Медиокритети као судбина

Да ли су зарадe и усавршавањa стварни мотиви ,,одлива мозгова” или су само покриће за изневерена очекивања

 MEDJUNARODNI KOMITET "SLOBODAN MILOEVIС”

n a c i o n a l n i   s u v e r e n i t e t   •   s o c i j a l n a   p r a v d a

www.icdsm.info            Sofija-Njujork-Moskva-Beograd              www.free-slobo.de

Kopredsednici: Velko Vlkanov (Bugarska), Remzi Klark (SAD), Sergej Baburin (Rusija)

Be, Stephanplatz, 11. marta 2011. u 17 asova, protestni miting:

MEUNARODNI KRIVINI TRIBUNAL ZA BIVU JUGOSLAVIJU U HAGU

- KRIMINALNO ORUE POD OKRILJEM UN

Na petu godinjicu smrti predsednika Republike Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloevia u pritvorskoj eliji u Hagu, zgroeni injenicom da haki tribunal jo uvek radi, protestujemo iz sledeih razloga:

·         Tribunal je odbio da optui NATO lidere i njihove banditske saradnike za brojne ratne zloine i zloine protiv ovenosti tokom NATO agresije na Jugoslaviju 1999;

·         Nije bilo adekvatne ni nezavisne istrage o uzrocima smrti predsednika Miloevia; rezultati interne istrage koju je sproveo sam tribunal, naili su na reserve Rusije u Savetu bezbednosti; na osnovu brojnih medicinskih nalaza sasvim je jasno da je predsedniku Miloeviu uskraeno leenje kada mu je zbog bolesti bio ugroen ivot – dakle tribunal je u najmanju ruku izvrio sudsko ubistvo; 

·         Tribunal ispoljava jasnu antisrpsku pristrasnost, zbog srpskog otpora razbijanju Jugoslavije i NATO agresiji. Srbi ine 2/3 svih koje je tribunal optuio, a njih 16 je izgubilo ivote. Po trajanju, Srbima je dosudjeno 80% svih zatvorskih kazni;

·         Tribunal je “sud” bez ikakve demokratske kontrole, jer ga je osnovao Savet bezbednosti UN, organ koji nema nikakve ingerencije u prevosuu; veina zaposlenih u tribunal su iz zemalja NATO i njihovih tajnih slubi, dakle, po svojoj sutini, tribunal je telo za politiku odmazdu i kanjavanje; 

·         Postepenu uskraivanja osnovnih prava optuenima i po presumpciji krivice, ovaj tribunal prevazilazi ak i nacistike sudove i moe se porediti jedino sa inkvizicijom;

·         Parlamentarna skuptina Saveta Evrope je nedavno usvojila rezoluciju kojom se zahteva da poinioci trgovine ljudskim organima 1999-2003. na Kosovu i Metohiji, koja je odnela stotine ljudskih ivota, budu procesuirani. Tribunal je dokaze o tome dobio jo 2003. godine, nije nita preduzeo, a dokaze je – unitio! A postupio je tako samo zato jer su glavni poinioci banditski saradnici NATO-a iz teroristike OVK, uz sauesnitvo lekara i oficira iz NATO zemalja. To su oni isti lideri OVK koji kontroliu tokove najveeg dela avganistanskog heroina na putu prema EU i koji rukovode “nezavisnim Kosovom” u kojem je najvea vojna baza SAD u Evropi, Kamp Bondstil. 

HAKI TRIBUNAL SE MORA ZATVORITI BEZ ODLAGANJA,

A NJEGOVIM SLUBENICIMA SE MORA SUDITI!

RTVE TRIBUNALA I NJIHOVE PORODICE ZASLUUJU SOLIDARNOST I KOMPENZACIJU!

NATO TRUPE MORAJU DA NAPUSTE SRBIJU!

NATO LIDERI I NJIHOVI BANDITSKI SARADNICI, ODGOVORNI ZA ZLOINE,

MORAJU BITI UHAPENI!

IVELI HEROJI OTPORA ANGLOAMERIKOM NOVOM MRANOM DOBU!

Medju uesnicima i govornicima na protestu, oekuju se advokati ak Veres, Kristofer Blek i Goran Petronijevi, politiki, javni i nauni radnici iz vie evropskih zemalja, meu kojima Klaus Hartman, Aldo Bernardini, Dun Keli, Katrin ic i Vladimir Krljanin, predstavnici timova odbrane Miloevia, Karadia, Martia, eelja, Galia, lanovi porodica hakih rtava. Pre poetka protesta e delegacija uesnika uruiti protestnu notu u seditu UN u Beu.

BRANA CRNČEVIĆ Pismo Miloradu Vučeliću ili Jadi srpskog ekumenizma

Piše Brana Crnčević

Dragi prijatelju Vučela,

Devetnaestog novembra 2009. godine, na poslednji službeni dan žalosti zbog upokojenja patrijarha srpskog gospodina Pavla, gledajući arhijerejsku liturgiju, zapisao sam:
Divio sam se i još se divim Njegovoj veri i trpeljivosti, valjda ga je Bog zbog toga i izabrao  da bude poglavar Srpske pravoslavne crkve u vreme nadmeno i bestidno. Ne sumnjam u Njegovu Svetost  i njegovo svetiteljstvo koje će i Bog i vernici radosno prihvatiti. Sumnjam u sebe i vas, prijatelji. Viđao sam Svetog i razgovarao sa Njim. Nisam dostojan da opišem te susrete. Pitam se i pitam vas: hoće li Njegovo stado brzo pozobati pouke svog velikog Pastira i nastaviti po svome, pretvarajući nadu Svetoga u svoje beznađe?
Odavno nas đavo muči svojim naukom  da su nam dve Srbije pisane i da oni koji se odreknu jedne Srbije neće pogrešiti. Uprkos svemu, Sveti nikoga nije prokleo, a imao je koga. Niko nije ostao bez Njegovog oproštaja, čak ni oni koji oproštaj nisu zaslužili. On je bio naš štit. Bog je bio s njim, a on je bio s nama. Gledam narod pravoslavni kako prilazi njegovoj ruci, hvata me tuga i muči jeretička pomisao, neka bi Bog dao da grešan, grešim pitajući sebe i vas: da li se to mi opraštamo sa Svetejšim ili jedni s drugima, i Srbijom?
Sve velike smrti razmeđica su između onog što je bilo i onoga što će biti.
Smrt Josipa Broza najavila je rastanak Srbije sa Jugoslavijom.
Miloševićev odlazak u Hag i smrt označavaju kraj kakve-takve nezavisnosti Srbije.
Smrt Zorana Đinđića ubrzala je pristanak Srbije na sve.
Upokojenje Sv. Pavla opisuje nas kao pravoslavne siročiće koji će, sad kad nema Velikog pastira, biti gurnuti u mutne ekumenističke vode iz kojih više nikada neće isplivati na svoju čistu pravoslavnu obalu.
„Pečat“ često piše  o poraznom višestranačkom jednoumlju koje će, bude li potrajalo, uništiti sve što je na putu strašnog, (darvinističkog!) razumevanja kapitalizma.
Višestranačko jednoumlje pokazalo se opasnijim i od Brozovog partijskog jednoumlja i od višestranačkog bezumlja uništenog u ratovima na tlu bivše Jugoslavije.
Posle „petooktobarske“ ispostavilo se da u Srbiji među liderima puča, revolucije,  izborne pobede, ili „iznuđene“Nato intervencije, (kako vam drago!) ima previše ljudi zaslužnih za sve ovo, ma šta to bilo. Ispostavilo se da je lako rasporediti krivicu na druge, daleko je teže podeliti zasluge za obaranje režima. Svi su demokratorski lideri manje-više oborili Slobu, ali ko ga je oborio više, a ko manje? Ako je Sloba izgubio na izborima najviše ga je oborio Vojislav Koštunica, ali ako je, kao što danas Koštuničini protivnici tvrde, Koštunica izdao „petooktobarsku“, onda njegova pobeda na izborima nije važna. Šta su nekakvi izbori u poređenju sa revolucijom? Šta da se radi ako je u pitanju puč? Do sada nijedna politička stranka nije preuzela odgovornost za puč. To nije zgodno. Pučisti bi morali da priznaju svakojake mračne veze sa spoljnim silama koje su ih vodile prema puču. Nije li ugodnije biti revolucionar!?
Obećao sam ti, dragi prijatelju, ogled „Jadi srpskog ekumenizma“, a evo još vunovlačarim, opisujući stanje u dve Srbije koje se, kao preslikano, odražava i na SPC, delom uz pristanak delom uz otpor Crkve. Zgrozim se pri pomisli da bi, daljim razvojem ludih događaja, u dve Srbije mogla postojati i dva Sinoda. Jedan bi Sinod mogao biti opisan kao evropski, ekumenistički, a drugi kao Sinod zaostale, tradicionalne, guslarske Srbije koja nije prihvatila violinu, a frulu pretpostavlja klaviru i orguljama. Prvi bi Sinod bio moderan, ekumenistički, i tražio bi od Vatikana i Benedikta XVI pomoć za svoje ugrožene vernike i hramove svugde gde su ugroženi. A ugrožene vernike i hramove ne morate tražiti daleko, tu su, još uvek su u Srbiji, na Kosovu.
Dogodilo se, slava Bogu, da se jedan raskol u SPC srećno završi. Legenda kaže (tu sam priču kupio u Americi, od raskolnika!) da je u Vašingtonu, prilikom posete maršala, cara i padišaha Josipa Broza, srpska emigracija izašla na ulice da protestuje. Maršal je iz svog „mercedesa“  spazio vladiku Dionisija koji upire neki barjak u njegov automobil, pravo ka Brozovoj stomaku,  kao da namerava ga proburazi.
„Ko je taj popa, bogamu, ponaša se kao ćetnik“, upitao je maršal generala Milana Žeželja. „To je, druže maršale, episkop Srpske pravoslavne crkve u Americi Dionisije“,odgovorio je Žeželj. Maršal se namrštio i ljutnuo: „Pa tog popu, bogamu, treba isterati iz crkve, reci to drugovima“, rekao je maršal.
Bio sam malčice začuđen: kako li je raskolnik došao do tog razgovora maršala sa generalom Žeželjom! Cija, šta li?
Ne znam kojim je drugovima general Žeželj poverio koliko je maršal ljut, tek, mic po mic: crkveni sud, pa ekskomuniciranje, i eto Dionisija na čelu raskolničke, zagranične srpske crkve.
Raskol SPC u Americi, baš kao i autokefalnost makedonskog krila SPC odigravaju se dok je patrijarh srpski bio gospodin German. Nije lako bilo patrijarhu Germanu da bude na čelu SPC u vreme kad je Jugoslavijom vladao Maršal, a taj nije naginjao ekumenizmu; Maršal je bio (e)komunista, s đavolom se ponekad družio, ali crkvu je odvojio od države. Za života patrijarha Germana mislio sam i govorio o njemu i ovako i onako, a danas znam: bio je to veliki patrijarh, spasavajući SPC od svakojakih neprilika prihvatio je iznuđeni raskol, ali sačuvao je pravoslavnu crkvu i u Jugoslaviji i u Americi.
Ako se pitaš, prijatelju, da li sam odustao od ogleda „Jadi srpskog ekumenizma“, nisam. Mogućnost da se u dve zamišljene Srbije pojave dva zamišljena Sinoda samo upozorava na istinu da se to, ako je to kakvom moćniku po volji, može dogoditi. Ako postoji ekumenističko krilo sv. Sinoda, a to nije neverovatno, naklonost tog dela Sinoda neophodna je Vladajućoj koaliciji za razumevanje poluokupacije. Vladajućoj koaliciji potrebna je što mirnija Crkva.
Priseti se, Vučela, obojica znamo; i Slobodanu Miloševiću bila je potrebna što mirnija i državotvornija crkva. Dok je preminulog patrijarha Germana do izbora novog poglavara SPC zamenjivao mitropolit Jovan ljubljanski, Slobodan je pokušao da utiče na izbor novog patrijarha. Znam da znaš; Milošević je verovao u dogovor koji je napravio   (ne znam s kim, znaš li ti!?) da na zasedanju Sinoda, u kojem će iz šešira biti izvučeno jedno od nekoliko imena, ma čije ime bude izvučeno bude pročitano ime episkopa Save kragujevačkog. Kad je iz šešira izvučeno ime koje je Božija promisao odredila i kad je saopšteno ime Pavlovo, rečeno je i da je to „prst Božiji“. Slobodan je, kao što se sigurno sećaš, verovao da su prst Božiji vodili ljudski prsti i da je prevaren.
Sve da je Slobodan zaista prevaren manja je to šteta nego da je prevarena Srbija, a Srbija nije prevarena; Srbija je u Sv. Pavlu dobila Arhijereja čija se ruka dignuta da blagoslovi dodiruje sa rukom sv. Save dignutom da blagoslovi. Zbog toga sam, valjda, i zapisao na poslednji službeni dan žalosti zbog upokojenja patrijarha srpskog gospodina Pavla da nisam siguran da li se to mi opraštamo sa Svetejšim ili jedni sa drugima, i Srbijom.
Između ostalog siguran sam da Sv. Pavle nije bio naklonjen ekumenizmu. Zar bi inače na vest da papa neće posetiti Srbiju (to je neka kazna, šta li?) rekao: „Dobro nam ne došao“.
Prošlo je više od devedeset godina ( 10.01.1919. godina) otkad je zamenik Vaseljenskog patrijarha Dorotej Bruski stavio pitanje ekumenizma na duhovni jelovnik Pravoslavne crkve. On je tvrdio da je došlo vreme da se Pravoslavna crkva ozbiljno zamisli o potrebi sjedinjenja svih pomesnih hrišćanskih crkava. Poslanica Vaseljenskog patrijarhata napisana kasnije formulisala je mogućnost da se sjedinjenje hrišćanskih crkava ostvari kroz postepeno poništenje razlika između „pomesnih crkava“. Prva značajna razlika, a ima ih dosta, bila je predlog o usvajanju istovetnog kalendara  ne bi li sve hrišćanske crkve brisale datume velikih pokretnih praznika i slavile ih istoga dana kad i Vatikan. Ruska pravoslavna crkva nije bila u prilici da moćno i zvanično raspravlja o ekumenizmu. Bilo je to vreme kad je Lazar Mojsejevič Kaganovič  dobio orden Lenjina zbog briljantnog rušenja crkve „Hrista Spasitelja“ u Moskvi, a drugi orden Lenjina, Kaganovič je dobio zbog uspešnog upravljanja gradnjom čuvenog moskovskog metroa. Kontroverze komunizma; jedan orden za rušenje, drugi za gradnju. Kaganovič je mogao da bira na koji će o dva ordena biti ponosan. Srpska pravoslavna crkva, slava Bogu, tek je zakoračila na ekumensku livadu; moguće je da će Srbija slaviti Božić i Vaskrs na isti dan kad i Vatikan.
Ne jedim se zbog toga. Mogućnost da biram kada ću slaviti Božić ili Vaskrs niko mi ne može uskratiti. Koliko znam sebe, neću zakoračiti iz julijanskog u georgijanski  kalendar. Moj se Hristos i rodio i vaskrsao po mom kalendaru.
Moram da priznam čitaocima „Pečata“ ono što ti već znaš, prijatelju.
Nikada ti ne bih ponudio „Jade srpskog ekumenizma“ da u „Pečatu“ nisam pročitao ingeniozni esej Aleksandra Molotkova, naslovljen kao „Ekonomija ekumenizma“. Nisam osetio miris ekumenizma u odnosima između Svetog sinoda i bivšeg vladike Raško-Prizrenskog Artemija. Moram, avaj, opet da citiram sebe kao da neopozivo bolujem od taštine. U zapisu „Dž. u manastiru“, zapisao sam:

