Изложбе годишњих награда за архитектуру и архитектонских и урбанистичких конкурса Друштва архитеката Београда отоврене су у оквиру седме Београдске интернационалне недеље архитектуре - БИНЕ.

У галерији Озон је стални програмски део БИНЕ, две изложбе у једној, које нам представљају награђене реализоване пројекте и конкурсе, настале у периоду између две Београдске интернационалне недеље архитектуре.

Архитектонски догађај 2011, по оцени жирија Друштва архитеката Београда, јесте Мост на Ади, грађевина која је променила ведуту Београда.

Председник жирија Дарко Марушић каже да се ту са једне стране афирмише архитектура као дисциплина, а са друге стране, као друштвена делатност, али и тај јавни интерес, одностно оно што архитектура значи за град и то је димензија награде која је другачија од низа награда које су стручног карактера.

У оквиру БИНЕ, на Тргу Николе Пашића постављена је необична инсталација БИНА кабина. Организатори је означавају као платформу за сусретање, као место разговора и радионицу на тему како би град могао да се унапреди.

"Ми смо желели, у ствари, да ова грађевина буде нека врста геста добре воље и поклона Београђанима и да виде да смо ми као архитекте у стању и да у најтежим временима имамо шта да им понудимо", каже Иван Куцина из организације БИНЕ.

БИНА кабина, јефтин објекат од рециклираних материјала младих норвешких архитеката, остаће на Тргу Николе Пашића неколико недеља по завршетку седмог издања Београдске интернационалне недеље архитектуре.

Комедију Све је добро што се добро сврши заједно са Вилијемом Шекспиром написао је још један аутор – Томас Мидлтон, сматрају стручњаци са Оксфорда.

Анализом речника, риме, стила и граматике комада, професорка Лори Мегвајер са Оксфорда сматра да је Мидлтон, највероватније, био други аутор комедије.

Према њеним речима, недоследност у стилу и тексту резултат је рада тима аутора, а у то доба већину комада писало је више аутора, иако су због Шекспировог статуса његова ексклузивна ауторска права ретко довођена у питање.

Мегвајер и доктор Ема Смит са Оксфорда проучавале су дело и сматрају да је Шекспиров савременик Томас Мидлтон највероватнији кандидат.

Оба писца имају препознатљив "потпис", неку врсту стилске ДНК и детаљном анализом текста могу се видети "маркери" који указују на Мидлтона, наводе професорке, преноси Би-Би-Си.

Рима и ритам делова комада, фразе, правопис, па чак и одређене речи указују на то да је текст писао и Мидлтон (1580–1627) који је био је млађи савременик Шекспира и управо се трагови његове модерније граматике могу видети у тексту, каже Мегвајер.

Мидлтон је био прилично познат у своје време са делима попут The Changeling и Women Beware Women, али, каже Смит, сарадња њега и Шекспира 1607. године може се упоредити са сарадњом познатог музичара и звезде у успону.

Ауторство Шекспирових комада често је био избор спекулација, али Мегвајер каже да се до сада није појавила ниједна озбиљна студија која доводи у питање да ли је Шекспир написао све комаде који му се приписују.

Иако је без сумње Шекспир већину својих текстова написао сам, Све је добро што се добро сврши резултат је сарадње која је у елизабетанском и јакобитском позоришту била уобичајена, јер су комади писани брзо и за широку публику.

Концертом хора Руске државне капеле у Новом Саду су отворене 32. Новосадске музичке свечаности (НОМУС).

"Задовољство је отворити фестивал који се укоренио у Новом Саду, а чим нешто траје оволико дуго, онда сигурно и вреди", рекао је новосадски градоначелник Игор Павличић на отварању свечаности.

Он је додао да је "НОМУС фестивал по коме је град постао препознатљив и по коме се сврстао на мапу фестивалских градова".

НОМУС је отворен концертом у синагоги у којој је прошле године обновљен ентеријер, а Павличић је најавио нове редове и озбјансио да ће ускоро бити и озбиљније реконструисана.

Прве вечери НОМУС-а, који траје седам дана, посетиоци су чули "Свадбу" Игора Стравинског и "Катулове песме" Карла Орфа у извођењу солиста и хора Руске државне капале под диригентском палицом Валерија Пољанског.

Изложба "Суграђанке" отворена је у холу Скупштине Београда, а у посебно уређеном простору у згради Старог двора представљена су три ремек дела из збирке Народног музеја.

Изложени су аутопортрет Надежде Петровић, "Аутопортрет са шеширом" Љубице Цуце Сокић и "Мала Дубравка" Јована Бијелића, а Скупштина града биће отворена за посете сваког викенда, најавили су организатори.

Директорка Народног музеја Татјана Цвјетићанин рекла је да ће та установа до краја године приредити још три изложбе и представити настанак, развој, културе, феномене, као и појединце који су учествовали у обликовању данашњег Београда.

"Изложба 'Суграђанке' први је од четири планирана подухвата и истражује начине на који културно наслеђе постаје важан део идентитета Београда и вишеструку повезаност Народног музеја са градом Београдом", рекла је Цвјетићанин.

Она је рекла да Народни музеј поседује најзначајнија сведочанства за познавање и тумачење археологије и историје уметности Србије до средине 20. века, али та збирка због обнове зграде није у целини приступачна публици.

"Музеј је у реконструкцији, нема сталну поставку и део богате колекције у сусрету је са публиком само на тематским изложбама у посебним приликама", рекла је Цвјетићанин.

Чланица градског Већа Весна Марјановић рекла је да је подухват покренут на иницијативу градоначелника Драгана Ђиласа који је желео да отвори врата Старог двора Београђанима и да им омогући да виде нека дела из збирке Народног музеја.

