sa bezobrazlukom svojstvenom samo Vama izbacivali Srpski narod iz Ustava…..

Gospodjo Kosor! da bi ste umanjili poinjeni genocid umanjili ste broj rtava za vie od 10 puta. Izmedju ostalog 19.500 dece. Da Vas podsetimo. U logor jastrebarsko sa Kozare odvedeno je 24.000 maliana. Jedan mali broj (oko 2000) uspele su da spasu jedinice NOV. Ostali su umirali u stranim mukama i likvidirani na bestijalan nain uz aktivno uee (ne)asnih setara. To je bio jedini logor za decu u porobljenoj evropi.Po Vama od 80.000 po imenu registrovanih i ubijenih 19,500 bila su deca. Gospodjo Kosor Pa upravo je ta drava NDH, na ije se tekovine poziva osniva Vae stranke Tdjman, i ije “svetle tekovine” nastavlja vaa Neofaistika r. Hrvatska, bila poznata po tome to je sistematski redom, zatrirala sve to je Srpsko. Nisu oni pravili eviodenciju i vodili spiskove. Zauujue je sa koliko hladnoe i cinizma iznosite tu cifru. 19.500 dece, Popisane. One koja nisu popisana, ona se ne vae…..

Gospodine Josipoviu! pozdravljate prisutnu Hrvatsku mlade! Oko kamere je neumoljivol. Hrvatske Mladei nema. Oni su na koncertu Marka Perkovia Tompsona. Pevaju Ustake pesme, pozivaju na klanje preostalih Srba i rue spomenike Antifaistike (Srpske) borbe u Hrvatskoj. Vae pozivanje na Antifaistiku borbu je dirljivo, do bola! Da li je Vama promakla injenica da su za vreme drugog svetskog rata gorele kue i sela samo na etniki srpskim prostorima.Kao to su u Domoljubnom ratu, na koji se diite i pozivate, gorele kue i sela jedino na etnikim srpskim prostorima. Pa upravo ste vi napravili najstraniji zloin. Nabrajajui rtve Jasenovca niste pomenuli Srbe! A ta rei na Vau dilemu iznetu u govoru: “…koliko je nevinih ljudi ovde stradalo?” Znai li to po Vama, koji se predstavljate kao doktor Pravnih nauka, da je u Jasenvcu bilo i krivih!!!??? Moda ste donekle u pravu. Njihova jedina krivica tada, a i sada u Neofaistikoj r. Hrvatskoj bila je ta to su Srbi, Cigani i Jevreji.

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-конзулрна представништва у Републици Србији и да их подсети, да је Његова Светост Свети Отац Папа Бенедикт XVI упутио извињење поводом сексуалног злостављања малолетника оба пола од стране свештеника, монаха и високодостојанственика Римокатоличке цркве у Ирској.
Влада РС Крајине поздравља овакву одлуку и нада се да ће Његова Светост отклањати и друге негативне појаве у раду високодостојнственика, свештеника и монаха Римокатоличке цркве. Његова Светост је упозорена и на непримерну праксу у католичким храмовима у Хрватској – 14. 4. 2006. године (нотом Владе РС Крајине, бр. 227/06). Наиме, римокатоличко свештенство користи државни терор над Србима у Хрватској и преводи православну децу у римокатоличку веру. Зато што тај хрватски терор престаје над Србима у оном моменту кад постају католици. До 2006. је покатоличено 30.000 Срба, о чему је податке објавио Митрополит загребачко-љубљански Српске православне цркве, Господин Јован, у „Политици“, 14. априла 2006. године, страна друга. Превођење деце из једне групе у другу је злочин геноцида – предвиђен у Резолуцији Генералне скупштине ОУН, бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948. и њеној Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида (члан 2, тачка ”е”).
Влада се усуђује да подсети, да ниједан дипломата у Београду, од те 2006. године, није јавно осудио ову врсту злочина геноцида над Србима у Хрватској. Због таквог односа, Хрватска не одговара за злочине геноцида. Чак се и охрабрује, да то настави. Обећава јој се и чланство ЕУ.
Влада РС Крајине, обрадована одлуком Његове Светости, да онемогући даљу педофилију у оквиру Римокатоличке цркве, изражава наду да ће Његова Светост обелоданити и податке о превођењу српске православне деце у римокатоличку цркву у Хрватској.
Влада РСК моли ДКП, да пренесу својим владама, да је цивилизацијска обавеза сваке од њих – да испита околности и размере хрватског злочина геноцида над Србима и да помогне Светој Столици и Његовој Светости, да се уклони ова геноцидна пракса римокатоличког свештенства према српској деци у Хрватској.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним представништвима у Државној заједници Србије и Црне Горе понови изразе свог високог поштовања.