Rečeno je caru carevo, a Bogu Božije. Događa se da car, kad ne dobije svoje, bude prema svojim podanicima strožiji nego što je Bogu ugodno. Malo je caru carsko, hoće i ono što je Božije. A valja verovati da nema tako moćnog cara kome pripada i ono što je Božije. Divim se preosveštenom Artemiju koji je odbio da blagoslovi Dž. Bajdenovu posetu Dečanima.
…….
Zašto je Sveti sinod, zaobilaznim putem i u zlo vreme preko protojereja Jovana, prihvatio ideju da Dž. vidi i poseti Dečane, makar i bez Artemijevog blagoslova?
Dž. nije makar ko, Dž. je najveće Dž. koje se obrelo u Dečanima. Preosvešteni Artemije misli da Dž. ne zaslužuje ni da vidi, a kamoli da uđe u Dečane.
Prijatelj, inače dobar pravoslavac, uverava me da je korisno što je Dž. posetio Dečane. Kad oni koji bi od Dečana rado napravili štalu vide da je Dž. bio u manastiru, možda će Dečane ostaviti na miru!? U zlo vreme živimo. Moramo učiniti sve da i sluge đavolove prihvate nedodirljivost i veličinu Dečana. Bogu se molimo i anđele prizivamo, a uzgred se malčice udvaramo đavolu.
Što se mene tiče, priklanjam se preosveštenom Artemiju, možda je država prisiljena da se udvara đavolu, ali Crkva bi to morala da odbije.
…………………………………………………………………………………..
Bio sam nedozvoljeno naivan. Ekumenističko krilo SPC  odreklo se prava da odbije ne samo krupne stvari, nego i svaku sitnicu koja stoji na putu ekumenizmu. Tu počinju jadi srpskog ekumenizma. Ne mogu da odredim da li je samo ekumenističko krilo SPC požurivalo patrijarha Pavla da u bolesničkom krevetu potpiše izjavu kako više nije sposoban da upravlja Crkvom, ali verujem da bi Bog, sve i da je Svetejši hteo da potpiše takvu izjavu, zaustavio njegovu ruku. Tek Sinod je doneo (pravu ili iznuđenu?) odluku da će Sveti ostati poglavar SPC sve do svoje končine.
Sećaš li se svojih, mojih, čaršijskih i svačijih nagađanja o tome ko bi, posle dugog odlaganja, mogao biti izabran za patrijarha srpskog. Priča se, a tome se nema šta zameriti, da je predsednik Tadić bio malčice umešan u tu igru, kažu da je bio zainteresovan da na čelo SPC bude izabran mladi vladika Grigorije Zahumsko-Hercegovački. Ako je Sloba bio, po nekoj svojoj meri, uveren da bi Sava Kragujevački bio najbolji i najdržavotvorniji poglavar SPC, zašto Boris, po svojoj meri, ne bi verovao da bi to bio Grigorije Zahumsko-Hercegovački? Grigorije bi se, bolje nego drugi, snašao u zamršenim odnosima Vatikana i pravoslavlja.  A taj je put negde pred nama, i sve mi se pričinjava da je kraći od puta Srbije u EU.
Stranke koje čine Vladajuću koaliciju unose u politički život Srbije svaka svoj deo jednoumlja. Potoci jednoumlja slivaju se u reku. STP (Srpski trgovački parlament) jedinstveni je ogled parlamentarnog života kakav se nigde, i nikad, nije dogodio. Koalicione stranke koje su, kaobajagi, zahvaljujući svojim programima ušle u parlament pretvorile su sve programe u jedinstveno jednoumni: zajednički im je program da, po svaku cenu, ostanu na vlasti.
Kada je Srpskom trgovačkom parlamentu naručena „Deklaracija o Srebrenici“ videlo se da je Koalicija spremna da učini sve  ne bi li iscedila više od 126 glasova za „Deklaraciju o Srebrenici“ i pokazala nalogodavcima da, još, veoma čvrsto i po tačnim uputstvima upravlja Srbijom. Koalicija je nervoznoj opoziciji obećavala da će, koliko sutra, izglasati Deklaraciju o zločinima i genocidu izvršenom nad Srbima, ali da je potrebno da  se „Deklaracija o Srebrenici“ odnosi samo na Srebrenicu jer je veoma važno „kakvu poruku šaljemo svetu.“
Uvek mi se smuči kad čujem to „kakvu poruku šaljemo svetu“  i podela na dobre i loše poruke. Dobre poruke, naravno, šalje Koalicija, a  loše poruke se pripisuju opoziciji, nacionalistima, i kome vam drago.
Kad mi se sve smuči svejedno mi je da l’ u kafani, da l’ na radiju, da li na televiziji, kažem: Lakše mi je bilo da živim između dva rata, nego između dva izvinjenja Borisa Tadića. Od toga mi je čitavih pola sata bolje. Slab lek. Slabiji od aspirina. Ali, ne košta me ništa, kao ni Tadića njegova izvinjenja. Nerviram se, Boris je opet bolje prošao nego ja, njemu je svejedno što se izvinjava, meni nije svejedno što se on izvinjava.
Primećuješ li, prijatelju, kako se i koliko Koalicija, dakle vlast, udvara Crkvi? Nije li i sam predsednik Republike, između dva međunarodno značajna izvinjenja naravno, prisustvovao hirotonisanju novog vladike Raško-Prizrenskog Teodosija koji je za sedište svoje eparhije izabrao Pećku patrijaršiju. Bila je to nedvosmislena podrška Sinodu, posle otpremanja vladike Artemija u monahe. Predsednik, i svi predsednikovi ljudi, ne udvaraju se Crkvi zbog osećanja da će im Crkva biti potrebna jer će na kraju neko morati svašta da im oprosti. Predsednik i njegovi ljudi, baš kao i Koalicija za razumevanje su tu, da kazne ili oproste, za taj čin nije im potrebna Crkva.
Crkva je dobila specijalno mesto u rušnoj Srbiji.
Ponekad me zapanji anketa na RTS, i drugde, a po tim anketama građani Srbije najviše poverenja imaju u crkvu, vojsku i policiju.
Uvek taj čarobni redosled!
Meni bi bio dovoljan podatak da građani najviše poverenja imaju u Crkvu. Šta će u toj trci vojska i policija? Zar je čudo što građani, uz to vernici, više veruju crkvi nego vojsci, dakle Šutanovcu, i policiji, dakle Ivici Dačiću? Bilo bi strašno da je u tim anketama policija na prvom, vojska na drugom, a Crkva na trećem mestu.
Koalicija za razumevanje poluokupacije čvrsto se drži pravila: Ko nije protiv nas, taj je s nama.
Crkva dobija svakojake privilegije koje se ne mogu iskoristiti. Vraćeno joj je nešto konfiskovane imovine, obećana joj je restitucija, jedan vladika je čak, član RRA, ali jasno je da ne može uticati na program „Pinka“ i ostale rialiti programe.
Nema državnog prijema na kojem nećete videti vladike srpske, a sve češće i samog patrijarha. Nema važnijeg crkvenog praznika ili molebana, gde nećete videti mnoštvo visokih činovnika Koalicije.
Nedavno sam na jednom bogosluženju spazio Mlađana Dinkića. Stajao je čvrsto stegnutih usana, ozbiljan kao uvek. Izgledao je smerno. Čovek bi pomislio da je došao ne bi li se pokajao zbog javno izrečene predizborne laži o evrima koji su, kako je sam rekao, odlučili Tadićevu pobedu na prošlim izborima. Vidim da Mlađan nema nameru da se pokaje. Taj nešto smišlja. Znam da razmišlja o ekonomija ekumenizma i da je spreman da, kao ekonomski genije, ponudi Vatikanu i samom papi da kad ekumenistički obred bude završen Vatikan otvori Bogosloviju u Beogradu ili gde mu je drago. Mlađan je spreman da za svakog upisanog bogoslova iz Srbije plati Vatikanu dvadeset hiljada evra, a papa neka brine o studentima katolicima koji dođu iz Vatikana ili odakle god.
Prošle sam godine, kao što znaš, u Gračanici dobio „Zlatni krst kneza Lazara“, književnu nagradu za životno delo. Duga vožnja. Kišan dan. Bolest. Ne znam zašto sam se nadao da ću u Gračanici sresti vladiku Artemija koji je godinama bio domaćin dobitnicima „Zlatnog krsta“. Nema Artemija. Već je otpremljen u Šišatovce. Na ulazu u Gračanicu vidim nekoliko naoružanih vojnika, stranaca naravno jer naših vojnika ovde nema. Oko vojnika se mota čovek maskiran u civilno odelo. Valjda im je to šef. U džepu nosim „Knjigu zadušnica“ u kojoj je pesma Brane Petrovića, pod rednim brojem  dvanaest, u izboru Ljube Simovića. Mora biti da je Brana video ovu grupu vojnika i ovog civila sa fotoaparatom. Zar bi inače napisao:

12.
Ko je onaj,
Što s kamena na kamen,
Podvijenih nogavica,
Preskače potok
I dobrano mokrih nogavica grede prema kolibama?
Jesi li svetac ili uhoda?
Plaćaš li ili si plaćen?
(Plačeš li ili si oplakan?)
Jesi li soko srpski ili engleska fukara?
Nemački đak ili rusko đubre?
Šalju li te na Kosovo da Dečane popišaš?
Il si američka budala sa fotoaparatom?

Za trenutak sam pomislio, prijatelju, da se ova ekipa preselila iz Branine pesme u Gračanicu da me snimi, i strogo ispita šta radim tu. Savladao sam to osećanje. Ulazim u manastir. Činodejstvuju Irinej patrijarh srpski i Anfilohije mitropolit Crnogorski. Anđeoski hor. Veče. Primam zlatni krst, odužujem se kazivanjem pesme. Pada mi na pamet da pitam Anfilohija zašto, kad je već administrator eparhije Raško- Prizrenske, nije na ovu svečanost pozvao, makar reda radi, vladiku Artemija iz Šišatovaca? Ne pitam ga to. Uzimam zlatni krst i u Kruševac i u Vidovdan. Mislim o Artemiju. Ako je njegov početni greh to što nije blagoslovio dolazak Džozefa Bajdena, potpredsednika SAD, u Dečane, proći će gore nego Dionisije. Pomišljam ko li je Artemijev Tito, ko se ljutnuo na njega i zahteva tešku kaznu.
Danas znam i vrstu i težinu kazne koja je određena monahu Artemiju.
Uprkos tome ili baš zbog toga, nudim ti prijatelju da objaviš dve pesme, obe su posvećene monahu Artemiju. Evo tih pesama:

TRI  POLJAKA

Sunce žut limun kiselo greje.
Sa ogolelih grana ptice
Gledaju Zloga. Zli se smeje
Na pragu svete Gračanice

Noć se prikrada (šaka mraka!)
U Gračanici slave Boga,
Tri naoružana mlada Poljaka
Čuvaju manastir (od koga?!)

A zli Poljake pita za zdravlje
Čudeć se smešnoj besmislici
Otkad to ludo pravoslavlje,
brane papini katolici?

Neka ih brane Bugari, Grci,
Gde su im Rusi i Rumuni
Šta će Poljaci u ovoj trci
U tuđoj zemlji i tuđoj buni

DŽIVDŽAN

Kad vide srušenu crkvu, il kuću
Iz koje ljudi ko zna gde  beže
Ni vrapci više ne cvrkuću
Ko ljudi psuju, ko psi reže,

A život troši, vreme kljuca
Uzalud limun sunce greje.
Dživdžan bi mogao da pripuca
I njemu dojadilo sve je

Kad vidi Španca, ili Danca
Ili Amera  na svom tremu
vrabac režeći skuplja govanca
da im se potpiše na šlemu.

A kad se papa Benedikt  XVI 2013 uputi u Niš bilo bi dobro da to učini preko Jasenovca. Nije potrebno da izračuna koliko Srebrenica staje u Jasenovac, to znamo. Mogao bi da se pokloni onima kojima se nijedan papa nije poklonio

Pecat.co.rs

Sud ili javno izvinjenje?

Ko o čemu baba o uštipcima drugi put

Srpska deca u kandžama braće po kecelji!

Da mi je neko nekada rekao da se Srbi moraju čuvati od kecelje, ubio me bog, ako mu ne bih odgovorio da pod hitno ide u crkvu na pričest, jer sa njim nešto nije u redu. Međutim, danas su druga »savremenija vremena«, pa bi možda taj i bio u pravu. Za srpskog domaćina i srpsko domaćinstvo pripasana bela kecelja na struku domaćice, imala je značaj zadovoljstva, bezbrižnosti, berićeta, sitosti, dečje graje na okućnici i toplih ruku koje nude pogaču, a sa njom i sigurnost doma.

Danas nije tako. Ulogu i značaj kecelje treba posmatrati u širem smislu nego što je moj konvencionalno ograničen. Današnja bela kecelja ne nudi pogaču umornom domaćinu i musavoj dečici, već odbacuje predhodne karakteristikei shvatanja i predstavlja »novi  početak«, novi život i šta ti ja znam šta sve. Današnje kecelje ne pripasuju domaćice, već grupe i organizacije za koje su pederluk, lezbijstvo i perverzija potpuno ispravna činjenja, bez ičeg spornog. Jedino šta pričinjava problem ovim grupama i organizacijama su »proste« srpske narodne mase koje ne razumeju takve relacije, pa ih oni – prosvećeni, moraju tome učiti, a to baš ne ide lako.

Da bi postigli naum, ove organizacije, preko svojih »aktivista« ne biraju ni sredstva ni načine da dođu do cilja. Zloupotrebivši Srbiju, zloupotrebljavaju učenike, a samim tim umanjuju mogućnost dece za bezbedan i zdrav razvoj, dovodeći ih u podređen položaj prema grupi, organizaciji, pa čak i prema pojedincu.

Zloupotreba srpske dece u Sloveniji, podrazumeva prekomerno podsticanje ili psihološki pritisak na učenike i grupu dece, od strane organizovanih grupa, radi promocije antihrišćanskih pogleda na svet. Ovakvo ponašanje od strane »srpske« organizacije iz Slovenije, može vrlo lako imati za posledicu potpuno negativno odrastanje i  negativno uticati na psihofizički i socijalni razvoj dece.  Dobrotvorna karakteristika bratstva »srpske« organizacije u Sloveniji, na vrlo perfidan i rafiniran način, a pod maskom brige i potrebe da srpska deca Slovenije nauče maternji jezik, nude sa svoje spletne strane organizovanu nastavu srpskog jezika, za koju uz put rečeno,nikood zainteresovanihnije čuo.

Kako je sve počelo?

Preko noći ustanovljen fantomski Srpski kulturni centar»Danilo Kiš« iz Ljubljane, najverovatnije služeći se bliskimrelacijamasa savetnicom u Ambasadi Republike Srbije u Ljubljani Aleksandrom Stanković,od nedavno dr.Stanković, dobili su od Ministarstva za Kulturu R. Srbije  1.000.000,00 (milion dinara), za internet prezentaciju srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« iz Ljubljane. http://www.kultura.gov.rs/?jez=sc&p=57  a u isto vreme, od Ministarstva za DijasporuR. Srbijejoš700.000,00 dinara za organizovanje školesrpskogjezika. http://www.mzd.gov.rs/download/Odluka_o_sufin2010_region_finale.pdf

Da sumnja u povezanost nije osnovana i da se ne radi o bliskim odnosimadr. Aleksandre Stanković sa srpskim kulturnim centrom, ona ne bi bilazajedno sa Popom,jedna od osnivačacentra, već bi se ravnopravno odnosila do svih srpskih društava i srpskih Saveza u Sloveniji, uostalom kao što bi to morala da čini i država Srbija, a i Srpska crkva.Da li je Savetnik u Ambasadi R. Srbije u Ljubljani,dr. Stanković, stekla doktorat na fakultetu na kojem predaje direktorka Srpskog Kulturnog Centra »Danilo Kiš«, za sada su samo pitanja i  glasine.

Da bi ostvarili cilj, postati Bog, a ne služiti Bogu, potrebne su pare. Zbog toga pojedini istaknuti članovi srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš«, a u isto vreme i istaknuti rukovodioci Rotary klubova (predvorje masonerije) na sebe kače u početku svog delovanja svakakve simbole, sve drugo osim krsta, a čežnjivo pogledajući ka šestaru, trouglu i piramidi.http://www.rotari.si/index.php?option=com_zoom&Itemid=45&page=view&catid=4&PageNo=9&key=120&hit=1

Kojoj organizaciji, kojoj političkoj partiji, verskoj zajednici ili sekti pripadaju pojedinci –članovi SKC »Danilo Kiš« to je lično njihova individualna i slobodna volja, u koju se apsolutno nema pravo niko mešati. Onog trenutka kada njihovo delovanje sa pozicija lične opredeljenosti, počne ugrožavati druge, a naročito srpsku maloletnu decu u Sloveniji, to postaje širi problem pred kojim se oči ne bi smele zatvarati.

Uređenje i postavka spletne internet strane, preko koje bi se prezentovalo jedno društvo, u ekonomski najrazvijenijoj zemlji poput Švedske, koštalo bi nepunih sto evra. Dopuštam mogućnost da u Sloveniji, postavka ovakve jedne strane bude i deset puta skuplja nego u Švedskoj. Naravno, sredstva je omogućila Republika Srbija, davanjem desetostruko većeg iznosa od dopuštene vrednosti ovog posla u Sloveniji. Na vrlo skromno izrađenoj spletnoj strani centra »Danilo Kiš«, vidimo da su njenu postavku, pored MK Srbije, omogućile i firme – donatori, čiji su vlasnici članovi i osnivači ovog centra. O čemu se u tom slučaju radi? http://www.dkis.si/index.php?option=com_content&view=article&id=139&Itemid=250&lang=sl

S'pravom se nameće pitanje: Da li to znači da MK Srbije nije dalo dovoljno novca ili se tu možda radi o nečem drugom? Da li postavka skromne spletne strane Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« zaista košta deset hiljada evra, pa čak i više, jer se kao pomoć pojavljuju i drugi donatori?

Ali bez obzira i šta god da se sa ovim parama dogodilo, siguran sam da bi građanima Srbije, (njih 30.000), koji svakodnevno čekaju veknu hleba i pola litra kuvanog jela u narodnim kuhinjama,ovoliki novac mnogo više koristio, naročito kada znamo da je od tog broja čak 2.500 decemlađe od 10.godina, a dolaze po obrok.

Šta nam nudi SKC »Danilo Kiš«?

