Volim Beograd. I moju decu danas učim da vole Beograd – pričao mi je Mustafa, rođeni Tuzlak, zavaljen u fotelju svoje kancelarije u centru Tuzle. Na zidu okačena bosanska zastava, plavo-žuta, sa belim zvezdama.

Kultna Danasova rubrika Dopisnica u kojoj je tokom proteklih petnaestak godina sarađivalo više stotina autora, od eminentnih literarno-novinarskih imena do tzv. običnih ljubitelja putovanja, dobija novi kvalitet.

Petnaestak kilometara od silaska sa auto-puta i hvatanja pravca za Zaječar, turiste čeka omiljeno izletište stanovnika Paraćina, a verovatno i Ćuprije i Jagodine – vrelo reke Grze. Tu, ako ste raspoloženi, odmah možete da prekinete putovanje i ostanete dan-dva.

„Lepo je što živiš u ovome gradu na severu Amerike koji se zove kao Odisejevo ostrvo“, govorim mu dok gledamo kako srne pasu travu desetak metara ispred nas.

Ako ste u prilici, ne propustite jedan veliki pogled na krovove Beča. Veličanstven je pogled na zlatni grad koji se pruža sa Kalenberga, vidikovca do koga se dolazi kroz Bečku šumu.

Carski grad i jedna od najstarijih metropola, grad Marije Terezije i Franja Josifa, moćnih vladara svog vremena, grad barokne umetnosti, secesije, bečkih klasičara:Mocarta, Betovena i Hajdna, grad valcera porodice Štraus. Ako mart nije mesec u kome se može videti sva bujnost i rascvetala lepota brojnih parkova i glasovite Bečke šume, iznenađujuće sunčano vreme osvetlilo je zlatnu i belu boju, boje ovog grada, koji svojom odmerenom otmenošću izaziva respekt.

Bio sam pre koju godinu u Mionici. Sa sobom sam poneo arhivski laptop koji ima samo flopi disk, malko zastarelo čudo tehnike. Pa sam sa tog flopi diska nešto hteo da prebacim na desktop računar, a potom na mejl. Koji na arhivskom laptopu, jelte, ne funkcioniše. Gde ću, kud ću, u internet-kafe.

Na zidu karta na kojoj su slike većine jadranskih riba, od cipala i arbuna, pica, gofa, fratra do škarpine i brancina.

U Gornjoj Austriji, federalnoj jedinici Republike Austrije, čije sedište je Linc, grad koji je 2009. godine bio proglašen evropskim gradom kulture, nalaze se mnoga lepa turistička mesta, a među njima i ona koja podsećaju na mračne godine 20. veka.

Kada se iz staloženog i bestrasnog, više umrtvljujućeg nego umirujućeg pejzaža Donje Saksonije preko istočne Vestfalije putuje dalje na zapad, ulazi se u jedan drugi svet: ravnice postaju sočnije, drveće izražajnije, kuće od cigala toplijih boja – privlačnije: vestfalski predeo se u okolini Minstera putniku obraća na barokno-holandskom, rojsdalskom jeziku. Čak i oblaci, oduvani iz ne tako daleke Rojsdalove postojbine, postaju zgrudvaniji, barokniji.

Prolazimo pored table na kojoj stoji Rumunija i onda sledi strelica, pa nešto dalje upozorenje vozačima “Državna granica”, pa se navode mesta koja stoje levo, a koja desno i koliko to do tamo ima kilometara.

Podizanjem nivoa vode, prilikom punjenja jezera, sa dna se podigao treset debljine 30 cm do jednog metra, produkt vekovnog raspadanja mahovina tresetica, formirajući velika plivajuća ostrva od tog materijala. Navodno, u svetu postoji još samo jedno slično jezero u Škotskoj. Pri visokom vodostaju, ova ostrva bivaju prosto odignuta sa dna i tada slobodno plivaju od jedne ka drugoj obali, zavisno od intenziteta i pravca vetra. Tresetne galije predstavljaju jedinstven fenomen i zaštitni znak ovog jezera.