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част, да поздрави дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их обавести (према најави у ноти бр. 351/06, од 29. 11. 2006) о кршењу основних људских права Срба у Хрватској, о чему не брину Уједињене нације, чланице ЕУ и Влада Сједињених Америчких Држава. Хрватско ускраћивање историјских и етничких права Србима оптеретиће међународну сарадњу и изазвати неспоразуме у Европи, а посебно на подручју Балкана и Средње Европе.

Влада РС Крајине, овог пута, поставља питање свим дипломатским представницима у Републици Србији – зашто се у телима УН, ЕУ и у другим међународним организацијама не позове Хрватска на одговорност, јер најдрастичније крши основна људска права Србима? Зар је могуће, да дипломати из Београда не обавештавају своје владе о томе? Да ли је могуће, да владе чланица УН дозвољавају да Хрватска поступа према Србима на исти начин како је поступала Немачка према Јеврејима и Ромима – од 1933. до 1945?

Влада РС Крајине моли ДКП да упозоре своје владе, да су обавезне на предузимање мера против Хрватске, јер је хрватски терор над Србима у Републици Српској Крајини и Хрватској био немилосрдан и подстакнут расном идеологијом немачког нацистичког канцаелара, Адолфа Хитлера. То се види и на примеру изгона српске породице из стана у Загребу, да би се тај стан, што је несхватљиво, поклонио председници Владе Хрватске, госпођи Јадранки Косор. Језива је сцена тог поступка и језиво је јучерашње објашњење представника Владе Хрватске: „Председница Владе Републике Хрватске, Јадранка Косор, нема никакве везе са случајем браће Дробац, јер је, као што је потврдило и Државно тужилаштво, стан у којем живи, стекла на законит начин“.

Влада РС Крајине је запрепашћена чињеницом, да дипломате у Републици Србији никад не изјаве, да је избацивање из стана српске породице у Загребу (двоје деце без родитеља) и уступање стана председници Владе Хрватске за сваку осуду, јер је истоветно избацивању Јевреја из станова у Берлину, у време власти немачког канцелара, Адолфа Хитлера. Погледајте, Државно тужилаштво Хрватске потврђује, да је српски стан одузет на основу закона – а и нацистичка Немачка је имала законе за одузимање станова Јеврејима и Ромима. Ту, где сад станује премијерка Јадранка Косор, становао је Србин – Јово Дробац. Пред само НАТО разбијање Југославије, умро је брачни пар Дробац. У стану је остало двоје деце. Једно дете је доживело шок и извршило самоубиство, а друго се тешко разболело и данас живи од продаје прикупљене старе хартије и стаклених флаша.

Влада РС Крајине подсећа дипломатско-конзуларна представништва, да су на сличан начин десетине хиљада српских породица доживеле изгон из својих станова и кућа, па је право чудо, да чланице Европске уније, које се заклињу у своју демократију и правичност, не предузимају ништа против Хрватске, нити се о томе изјашњавају њихове дипломате у Србији, Хрватској, Црној Гори, Словенији и Босни и Херцеговини.

Влада Републике Српске Крајине у прогонству користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.

ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА

ПРЕДСТАВНИШТВА – Београд

Ми Срби и грађани Србије из Српске Омладинске Заједнице у Канади неизмерно волимо нашу Отаџбину, Србију, и годинама се трудимо да подигнемо углед Срба и Србије у Северној Америци, па и шире. Организовали смо протесте против једностраног проглашења независности сепаратиста на Космету у 10 градова Канаде, учествовали смо у хуманитарним акцијама за српски Космет, и допринели смо снимању хваљеног филма ”Косово: Можете ли да замислите?” који говори о трагичном животу Срба у косметским енклавама и упознава стране гледаоце са правим стањем на српском Космету. Годинама смо присутни у канадским медијима где заступамо интересе српског народа и откривамо праву истину о Србији и Србима, истину која је на овим просторима до сада била скоро стопостотно игнорисана. Изнад свега, залажемо се одржавање блиских односа између матице Србије и Срба широм света, а главни циљ нам је да што више младих и успешних Срба подстакнемо на повратак у Отаџбину.