Koliko je razumeti, Srpski kulturni centar osnovan po inicijativi predsednika Tadića, najverovatnije da je »želeo« pripadnicima srpskog etničkog korpusa u Sloveniji – deci, ponuditi dopunsku školu na srpskom jeziku. Zašto i pored ogromne količine para koje su dobili to nije uspelo ovim visoko obrazovanim intelektualcima, skoro da nikom u Sloveniji nije jasno? Možda i jeste, pa cela Slovenija o tome nezadovoljno bruji. U svakom slučaju niko ne veruje da je to urađeno slučajno, već da je i te kako sve smišljeno. Dobrotvorna karakteristika »bratstvasa keceljama« koje se uhlebilo u Srpskom kulturnom centru »Danilo Kiš« je odgovornoza uspostavljanje masonskih simbolapod kojima pozivaju sa svoje spletne strane srpsku decu u školu srpskog jezika u Ljubljani, ili je možda ta škola namenjenadecimasonskih članova, a na uštrb svetosavske dece Srbije i njihovih vekni hlebova za kojom vape i čekaju u redu. U svakom slučaju deca su deca i prema njima se ne sme na takav način odnositi. http://www.dkis.si/index.php?option=com_content&view=article&id=85%3Asrpska-kola-dopunska-nastava-na-srpskom-jeziku&catid=38%3Akola&Itemid=195&lang=sl

Skandalozna odluka  Srpskog Kulturnog Centra »Danilo Kiš« da njihovi  članovi, u srpstvu uhlebljeni keceljaši, pozivaju decu u školu srpskog jezika, istorije i geografije pod šestarom trouglom uglomerom i piramidom, za svaku je osudu i za najoštrije reagovanje. Sa pravom se pitaju Srbi iz Slovenije;kakve veze ima srpski jezik i srpska azbuka od A-Š, sa abecedom od A-Ž, a naročito sa priborom za matematičku geometriju (šestar i trougao)? Činjenice koje su nam servirane sa spletne strane Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« iz Ljubljane, jasno potvrđuju da se greška nije slučajno podkrala. Da li će se dozvoliti vršenje antihrišćanske propagande i regrutovanje pravoslavavne dece u kojekakve redove belosvetskih hohštaplera, kao i nametanje volje maloletnicima od strane SKC »Danilo Kiš«, a sve pod maskom besplatnog učenja srpskog jezika, ostaje da se vidi. U svakom slučaju to je stvar državnog tužilaštva Republike Slovenije, a ujedno i alarm Vladi Republike Srbije. I ne samo njima. Srpski Kulturni Centar »Danilo Kiš« je direktno udario na Zakon, suprotstavljajući se Konvenciji Ujednjinenih Nacija o pravima deteta.

Ipak želim da verujem, da je Ministarstvo kulture Srbije uzelo pare od poreskih obveznika Srbije i dalo »Danilu Kiš«, zaista samo zbog srpskog jezika i srpske dece u Sloveniji. Kada razmišljam, šta bih ja uradio da sam na mestu Ministra i da moram ja doneti odluku o dodeljivanju para tamo nekom ko kaže da će učiti decu srpskom jeziku, naravno da bih i ja to odobrio. Odvojio bih pare od vekni hleba, jer šta će mi vekna ako izgubim jezik. Narodu bez jezika ne treba ni vekna. Ali, ako bih saznao da sam ostao i bez vekne i bez jezika, e, onda bi drugačije razgovarali.

Da smo u ovom slučaju ostali i bez vekne i bez jezika, i da smo srpsku decu u Sloveniji, namerno mobilisanu, a nesvesno žrtvovanu poklonili na oltar visokim »oficirima antihrišćanstva« je skandal i bruka prve vrste. Umesto da bi na spletnoj strani Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« pored slova A, bio nacrtan avion kao što je to u bukvaru, aktivni član imenovanog reda, član Upravnog Odbora  Srpskog Kulturnog Centra »Danilo Kiš«, i ujedno njegov donator, nacrtali su šestar.

Upitno je i da li se zaista radi o iskrenoj želji članstva SKC »Danilo Kiš« da srpska deca u Sloveniji nauče svoj maternji jezik, srpsku kulturu, istoriju i geografiju. Iz onoga što se da pročitati na spletnoj strani i slovenačkom jeziku, škola je započela sa izvođenjem dopunske nastave srpskog jezika po planu koji je propisalo Ministarstvo prosvete R. Srbije. Jedini problem koji muči ove »prosvetitelje« je nedostatak udžbenika koji bi bili namenjeni za dopunsku obuku. Upravo zbog toga, u SKC »Danilo Kiš« su se odlučili da u saradnji sa merodavnim ustanovama obe države pokušaju sami pripremiti odgovarajuće udžbenike. Vođa ovog projekta i autorica budućeg udžbenika srpskog jezika i književnosti je direktorica srpskog kulturnog centra Danilo Kiš, dr. Svetlana Slapšak.

Šta se tu sada primećuje? Da će neko, u ovom slučaju autor novog udžbenika, opet potegnuti pare od onih vekni hleba gladne dece, pa i da se složimo. Knjige nema, a preko je potrebna. To da svaki rad mora biti plaćen nije ništa sporno i to se podrazumeva. U ovom slučaju se ne dovodi u pitanje ni stručnost Svetlane dr. Slapšak, ali ipak postoji jedna nepremostiva prepreka zbog kojeg doktorka nije merodavna za pisanje udžbenika namenjenog dopunskoj nastavi dece u Sloveniji. Sporni su namera, način i konačno cilj koji primenjuje SKC »Danilo Kiš«, upotrebljavajući kao sredstvo maloletnu srpsku decu.

Novim udžbenikom bi upravo bila osporena istorija srpskog naroda, a kao posledica i geografija, prouzrokujući apsolutnu zbunjenost dece, i njihovo udaljavanje od istine a posledično od države Srbije i pravoslavlja. Zbog toga postoji mogućnost da bi izazvala i prezir srpske dece u Sloveniji prema svojoj domovini Srbiji. Izjava Svetlane dr. Slapšak, Radio Slobodnoj Evropi  data 24.09.2009 14:51na pretpostavku direktno navodi.

»Ja bih rekla da je srpsko ponašanje, što se tiče Kosova i kosovske države, u osnovi kolonijalno ponašanje. To je ponašanje nekoga ko se nikad nije upitao kakvi smo mi to bili rasisti prema Albancima, kako smo se prema njima ponašali, šta smo o njima govorili, kakav su tretman Albanci imali u našoj svakodnevici. To se, naravno, niko ne pita. Postoji samo Albanac sa nožem u ustima koji hara, ubija srpsku nejač, siluje srpske žene ili šta već ne. Nema unutarnjeg osvešćivanja o srpskom kolonijalizmu, o srpskom rasizmu, o srpskom ponašanju prema Albancima, o srpskome aparthejdu na Kosovu, o svim tim stvarima koje su, na kraju krajeva, morale dovesti do formiranja nove države. Nije moglo drugačije«.

Na osnovu citirane izjave, intersantno bi bilo videti po Svetlani Slapšak i pročitati u njenom udžbeniku sa kojim se to zemljama graniči država Srbija, jer to bi bio jedan od osnovnih pojmovnika geografije kao predmeta, a koji bi deca trebala znati. Pitanje je da li bi u udžbeniku bilo jasno napisano da se država Srbija graniči sa državom Albanijom, i da je dužina te granice 222 km? Odgovor je potpuno jasan i on bi glasio ne. Srbija se ne graniči sa Albanijom, već sa Kosovom.

Njeno osporavanje tvrdnje američkog lingviste filozofa i pisca Čomskog, ( četvrtak 31. 03. 2005) da je NATO bombardovanje izazvalo još veće nasilje na Kosovu, ona delimično prihvata ali i dodaje

:«…Ali mnogi analitičari, protivnici nacionalizma i mirovni aktivisti u Srbiji i danas misle da bi bez intervencije, NATO nasilje na Kosovu bilo nastavljeno i da je diplomatija za koju  Čomski tvrdi da je imala šansu, bila samo Miloševićeva  igra za beskonačno odugovlačenje iznalaženja bilo kakvog rešnja«.

Posle ovakvih izjava ne može a da se ne postavi pitanje autorici izjave i njenim prijateljima »mirovnim aktivistima«, o kom srpskom rasizmu, kojoj kolonijalnoj sili na Kosovu i Metohiji, o čijem aparthejdu  govori Svetlana Slapšak? Šta je razlog i po čijem diktatu i u ime čega opravdava bombardovanje i brutalnu agresiju 25. zemalja na suverenu Srbiju? Zašto i dokle će da se negiraju srpske žrtve pa čak i deca (Milica Rakić), a sve zaboravljajući da noževi nikada nisu ni bili u albanskim ustima, već u njihovim rukama  i u leđima Srba pa čak i Albanaca iz čije su utrobe vađeni bubrezi. Naravno, o tome se ćuti. Da li je Srbija kolonijalna sila do Kosova i Metohije, profesoru Antropologije dr. Slapšakovoj, najbolje i jedino ispravno može odgovoriti najpoznatiji svetski albanolog prof. dr. Kaplan Burović – akademik.

Da ovo nisu jedini »biseri« buduće autorice udžbenika i direktorice Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« iz Ljubljane, a koji bi koristila srpska deca iz zemlje regiona, a možda i Dijaspore, govori i izjava od 18.03.2010 a povodom kosovskog mita kod Srba.

»U rukama režima, kosovski mit postaje sredstvo manipulacije narodnih masa i širenja mržnje prema drugima. Taj čuveni govor je koristio samo tome da se na licu mesta pokaže Albancima moć države koja ih može smrviti. Stvari su se onda razvile uglavnom tako da se Srbija okrenula protiv svih ostalih koji nisu mislili kao srpski političari i nacionalisti tog trenutka, pa smo imali rat u Jugoslaviji za vreme koga, podsećam, Albanci nijednom nisu napali sa leđa Srbiju. Oni su uglavnom trpeli srpski aparthejd, formirali neku vrstu mirovne kulture, koja je bila impresivna, a zatim su posegli za onim za čime poseže svaki kolonizovani narod, a to je otpor«.

Uprkos ovakvim izjavama protiv svog naroda i zemlje u kojoj je rođena, u kojoj je završila osnovnu školu, gimnaziju i studije na fakultetu Univeziteta u Beogradu, ali u kojoj je i saslušavana, pa čak i pretučena od strane Službe državne bezbednosti, a koja je bila i Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS, opet niko ne spori njenu stručnost i kvalifikacije. Zamerka leži u tome što je stečeno znanje na srpskim fakultetima okrenula protiv interesa srpske dece u Sloveniji i protiv srpstva uopšte. Potpuno je neshvatljivo da autor budućeg udžbenika, u kome će biti zastupljen maternji jezik, srpska kultura geografija i istorija, prenosi svoja izvitoperena gledišta srpskoj deci u Sloveniji i na taj način trajno truje sve srpske vrednosti u njima. Ostaje nejasno da li se na taj način sveti državi Srbiji zbog batina koje je dobila od SDB ili zbog sopstvenih stavova?

Nije na odmet spomenuti još nekoliko njenih izjava, kako bi se stekla kompletna slika mogućeg sadržaja udžbenika  iz kojeg bi se učila istorija, geografija i srpski jezik od A-Ž umesto do Š, kao što je razvidno sa spletne strane SKC »Danilo KIŠ«.

21.06.2008»Ja se religijom uopšte ne bih bavila. Bavila bih se crkvama. U tom smislu nijedna se crkva na bivšem jugoslovenskom prostoru ne razlikuje mnogo od druge. Verovatno najstrašniji diskurs mržnje i netolerancije ima, ipak, Srpska pravoslavna crkva. Citati koje su, recimo, ženske aktivistkinje iz Beograda sakupile u jednoj knjižici su toliko zastrašujući da čovek zaista ne zna kud bi se okrenuo kada vidi tu količinu mržnje i zaostalost«.

24.09.2009. »Crkva se oseća dovoljno moćnom jer joj je to država omogućila. Ponaša se onako kao i država u toj stvari i bez ikakvih kazni i odgovora u javnosti koji bi bili relevantni, sprovodi svoju nasilnu politiku. To smo dosta jasno videli i prošle nedelje kada je zbog pretnji u koje je sasvim sigurno bila uključena i crkva i to u velikoj meri, nije bilo moguće održati ni Paradu ponosa. Dakle, Crkva manifestuje neprijateljstvo, mržnju, govor mržnje«.

20.08.2009 00:45»Element koji odredjuje, ako hocete, kontekst sudjenja u Hagu jeste da nema smrtne kazne i u tome smislu je argument protiv intervjuisanja zatvorenika skoro apsolutan. Oni nemaju sta da traze. Oni ne traze spasenje svog zivota pa da im se odobri mogucnost dopiranja do javnosti i u ovome smislu, koji je, inace, po mom uverenju duboko nekorektan. Tako da, sa tim da nema smrtne kazne, otpada svaki razlog da se tim ljudima daje bilo kakva paznja u javnosti i da im se da mogucnost da jos nesto kazu, sto vise nije spasavanje njihovog zivota, nego zapravo, da sasvim otvoreno kazemo, vodjenje politike«.

15.06.2009»Srbi kao narod, odnosno kao narod koji sluša svoje političare, ne mogu da se suoče, a to je da je Srbija prema Kosovu kolonijalna sila«.

Iz svega navedenog prozilazi, da Srpski Kulturni Centar »Danilo Kiš« iz Ljubljane, negovi istaknuti osnivači i donatori teže hitnom pripasivanju belih kecelja po uzoru na obred u masoneriji, jer im je dosadilo čekanje  u redu slobodnih zidara. Na vrat i na nos im se žuri priključenju onima koji bi po svaku cenu da unište jedino što vredi kod Srba, a to je dušu srpskog naroda, svetosavlje i srpsko pismo. Da je to istina potvrđuje i njihova spletna strana koja je obilato ilustrovana masonskim simbolima, umesto bukvarom i ćirilicom od A -Š, kao što to iskreno radi srpsko društvo Sloga iz Nove Gorice, Štajerska zajednica iz Maribora i Desanka Maksimović iz Celja, a što je apsolutno za svaku pohvalu. Koliko dugo se ovakvi beskrupulozni naleti pojedinaca uhlebljeni oko  Danila Kiša, mogu izdražati, za sada nikome u Sloveniji nije jasno.

Takođe nije jasna ni uloga Savetnice ambasade R. Srbije u Sloveniji dr. Aleksandre Stanković, kao osnivača srpskog centra a naročito nije jasna uloga Popa, jer je i sam Patrijarh Irinej jednom prilikom izjavio za Kurir.

»Masonska društva su na nižem stepenu možda religiozna, ali na višim ispoljavaju neprijateljstvo prema religiji. To je i dalje misteriozna i nepoznata organizacija i nespojiva je pripadnost i crkvi i masoneriji«. 

Kako uspeva Popu da spoji nespojivo, da umesto krsta i vere mirno gleda masonske simbole kojima se šepuri SKC »Danilo Kiš«, vrag bi ga znao. Uglavnom kada se uzme u obzir da po srpskom narodu, srpskoj deci, onoj bez vekne u Srbiji i onoj bez srpske škole u Sloveniji, duvaju opasni vetrovi iz svih pravaca počev od  vlasti, crkve i obrazovanja, jasno je da se boljim danima ne možemo nadati.  Bar ne za sada, ako nešto uskoro ne promenimo.

U tom slučaju nije ni čudo, što je1999. godine, kod njihovih savetnika  postojala dilema; baciti novu razornu bombu na Srbiju koja može da uništi prostor veličine četiri fudbalska igrališta, pa tek onda ponuditi objašnjenje za zvestvo, ili prvo ponuditi objašnjenje pa baciti bombu.  Znao je Doktor za laž Alister Kembel- Blerov savetnik,  da će se naći neko u Srbiji da posle njihovog zločina, za zločin okrivi žrtvu, a takvih evidentno ima.

Znaju oni koji diktiraju srpskim političarima, srpskoj crkvi i prosvetarima, da su ovi odavno  izgubili autohtonost odlučivanja, da Srbijai pored svih zala koje su joj nametnute ima sve što je potrebno za zdravu poljoprivrednu proizvodnjui prehranu svog stanovništva bez genetski modifikovanih proizvoda. Znaju oni da Srbija ima njiva više od četiri miliona hektara i da je to površina jedneŠvajcarske, jednei po Belgije, dve Slovenijeili tri Crne Gorei da nama veštačka hrana nije potrebna niti nas bilo ko može duhovno slomiti.  Takođe znaju da prekrajanjem istorije, smanjenjem državnih granica Srbije i crtanjem novih mapa, ne mogu uništiti ponos ovog malog ali hrabrog naroda. Zbog toga mu nude Genetski Modifikovanu hranu i semenje koji u narodu može proizvesti karcinom, sterilnost, impotenciju, pa čak i smanjenje mozga, jer im upravo on stoji na putu ostvarenja paklenih ciljeva.

Čudno je da se o pokušaju uništenja Srba trovanjem genetski modifikovanom hranom i semenom, nisu bar jednom rečju oglasili doktori i popovi, čuvari srpskog jezika, istorije i geografije, već to radi običan narod zabrinut za svoj biološki opstanak. O Srebrenici, ženama u crnom, Srbiji kao kolonijalnoj sili, Nataši Kandić i  Peščaniku znamo već sve na pamet. Konstrukte koji svakodnevno stižu iz različiti penkala, a evo vidimo i iz Ljubljane, čitali smo mnogo puta. Ne bi bilo ništa neobično, jer smo već naviknuti, da GMO proizvode, opasne po život i zdravlje, a koji su obeleženi znakom piramide i imenom Codex Alimentarius, »prosvetljeni » proglase spasonosnim aspirinom i preporuče  Srbima njegovu upotrebu u što većim količinama.

Na kraju bi srpskom narodu valjalo ostaviti poruku koja bi glasila.

Građani koji ste evidentirani kao siromašni, vas milion i ja sa vama! Deco! 300.000 vas koji živite ispod i na samoj granici siromaštva zajedno sa mojom decom!  Vi siromašni koji živite na selu zajedno sa mojim rođacima i više vas je za 3% od onih mojih rođaka u gradu! Vi iz svakog trećegseoskogdomaćinstva koji se  suočavatesa siromaštvom, i vi iz  jugoistočneSrbije,jer je vaša  situacija najnepovoljnijai vi moji Šumadinci, i vi preko Dunava, kao i vi Srbi gde ste da ste na kugli zemaljskoj: Izbegavajte i čuvajte se  ne samo onih za koje znate da su bezbožnici, da su sektaški organizovani, već se čuvajte i prijatelja koji se kriju zaogrnuti raznim odorama. U beznađu pogledajte i obrnite se Ljuljačkoj pustinji i osetićete mir svetosti njegove. Ne kupujte hranu sa simbolom piramide niti je uzimajte i džabe da vam je daju. Ne plašite se ni gladi ni smrti, a naročito ne od pretnji, kao što se ni ja ne uplaših 23. Juna 2010, a koja mi stiže tačno u 12h i 10 minuta od uglednog osnivača SKC »Danilo Kiš«

Kako bih drugačije na pretnju mogao odgovoriti, ako se ne bih poslužio Dragčetovim rečima iz serije Moj rođak sa sela, samo malo, onako po srpski izvrnute.