Osamdesetih, vraćala sam se tome gradu svake godine zbog Dubrovačkih letnjih igara i Hamleta na Lovrijencu, stanujući uvek kod gospođe Marije Kralj na Vratima od Pila, ispod Lovrijenca…

Osamdesetih, vraćala sam se tome gradu svake godine zbog Dubrovačkih letnjih igara i Hamleta na Lovrijencu, stanujući uvek kod gospođe Marije Kralj na Vratima od Pila, ispod Lovrijenca…

Jedan od bisera jonskog mora, ostrvo Lefkada, smešteno je uz samu obalu Grčke, između Krfa i Kefalonije. Za razliku od ovih, susednih ostrva, do nje se ne stiže morem već je sa kopnom spojeno pontonom, a put dalje vodi peščanim sprudom i produžava malenim mostom koji putnika uvodi pravo u Lefkas ili Lefkadu grad na samom severu ostrva. U neposrednoj blizini ostrva je tunel pod morem dužine 1600 metara u koji se prvo silazi, a zatim i penje ka izlazu.

Ima jedno selo Ostrovo, tik uz Dunav, petnaestak kilometara udaljeno od Požarevca. Parče zemlje na obodu stiške ravnice, kao komad dulešnice savijače. Debelu prašinu širokih šorova i sokaka duž kojih se prostirao špalir belog, crnog i ružičastog duda, leti su, nekad davno prekrivala jata belih gusaka za kojima su bosonogi trčali seoski derani, a u kasnu jesen širio se opojan miris dunja sa šifonjera iz spavaćih soba i dudovače sa kazana.

Neizbrisivo u sećanju: džepova punih slatkih kajsija jurim pored pruge i uskačem na otvorenu platformu vagona, sličnog onim iz kaubojskih filmova. U vagonu je sparno, kao što to biva početkom kratkog timočkog leta, a crna lokomotiva polako dostiže svoju maksimalnu brzinu od tridesetak kilometara na sat, hitajući ka Boljevcu. Upravo smo se okupali u hladnom Crnom Timoku, na bogovinskoj „plaži“, ušli smo u „Ćiru paraćinca“ i još pre nego što je kondukter zumbao one čuvene kartonske karte, iskočili smo na prvom usponu da se nakrademo voća. A onda natrag, trkom sustižući kratku kompoziciju ka varoši, kojoj je već tada, krajem šezdesetih, bila poslednja stanica na pruzi iz pravca Zaječara.

Oko golemih stolova dve gospođe vešto obigravaju i razvlače kore za neko pecivo, pitu ili burek, a zapravo može od svega po malo zato što je razvučeno fino tanko testo “odoka” nekih sedam metara kvadratnih.

U Rabatu, glavnom gradu Maroka, smeštena je kraljevska palata i administracija zemlje, dok je ekonomski i privredni centar u Kazablanki. Najvažnije turističke „destinacije“ Maroka su Marakeš, Fes, dobrim delom i Kazablanka, kao i letovališta duž Atlantika od Kenitre na severu od Rabata do El Žadida na jugu.

„Mmm… jedan taksi, mis’im, do Ulice Marijane MekGregoran broj… Karaburma, ovaj, da..“, u neverovatnom jezičnom kovitlacu žvačući, naduvavajući i bušeći balon od žvake, preglasno i kočoperno, nakinđureni devojčurak od dvadesetak godina poziva taksi službu. Doba je poslednjih „šesnaestica“ i nismo sigurni baš, da nam nije utekla. Oboje na volej dočekujemo skandaloznu izjavu i karikiramo slavnu, burnu i stradalnu sudbinu partizanke Marijane Gregoran, bez političke težine: možda je tekstilna radnica i hrabra NORovka upoznala pretka slavnog škotskog glumca? Da je znao, Ian MekGregor, sigurno bi radije glumio nekog partizana nego Obija Van Kanobija ili bednog piskarala u Mulen Ružu. Sprdamo se i kikoćemo.