Имајући све то на уму, осећамо обавезу пред Богом и народом даапелујемо на Вас да не допустите да се у Скупштини Србије донесе контраверзна резолуција о Сребреници која би нанела до сада невиђену штету држави Србији, Републици Српској, и српском народу широм света. Добро је позната чињеница да се албански сепаратисти на југу Србије, у вољеној нам покрајини, већ дуже времена држе става да су Срби ”геноцидан” народ и да им баш та чињеница даје право на сецесију, јер они не могу и не желе да живе у истој држави са ”српским злочинцима”. Тај исти аргумент албански сепаратисти и њихови савезници користе и пред Међународним Судом Правде, а власти у Сарајеву користе сличан аргумент, тј. да је Република Српска геноцидна творевина, као изговор за укидање тог српског ентитета и уништавање свега српског у БиХ.Уколико Скупштина Србије заиста донесе ову резолуцију, она ће окарактерисати целокупни српски народ као геноцидан, опобити сопствене аргументе пред Међународним Судом Правде, и озбиљно угрозити постојање Републике Српске. Шта више, она ће нарушити углед српског народа широм света и при том озбиљно угрозити нас Србе у дијаспори који се годинама трудимо да српски народ представимо у правом светлу. Из тих разлога, као и због чињенице да су многа кључна питања поводом „Случаја Сребреница“ још увек остала нерешена, апелујемо на Вас и на ваше коалиционе партнере да се суздржите и одустанете од овог непромишљеног потеза, да се присетите своје одговорности пред Богом и народом, и да не допустите усвајање ове потенцијално катастрофалне резолуције.

Очекујемо да уважите наш став, као и став већине грађана Републике Србије којима сте директно одговорни, и да одустанете од контраверзне резолуције о Сребреници која прети да укаља не само нас, већ и нашу децу и децу наше деце за веке векова.

С поштовањем,

Бојан Ратковић
Горан Михајловић
Иван Мићовић

У Београду, изабран Иницијативни одбор за обнову њеног рада

Матица српска у Дубрвнику је основана 1. августа 1909. године, па је Влада Републике Српске Крајине у прогонству, својом седницом – уз учешће прегалаца за чување и неговање српске културне баштине, обележила њену стогодишњицу – 1. августа 2009. године, у свечаној сали Народне скупштине Србије, у Београду, Улица српских владара, бр. 14.
На проширеној седници Владе РС Крајине, било је присутно 35 особа – од средњошколаца до професора универзитета и доктора наука. Нводимо их по азбучном реду:
1.Алечковић-Николић, проф. др Мила
2.Антић Драгољуб
3.Бањац, проф. др Душан
4.Батаи, др Ив
5.Бошковић Драган
6.Буха Милорад
7.Дакић, др Миле
8.Деретић, др Јован
9.Добријевић Марко
10.Ђуретић, др Веселин
11.Жутић, др Никола
12.Јарчевић Слободан
13.Кнежевић Невена
14.Ковачевић, др Милош
15.Лалић Драгомир
16.Лежаић Рајко
17.Личина Ратко
18.Маловић, др Гојко
19.Миливојевић Илија
20.Милосављевић, проф. др Петар
21.Милошевић Драгана
22.Петровић Мирослава
23.Полетан Горан
24.Рагуш, др Марина
25.Рајић, др Раде
26.Стевић Светлана
27.Суботић Вања
28.Суботић Момчило 1821
29.Суботић Саша
30.Узелац, др Станко
31.Цијук Никола 1819 – Бибић – 8316
32.Црногорац Миомир
33.Чанковић Душан
34.Чубрило Раде 063/8055-928
35.Штиковац Петар 844-0674
36.Jaкшић Драгољуб 065/22-58-516; 1832