Srpski narod, a ni ja sa njima, danas i nemamo baš nešto vremena, ali zato svi oni koji nas mrze mogu da dođu sutra tačno u 12h da nas poljube……,jer sam ja svoj doktorat na temu – kako se voli i brani svoja zemlja- sa podnaslovom  – rodoljublje- polagao 24. marta 1999 pod bombama NATO zlikovaca, na fakultetu Kosovo i Metohija, odeljenje Metohija, u Kosovu koje je srce Srbije, i jedini sam Srbin iz Slovenije sa tim doktoratom, jer mi ni fakultet nije sporan nikada bio.  

Na Bogojavljenje 2011

Radovan B. Milić

Slovenija.

Поштовани пријатељи, желимо да Вам обратимо пажњу на све учесталије проблеме који се појављују код наших људи који раде у Русији, Украјини и т.д.

Решили смо да оваква писма објављујемо на страницама нашег сајта, јер ће на такав начин људи моћи да се информишу о постојећим и могућим проблемима и информацију о привредницима и власницима фирми са којима постоје проблеми око наплате рада и других проблема. На овакав начин, желимо да превентивно делујемо, да не долази до оваквих проблема.

Наша организација, у сагласности са статутом, има и право и обавезу да помаже и штити наше људе и чланове, који долазе у разне ситуације, али се то до сада чини на личном ентузијазму, и зато су и наше могућности ограничене.

Наравно да се ми трудимо да помажемо и реагујемо на све случајеве, али је основни проблем, што се нама обраћају кад већ наступи проблем а не у самом почетку договора, где би ми могли да благовремено информишемо и  реагујемо на овакве ствари. Следећи проблем је тај што ми не сакупљамо чланарину и немамо већих могућности да анимирамо потребне специјалисте, адвокате или да шаљемо наше представнике на пут, да на лицу места решавају настале проблеме, па је то отежавајућа околност за успешније решавање истих.

Руководство МО "УСДЕА"

Ово је допис, који смо добили од наших радника из Сочија.

Gospodine Dragane,

KO JE OVDE LUD?

Oprostite mi draga moja pravoslavna  braćo na ovakvom naslovu. Oprostite mi na ovom pitanju i ovakvoj promisli u danima između Božića i Bogojavljenja.  Drugačije se ne može, jer dani su dani, a život je život, i gorčina je gorčina. Baš zbog ukusa te gorčine, ovo i pišem.

Ipak hvala je Bogu da u miru dočekasmo i u miru proslavismo još jedan najradosniji hrišćanski praznik. Kako ćemo i da li ćemo dočekati sledeći, velika je nepoznanica i znak pitanja. Uglavnom, dan Hristovog rođenja među Srbima se i ove godine praznovao  onako kako je ko znao i mogao. Mogućnosti su zaista bile različite. Premijer je sa suprugom i svitom od deset telohranitelja boravio u Aranđelovačkom  novoadaptiranom hotelu Izvor u kome je cena prenoćišta  preko trideset hiljada dinara po osobi. Radnici fabrike Elektro porcelana iz Aranđelovca su podobijali otkaze, i posle tridesetak godina radnog staža  jedva su skrpili malo svoje sirotinje, da sa porodicama provedu badnje veče uz i onako posnu sovru.  Uglavnom prangije i puške, po izstavljanju pečenice sa ražnja, nisu odjekivale Šumadijom kao nekada u neka srećna vremena. Sve je utihnulo i narod se ućutao.  

A kako i nebi kada nam je vlast obećala da će otvoriti 500.000 radnih mesta i zaposliti 500.000 ljudi, kada su obećali da neće prepustiti Kosovo i Metohiju teroristima i da je Kosovo Srbija,  obećavši pri tom da će promovisati i natalitet. Pa šta je tu loše? Možda ćete se zapitati. Ništa osim toga, da je u državi Srbiji više od 500.000 radnika ostalo bez posla, da Srbi na Kosmetu nemaju ni osnovne ljudske slobode, a o pravima i da ne govorim. O promovisanju nataliteta ne bih ni pisao, jer vlast promoviše  i finansira pedere hapseći zdravu srpsku omladinu i srpski OBRAZ.

Nego, braćo moja pravoslavna, nešto bih vas priupitao: Čuste li vi za Tomu Vučića Perišića, onog Gružanina, junaka iz prvog i drugog srpskog ustanka i ustavobranitelja. E taj junak je pored junaštva imao i glavu i mislio svojom glavom, za razliku od današnjih  srpskih vladara koji svoje zabrabonjčene obraze  namaču po šumadijskim banjama, a mozgove puštaju po Briselu i Vašingtonu na pašu. E taj Toma, a ne ovaj današnji  Toma je rekao:

»Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Saveta, nipopečitelja ni mitropolita i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik toi terzija što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u 'ladu… Ja se ne bojim nikoga, samo se bojimUstava  pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu… nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda«.

A da li je danas tako?

Zbog toga  vas moram upitati. Da li je danas na političkoj sceni u Srbiji demokratija, pa narod može i sme govoriti kao Toma, ili ako nije i ukoliko ne sme, a  šta je to onda uopšte demokratija? Da li demokratija predstavlja i nudi preveliku  i preduboku  hladovinu u koju nas uvedoše današnje žute demokrate? Da li je demokratija da premijer sa ženom i svitom, za noć potroši četrdeset mesečnih plata onih hrabrih mučenika iz fabrike Elektro porcelana, sve uz put hapseći srpski OBRAZ i srpskog Mladena, veličajući pedere, a  uništavajući srpsku mladost koja bi mogla poboljšati i srpski natalitet. Da li je demokratija da šćućureni u hladovini čekamo da nam neko drugi spasi OBRAZ, da nam neko drugi oslobodi Mladena, da neko drugi stvori uslove srpskoj mladosti za povećanje nataliteta. Čekamo ćuteći  da nam vlast promeni Ustav, da  lakše prodaju Kosovo, jer oni nisu kao onaj Srbin Toma koji se jedino Ustava plašio.

Zbog toga se pitam: Ko je ovde lud? Da li je luda srpska vlast? Da li su ludi srpski crkveni velikodostojnici ili je možda lud i srpski narod? Ma šta ima da se pitam!  Srpska vlast i crkveni velikodostojnici su sigurno ludi i bezobrazni, pa narod smatraju za nepismeno krdo kojim je lako gospodariti jer narod i tako ništa ne zna i sve brzo zaboravlja, misle oni. Možda je bogami i narod pomalo lud, jer ćuteći  sedi u žutoj hladovini i drhti, zaboravljajući da sunce greje i postoji  i za njih isto koliko i  za srpsku vlast, pa smrznut i go ne sme ni reč zucnuti. A jednom će valjda morati.

Pročitah pre dva dana na stranicama internet časopisa Novinar.de tekst »Rado Srbin ide u Slovence«,preuzet od elektronskog časopisa VESTI onlinehttp://www.novinar.de/2011/01/08/rado-ide-srbin-u-slovence.html  i neznadoh šta  bih pre uradio. Da li da kukam, da li da se smejem ili da oboje radim istovremeno, jer se tu više zaista ne zna ko je od koga  luđi, i ko koga s'oproštenjem zajebava..  Bitno je da vi koji po svetu čitate sprenevedanje Perana Boškovića znate pravu istinu.

Šta nam zapravo kroz ovakvu poruku saopštava Peran. »Srbi! Vi morate istoriju zaboraviti i od raspada Jugoslavije se što pre udaljiti. Kada budete objektivnije sagledali i raspad Srbije, shvatićete kakav vam je sada status u Sloveniji. E, pa neće da može, što bi rekao Šojić predsednik stranke zdravog razuma, iz serije »Bela lađa«. Nije zlonamerno, da sam spomenuo raspad Srbije i trenutni gubitak Kosova i Metohije u kontekstu saopštenja paroha Boškovića. Takođe to  ne činim  iz nepristojnosti do ovog sveštenika, već što znam njegovu ulogu u zakazivanju pa otkazivanju i ponovnom zakazivanju mitinga Kosovo je srce Srbije, o kojem sam već pisao, jer sam davno prozreo ovog modela kao  i njegovu svaku buduću priču.

24. Februara 2008 godine u 20:38, na moje pitanje: Zašto je otkazan miting Kosovo je srce Srbije, od tadašnjeg predsednika Saveza srpskih društava Slovenije dobio sam odgovor:

»To je odlucio organizacioni odbor na predlog Perana iako sam ja bio protiv, moju izjavu mozešpročitati na teletekstu (119) pa će ti biti sve jasno. Ja sam bio u Novoj Gorici i putem telefona sam dobio garanciju da će se ispoštovati volja većine članova SSDS i to sam prenio i Peranu Boškoviću i smatro sam da smo sa tim završili ali pošto je Peran želeo da se taj skup odloži dobio je većinu glasova u crkvenom odboru gde članovi IO SSDS su bili preglasani, ja očekujem zapisnik  i onda mogu nesto vise reći o tom zaključku«

Iz gornjeg odgovora se vidi, da u teškom vremenu po srpski narod i zemlju Srbiju, paroh Bošković, a ni srpska crkva nisu bili uz srpski narod, ako izuzmemo po milosti božijoj pravoslavnog episkopa eparhije raško-prizrenske i kosovsko metohijske u egzilu, svi drugi su nas izdali. Nisu bili, a nisu ni danas, ali neka zna Paroh.

Nije srpski narod opterećen predrasudama, već svakodnevnim lažima kojima ga obasipaju i srpska vlada i srpska crkva. Zna srpski narod u Sloveniji šta to znači kada je neko (Peran Bošković) predsednik Saveta hrišćanskih crkava u kojeg su uključene Rimokatolička, Evangelistička, Srpska pravoslavna crkva i neka nedaj bože Binkoštna crkva. Zna srpski narod u Sloveniji šta znači Ekumenizam i koliko je poguban po svetosavlje. Znaju Srbi Slovenije da se ne radi o nikakvim predrasudama već o podmetačini kada je u pitanju škola na srpskom jeziku, jer za nju niko nije u Sloveniji čuo. Zna srpski narod u Sloveniji  da to nije pokušaj spasavanja Srba od asimilacije već upravo rafinirano nametanje asimilacije. Nije tačno da Srbi rado idu u Slovence, već ga svojim samočinovanjem tamo upravo guraju plaćenici. Ako nije tako, kako onda treba tumačiti izjavu ovog Paroha: »Srpskom narodu u Sloveniji nije potreban status nacionalne manjine, jer bi se u tom slučaju getoizirali«. Znaju Srbi Slovenije da je preko noći uspostavljeni fantomski Srpski kulturni centar »Danilo Kiš« u čijem odboru sedi i Peran, dobio iz Srbije sedam stotina hiljada dinara za postavljanje spletne strane tog centra, za promovisanje PEŠČANIKA, koji pre dve godine javno saopšti: Pišaćka je sveta srpska vodica. Zna to i pop i sa tim se slaže, jer nisam ni čuo ni pročitao drugačije. Neverujem da nije pročitao u junu mesecu 2009, gde drugo nego u PEŠČANIKU (net), tekst partijske drugarice u kome se kaže: »Sve crkve ovoga sveta manipulišu omladinom, zloupotrebljavaju decu i maloletnike, fizički kažnjavaju one pod svojom vlašću, fizički napadaju kada god vera “dozvoljava” – a nije, recimo, zabranila ubijanje tokom jugoslovenskih ratova, nego ga je podsticala. Pravoslavna crkva dakle nije ništa bolja od drugih, premda mnoge masne brade žive u uverenju da im je dat autoritet sa kojim mogu o tome lagati.Crkva ne samo da se nije pokajala za svoju ratno-huškačku politiku, nego je preuzela ponašanje nekadašnje nomenklature, sa kojom je, da podsetimo, odlično sarađivala. Mlatipop je ne samo podnošljiva, nego i nužna figura crkve koja laže, jer nije u stanju da se pogleda, vidi i pokaje. Svi koji  joj veruju su sami krivi«.

E pa, ajd sad Srbi, ko je ovde lud? Znate li vi možda o kom mlatipopu je pisala Peranova saradnica i verna dopisnica PEŠČANIKA? Šta mislite ko joj je bio uzor za pisanje priče o Mlatipopu masne brade? Znate li da je za PEŠČANIK  sveta bogojavljenska vodica isto što i pišaćka.  Znate li još i to da srpska vlada finasira i drugaricu da piše o mlatipopu i peščaniku, http://www.dkis.si/index.php?option=com_content&view=article&id=119&Itemid=218&lang=sl, a finansira i mlatipopa da zavodi narod pričama o srpskim predrasudama u Sloveniji.  Bilo kako bilo oni dobiše još milion dinara iz Srbije za nevidljivu školu srpskog jezika, a radnici Elektro porcelana ostadoše i bez posla i bez božićne pečenice.

Nije ni to važno niti je to najgore, jer u sveopštoj ludosti i napadu narodnog pesimizma premijer u kupaćim gaćama, sit i sa nabreklom žilom, obruši se na narod govoreći mu: »Krivi su pesimisti! Gospodo bez optimizma i bez vere u vlast  nema ničeg«, a javni servis u službi naroda odmah istog dana objavi vest o novim i novim poskupljenjima. Hajde sad narode ti budi optimista po naredbi ako možeš, a ja ću se još malo pitati ko je ovde lud. Hajde ti narode idi u nevidljivu školu srpskog jezika u Sloveniji koja ne postoji, a u koju vas poziva crkva, ista ona koja manipiliše omladinom i zloupotrebljava i plaši decu i maloletnike.  E, pa ja njoj verujem, ali gde se izgubiše onih milion i sedamsto hiljada radničkih muka to ne bih znao. Jer dok srpsku decu  maltretira crkva, maltretira ih i Vašington u  koji srpska Vlada odlazi po »svoju« pamet, i odakle se vraća naučena, a i nabreklih žila, pa posle k'o zec šilji kolac na goli narod.

Dokle će tako? Zašto je  srpska vlast i srpska crkva  propustila  priliku da još u oktobru prošle godine, prilikom posete američke državne sekretarke Hilari Klinton Beogradu, interveniše u vezi sa slučajem srpske porodice Nastić koja živi u Kaliforniji, a kojoj je američka Agencija za zaštitu dece (CPA) bez ikakvog osnova oduzela sina i ćerku. Ministarstvo spoljnih poslova zajedno sa Ministarstvom za Dijasporu trebalo je Klintonovu da upozori na dramu kroz koju prolaze Nastići. Vuku i Verici Nastić, koji žive u Stoktonu, (CPA) je oduzela decu još 6. juna, jer su u njihovom kompjuteru prilikom popravke računara pronađene fotografije na kojima su njihova deca Nastasija (5) i Damjan (8) bez odeće. Pa šta? Ima li jedne srpske porodice da nema makar jednu sliku svoje gologuze slatke bebe. Nema, a takvih slika će biti još, jer srpski narod niti je bolestan niti je lud, već svetosavsko pošten, što upravo i smeta i ludacima i antihristima. Roditelji su optuženi da su bili nemarni prema deci i da su ih emotivno zloupotrebili, a naveden je i rizik od seksualnog zlostavljanja. Samo jedno su svetski moćnici, srpska Vlada i srpska crkva zaboravili što mene lično ne čudi. Zaboravili su da Srbi svoju decu ne zloupotrebljavaju emotivno, pa ni svoje kučiće, (afera bulmas tifi), kao što se to radi ponegde u Evropi.

Da je srpska vlada odavno luda to znamo, ali da je poludeo i zaštitnik građana i to saznadosmo. »Narode dozvolite Americi da radi svoj posao« uztvrdio je »prepametni i samomisleći zaštitnik građana« Saša Janković. »Znaju Amerikanci šta rade, a šta ako se ispostavi da je otac zaista Nastasiju i Damjana emotivno zloupotrebljavao!«. To reče ovaj »prepametni« i odlete na dodejivanje Nobelove nagrade tamo nekom, zaboravivši svoje građane u Americi, zaboravljajući da mu je ludnica u Vršcu bliža a put jeftiniji, jer narod nema para da plaća takve budale.

Šta mi drugo ostaje nego da obrnem reči srpskog junaka i gospodara Tome Vučića Perišića i napišem. Nek  ne misli  srpska Vladada može  u zemlji činiti što hoće.Onamora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda, a narod nije lud, već je stara čekalica i sanjar koji svoje snove kad tad ostvari!Ovaj put će to biti ubrzo.

Evo, polako sviće jedanaesto jutro između Božića i Bogojavljenja, narod prestaje da sanja pa 74% Srba već kaže da je Vlada loša, da je Srbija na pogrešnom putu, da je više od 70 % građana nezadovoljno radom Vlade. Pa ko je onda ovde lud? Pitam se ponovo.

Onaj koji po milosti božijoj pravoslavnog episkopa eparhije raško-prizrenske i kosovsko metohijske u egzilu, sabra narod u  ljuljačkoj pustinji okomalenoga hrama, oko skromnih naloženih badnjaka, daleko od velegradske buke i meteža, daleko od velelepnih hramova i prekrasnih nemanjićskih zadužbina, da u miru i čistoti srca svogasa pravoslavnom decom svojomdočekai sretne Novorođenoga.  Onaj koga je  ljutanevolja nagnala,da se sa decom svojom pravoslavnom udalji od blještave fizičke svetlosti i reflektora pored kojih vlada tama i gde je umesto duhovne radosti zavladala apatija, a umesto evanđelske Istine – jeres ekumenizma, i umesto duhovne topline – sibirska hladnoća od koje se duša ljudska mrzne i ledi, sigurno da nije.