Upernavik je najsevernija tačka Zemljine kugle do koje sam dospela.

Detinjstvo sam proveo u skrajnutim predelima Srbije. Tamo sve miriše na tišinu, na lepotu prirode, na vreme koje priziva na sanjarenje. Tamo, u tom krajoliku, svi se dobro poznaju, nema foliranja. Možete da slažete danas, možete i sutra, ali vam prekosutra niko neće verovati.

Svašta se pričalo o poreklu bogatstva porodice Dunđerski. Prema jednoj legendi vredni doseljenik iz Hercegovine Avram Dunđerski je kopajući za nadnicu Tisu, naišao na ćup sa zlatom. Bilo je to početkom osamnaestog veka, a gotovo dva veka kasnije vrli Avramov potomak Bogdan Dunđerski, na 15 kilometara od Bečeja, sagradio je dvorac.

Istorijski zapisi govore po prvi put o Vlasinskoj visoravni u 18. veku. Ovo područje spominje se pod imenom Vlasinsko blato, a koristio se i naziv Vlasinska tresava zbog nagomilanog treseta i blata nastalog spiranjem rečnih tokova. U kanjonu dugom dvadeset kilometara stvorena je močvara koja je na pojedinim mestima bila ispunjena živim peskom.

Džezeri svih zemalja okupili su se, početkom jula, na obalama Lemanskog jezera, na 44. džez festivalu u Montreu. Ovaj živopisan švajcarski gradić sav je u znaku muzičke manifestacije, koja okupi tokom svog dvonedeljnog trajanja blizu 200.000 posetilaca. Šetalište uz jezero ovih dana prepuno je ljudi koji uživaju u toplom vremenu i suncu koje je oteralo kišu. Poneki hrabri kupač samo se skvasi u još hladnoj jezerskoj vodi, dok se ostali sunčaju i šetaju.

Ovih dana Kongo proslavlja pedesetogodišnjicu nezavisnosti. Belgijski kralj Albert II, naslednik Leopolda II, koji je imao u ličnom vlasništvu Kongo od 1885. do 1908, prisustvuje u Kinšasi proslavama oslobađanja od kolonijalne vlasti. I u samom Briselu, koji je posle izbijanja najvećeg kolonijalnog skandala, početkom 20. veka, preuzeo od kralja upravu nad Kongom, 1908. se obeležava godišnjica nezavisnosti ove bivše kolonije koja je 76 puta veća i ima deset puta više stanovnika od Belgije.

Je l’ sigurno da ovde dolaze samo bolesni?, pita kolega dok mu „oči ispadaju“ zbog „rečne vile“, bronzanog tena i u fensi kupaćem, koja se rasterećeno brčka ispod slapova gejzira u Sijarinskoj banji. I doista, ova banja i njeni gejziri mogli bi predstavljati i turistički, a ne samo zdravstveni toponim. Neki dobronamernici je, uostalom, zbog njenih potencijala odavno porede sa francuskim banjskim centrom Viši ili češkim Karlovim Varima. Poredjenje nije sasvim adekvatno, možda i zbog toga što Sijarinska banja nije „tamo“, već u zemlji koja je „lider na Balkanu“, i u kojoj skoro nikad „nema problema“, a njene ljude „niko ne može tako malo da plati koliko oni mogu malo da rade“.

Od Novog Sada do Beograda putovanje je zapravo avantura kroz građevinske poduhvate naših asfaltera. Ni krivi ni dužni ti ljudi trpe kojekakve primedbe putnika iz čitave Srbije, a još više onih iz regiona, posebno Turske i Grčke, koji su krenuli na svoje odmore iz Nemačke, Švajcarske i Austrije…