На седници је закључено, да се обнови рад Матице српске у Дубровнику, с привременим седиштем у Београду. Њени чланови и сарадници ће наставити да истражују и негују културну баштину Срба све три вероисповести: католика, православних и муслимана. Врата су свима отворена, као што су их свима отворили и оснивачи (Срби католици Дубровника) 1909. године. До 1941. године су радили у Матици српској у Дубровнику Срби све три вере, а њоме је, једно време, председавао и др Владимир Ћоровић. Матица је имала изврсни српски национални програм и он ће бити полазна основа за рад Иницијативног одбора Матице у Београду. Пред Иницијативним одбором су и нове околности у оквиру српске нације – колонијалним инжињерингом је већина Срба муслиманске и католичке вероисповести расрбљена и убеђена да припада „хрватској“ и „бошњачкој“ нацији. Изабрани Иницијативни одбор ће, до јесени, предложити Скупштини Матице српске дубровачке и Матици српској у Новом Саду свој програм рада, у који се убраја, обавезно, и годишње издавање једне врсте опште-српског саборника – с културним наслеђем Срба припадника све три вероисповести.
Инцијативни одбор ће, поред осталог, тако је закључено на овој седници, имати задатак да предложи парламентима српских држава, да у своје уставе унесу одредницу – да је реч о држави (Србији, Републици Српској и Црној Гори) Срба православне, католичке и исламске вероисповести и националних мањина које у њој живе.
У Иницијативни одбор за обнову рада Матице српске дубровачке, изабрано је 12 чланова:
- Воларевић Срђан 2629642; 061/317-3637
- Деретић, др Јован 062/28-26-29
- Ђуретић, др Веселин 216-1212
- Жутић, др Никола 2298
- Јарчевић Слободан 064/807-7706
- Лежаић, дипл. инг. Рајко 064/184-0899
- Личина, Ратко 4410
- Милосављевић, проф. др Петар
- Рагуш, др Марина 1037
- Раић, др Раде 064/282-7445
- Суботић, др Момчило 063/887-6271
- Узелац, др Спасе 064/1146-305
За председника Иницијативног одбора, изабрана је др Марина Рагуш.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Ратко Личина, министар

***

ФОТОТИПСКА ИЗДАЊА МАТИЦЕ СРПСКЕ ДРУБРОВАЧКЕ

ИЗДАВАЧ „Мирослав“, Београд

1)УНУТРАШЊИ ПРАВИЛНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ У ДУБРОВНИКУ“

У Сплиту је, 14. октобра 1893. године, у 65. години, умро трговац Константин Вучковић, Србин православне вере, родом из далматинског места: Дицмо. Био је веома образован и велики родољуб. Помагао је устанак против Турака у Босни и Херцеговини, од 1875. до 1878, и збрињавао отуда прогнане Србе. За живота је био трговац и стекао је велику имовину. Завештао ју је свом српском народу. Оставио је новац православним црквама у Далмацији и Црној Гори и 160.000 аустријских форинти – у сврху оснивања Матице српске у Дубровнику. Тај новац је предат православним општинама у Дубровнику, Котору, Херцегновом и Рисну. Ту је уложен у вредносне папире и кад се оплодио за нови износ од 160.000, предат је Општини српске православне цркве у Дубровнику, која га је искористила за оснивање Матице српске у Дубровнику – 1909. године.
О овој спрској установи, чији су чланови и сарадници били Срби православни, католици и муслимани, ништа се није писало у Југославији – од 1945. до данас, мада је изузетно допринела обогаћивању српске културне баштине, од 1909. до 1941 – кад су њен рад забраниле италијанске окупаторске снаге и власти Независне Државе Хрватске. А њен Правилник о раду је довољан да нас упути какво културно благо је подарила српском роду, јер је у њему назначено, да ће штампа, научна и уметничка дела користити ћирилично писмо и да ће Матица српска у Дубровнику преводити значајна научна и уметничка дела са страних језика.
У тексту Правилника, видећемо да се не користи реч „календар“, него „колодар“, што упућује, како данашњи истраживачи српске (словенске) древности кажу – да је „календар“ ушао у друге језике из српског.
Матица српска у Дубровнику је умешно и на завидном нивоу извршавала обавезе из Правилника о раду, у што ће се читаоци уверити кад прочитају фототипска издања ових дела.

2.Данило Петровић:
„ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ – О ПОСМРТНОЈ МУ СТОГОДИШЊИЦИ“

Књигу Данила Петровића о Доситеју Обрадовићу је Матица српска у Дубровнику објавила 1911. године. Изузетна је вредност у њој. Пружа податке о овом српском просветитељу. Заслужан је за ширење писмености у Далмацији. Учио је децу у више места и бринуо је о српским православним црквама и храмовима. Обилазио их је и помагао свештеницима, да што умешније обављају своје послове. Доситеј Обрадовић је приказан и као један од значајних прегалаца да се у књижевности и просвети користи народни језик, а не црквенословенски, којег је становништво једва разумевало. Схватао је да се српски језик природно развијао – усавршавао и да се удаљио од свог средњевековног израза. Разликовао га је од хрватског језика и објашњавао да њиме говоре Срби и православни, и католици и муслимани.
Доситеј Обрадовић је оставио и корисне записе о српским земљама – Далмацији, Лици, Херцеговини и Босни и, пре Цвијића, забележио одлике Срба Крајишника у три државе: Аустрији, Млетачкој Републици и Турској.