Ludi su   mlatipopovi  koji  činjenjem svoju decu pokušaše povesti putevima Ekumenizma i  stazama dalekim od svetosavskih.  Ludi su oni koji veličaju peščanike i mokraću kao svetu bogojavljensku vodicu. Ludi su oni koji naređuju narodu da bude optimista i veruje u Vladu, dok im ona podiže cene hleba, mesa, mleka, benzina, i lud je onaj koji tvrdi da tek onda kada se zaboravi sopstvena istorija objektivnije se može sagledati kakav je status Srba u Sloveniji. Lud je onaj što se priseća i citira reči  Franca Rodea,  bivšeg ljubljanskog nadbiskupa koji je samo devet dana pre početka bombardovanja Srbije,  15. marta 1999. pozdravio patrijarha Pavla podsećanjem na to da slovenački i srpski narod povezuju vekovne veze i simpatije. Prisetio se Franc  Rodeiteških trenutka iz Drugog svetskog rata kada su u Srbiji prihvatili slovenačke izbeglice, kao što su nakon rata udomili i slovenačke monahinje koje je tadašnja komunistička vlast doslovno bacila na ulicu. Jedino čega se mlatipopovi i kojekakve dame od peska nisu prisetili je to da Franc Rode nikada nije nagovarao svoj narod da se odrekne i udalji od svoje istorije, niti da je bivši ljubljanski nadbiskup, a ni bilo koji drugi,  osudio pripremu i sam čin terorizma dvadeset pet zemalja protiv svetosavske Srbije.

Šta nam jedino preostaje draga moja braćo pravoslavna? Ništa drugo osim da spasimo srpski OBRAZ, da spašavamo srpskog Mladena i srpsku Mladost, da i mi zašiljimo olovke i  oteramo mlatikolčeve srpske Vlade i ekumenističke mlatipopove, da se okupimo u ljuljačkoj pustinji oko malog hrama, a sebi vratimo dostojanstvo, jer narod nije ni lud ni glup, niti je to zaslužio, već je lud onaj na koga narod prstom pokaže. Sedamdeset četiri odsto je sedamdeset četiri i uskoro će to značiti celih sto odsto nezadovoljnih.

Radovan B. Milić, Slovenija

11. 01. 2011

Драги пријатељи,имајући у виду нападе на нашу организацију који се дешавају последње време, мислим да ће Вам бити интересантно да прочитате овај чланак.

Мислимо да је овај чланак у ствари најбољи деманти оних лажи, које су написане у е-новинама о нама.

Упоредбом онога што су они написали и овог чланка се јасно види тенденциозан напад на нашу организацију и руководство, и лажност написаног у том чланаку.

И то је најбољи показатељ њиховог (не) професионализма, (не)озбиљности и тенденциозности њиховог писања. 

Ниже можете прочитати чланак који је направио познати публициста и аналитичар Владислав Гуљевић.

Владислав ГУЛЈЕВИЧ: Удари на уједињену српску дијаспору у Евроазији

Nadzorni organi: Delić, Stanojević, Todorović

Na regionalnim izborima u Ukrajini, u svojstvu međunarodnih posmatrača, bila je i srpska parlamentarna delegacija u kojoj su bila dva člana: penzionisani general Božidar Delić (Srpska narodna stranka) i Dragan Todorović (Srpska radikalna stranka), a koordinator grupe je bio predsednik „međunarodne organizacije Ujedinjena Srpska Dijaspora Evroazije“ (MOUSDE), izvesni Dragan Stanojević, počasni ambasador tzv. Vlade RSK u Rusiji

Srpska dvočlana delegacija je obišla nekoliko izbornih jedinica u Harkovskom regionu, gde je bio održan sastanak sa gubernatorom tog regiona Mihailom Dobkinom: Delić i Todorović na konferenciji za štampu izjavili su da su izbori bili „demokratski“ i „pošteni“. Kako piše Stonojevićev web-portal „prisustvo srpske delegacije i poverenje u tako važnom procesu, govori o uspešnosti našeg delovanja i početku ozbiljne saradnje između naših država i političkih stranaka. Dato poverenje da lider MOUSDE Dragan Stanojević, bude koordinator naše grupe posmatrača, govori o visokom statusu naše organizacije i velikom poverenju“. (управо тако, шта ту није јасно?, наравно све је јасно, али се творцима овог "ремек дела" не свиђа наш високи статус и утицај).

Na press konferenciji pročitano je tradicionalno nepismeno,(хвала Вам за ово "традиционо и неписмено" нама и није циљ да предајемо неком писменост, већ да дамо информацију о нашим активностима и наравно, резултатима), Стварно је чудно, да аутори овог чланка нису нашли поенту у садржају информације а не у форми!, али је из њихових чланака јасно да је њима важна форма а не садржај)  ali patriotski intonirano saopštenje u čast Dragana Stanojevića: (опет иста грешка,овде није поента у форми већ у садржају! Зар није патриотски утицати да би наши људи могли да путују без виза) „Poštovani prijatelji, imamo radost da Vas obavestimo, da je inicijativa koju je podneo g. Dragan Stanojević i uz mnogo napora i pregovora sa poslanicima Ukrainskog i Srpskog parlamenta a takođe sa odgovornim ljudima u ministarstvima spoljnih poslova Srbije i Ukrajine, došlo do usaglašavanja uslova za bezvizni režim između Ukrajine i Srbije! Ovo je još jedan od naših uspešnih projekata koji smo mi započeli i koji su oba ministarstva i predstavnici vlasti na našu inicijativu prihvatili. Sada je glavni zadatak koji ćemo inicirati i truditi da se najkasnije sledeće godine realizuje, je potpisivanje trgovinsko – ekonomskog dogovora između Ukrajine i Srbije, što će pomoći pojavljivanju naše robe i njenoj konkurentnosti“.

Blago Ukrajini kad nad njom bdiju – radikali!

И завршетак је исто "неписмен" ваљда "писачи"овог чланка знају да је овде само један припадник радикалне странке. Али наравно, ипак, ми држимо контролу над, многим процесима и полако ширимо наш утицај! 

Ваши писмени "писачи" и властодржци, наравно ту ништа немогу да промене.

Уважаемые друзья, хотим Вас проинформировать что продолжаются атаки на нашу организацию!!

Сегодня это перешло в атаку на наш сайт, почту и профиль на фейсбуке, с нескольких сотен различные ip адресов разбросанных по всей Европе, наш сайт атаковали неизвестные нам люди, но в контексте происходящего, можно предположить кто за этим  сто.ит.

По их действиям видно что они действовали профессионально, что говорит об уровне заинтересованности и желании противодействия нашей родолюбивой работе.

Наши администраторы уверены что работает группа хорошо подготовленных профессионалов.

 Цель этой группы перегрузить сервер большим количеством запросов, что привело бы к тому что все наши сайты стали бы недоступны для пользователей.

Мы справились с этой атакой не на секунду не отключая сервер.

Я должен поблагодарит наших специалистов, которые одержали победу, не только в смысле обороны сайта, а это меседж с глубоким смыслом!!

С ув. Драган Станоевич

ИЗВРШЕН НАПАД НА НАШЕ ИНТЕРНЕТ ПОРТАЛЕ!

Поштовани прајатељи,желимо да Вас обавестимо, да се продужава напад на нашу организацију. После циничног и лажног чланка уе-новине, данас је цео дан радила група специјалиста, који су имали задатак да сруше наше сајтове, пошту, фејсбук итд.

Напад на наше сајтове је био са неколико стотина IP адреса по целој Европи. Ми смо успели да блокирамо већину одакле су напали.

Међутим како су напади вршени са мноштва компјутера и напади су трајали 4'5 сати, у пиковима је било до 50.000 хостова!, ми нисмо успели да их све заблокирамо, али им нисмо дали да ни на једну секунду заблокирају наше сајтове.

Наравно да ми неможемо тачно да утврдимо ко јеорганизовао такве нападе, али у контексту овога што се дешава последње време, нама није тешко да разумемо ко иза тога стоји. Ми нисмо комерцијални сајт да би неко имао потребу да нас руши и да у то улаже новац. Стога је јасно да је у питању сфера друштвеног и политичког деловања наше организације, а Ви сами можете проценити ко су потенцијални интересанти деловања против нас!

По њиховом деловању,општи закључак је да су деловали професионално и цела група, што говори о нивоу заинтересованости и жељи да се делује против наших активности,успешности и независној родољубивој позицији.

Циљ напада је био да се максимално пореоптерети наш сервер,великом количином упита, да би заблокирали рад свих наших сајтова и били би недоступни за све наше кориснике.

Међутим, као и у оном тексту,где су нас јако лоше проценили, тако и у овим нападима су имали лишу процену моћности наше организације и способности, да се супроставимо било каквим нападима, зато су и доживели фијаско.

Ја морам да изразим захвалност нашој групи експерата, који су професионално одрадили посао и победили, јер је ова победа је само порука онима који покушавају да на разне начине утичу на нас "Неће моћи"

Председник МО "УСДЕА"

Драган Станојевић

Овде можете погледати коментаре на нашој страници на фејсбуку!

и други део коментара!

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11080 ЗЕМУН, Магистратски трг 3

Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com

Бр. 1278/10 – 15. 12. 2010.

С А О П Ш Т Е Њ Е

НАПАД НА СРПСКЕ И ГРЧКЕ СПОРТИСТЕ У ХРВАТСКОЈ

-        ПОСЛЕДИЦА ВЕКОВНОГ КОЛОНИЈАЛНОГ УТИЦАЈА НА СВЕСТ ХРВАТСКОГ НАРОДА –

Недавни напад каменицама на аутобус са српским кошаркашима из клуба „Партизан“ у Задру, у Хрватској, и јучерашњи напад на аутобус са грчким спортистима из клуба „Паок“ у Загребу, главном граду Хрватске, открива дубље разлоге. Треба их тражити у чињеници, да је свест припадника хрватске нације рањена вишевековном индоктринацијом колонијалних држава (Аустрије, Аустроугарске, Италије, Немачке), које су владале српским земљама: Далмацијом и Крајином. Владале су и Хрватском и хрватском становништву наметале представу о примитивним суседима – православним Србима и Грцима, на чије земље су се ове колонијалне силе намеравале проширити. Наравно, уз ово колонијално запоседање грчких и српских земаља, колонијалисти су се служили Хрватима, користећи чињеницу што они исповедају другу грану Хришћанства – католичку. Тако су Хрвати коришћени против Срба у Првом и Другом светском рату, кад су Аустроугарска и Немачка обавезале хрватске војне јединице да обаве истребљење православног српског становништва. У ту сврху, Хрвати су отворили ланац концентрационих логора смрти за Србе, Роме и Јевреје.

Физички напади на спортисте из православних држава у Хрватској су подстакнути и чињеницом – да у хрватској литератури постоје чести натписи о „примитивном Бизанту“. Тако се карактерише средњевековна грчка држава и грчка православна религија, а западноевропским државама и римокатоличкој вери се приписују цивилизацијске одлике – које су неприсутне на „примитивном Истоку“.

Овако погрешна слика о народима и верским заједницама у Хрватској је последица колонијалне индоктринације и штета је што нема назнака, да државне и просветне установе покушавају да се ове наметнуте заблуде уклоне из школске и шире литературе у Хрватској. Кад би се држава томе посветила, онда не бисмо били сведоци ових невероватних догађаја – напада на спортисте из православних држава, какви се не могу забележити у Хрватској кад су у питању спортисти из Америке, Немачке, Британије, Француске…

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Милорад Буха, премијер

СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ

Дип. инг. Рајко Лежаић

Поштовани пријатељи и сарадници, ево овде стављамо чланак, који је обjављен у интернет новинама e-novine, који је толико погрешан, тенденциозан и нетачан,да просто неможемо да верујемо, да чак и разне жуте и не професионалне новине, могу тако да пишу, посебно што се тиче статуса наше организације.

Ови несрећници који су ово писали су укаѕали, да је наша организација регистрована у граду Дњепропетровску, а при том Међународна.

Овим они показују да су крајње неписмени и незналице, јер основно је да се зна,кад се каже међународна, да то подразумева да је регистрована у више држава.

А наша организација је јединствена Српска организације у свету која има такав статус и која је регистрована у неколико држава и више десетина региона!, што се види у нашим документима.

Да не гворимо о самом тексту и поруци где се осуђује свака блискост са русијом и Руске организације се називају клерофашистичким,осуђује се сваки покушај бити "Србином", о Српској Крајини се говори са речима "такозвана" и т.д.

Да ли је могуће да они који су ово писали, нису били у стању да нађу, шта је све наша организација учинила за свој народ?!, зар нису могли да нађу како смо блокирали државу од 50 милиона становника да не гласају за одвајање Косова?! Зар нису могли да нађу цео низ наших успешних акција, хуманитарних акција,економског и политичког лобирања, количине инвестиција које смо довели у Србију, наших многобројних ТВ наступа, где смо мењали слику о нашем народу и утицали на друштвено мњење великих народа,визних режима и много другог. Не, то им није била намера,ѕадатак је био да се ољага све наведено и омаловажи и организација и сав наш рад,да се маргинализује руководство и т.д.

Шта ту рећи,чиста злонамера! Наравно да ћемо размислити о нашој реакцији и могућности да направимо тужбу за клевету, против ових новина,за изношење лажних података.(у међувремену су поставили некакав сумњиви исечак, са неког сајта у коме се наводно пише да смо регистровани у Дњепропетровску,али ћемо убрзо добити информацију аутора,који ће потврдити да је чланак преправљен и неистинит,а ми имамо документе, који су свима овде доступни, па ми кажемо "ако коза лаже рог нелаже"! и у то ћете имати прилике да се уверите..)

Kozački entertainment: Srbi u rusofilskom transu

Jedna vera, jedan narod, jedan Putin

Kozački duet: Dragan Stanojević i Ivan Ivanovič Ševčenko (Amurskij), presrećni  (па зашто и неби били пресрећни,али су изгледа они несречћни због тога)

Photo: Stock

(Прочитајте овај коментар и увреду!)

Nakon mnogobrojnih klerofašističkih nagrada koje su različite ruske institucije i udruženja dodelile Ratku Mladiću, Radovanu Karadžiću, Dobrici Ćosiću, Ljiljani Habjanović Đurović, Ljiljani Bulatović, na red je došao – Dragan Stanojević…

Prijatelj familije: Dragan Stanojević i Borislav Milošević (Slobodanov brat)

Овде пишу за највећу Српску организацију на овом простору, као "некаква" изгледа да им смета баш супротно, што није некаква,већ најутицајнија)

Ovaj živopisni lik ne samo da je predsednik nekakve „Međunarodne Organizacije Ujedinjene Srpske Dijaspore Evroazije" (poznate pod skraćenicom USDEA, registrovane u Ukrajini, u Dnjepropetrovsku) (све лаж и нетачности,регистрована у неколико држава и неколико десетина региона!погледајте документе), već je i „opunomoćeni ambasador vlade Republike Srpska Krajina u izgnanstvu“! Pre nekoliko dana  „za uspešnu i blagorodnu saradnju sa Kozaštvom i zaštitu pravoslavlja“, Stanojević je nagrađen medaljom "Jedna Vera, Jedan Narod" od Međunarodnog Fonda "KOMANDARM". Medalju je uručio Ataman Dnjepropetrovskog "Bratstva Kozaka im. A. Obuhova", Saveza Kozaka Rusije, Ivan Ivanovič Ševčenko (Amurskij).

Kako piše ruski brat Vladislav Guljevič na sajtu Vostok.rs, Stanojevićeva USDEA „održava kontakte sa Srbima u svim zemljama bivšeg SSSR.(грешка, контакте имамо на свим континентима) USDEA je struktura, koja etnički nije usko usmerena, već je celovita društvena organizacija, koja otvoreno izražava svoje političke poglede.(наравно и воде је срж проблема) Njen ideolog i inspirator je zasluženi predstavnik Srpske akademije nauka, akademik Veselin Đuretić.(није тачно, само је један од пријатеља организације) Članovi USDEA aktivno učestvuju na festivalima ’Rusko slovo’ na Krimu, na naučnim konferencijama Ruskog instituta slavistike i balkanistike, posvećenim srpskoj problematici, u političkim i društvenim akcijama na teritoriji Ukrajine“.(додајемо…конференције о Сребреници,НАТО агресији,Хашком трибуналу,Српским прогонима и много шире!!!)

Konačno, evo kako Guljević piše o Stanojeviću i tzv. (шта значи такозваној, за кога је она такозвана,за оне који стоје иза овог чланка је можда и Србија самозвана) Republici Srpskoj Krajini: „Rukovodilac USDEA Dragan Stanojević je opunomoćeni ambasador vlade Republike Srpska Krajina u izgnanstvu. Za vreme svoje kratke državnosti Srpska Krajina, koju je razbila hrvatska armija uz podršku armija Zapadne koalicije, imala je trojicu predsednika – Milana Babića, Milana Martića i Gorana Hadžića: svu trojicu je Haški tribunal optužio ukupno po nekoliko desetina tačaka. Nakon hapšenja Milan Babić je priznao sve optužbe, koje su mu stavljene na teret, i on je osuđen na 13 godina robije, ali je 2006. godine izvršio, bar tako tvrde, samoubistvo (ruski ekspert za međunarodno pravo Aleksandar Mezjajev) smatra da su Babića ubili. Milan Martić je osuđen na 35 godina zatvora i sada kaznu izdržava u Estoniji, koja je u pokušaju da se dodvori Zapadu, gostoprimljivo otvorila vrata M.Martiću u jednom od svojih kazamata. Za Goranom Hadžićem je raspisana poternica 2004. godine, i za njegovo hapšenje određena je nagrada u visini od 250 hiljada evra“.