3)Марко Цар:
„САВА БЈЕЛАНОВИЋ – ЈЕДАН ПОГЛЕД НА ПИСЦА“

Ово дело, писано давне 1911. године, изузетно је актуелно, јер нам пружа податке о времену 19. столећа, кад је била у замаху аустријска и ватиканска намера, да се Срби католици асимилују и прогласе делом хрватске нације. Та намера је само претходила хрватском злочину геноцида над православним Србима у два светска рата и у рату за разбијање Југославије, од 1990. до 1995. године. Сава Бјелановић је био свестан те паклене завере против српског народа и упозоравао је: „Брат је мио које вјере био“. Истомишљеници и сарадници су му били многи Срби католици, међу којима Марко Цар и Антун Фабрис. Борили су се за јединство српског народа – књижевним делима, новинама и српском организацијом у Далмацији, на чијем је челу, неприкосновено, био Сава Бјелановић. Уочавао је аустријско-ватиканске антисрпске замке и препознавао је њихове носиоце. Најупорнији пропагатор хрватства у Далмацији је био Миховил Павлиновић. С њим је Белановић полемисао и под својим именом и под псеудонимом: „Србин католик“. Занимљиво је, да је у хрватској књижевности ово искоришћено, па многи хрватски књижевници и критичари уверавају, да је Сава Бјелановић рођен у католичкој породице – што, наравно, не одговара истини.

4)Вид Вулетић Вукосавић:
„ЦАР ДУШАН У ДУБРОВНИКУ“

Реч је о роману Вида Вулетића Вукосавића, објављеном 1912. године. Посвећен је односима Србије у време цара Душана Немањића и Дубровачке Републике. То је време које је омогућило Дубровнику изузетно територијално проширење, јер му је цар Душан уступио Стон и Пељешац, за годишњу ренту, коју су Дубровчани исплаћивали обласном српском господару у Босни, Стефану Котроманићу. С обзиром да је у време писања овог романа, у историјској науци била подвала о Босни као држави ван граница Србије и о Босни са становништвом богумилске вере, ове две неистине су проткане и у овом роману. Но, то не треба да нас одбија од ове старе литературе, јер она упућује на развој српске књижевности, које су се српске просветне и културне установе одрицале, па су Хрвати оваква дела уносили у своју, хрватску, књижевност.

5)Иво Војновић:
„СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА“
Дубровчанин Иво Војновић, Србин – католик, био је један од најсвеснијих Срба. Најенергичније се борио против хрватских пропагатора у Далмацији и Дубровнику, уверавајући јавност, да Хрвати никад нису настањивали Далмацију и отоке. Усхићивао се српском јуначком прошлошћу, посебно временом владавине династије Немањића и одсутним српским борбама против Турака. Српско витештво га је мотивисало и написао је изврсну поему о Мајци Југовића, 1912. године. Погледајмо један од њених стихова:
„Преко мора усплемћеле крви
Ко по тврдим, каменијем плочам’
Дуге, тамне, ступају литије
Босих нога, проблијеђелих лица,
Нијемих усна, очи безсузнијех“.

6) Вице Адамовић:
„ДУБРОВЧАНИ ИЗВАН ЗАВИЧАЈА“

Вице Адамовић је објавио ову књигу кобне 1914. године, кад ће аустроугарске власти почети с погромом над Србима у крајевима западно од Дрине, а ускоро ће, с Немачком, кренути у велики светски рат, у којем ће им трупе чинити најокрутнија зверства над Србима у Краљевини Србији, у којој ће за убити 1/3 од целокупног становништва. Аустроугари ће, истовремено, чинити све да угасе српски културни пламен у Дубровнику и његовој околини, који је почео да тиња, како каже Адамовић, у време српског краља Војислава 1050. година, а распламсао се и осветљавао све српске земље следећих столећа, досежући и културне центре Италије, Аустрије, Немачке и других европских држава.
У овој књизи малог обима су подаци о великанима Дубровника. Били су принуђени да одлазе, јер им скучени простор Републике није омогућавао уметничко и научно ангажовање. Дубровникк је био без универзитетских катедри за све учене правнике, економисте, историчаре и друге професоре, па су се запошљавали у Венецији, Риму, Палерму, Милану, Бечу, Прагу, Берлину… Многима су тамо изговарали и писали српска имена друкчије, па се добија утисак, да су те научне и уметничке величине Италијани, Немци, Французи… А били су то Срби Дубровчани у расејању – изван свога завичаја, како то наслови Вице Адамовић. Међу њима је и Динко Рањину, рођен 1536. године, седам пута биран за саветника тосканског војводе Косима де Медичија, који га је одликовао Витешким редом Светог Стефана. Лодовик Цријевић (Церва Туберо) је (1455-1527) завршио високе школе у Паризу и тамо написао савремену историју Европе. Иле Цријевић је у Риму преименован у Лампридиуса Црвинуса и под тим именом заузима значајно место у италијанској књижевности – био је омиљени песник (1460-1520). Изненађује својом појавом и Ђуро Баљиви (1668-1707), чувени лекар у Италији, за којег Адамовић каже – да се и у двадесетом столећу изучавају његова медицинска дела. Међу великанима Дубровника у иностранству су и Руђер Бошковић, математичар Марин Геталди, нумизматичар Анселм Бендур, Стјепо Градић, Перо Бенеша, Вице Рујнић (Винцензо Руини да Рагуса) и многи други.

7) .Марко Цар:
„НАШЕ ПРИМОРЈЕ – СЛИКЕ И УТИСЦИ С ЈАДРАНА“

Марко Цар је један од најутицајнијих Срба Дубровника с краја 19. и почетка двадесетог столећа. Само годину дана по отварању Матице српске у Дубровнику, објавиће ову значајну књижицу, проткану надахнутим изразима – налик лепим стиховима. Погледајмо, како описује море и копно свог родног краја, кад је уз њега љубав његовог живота – драга, лепа Дубровчанка, чијим очима гледа морске таласе:
„Нема на свијету путовања које би се могло да упореди с оним – кад човјек путујре са својом драгом, далеко од жагора великијег вароши и великијег гомила, по каквом тихом планиском крају, или каквом осамљеном морском игалу, гдје му се природа пријатно осмјешкује, а он је посматра кроз очи својега злата“.
Тако надахнуто ће писати о Јадрану, Сплиту, Локруму, Каштелима, Корчули, Боки Которској, Локруму, Шибенику и о успоменама с Хвара.

8) Иво Ћипико:
„КРАЈ МОРА“
Иво Ћипико је један од најплоднијих српских писаца прве половине двадесетог столећа и велики је грех што је скоро занемарен. Његове приповетке, издате под овим насловом, заслужују почасно место у српској књижевности. С њима се лако поима живот у српским приморским градовима и на отоцима – у то не тако давно време. Кад се зна, да су најзнаменитији српски књижевници живели и радили у великим градовима, у планинским пределима Балкана, или диљем равне Паноније, јасно је да се нису значајније бавили приликама и животом српског народа у приморским градовима, чија веза са светом је била свакодневна. У јадранске луке су упловљавали домаћи и страни бродови – с људима из свих крајева света. Одушевљавали су се природом Јадрана, његовом обалом, заливима и отоцима. Ево како то лепо плаво море, својом поетичном речју, дотиче Иво Ћипико – тај пејзаж, који је одушевљавао сваког странца. Ова поетична слика је из приповетке „Писари“:
„Море мирује, само на махове гане се, а по пучини нешто засвјетлуца, прелије се као живо сребро, па се опет умири и мрке пруге још боље одскоче. Испод жива камена, шапуће лак жубор. Хладна је и здрава та вода; ко зна откуд долази? Ујутро и увече, долазе к њојзи уморни раденици, напију се до сита, умивају у њој тешке руке и хладе се“.

9) Др Франо Кулишић:

„ЏИВО БУНИЋ ВУЧИЋЕВИЋ – ЛИТЕРАРНО-ИСТОРИЧКИ ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЛИРСКЕ ПОЕЗИЈЕ У ДУБРОВНИКУ У 17. ВИЈЕКУ“