Radikalno prijateljstvo:(не само радикално,већ свесрпско) Zoran Krasić (SRS) i Dragan Stanojević (USDEA)

Photo: Stock

Na web-sajtu srbska.org u vlasništvu Stanojevića, mogućno je videti ga u društvu Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Patrijarha Pavla, Mirka Cvetkovića, Tomislava Nikolića, Borislava Miloševića, Božidara Đelića… Očigledno, Dragan Stanojević je Srbenda po meri bilo koje vlasti: čak i kad u ruskoj uniformi prima nagradu od Kozaka! (наравно,списак је много већи,све заслужни људи,и добро сте рекли, баш "Србенда по мери" свих часних и поштених Срба па чак и Руса, Козака и много шире..)

Овде на фејсбуку можете погледати коментаре на ову тему!

ОТВОРЕНО ПИСМО

Амбасадорима САД, Русије, претставнику Европске Комисије у Македонији, свим земљама чланицама Европске Уније и свим дипломатским представништвима у Македонији

Ваше Екселенције,

Српска национална заједница у Македонији је од почетка седамдесетих година прошлог века изложена интензивним процесима однарођивања, грубе и вештачки подстицане асимилације, чиме се флагрантно угрожава њен опстанак на македонским просторима, на којима је аутохтона. На тај начин флагрантно се омета и спречава остваривање уставног права за очување, неговање и унапређивање српског етничког, језичког, културног, верског и обичајног идентитета. Верски идентитет готово и да не постоји. Језички идентитет је доведен у фазу замирања и исчезавања. Оспорава се српско културно наслеђе из Средњег века, и уопште целокупно српско наслеђе у Македонији, чиме нам се краде културни и духовни идентитет и оспорава аутохтоност на овим просторима. Ово резултира смањењем и номиналног и релативног учешћа Срба у структури становништва Републике Македоније. Ови процеси се поспешују и фалсификовањем резултата последњег пописа на штету Срба.

Најновији покушај угрожавања опстанка и безбедности Срба у Републици Македонији догодио се у Собрању Македоније у седмом наставку 124. седнице, 7. децембра 2010 године у оквиру 36. тачке дневнога реда: „Информација о пројекту Скопље 2014“. У расправи сам процедурално интервенисао и рекао да се Камени мост у центру Скопља, место на коме је крунисан Цар Душан Стефан Немањић, између осталог зове и Душанов мост. На ово је реаговала госпођа посланик Радмила Шећеринска. Прво ми је рекла „да идем из Македоније кући“, у Србију, а потом “да идем у Приштину, на Косово“. Није се зауставила на томе већ ме је после седнице у јавним гласилима назвала лажовом и поред присуства преко 80 посланика који су били сведоци њене бестидне увреде.

Овим чином госпођа Шећеринска наставља обрачун са представницима мањих националних заједница. Моје протеривање из Македонији, у којој сам рођен и провео сав свој животни и радни век, у српском националним корпусу у Македонији се схвата као порука свим Србима „да иду кући“, у матичну земљу Србију или да се распрскају по свету. Такво протеривање и Голготу, Срби су доживели у време Другог светског рата. За време комунистичке власти стално је подгрејавана стигматизација Срба и стваран нам је осећај колективне кривице за све што су урадили или не урадили Срби у току историје на бившим југословенским просторима. А српски егзодус из времена распада СФРЈ остаће забележен за сва времена, посебно протеривање Срба из Хрватске и невиђени егзодус наше браће са простора Косова и Метохије.

Срби у Македонији су у протеклих 50 година били и остају најлојалнији грађани македонске државе, лојалнији и од дела припадника домицилног македонског народа. За Србе у Македонији није везан ни један антимакедонски инцидент.

Зато се и питам чему стигматизација, зашто се у српске душе на силу усељава и насељава страх, зебња и неверица. Зашто су Срби добри само када ћуте и трпе и зашто тада када проговоре прођу као ја са госпођом Шећеринском. Српски није ћутати. Јер тиме нам се оспорава и краде идентитет.

Тражили смо од СДСМ, партије којој припада госпођа Шећеринска, а једно време је била и њен Председник, да се огради од њеног шовинистичко – фашистичког наступа у Собрању Македоније. Већ седам дана из ове Партије ћуте из нама непознатих разлога. А ћутање је често и одобравање. Ми не желимо да изречено у Собрању наруши српско-македонске односе у Републици Македонији и односе српске и македонске државе на чијем успостављању и нормализовању мукотрпно радимо.

Обраћам се Вама, Ваше Екселенције са свим изнешеним чињеницама у нади да ћете нас Вашим ауторитетом узети у заштиту и тиме предупредити евентуалну радикализацију због свега што се десило. Тражимо од Вас да делујете превентивно и зауставите говор мржње и распиривање међуетничких, а можда и међудржавних кавги. Јер порука госпође Шећеринске је јасна: – “Видећете Ви свога Бога када ми дођемо на власт“!!??.
Овим писмом уједно изражавам протест и мој и свих мојих сународника у Македонији.

У нади да ће те нас узети у заштиту захваљујем Вам се у име свих Срба у Македонији.

Скопље, 15. 12. 2010.

Демократска партија Срба у Македонији

Иван Стоилковић
Посланик у Собрању Републике Македоније

http://www.smedia.rs/vesti/detalji.php?id=51735&vest=Makedonska-opozicija-proteruje-Srbe-na-Kosovo

Pismo čitaoca:

Jedna koza za jednu familiju u Srbiji

20.10.2010.

RS ministarstvo za dijasporu

29.7.2010.

Švercovanje ljudi u Dom narodne skupštine

Politika bez perspektive

14.7.2010.

Čija je sramota? – treći deo

Slovo (ne)zakona

Čija je sramota?

Nikola JanićIli otvoreno pismo onima koji moraju da znaju

Poštovana gospodo, Tadiću, Cvetkoviću, Tijaniću.., članovi vlade Republike Srbije i u njoj odgovorni i glavni urednici pisanih i elektronskih medija…

Nadam se, (ali nisam siguran) da mi nećete zameriti što vam se u 68-oj godini svog života (od kojih 43 provedenih u rasejanju) obraćam do sada možda najdužim (pisaću ga u nastavcima) i sigurno neobičnim, otvorenim pismom. Ne osećam potrebu da biram reči kojima ću opisati ono o čemu deo vas, možda, nema saznanja. Oni, kojima su poznata dešavanja koja su uzrok da vam se obraćam na ovaj način, možda će se zastideti, mada u to ne verujem. Da su neke vaše kolege, političari i urednici televizijskih i novinskih redakcija, imali osećaj za stid, ne bi danas postojao razlog za ovo pisanje.

A, ne pišem vam zbog mene, jer uz dužno izvinjenje, čoveka koji uskoro ulazi u osmu deceniju života, a živi ga petu deceniju hilljadama kilometara daleko od vas, ne muči neka posebna brige o vama, a prihvatam i normalnim da se i vi ne interesujete za pojedinca. Ali zašto vas ne interesuje istina i potencijal više od tri milona vaših građana, koji žive izvan granica matice, to je rebus od čijeg rešenja u dobrom delu zavisi budućnos Srbije sa Kosmetom. I da ne propustim, ne pišem vam sigurno zbog moje dece, čija je majka Šveđanka i rođeni su u Švedskoj. Njihov i moj život ne zavisi ni u čemu od vas ili, još manje, od nekog nekulturnog i iskompleksiranog političara u Srbiji. Na naš život u Švedskoj ne utiče ni neki od medija, u meni i dalje neizmerno dragoj Srbiji, i njihovih redakcija, dugoročno i kontinuirano varanje javnosti o srpskom rasejanju.

Pišem vam prvenstveno zbog onih u Srbiji, koji zavise od vas, a iz tog razloga ili straha, vam ne pišu. I zbog njihovih rođaka izvan Srbije. Sedim za kompjuterom zbog onih više od 700 000 koji nemaju primanja koja bi im bar omogućila da svaki dan budu siti, a njihovim novcem vi plaćate (ne)rad nekog navodnog ministarstva. Omogućujete i visoke plate urednika u nekim medijima, čija je politička, ili neka druga obaveza, da šire laže o navodno „novom“, boljem odnosu matice i rasejanja. Ništa tu, gospodo, nema novog, a sigurno ne boljeg. Naprotiv. Lepršavi baloni o demokratiji, navodne transparentnost u radu vladinih institucija i kobajagi poštovanje prema dijaspori, od koje godišnje dolazi i do 15% sredstava u budžet države Srbije, kako često govori ministar Srećković, zaudara. Vonj se oseća čak i kada je ta magla u njima, koja ih diže u visine, dugo neprovetrena, medijalno čuvana i zatvorena.

Od vas ne tražimo da istovremenim ubodom čiode odjednom, u sve balone laži i prevara, istovremeno nas oslobodite svega toga što ne miriše. Neizdrživo i štetno bi se zagadila okolina i tamo i ovamo. Ali je neosporno, i bilo bi konstruktivno, da konačno upotrebite vašu Ustavom i zakonom dobijenu moć i da ih, zbog interesa građana Srbije, prizemljite. Balon po balon. Deo nas iz rasejanja će vam u tome pomoći tako što ćemo činjenicama i dokazima da vam otkrijemo koji od njih najviše, i dugo, talasaju, lepršaju, i smrde.

Priznajem da i ja“talasam“ i da talasam dugo. Ali za razliku od njih, činim to uvek sa nekim novim povetarcem, koji dolazi sa neočekivanim telefonskim pozivom ili u primljenoj elektromskoj pošti, poslatoj od nekog (a mnogih) iz rasejanja ili iz matice. Najčešće sa istim pitanjem: DOKLE? Pišem vam zbog njih jer ne mogu da se pomirim sa bezobrazlukom da se nesmetano nastavlja sa ponižavanjem miliona zemljaka, prvenstveno onih koji u mnogim zemljama širom sveta bitišu, a žive za Srbiju.

Aman, zaman, gospodo, neki političari i neki urednici, nekih medija!? Zar vam nije dosta prevara i laži? I zašto, šta vas je to tako, i toliko dugo paralisalo da ne reagujete? Da li se zaista nadate i verujete da će vaša deca sutra razumeti zašto se danas bavite režiranim neistinama, uglavnom onih koje su na štetu države Srbije? Da li mislite da ćete zaista biti, i ostati vaše dece ponos, kada njihova deca, vaši unuci i unuke, godinama ne budu imala bolje sutra? A, jedan od uzroka tome je vaše licemerstvo, narcizam, egoizam, pa moram da napišem kako osećam, i vaš pojedinačni idiotizam?

Da li ima logike da iz budžeta siromašne Srbije Ministarstvo za dijasporu (čitaj ministar Srećković) daje bogatim „ujacima iz Amerike“, srpskoj organizaciji iz ove zemlje, hiljade i hiljade evra, a oni neku crkavicu, nekom studentu, a neke medije tu i takvu orgsnizaciju predstavljaju kao humanitarnu? Gde je tu humanost kada, slikovito rečeno, desetini hiljada gladnih u Srbiji, uzmete iz ruku parče masti i hleba, a onda nekolicini date (vratite) isto parče hlaba, bez masti? Mislite li zaista da je normalno i prihvatljivo da urednik vodećih novina u Beogradu navede Ministarstvo za dijasporu kao nosioca jedne humanitarne akcije, a zna da je to laž. Za istraživanje ličnosti u „Lazi Lazareviću“ (bolnica za psihički nestabilne) je kada isti urednik iz, od njegovog novinara napisanog članka, izbaci ime organizacije dijaspore iz našeg rasejanja, inicijatora te akcije, što nekome nije po volji ili ta organizacija, ili njen predsednik, ili što nije iz Amerike?! A od te organizacije i njenih članova, uplaćena je četvrtina od ukupne sume koja je pristigla iz sveukupnog srpskog rasejanja?

Da li je transparentnost i „bolja saradnja matice i rasejanja“, kada ministarstvo ne odgovara na pitanja o mnogim, izuzetno darežljivim „poklonima“ ministra Srećkovića? O novcu koji je dat i isplaćen nekome i nečemu, a da taj neko ili to, nema nikakve veze sa dijasporom, pa čak i ne postoji, onako kako je navedeno? Odnosno postoji, ali u netačnom i režiranom informisanju medija i modifikovanim saopštenjima na portalu ovog ministarstva. Ili ne objašnjava zašto je pripremao neistinu, i varao poslanike u Skupštini Srbije i njenu javnost, čitajući u direktnom TV prenosu, sa predhodno napisanog spiska, imena organizacija dijaspore sa kojima je, navodno diskutovano o zakonu, tokom pripreme tog zakona o dijaspori?! Mnogi razumeju razlog zašto ministarstvo ne odgovara na ta pitanja! Ali retko ko može da razume da to „naše“ ministarstvo određenim organizacijama i medijima u rasejanju ne odgovori ni na pitanje: da li će ove godine biti održani Vidovdanski dani dijaspore u Beogradu ili ne?

Vi ste, gospodine Tadiću, više puta naglasili da Srbija poštuje svoje ljude, ma gde oni živeli!? A o papagajskom ponavljanju tih Vaših reči o „poštovanju dijaspore“, od ministra Srećkovića i da ne govorimo! Da li je to poštovanje, gospodine Cvetkoviću, ili je to, Borise i Mirko, i vaša i naša sramota (koju smo mi u više navrata i dugo pokušali da oćutimo) kada su na portalu Ministarstva spoljnih poslova Srbije, objavljene adrese organizacija i medija naše dijaspore, ali koje su skoro deceniju stare, netačne i nevažeće!? Ej, ljudi, pa da li takvog i tolikog poštovanja ima još negde u svetu? Pitam to danas Vas, jer je ministar Srećković još pre godinu dana odgovorio i konstatovao da je to „mali propust“ koji je okarakterisao kao „beznačajnu sitnicu koje će se odmah ispraviti“. Možda se u glavi ovog ministra, od mnogih napornih i repriziranih putovanja, posebno u Rumuniju gde ima oko 22 do 23 000 Srba, nešto poremetilo, pa je značenje reči „odmah“, nesvesno zamenio sa „večno“?

I nemojte mi reći, vi koji budete čitali ove redove, da sam ja bezobrazan što ne pazim kojim se rečima VAMA obraćam i da bi trebalo da pokažem dužno poštovanje prema vama? Kada ste vi pokazali vaše dužno poštovanje prema istini i vašim građanima, onima koje ste strpali u nešto što nazivate „poštovanom srpskom dijasporom“? Kada ste, i kako ste zaslužili, to poštovanje na kome stalno insistirate? Vi nikako da shvatite (ili shvatate, a ništa nećete da učinite da tako ne bude) da osnov za poštovanje nečega ili nekoga nije politička titula ili nečija laž (i o vama i o drugima), već učinjeno i dokazano. I od vas, i od nas! ‘Ajde da jednom počnemo od nečeg normalnog, recimo od toga što je u normalnoj državi logično, ako u njoj postoji demokratija, profesionalnost medija i transparentnost, koja je propisana zakonom respektivne države.

Da bi ste razumeli činjenice i cifre, koje ću navesti u sledećem nastavku ovog feljtonskog pisma, bilo bi dobro da, ko bude imao vremena, pročita pitanja koja su postavljena Ministarstvu za dijasporu?

A da li će neko od vas naći za shodno da odgovori sada, sutra ili nikada, (tekst je poslat i na vaše e-mail adrese) zavisi od vašeg vrednovanja „novog odnosa matice i rasejanja“ i potrebe međusobnog poštovanja.

Nikola Janić,
Predsednik Srpskog saveza u Švedskoj

Čudne sam noćne more imala kad sam bila jako mlada.
Mora prva:
U mojoj devojačkoj sobici, ja i još neke žene oko mene, oblače me, grgolje, pogledam – one mi obukle belu venčanicu, stavljaju mi veo preko glave, ulazi moja majka i čujem joj glas: „Ajde, Nataša, polazi, došli su po tebe.“
„Ko je došao po mene?“
„Pa kako ko, svatovi, evo ih dolaze, udaješ se danas!“
Nešto me kao stena zalepi preko lica. Osećam kako mi iz najdubljih mojih dubina pristiže strah, buja, izleće iz duše, izliva se u mozak, ubacuje adrenalin u noge i ruke i jednim brzim pokretom strgnem onaj veo, odgurnem ženetine i majku u stranu, preletim kroz vrata sobe, kroz druga u dvorište, jurnem kroz kapiju i dole niz ulicu trčim, trčim, trčim i ne okrećem se da ne bi izgubila vreme ako slučajno neko trči zamnom…trčim, bežim, bilo gde samo što dalje odatle! Probudim se koliko se uplašim da me ne uhvate…

Mora druga:
Lutam po našem velikom stanu iz sobe u sobu. U svaku sobu u koju uđem neko je zaklan, iskasapljen. Manijak ubija jedno po jedno biće koje znam i koje volim. Znam da je tu. Užasno se plašim, plašim se da bi radije da umrem nego da trpim taj strah, ali idem dalje, u sledeću sobu, na terasu, opet unutra, u svakoj sobi opet mrtva iskasapljena tela nabacana jedno preko drugog… uđem u zadnju sobu svesna da ih je pobio sve, da ne postoji više niko živ koga volim, dušu mi cepa strahovit bol a telo užasavajući strah ali nejasan razlog – ne plašim se za svoj život, ne razaznajem zbog čega se toliko plašim… i iza sebe čujem promukli dubok glas:
„Sad si sama! A šta ćeš sad, a?!“
Shvatam da sam zaleđena strahom od samoće i budna skačem iz kreveta.