Др Франо Кулишић је (1911. године) ову студију о књижевности Дубровника у 17. столећу, приказујући то ослонцем на тадашња критичка дела Џиве Бунића Вучићевића. Кулишићева критика дотиче и књижевност Италије, која се у то време истиче својим познатим културним успоном званим Ренесанса. Но, Кулишић скреће пажњу, да је у том 17. столећу, у Италији, било претеривања, јер су у претходном столећу умножене разне културне установе, у чије име су се дохватали пера и они који нису имали никакве склоности за уметност. Кулишић уверава да је књижевна вредност тадашњих прозних и лирских дела у Италији „била свакако незнатна“. Из тог безнађа су неки књижевници покушавали наћи излаз Тако се појављују поборници класичне лирике, међу којима су Бабријел Кијабрера, Октавије Ринучини, Фулвије Тести и други, на које ће се угледати и дубровачки прозни писци и песници. Узгред, тад се у Италији пише и религиозна поезија, чему не могу да одоле ни Дубровчани У Дубровнику се појављују плодни писци: Џиво Гундулић, Јакета Палмотић, Џиво Бунић Вучићевић, Орацио Мажибрадић, Владислав Менчетић и Михо Бунић. Појављују се и дела здравог хумора, и Кулишић издваја о томе два дела: „Дервиш“ Стијепе Ђорђића и „Радоњу“ Владислава Менчетића. Сатиру ће представити Паско Примојевић и он ће, у њима, критиковати негативне друштвене појаве на Корчули. Рађају се и значајна историјска дела у Дубровнику: „Осман“ Гундулића, „Дубровник поновљени“ Палмотића и „Трубља словинска“ Менчетића.
Др Франо Кулишић закључује да је 17. столеће врхунац дубровачке књижевности:
„То је златни вијек, врхунац дубровачке књижевности“.

10) Др Франо Кулишић:
„О МЕДУ ПУЦИЋУ – У СПОМЕН ТРИДЕСЕТ ОБЉЕТНИЦЕ СМРТИ (1882 – 1912)“

Др Франо Кулиић је учинио Српству велику услугу овим делом. Медо Пуцић је један од најистакнутијих српских родољуба међу књижевницима. Кулишић га означава као „велику српску душу“. Биће довољно да о томе споменемо део опроштаја од Пуцића, који је над Пуцићевим гробом прочитао Дубровчанин Перо Будмани:.
„Кунемо ти се, да ћемо свагда твоје стопе слиједити и обећавамо ти, да искра, што си нам у срце укресао неће нигда се угасити и да се плодно сјеме неће нигда изјаловити, што си у наше духове бацио и кунем ти се, да ћемо извршити, до длаке, твоју опоруку, што си нам у ‘Поми’ оставио:
‘Ој покле те превишњи надари
Умом, силом, лицем, рјечи сличном,
Да нам будеш међу свијем дичном,
Српска земљо, дер за себе мари.
Шта ћеш тражит мисирских оаза,
Влашких чуда, њемачких доказа?
Изнеси нам своје груде плод,
Кажи свјету свој јуначки род!“

11) Иво Војновић:
„ЛАЗАРЕВО ВАСКРСЕЊЕ – ЧЕТИРИ ГЛАВЕ ЈЕДНЕ ПРОСТЕ ИСТОРИЈЕ, КОЈА СЕ ЗАЧУДНО ЗАВРШАВА ПЈЕСМОМ“

Иво Војновић је један од најупорнијих бораца за Српство. Прозрео је ватиканско-аустријска настојања, да се српско име искорени с Јадрана и с подручја западно од Дрине. Пророчки је писао, да се то може остварити. У овом драмском делу је, подстакнут ослободилачки Првим балканским ратом, описао петстогодишњу патњу Срба под Турцима и српски витешки отпор окупатору у многим европским ратовима и српским бунама. Уверавао је: „Само ће нам Српске Мајке Побједу породити!“ То је значило, да се мајчинства српског не смемо одрицати, а то српство ће, каже он, бити несаломиво. Душа и мајка српска ће бити несаломиве. Ту њихову несаловивост објашњава овако:
„Дјеца њихових суза, њиховог вјечног ћутања и вјечног им спомињања, ослободише нам Српску Домовину, од Дунава до Јадранског мора! Побједа је дошла, јер је душа Српскога народа – душа нијемих мученика – управ у тузи својој несломива, несавладљива. Живот ју је пребио о хрид, привезао уз ропство, приковау у Турчина – али њу није сломио. Она је покопавала мртве и садила цвијеће, она је гледала како тече крв дјеце њене, а мијесила је погачу дјеци уморене дјеце, она је стењала под крстом, а сањала је о Краљевићу Марку – она је ћутала, и тихо се гвожђем пасала, она је Мајка свих Лазара – она је осветница Косова!“

12. Проф. др Петар Милосављевић:

„ОБНОВА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПРОГРАМА“

Проф. др Петар Милосављевић је најупорнији заговорник српског националног програма. Не обесхрабрује га, на том путу, свеприсутни немар код српских државника и званичних интелектуалаца за националну културну баштину и наводо обавезно утапање националне државе у интернационалне светске творевине. Проф. Милосављевић уверава, да је српско страдање у ратовима у двадесетом столећу (у којима се примењивао нескривено план о биолошком истребљењу православних Срба), било последица чињенице што су Срби изгубили битку у филолошкој науци – у 19. и 20. столећу. Почело је с присвајањем српског језика у Хрватској и његово преименованје у „српскохрватски“, „хрватскосрпски“, „српски или хрватски“, па „хрватски језик“. Заједно са српским језиком, Хрвати су однели и српску средњевековну и новију књижевност – била је изразито српска, али је преименована у хрватску.
Каже, да би ово било немогуће учинити, да српски школски и универзитетски образовни програм није био прилагођен подмуклој намери о крађи српског језика и српске културне баштине. Тако се на универзитетима није изучавала србистика, али је нападно у програму постојала и германистика, и романистика, и кроастика…
Да би се вратила отуђена српска културна баштина (између осталог: дубровачка и славонска књижевност), проф. Милосављевић је окупио групу књижевника и с њима почео да издаје часопис „Србистика“. Уверава, да ће Срби повратити своје отете националне и историјске земље, да ће се у српску нацију вратити отуђени делови – Срби католици, Срби муслимани, Македонци и Црногорци тек кад се добије битка у филологији, јер је српским поразом у њој почео и српски државни и национални суноврат у последња два столећа.

У издању Фондације лорда Бајрона за балканске студије (Чикаго-Отава-Лондон) изашла је из штампе нова књига др Срђе Трифковића Хроника Kрајине: Историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији (The Krajina Chronicle: A History of Serbs in Croatia, Slavonia and Dalmatia). Она представља плод вишегодишњег рада и прва је студија на енглеском језику која пружа свеобухватни приказ овог сложеног и страном читаоцу недовољно познатог питања.

Имајући у виду низ публикација које су протеклих година објављене у Хрватској (и другде у свету под хрватским спонзорством) са циљем да се изврши ревизија историје, да се српски идентитет Крајишника доведе у питање, а пре свега да се релативизују усташки злочини над њима, ова монографија са 16 мапа и 105 слика и илустрација преко је потребан допринос литератури доступној страном читаоцу о историји бивше Југославије. Она представља значајан коректив разумевању проблема који су поново предмет спорења у контексту узајамних тужби за геноцид Србије и Хрватске пред Међународним судом правде. Њен значај истичу рецензенти, стручњаци за питања Балкана из САД, Канаде и Велике Британије:

“Ово пионирско дело упознаје читаоца са пет векова богате и трагичне историје Срба Крајине. Епопеја тих ратника-сељака, који су вековима давали елитне пукове дому Хабзбурга, заслужује да буде шире позната… Они су 1941-1945 били жртве покушаја истребљења који је згрозио чак и саме Немце. У најновије време били су подвргнути етничком чишћењу које је било спроведено уз сагласност и подршку Клинтонове администрације. Др Трифковић успешно баца светло истине на овај злочин који је још увек претежно игнорисан на Западу.” – Даг Бандау, бив. специјални саветник председника Роналда Регана

“Историја хероизма и трагедије чији значај далеко превазилази границе бивше Војне крајине и тиче се најзначајнијих периода европске историје… Ово изврсно дело обавезно је штиво за свакога ко жели да разуме сложену и крваву историју балканског бурета барута.” – Џејмс Бисет, канадски амбасадор у Југославији, 1990-1992.

“Исцрпна студија која пружа до сада најбоље објашњење суштине збивања балканских сукоба током 1990-тих. Та суштина игнорисана је од стране медија и западних влада: да Срби на тлу данашње Републике Хрватске нису били освајачи туђих територија већ бранитељи своје историјске родне груде. Она осветљава један од најгрубљих случајева кршења људских права који ‘међународна заједница’ још увек игнорише: право етнички очишћених крајишких Срба да се врате у свој завичај.” – Пуковник др Роналд Хачет, Универзитет Шрајнер, Тексас

“У сажетом облику ова књига обрађује елементе историје Европе и Јужних Словена који су познати само у фрагментима. Историја Војне Крајине тиче се већине великих ратова вођених у Европи од пада Константинопоља до најновијих времена.” – Др Мајкл Стентон, професор Краљевске британске војно-поморске академије у Дартмуту, Енглеска