San se ponavljao povremeno tokom godina i posle ove rečenice sam se uvek budila uplašena i sva u znoju. A onda mi je, izgleda, sve to dosadilo. Opet je bilo sve isto – svi preklani, njegov dubok glas „A šta ćeš sad?!“ i čoveče, tako sam popizdela! Sav onaj užasan strah i jezivi bol sakupila sam iznutra na gomilu, okrenula se prema njemu i ledeno mu se iskezila manijački: „A šta misliš, šta bi ja sad, a?!“ Ubila sam skota.
Nisam ga više sanjala…

Mnogo godina kasnije setila sam se ovih snova. Čudno, na specifičan životni način ovi snovi postali su stvarnost. U to vreme bila sam sasvim zaboravila na njih. Na žalost…

- O….ž je najveće srpsko selo! – ponosno kaže moj muž dok u Golfu sa bečkim tablicama W… prolazimo pored znaka „O….Ž“. Samo jedna reč. Ne piše ni „Dobrodošli“, ništa. Kad ulaziš kolima u moj grad, bar na zarđaloj, potamneloj i išvrljanoj metalnoj tabli ispod grafita piše „Dobrodošli u grad kozmetike!“ Ovde ništa.

(- O…ž je najveće srpsko selo, posle Beča! – mislim u sebi.)

Ako izgovorim svoje misli možda ću okrenuti tok ove priče. Ipak treba izgovoriti.Važne misli nikako ne treba ćutati. Važne misli treba izgovoriti da bi proizvele svoje važne posledice. Ali avaj, meni više ništa nije važno. Mogao je da me vodi gde god hoće. Ne samo on – slučajno me vodi ON. Bilo ko je mogao da me odvede iz grada kozmetike u bilo koji drugi grad, ili u selo… ali da bar piše „Dobrodošli u najveće gastarbajtersko srpsko selo“… ništa. A meni i onako ništa više nije ni važno. Surovo sam postala svesna prolaznosti svakoga. Nekome sudbina dodeli da se muči, a nekome – da gleda voljena bića kako se muče i da ne može da uradi ništa, apsolutno ništa da im pomogne, osim da sagne glavu i na najstrašniji način nauči hrišćansku lekciju o poslušanju: „Evo, Bože, u tvojim sam rukama, neka bude volja Tvoja.“
Umirali su pred mojim očima ti voljeni ljudi koji su mi dali život. Otac – znao je da umre. Uostalom, duša mu je bila toliko izmučena životom i njegovim udarcima, kao i nama oko njega te večeri, da je umirući postao još više duhovit, sipao je fazone… „Dajte mi da potpišem čekove, sad ste najebale! … i slično. Smejali smo se sumanuti, glasno, mama je vrištala od smeha, a okupljena familija u drugoj sobi se sigurno zagledala u čudu – došli su tu da čekaju da on umre, da se napiju još malo naše nesreće, samo još malo… uh, nikad dosta tog pića!

Kad je umirala majka nije bilo nikoga. E, tu nesreću nisu mogli više ni duševni vampiri da podnesu. Ne znam koliko sam dugo ležala uz nju, znam da je trajalo danima. Strašni bolovi od kojih nije mogla ni da jaukne, ni da pisne. Kad bi opijat prestao da deluje samo bi mi stisnula blago ruku i opet sam joj ulivala kapi u usta. Oči su piljile u jednu tačku na zidu. Ruka je sve slabije stiskala moju ruku. Prevario me jednom san… moja verna stara mačka probudila me je, grebala po meni, udarala me šapama po licu. Prenula sam se – mama je gledala užasnuto u zid ko zna koliko dugo… (- Šta li to vidi? – mislila sam), dohvatila sam novu bočicu sa kapima… (prokleta propala država, ne možeš ni poštenu injekciju protiv bolova da dobiješ, ni da umreš ko čovek!) Jedva sam uspela da dozovem ujaka, spavao je. – Dođi, molim te, ona ne može da umre dok ja ne zaspim, ne može da me ostavi! – nije mi verovao, on je uvek tražio logično naučno objašnjenje za sve, čak i za komu. – Ma kakva koma, ona tačno zna da sam ja tu, dolazi ovamo molim te! – kad je došao, otišla sam da spavam. Prvi put u zadnjih trdeset godina te noći u toj kući su spavali svi, čak i mačka. Oko 07,00 ujak me je prodrmao da se probudim. Nisam htela da otvorim oči. Spavala sam i pitala ga: – Je li se spasila moja majkica? – Ajde, mala, danas ti i ja imamo naporan dan… rekao je. Tek tad sam otvorila oči. Sa olakšanjem. Spasila se moja majka! Ledeni užas samoće došao je kasnije. Ujak je otišao po patologa, ja sam ostala sama s mamom. Ujak joj je pokrio lice kad je umrla. Pomerila sam čaršaf s lica… Prvo je počela da mi cvokoće vilica. U tišini su se čuli moji zubi kako sitno udaraju jedni o druge. Onda se proširilo na ruke. Na noge. Ruke su mi drhtale. Noge su se tresle. Trebalo je bar da je obrišem sunđerom i presvučem. Kupanje nisam mogla sama da izvedem… oblačila sam joj sportski komplet koji sam joj dve nedelje ranije kupila za rođendan, trebalo je da joj ga dam za nekoliko dana. Bila je lepa. Smešila se nestvarnim prelepim osmehom. Kasnije su mi komšije rekle da su ih tog jutra probudile ptice koje su se stvorile „ni-od-kud“ i pevale toliko glasno da od njih nije moglo da se spava… Ja sam spavala u trenutku kad sam ostala sasvim sama…

(- A šta ćeš sad?! – A šta misliš, šta bi ja sad, a?! … prokleta noćna mora!)

Manijak iz mojih devojačkih snova dovezao se je iz Beča u crnom Golfu sa registracijom na W… ali sam ja tada već bila zaboravila na svoje strašne snove koji su me nekada budili. Nazvala sam ga svojim „mužem“. Udala sam se za svog manijaka iz snova. Godinu dana kasnije morala sam da ga „ubijem“ da on ne bi ubio mene…

Kad planina počne da se obrušava, sa nje se prvo struni prašina. Niko ne sluti da će uskoro sa vrha krenuti zemlja i kamenje i zatrpati sve. Ispod šetkaju ljudi, opušteno, po neko samo kine od prašine…
Moj brak bio je nalik na tu prašinu. I razvejao ga je prvi jači vetar.
Volela sam ga, i ako je došao ON slučajno. Volela sam ga kao što žrtva voli krvnika, duboko, iskreno – ljubav žrtve moli ga da joj ne oduzme život i moli ga da što pre zamahne sekirom. Ne znaš koja je molba iskrenija, koja je želja jača! Ljubav koja moli – ubij me, ubij me, nemam snage da to sebi sama učinim! Mazohistička ljubav. Ubij me, volim te, počni da rušiš moj život, sruši ga sasvim! (Sruši sve jer jedino tako može da počne nešto zaista novo i drugačije!!!) Dala sam mu sekiru u ruke, naoštrenu. Molila da zamahne! Volela sam ubicu, a bila sam ubica!

Zlokobno-crni Golf sa registracijom na „W“ usporio je ispred male stare prizemne kućice. Široku dvokrilnu kapiju otvorio je starac sa kačketom na glavi, mršav, visok, ni nalik mom mužu. Gumeni opanci gmacali su po blatu koje je napravila kiša prethodne noći. Još je sitno padala. Golf je lagano, znalački, šoferski profesionalno uvežen u gnjecavo blato. Kokoške su se raštrkale okolo uz glasno kvocanje. Oko Golfa su lajala dva psa – jedan veći, klasičan seoski DODŽ, opasna seoska džukela sa oštrim zubima i jedan maleni, prgav psić koji se uopšte nije video od blata, samo male crne okice i crna njuškica… I da, mali oštri zubići…

Iz Golfa izlazi Snajka. To bi trebalo da budem „ja“. Prvo iskoračuje jedna noga u crnoj svilenoj čarapi, sa novom crnom jao-skupom crnom cipelicom. Štiklica je nestala u blatu i kokošinjcima. Onda druga štiklica ode da traži onu prvu. Onda suknjica – karnerić, pa crna čipkica, pa ostatak… najskuplji komplet u najskupljem butiku u gradu. Gastarbajter je čitao „Pepeljugu“! Hteo je bajku i otišao u minus! Na kraju, iz auta izlaze crvena glava i zelene „veeeelike veštičje“ oči (kako to kasnije reče svekrva). Mršavi starac ustuknuo je par koraka. Šofer iz Golfa na „W“ reče: – Tata, ovo ti je snajka. Mršavi starac mi pruži ruku. Vidim gde sam. Žao mi čoveka. Sagnem glavu i poljubim „ocu“ ruku. On se zbuni. Govori mi „Vi, gospođo“… Zbuni se i krvnik muž… ali ipak, mnoge sam ispratila, a on je došao iz daleka samo zbog mene… mislila sam. Zaslužuje da se ne obruka… Neka mu roditelji konačno budu zadovoljni!
Ono malo blatnjavo kuče je i dalje lajuckalo oko nas. Bilo mi je poznato, kao da sam ga negde već videla.
- Marš, lipcalo ga! – otera ga moj svekar…

U kući je čekala „mati“. Moje oči „veeeelike“?! Pa dobro. Njene su bile vodnjikave plave, buljave i ogromne. Piljila je tupo u nas. Posle je uvek imala taj tupi izraz lica kad je smišljala neku podlost. Ulavnom je imala tup izraz lica. Rekoše mi da je dobra žena. Posle sam naučila da ne prihvatam komentare o ljudima. Svi su dobri ljudi! I svi ljudi su loši!
Vrtela se oko šporeta, spremala svom obožavanom sinu omiljena jela. Buljavo me je odmerila od nogu prema gore. Bacila sam blatnjave cipelice ispred vrata, potražila debele čarape, sela pored šporeta da se grejem i prekrstila noge. Ona je sela sa nama. Dosta rukoljuba! Ako je od mene, dosta je. Evo, roditelji, moje poštovanje. To je to.
- Moji roditelji biće tvoji roditelji. Imaš novu porodicu, nisi više sama, ženice moja, – govorio je zaljubljeni muž…
(Ovo nikada ne može da zameni moje roditelje. Ipak, hvala… – Ma šta ja radim ovde, do đavola?! – počeo je da piska moj glasić iz „off“-a…)

Stalno me nutkaju da jedem. Ma kakva hrana, kako bre da jedem kad se udajem prvi put u životu u čet’res godina! Ja, čuveni ženski jebivetar, ja – rođeni otac koji me je stvorio Bogu se ljutio što se nisam rodila kao muško, eeeej, ja se udala – nisu govorili „čestitam“ nego pitali „ma je li to istina il me neko zajebava“?! Želudac mi se prevrnuo naopako, stigao negde do grla i tu stao, ne mogu da progutam ništa osim kafe. I da, hvata me kriza – ma daj bre tu cigaru ’vamo, ja sam gradska cica, kod nas i žene puše bre i više mi se j…be za seoska pravila, ovo je dva’es prvi vek! Moj prvi bunt. Trebalo je da znam odmah. Cigara u zubima, dupla kafa bez šećera, pičim cigaru i furnjam ko parnjača pravo u svekrvu… moj prvi bunt.

Starica je nekako odgegala iz kuće. Starac je otišao da organizuje pečenje praseta i pozivanje familije na performans pod nazivom „oženio se opet“. Moj „gedža“ lud od ljubavi. Bajka o Pepeljugi je, ljudi moji, moćna stvar. Bajke treba zakonom zabraniti. Sjebavaju stvari kasnije i to ozbiljno… Mislim, sve te priče o „princezama“ u kojima ih samo „poljube“ prinčevi dok one leže „mrtve“, a o pušenju ni reči, recimo… Mi žene kasnije shvatimo da nas možda nekad poljubac i „digne iz mrtvih“, ali da prinčeve diže „pušenje“ i tu za nas počinje neka druga bajka, međutim oni i dalje detinjasto nastavljaju da traže nežne, ranjive princeze čije bi ih „pušenje“ diglo iz mrtvih a to im nekako ne ide pa ne ide zajedno u jednom paketu, kao ono „dva u jedan“ i slično…

Moj muž. Ha! Pa, ajd i to da probam! Moj muž. To bi trebalo da bude muškarac sa kojim mogu sve šta hoću.

Zbrznuo me čim je stara iskoračila kroz vrata. U narednih 12 sati moram da preživim sve što nikako nisam mogla da podnesem celog života: zajedničko tuširanje… uh, kako mrzim to intimiziranje… ali to je moj muž. OK, on sme da me upozna… 12 sati nisam mogla da se skrasim nigde u svom svetu. Bilo ga je svuda. Samo on. Okupirao je moj prostor. Okupirao je moju samoću. Sve. Sve. Svuda. Htela sam da se ljutim. A onda ga pogledam – vidim, poludeo od ljubavi. Gleda me sluđen. Mazi me i priča gluposti – zauvek, ljubav, vernost… Problem je nastao kad je pokušao da mi ugrozi intimu odlaska u toalet. E – dosta je sad. „Marš napolje i sedi ispred vrata!“ – i sedeo je ispred vrata. I pričao. „Žeeeenčeeee!“ blablabla… (Ovaj je poludeo sasvim, pomislih…) – Zar je brak kad ni na WC dasku ne možeš u miru da sedneš?! Jebem ti! To mi niko nije reko! Kasnije… izlazim iz kupatila, on me spremno hvata i vuče u krevet. Puštam ga da me vodi… ipak je 12 godina stariji od mene, daj da vidim šta je to za tih 12 godina više naučio… i puštam ga. Onda ustanemo i dugo pričamo uz kaficu. Samo što sada pijem kaficu sa šećerom zato što on počinje da tvrdi da kafa bez šećera škodi srcu. I moram da pijem kafu sa šećerom. Razgovor mi je zanimljiv, suviše sam umorna, čula su zadovoljena – ok, dobar je u seksu… pijem kafu sa šećerom, od slatke kafe mi se uvek povraća, ali tu je dobar austrijski Marlboro… mnogo pušim, „švajsujem“ cigare jednu o drugu… zatim se vraćamo u krevet… sledi najteži deo. Zajedničko spavanje! – Spavaj ti, ja ću da te gledam – kažem… Uvek sam mrzela da zaspim pored ljubavnika! Seks, ok. Ali zajedničko spavanje – ne! Moj scenario bio je: ljubavnik se oblači i izlazi napolje, a ja ostajem da spavam sama i to je bilo pravilo, to je bilo obavezno, svaki je milom ili silom morao da IDE. Ali ovo je brak, jel da?! Uh, zajedničko spavanje, razlog zbog kojeg se tako dugo nisam udavala?! Savladao me je umor, zaspala sam. Onda sam se probudila od njegovog pogleda u polumraku… Onda nisam znala gde sam, umesto njega videla sam „nekog“ manijaka, užasnuto u polusnu ustala iz kreveta, navukla svileni ogrtač i krenula prema vratima, brzo, samo što dalje, što dalje odatle… U polusnu sam čula njegov glas… – Gde ćeš, šta ti je?! – Ah, to si ti, dobro, dobro, uh, uplašila sam se… vratila sam se u krevet… Zatim sam sanjala tupavo lice njegove majke kako se transformiše u čisto zlo dok mi govori: – Nikada neće biti tvoj, nikada! Ja ću vas rastaviti! Prokleta bila, prokleta bila! – Jaukala sam u snu, čula sam ga gde me pita šta mi je… – Sanjam da me kune tvoja majka… rekla sam i plakala… – Sanjaš, ne brini, ona te voli… govorio mi je… – Ne, ne, ona me mrzi, ona me kune… – tiho sam cvilela… Grlio me je i ljuljao da opet zaspim…
Petao pravi nesnosnu buku, budim se… rano je, jako rano. Pogledam okolo, ne sećam se gde sam, pogled mi pada na zelene mačje oči mog muža. Leži pored mene, gleda me, trepće, šapuće nešto… liči na „volim te“… opet tonem u san, da prespavam život… – Dobro, i ja volim tebe… (probudiću se kad se ti uspavaš… mislim). Onda ustanem nečujno, lagano se izvučem iz njegovih drčnih ruku. U šporetu ima tankih grana za potpalu, pije mi se kafa! Raspalim vatru, skuvam kafu, duplu. I pola pakle Marlboro-a… Čujem starci počinju da mrdaju napolju. Skuvam kafu i za njih. Iznosim džezvu napolje…
– Hajde na kaficu! – kažem svekrvi
– A kako si ti skuvala kafu? – pita me začuđeno
– Pa na šporetu!
– A kako si se snašla da zapališ vatru?!
– Pa lepo, našla sam tanka drvca u šporetu!
– Aaaaaauuuu, od tebe će da bude domaćica! – kaže „znalački“
– Ali ja sam već dugo domaćica u svojoj kući, majka, i samo mi je bilo ’ladno i pila mi se kafa…
(I danas pokušavam da provalim gde je veza između loženja šporeta i domaćice, gde je tu merilo, šta je parametar za određivanje dobre – loše domaćice…. jebem li ga ako mi je jasno, posebno zato što koristim i hepo-kockice!)

Iza žičane ograde koja deli „baštu“ i dvorište po kojem šetkaju kokoške i seru po blatu, cvilka nešto malo belo čupavo. Pogledam malo bolje – psetance. Ono blatnjavo od juče, samo što ga je noćas oprala kiša. Slatke crne okice i crna njuškica i bela svilena duga dlaka. Tužno cvili, uspravi se na zadnje šapice a prednje sklopi kao da moli, a iz crnih okica suzi. I cvili tiho…
- Jebo te, pa ovo bre maltezer! Majka, šta radi ovo rasno kuče ovde u blatu?
- Aaaaa, Marica ga zovemo, to ga Suzana poslala iz Beča vamo kad se udala, svekrva joj nije dala da ga čuva zbog deteta… kuš, kuš, lipcalo ga! – i poče da tera kuče
„Lipcalo ga“…

Zadovoljen, lenjavi i pun sebe muž gastarbajter spavao je do podneva… Pepeljuga mnogo košta kad hoćeš da živiš bajku a pare se mučki zarađuju… Znam da ga je svaka koska bolela od rintanja tamo u Austriji, i od rintanja noćas… Neka spava. Trebaće mu.

(Familija je dolazila. Jedan po jedan. Dva po dva. Onda i komšiluk. Dok su slistili pečeno prase ja sam već bila načisto da sam se gadno zajebala. Povratka nije bilo. Marica i ja zaglavile smo u blatu s kokošinjcima, dve gradske cice su se srele pod neobičnim okolnostima… Videh do večeri da mi je predviđena uloga brige i nege starih mojih sada novih „roditelja“ čija su rođena deca pobegla od motike daleko, u Beč. Ah, da! Da ne propustim da napomenem – odnegde se stvoriše do podneva i gumeni opanci, tačno meni po meri, za mene… Skupe crne cipelice su me tako krvnički nažuljale juče… (trebalo je da znam, to je bio Znak!)… a opanci su bili tako udobni! (Zašto seljanke sanjaju cipelice sa štiklicama, kad su ovi opančići ovako udobni?! Šta li im to treba?! – pitala sam se…)

I kuća je oživela. I kokoške dođoše da me vide malo bolje! (Uvek imam bolji dijalog sa životinjama nego s ljudima…) Radosno su pijukale i nešto razgovarale među sobom… (- Pijupiju…kako ti se sviđa ova nova snajka? – Pijuuuu pijuuuu čini se da je dobra, vidi kolko nam je zeleniša izbacala iz kuujneee pijuuuuu!) Gde ja, tu svi. Ah, seoska letnja kujna! Katastrofalni sanitarno-higijenski uslovi! Ja unutra uz šporet, a ispred kučići s jedne i druge strane vrata, a onda sve kokice zajedno s petlovima. I svi čekaju šta će da izleti odande za klopu! Već dobrano popizdela – pola trpam u šerpu, a pola napolje njima. Neka jedu, da zapamte kad je u ovu kuću došla gradska snajka!!! (Ubrzo starci nisu više znali šta će s jajima da rade, koke su ih nosile svuda, ali svuda! A ja sam bez milosti trpala po deset u njihovu „gibanicu“, pravila im kolače svaki božji dan, samo kuvala, kuvala, kuvala ali su jeli ko tasmanijski đavoli i nikako da ih nahranim, nikako, stalno su jeli, jeli, jeli a za mene ne ostave ni jedan kolačić dok i zbog toga nisam popizdela!!! Kad su se sasvim uverili posle nekoliko meseci da sam „veštica“, objavili su da ih „trujem“, da „vračarim“ i rekli mom mužu da ih izgladnjujem i da im kuvam samo kad on treba da dođe… Logika im porodično nije bila jača strana. – Ma lipcali ga vi! – bio moj odgovor… Iskreno, nisam bila „načisto“ da li da zovem ORCA-u da me spasi?!)

Drugi dan posle „prve bračne noći“… Muž gastarbajter lenjavo izlazi iz našeg dela kućice, nosi dve šolje i viče:
- Ženčeeeee kaficaaaaa!
Radosno trčim da prihvatim kaficu! Konačno pauza! Uh, kako je gadno biti „snajka“! A još i ako si četrdeset godina pre toga bila svoj gazda, uh! Odjednom moraš da radiš sve kako bi trebalo, a ne sve kako ti hoćeš! I još u prostoru neke druge žene, i još babe koja sve što skloniš ili baciš vraća nazad ili vadi iz đubreta i vraća nazad…
- E, mužu, ja sam izgleda uzela tvoju kafu, ova je slatka, daj mi tu drugu šolju, kažem
- Ne nisi, obe su iste, kaže muž
- Zašto, pa ja pijem bez šećera!
- A ne, ti si pila bez šećera, sad piješ sa šećerom.

Ostatak dana svekrva me „uči“ kako se širi veš po dvorištu… Komšija odvrnuo muziku da trešti brdo. Moj novi muž, „brand new“ muž, izvaljen u baštensku stolicu zacopano čkilji u mene kroz dim cigarete i zaljubljeno mi se kezi. Uživa. Smešno mu što nosim opanke. Ah, kakvo zadovoljstvo! Vidim – svršava. Ne zato što ga uzbuđujem ja, nego što ga ispunjava zadovoljstvo – evo, doveo Pepeljugu u raj, kako joj samo dobro stoje opanci i keceljica! Evo, spasio jadnu ženu samu, nadrljalu u okrutnom gradu! „Gospođu“ napravio od mene! Ehhhh.
Komšija još jače pušta pesmu – hit. Gledam lepe zelene oči mog brand new muža, privlači me skot, životinja srpska izvorna, i kako ga samo mrzim zagnjurila bi mu njušku u ovaj kokošarnik preko puta, sjebaću Boga u njemu kad ga dovatim večeras… pevušim hit, širim veš, gledam ga izazivački u oči… dobra pesma, ide mi uz situaciju: – A toooooo, a to mi nije trebalooooo… Da zalupim vratima i pobegnem ti bez traga… On se smejulji. Ja se smejuljim. Volimo se! Udala sam se za fašistu. Možda za ludaka. Možda… („Tele u Pariz – vo iz Pariza“… pada mi na pamet)… Pevam sve jače… okolo počinju i kokice da pijuču jače… i Marica počinje da lajucka i zavija… ona druga, džukela od koje se svi plaše, prišla mi blizu i izvalila se ispod mokre posteljine – uživa, sviđa joj se miris… Pevamo… „A to mi nije trebalo“! Marica onako pufnasta, slatka, bela, pruža šapice i zavija…
- Marš, marš lipcalo ga! – dreknu moja svekrva na nju… i opet navuče na lice onaj tupavi izraz…

Veče je došlo brzo. Žena – domaćica – snajka loži vatru, tako mu je to valjda u srpskoj kući! (- Nikako ne sme saznati da umem da nacepam drva, pomislim, inače ću najebati…) Zajedničko tuširanje… opet! (- Da li ću se ikada navići na ovo? – mislim… on pruža ručice, okreće leđa, muško bre, naš’o roba da ga kupa…) Iz kupatila izlazi dama u svilenom ogrtaču, snajka je ostala u prvom delu dana… Konačno JA bar malo, čista…
- Samo da namažem kremu. – kažem
- Ma ženče, nemoj da mi se mazikaš mnogo, lepa si ti meni i ovako!
- Nije zbog tebe, nego zbog moje kože. – kažem (E bre tipos dosta više, vala ću lice da namažem!)
Vraćam se u kupatilo – sama (hvala ti Bože!), mažem svoju kremicu na lice – pogledam lik u ogledalu, na jagodicama su mi popucali kapilari, alkam da nađem u torbici kremu protiv kuperoze koju mi je na brzinu pri polasku tutnula kozmetičarka u ruke, mažem jagodice „ranjene“ pored vrelog šporeta… – Godinu dana ovako i postaću prava baba! – pomišljam već zabrinuto… Izlazim opet iz kupatila, mala intervencija dostignuća savremene zapadne civilizacije vratila je mom licu malčice svežine… Drčni muž me gleda drčno…a na stolu se puše dve šolje vrele kafe… uzimam onu drugu šolju, gutljaj… opet slatka…
– Ja pijem kafu bez šećera. – opet kažem
– Ne više, ženče, sad piješ kafu sa šećerom. – opet kaže on… Uzimam jednu cigaru iz kutije, prinosim filter usnama, gledam ga pravo u mačje oči… (- Ko te jebe, mislim – Moje su zelenije i veće. – fiksiram ga…) … vidim da ga hvatam pogledom i osećam da mogu da ga progutam (e, pusto žensko!)… on ne može da skrene pogled, hipnotisan hvata upaljač i pali mi cigaretu, novi momenat za njega… povlačim dim lagano…
– I kažeš, ti si sada moj samo moj muž…, govorim tiho i promuklo (ma znam da im se svima „diže“ na taj moj promukli dubok ton…)
– Samo tvoj, ženče, tvoj muž…
– I mogu da ti radim šta hoću, samo moj mužu?
– Možeš šta hoćeš, tvoj sam…
– Dođi…
Gasim tek zapaljenu cigaru, hvatam ga za ruku i vodim u krevet… (- E sad ću sjebem Boga u tebi za svaku slatku kafu danas! – mislim)

Šteta što moram da gasim svetlo da nas starci ne vide iz dvorišta… Ali svejedno. Mrak se može iskoristiti dobro. Ostavlja čulima prostor. Ostavlja dodiru slobodu da bude DODIR. Tada dodir ima veću snagu, samo je dodir bez gledanja u dodir… Uostalom, moj muž, jel da?! Mogu da mu radim šta hoću! Dvanaest godina stariji od mene… moj muž. Iskusniji… njemu treba žena da odgovori tom iskustvu, šta se pravim nevešta… – Ma pusti kerove, bre ženo – kažem sebi… tvoj muž, tvoje telo da radiš s njim šta hoćeš, tvoj muž koji celi život sanja domaćicu u kujni i kurvu u krevetu, ’ajde Pepeljugo – daj čoveku bajku!

- Zlato, moram da predahnem malo, već me hvata nikotinska kriza, – kažem mu u mraku, štelujem glas opet da održim prednost…
- Uh, dobro, ’ajde da zapalimo… – (ha, umorio se Srbin?!)
Palim svetlo u kuhinji, palim cigaru… isto kao što to rade ONI, kad te onako muški životinjski jebuckaju sat – dva, a puni sebe u stilu – Evo, zadovoljio sam kuju, sad malo da ’dane dušom… (a ni jedan ne priznaje da kuji nikad nije dosta, da uvek hoće i može JOŠ, a da je on taj koji je zadovoljen pa ne može više i treba njemu da ’dane dušom…)… E, ova kuja je krizirala za cigaru i … baš mi se pripila i kafa!
- Skuvaću kaficu za sebe, hoćeš i ti možda?
- Hoću, ženče, ako skuvaj, malo da pričamo…
(He, he, sad bi da pričaš malo?!) Stavljam dve kafe, uzimam kutiju sa šećerom i već dresirano počinjem da sipam i šećer u vodu. Baš me briga, neka bude, evo – neka bude da i ja pijem tu jebenu slatku kafu pa sve nek’ je i povratim posle, povratiću je po njemu jebo ga lksdjklfksj…!!!)
- Šta to radiš?! – pita
- Pa kuvam kafu! – odgovaram
- A zašto kuvaš obe slatke?! Ti piješ bez šećera…

(- Hmmm. Dakle, ovo je taj čuveni „brak“… – mislim. Bitka za kafu bez šećera! Konačno sam se izborila za svoju kafu! Ali kako…o, bila je to borba u mraku, da je pamti dok živi…)

Sedimo tako, opušteni, pijemo kaficu svako svoju pored šporeta, vatra pucketa… on naglo skreće pogled, upire besnim užarenim očima u mene i mrsi kroz zube:
- Kurvo, jebeš se ko prostitutka, gde si to naučila…?!
- Ma ne brini, dušo, gledala sam na televiziji…i celi život čekala da se udam da isprobam… (E lipcala ga, kujo, tako ti i treba kad jebeš DODŽ-a! – kažem sebi)

(Ludak, ipak… mislim… Udala sam se za ludaka…)

… nastavilo se je, do istrebljenja…

Puč u kongresu srpskog ujedinjenja

U San Francisku se zato očekuje da će Jasmina Vujić i njen lobi tražiti dirkusiju o njenim predlozima da se smeni Jasmina Bulanže sa svojom ženskom upravom, dovede novo rukovodstvo, da se Kongres srpskog ujedinjenja podmladi u omasovi, da bi delovao kao organizacija Srba a ne grupe od 20 žena. Jedino se još ne zna gde je u nekom sutrašnjem KSU mesto Jasmini Vujić, osobi koja je ispred te organizacije širila falsifikovana dokumenta Saveta dijspore SRJ, pri Ministarstvu inostranih poslova. Ali to je samo jedna od nemoralnih i od mnogih zaboravljenih ujdurmi Jasmine Vujič, žene koja se nije ustručavala da fabrikuje i sa zvanične adrese KSU širi laži o poznatim osobama u matici i rasejanju, koje joj nisu bile po volji. Ili ih je videla kao neku konkurenciju ili prepreku njenim nemoralnim javašlucima. Ova žena je godinama praporcima nakićenu kočiju Kongresa srpskog ujedinjenja gurala nizbrdo, a suta će možda ista ta Jasmina bitu na vrhu, ili pri vrhu, te peščane tvorevine. U tom slučaju SUC bi se još jednom od peščanog dvorca tranformisalo u poguban živi pesak.

KONGRES SRBA EVROPE – CONGRES DES SERBES D’EUROPE

ODBOR ZA SRPSKE NACIONALNE INTERESE

E-mail: zsfmraovic@yahoo.fr

Tel: +33  06  84 38 16 40

Paris, 25. Januar 2009..

Broj: 0901

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST

POVODOM

“Internationalne  Konferencije Mladih Lidera iz Dijaspore
20. mart 2010. Toronto, Kanada
U podnaslovu:
Globalno Liderstvo/ Globalno Preduzetnistvo/….

Interesantna inicijativa u organizaciji Ministarstva za dijasporu i uz podrsku Vlade Republike Srbije, a  koja je, po svoj prilici, inspirisana metodologijom i recnikom, u svetu, pa  i  u Srbiji,  poznatog Rotary Cluba. To nije slucajno jer je i prethodni ministar za dijasporu, Vukcevic, aktivan clan ovog belosvetsko-americkog “kluba” u Beogradu. Sadasnje Ministarstvo za dijasporu, na celu sa  Sreckovicem, Jaksicem i drugima, inspirisano je duhom novog vremena i  suptilnim metodama diskretnih Rotarijanaca-globalista. Njihova je zelja da okupe, po drugi put, uspesne mlade Srbe u rasejanju, i da ih u ime “novog rodoljubivog odusevljenja”, kako se kaze u Programu, usmere sa prevazidjenog srpskog patriotizma ka pojedinacnom i atomiziranom   “rodoljubivom odusevljenju”. Globalistima su potrebni oni koji vise drze do: “licnog razvoja”, do “vestine liderstva” i do nacina kako “zbrisati barijere do uspeha”, a manje do zajednickog.

U Programu ima sjajnih definicija koje otkrivaju da pisac Programa nije bio iz redova Ministarstva za dijasporu (nisu se posebno proslavili pisanjem Zakona o dijaspori) vec iz redova Globalista. Presudite i sami na osnovu ovih “bisera” (to su kovanice Glabalista koje jos nisu u svakodnevnom recniku beogradskih  politicara):

“Usvajanje neogranicenog nacina razmisljanja i beskrajnih mogucnosti – licni razvoj u sve ono sto mozemo postati”

“Kreiranje nove paradigme o nacinima izgradnje svetlije globalne buducnosti”

“Moc ljudske motivacije”

“… – lekcije o liderstvu efektnih modernih lidera”

“rodoljubivo odusevljenje”

To je cak vise od onoga  sto se moglo ocekivati od Rotary Cluba! To je jezik jedne Sekte!

Mladi Srbi, ne upadajte u zamku « Liderstva ». Sami se organizujte. Nije vam zato potrebno SPO Ministarstvo za dijasporu. Upoznajte Vase prijatelje i poznanike sa Programom ove Konferencije. Analizirajte ga kriticki. Ne dozvolite da vas globalisticke kovanice zavaraju. Izvorno Srpstvo je vase bogatstvo. Samoorganizovanost, i patriotizam su najbolji odgovor globalizaciji.

Cilj ove najavljene Konferencije  je, izmedju ostalog, da se mobilise stvaralacka energija mladih Srba, da se odvrate od “prevazidjenog”, kolektivnog, patriotizma i upute ka putu novog  pojedinacnog i otudjenog , “rodoljubivog odusevljenja” (citaj: rodoljubive depresije)

Novopeceni slogan “rodoljubivo odusevljenje” nije izraz koji se cuje u srpskom  jeziku. Ta nova kovanica (preuzeta verovatno iz  engleskog jezika), sastoji se od dve reci: 1) rodoljub (na engleskom: patriot ), naravno, rec “patriot” je izbegnuta jer nije politicki prihvatljiva u redovima  beogradske politicke elite i 2)   odusevljenje (na engleskom enthusism, enthusiastic).

Tako, od anglo-americkog slogana “Patriotic Enthusiasm” koji se cesto upotrebljava na engleskom jezicnom podrucju dosli smo, zahvaljujuci vrsnim prevodiocima organizatora ove Konferencije, do rugobnog i nesrpskog slogana  “rodoljubivo odusevljenje”.

Kratak zakljucak i poruka  mladim Srbima u rasejanju:

ORGANIZUJTE  SE PATRIOTSKI, U DUHU VASIH PREDAKA, U DUHU SRPSKOG  JEDINSTVA,  SRPSKE  SOLIDARNOSTI  I  UZ POSTOVANJE  ZNANJA.
Sima Mraovic, PhD
Predsednik Odbora za nacionalne interese
Skupstina dijaspore Srba u Francuskoj

Državljani nižeg ljudskog ranga

Slobodanka Borojević,Otava

Mali osvrt na “okupljanje dijaspore”

Pisma Ministarstvu koja su ostala bez odgovora