Градоначелник Драган Ђилас рекао је да је изложбена поставка у холу Скупштине Београда заједничка идеја која је потекла у праћењу "дугог путовања" Народног музеја да та зграда у потпуности буде обновљена и уређена.

Изложба "Иво Андић - писац и/или дипломата" Музеја града Београда отворена је у Букурешту у Музеју румунске књижевности, након што је представљена и у другим европским престоницама.

Идеја организовања изложбе о Андрићу писцу и дипломати у градовима у којима је писац имао дипломатску службу потекла је од Татјане Корићанац из Музеја града Београда.

Изложба је већ реализована у европским престоницама у којима је Андрић био у дипломатској служби Краљевине Југославије, али и у другим градовима.

На дипломатској служби у Букурешту био је од 1921. до 1922, у периоду када је у румунску престоницу дошао краљ Александар Карађорђевић поводом веридбе са румунском принцезом Мариоаром (Мињон) Хоенцолерн.

Татјана Корићанац рекла је да је срећан случај што се изложба у румунској престоници отвара баш на Светски дан књиге.

Навела је да је Андрић писао о Букурешту да је "бучан, весео и шарени град".

Амбасадор Србије у Румунији Зоран Поповић говорио је о дипломатском раду Андрића у Букурешту и подсетио да се баш у центру града, где је у Улици Фрумоаса (Лепа улица) број 14 становао Андрић док је живео у Букурешту од 1921. до 1922. године, налази и улица која носи име Андрића.

Академик Еудјен Симион рекао је да је баш када је први пут изашао из земље имао велико задовољство да се упозна са Ивом Андрићем, који му се приближио када је дознао да је из Румуније.

Академик се сећа да му је Андрић тада рекао нешто попут: "Ви Румуни сте стручњаци у извозу генија" и именовао вајара Константина Бранкузија, композитора, виолинисту и диригента Жоржа Енескуа, списатељицу Елену Вакареску.

Симион је рекао да су Румуни пријатељи Срба и када иду у Србију осећају се "као да иду код родбине".

Песника Никиту Станескуа Срби су усвојили и "више за њега учинили у Београду него у његовом родном граду Плоештиу", навео је академик.

Андрић је био на дипломатској служби у Ватикану, Трсту, Грацу, Марсељу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви, Берлину, Букурешту.

Изложба о Андрићу дипломати и писцу у блиској будућности треба да буде представљена још у Мадриду, Берлину и Марсељу.

У Београду је отворена изложба "Иво Андрић – необична и библиофилска издања" у Библиотеци града Београда поводом Светског дана књиге и прославе 120 година од његовог рођења и 50 година откако је добио Нобелову награду за књижевност.

Истим поводом организована је и изложба у Букурешту.

У Хали спортова у Новом Београду отворен је Четврти новобеоградски сајам књига, стрипа и антикварне књиге на коме учествује 60 излагача.

Манифестацију која је посвећена најмногољуднијој општини у земљи, пре свега њеним тајнама, организује Новобеоградска културна мрежа у сарадњи са Удружењем издавача и књижара Србије.

На отварању сајма приче са истраживачког путовања кроз историју Новог Београда о којој се недовољно зна, поделили су са посетиоцима аутори књиге "Тајне Новог Београда", Зоран Николић и Мирко Радоњић.

"Оно што је нас током истраживања највише инспирисало јесте да је насипање Новог Београда почело 1938. године десет година пре него што смо ми то званично прихватили у историји и да је радове отворио Милан Стојадиновић, тадашњи председник владе Краљевине Југославије", каже Зоран Николић, аутор књиге "Тајне Новог Београда".

И послератни Нови Београд има своје тајне.

"Једна од њих је да је он грађен да буде главни град али не Југославије, још мање Србије већ једне мало веће државе, Балканске федерације коју је Југославија требала да гради са околним социјалистичким земљама", рекао је Мирко Радоњић аутор књиге "Тајне Новог Београда".

Осим изложбе фотографија из књиге о Новом Београду посетиоци могу погледати изложбу "Ветерани УЛУС-а, Новом Београду".

До 29. априла осим представљања нових наслова, биће уприличени и програми за децу, између осталог и такмичење у познавању историје Новог Београда.

Данас се обележава Светски дан књиге, који је Унеско установио 1995. године, у част двојице "бесмртних" књижевника, Шпанца Мигела де Сервантеса и Енглеза Вилијема Шекспира, који су преминули 23. априла, давне 1616.

Национална манифестација обележавања Светског дана књиге и ауторских права, у организацији Народне библиотеке Србије, одржана је на неколико локација у Београду.

У великом холу Централне читаонице националне библиотеке представљена је специјална витрина за чување и излагање старе и ретке књиге – дар Града Београда Народној библиотеци Србије.

Реч је о изузетном поклону, учињеном националној библиотеци у години обележавања јубиларне 180. годишњице њеног оснивања, која представља прву витрину која ће бити у поседу Народне библиотеке Србије.

Предвиђено је да у специјалној витрини у периоду између 10 и 20 часова буду изложени највреднији средњовековни ћирилски рукопис из збирке Народне библиотеке Србије – Београдски паримејник, настао у првој четвртини 13. века.

У Народном позоришту у Београду,  в. д. управника Народне библиотеке Србије Дејан Ристић и управник националног театра Божидар Ђуровић потписали су Протокол о сарадњи две институције.

У подне је код Делијске чесме на Академском платоу представљен једини библиобус – дар Народне библиотеке Србије Библиотеци "Вук Караџић" у Пријепољу који веома успешно ради од 2003. године.

Предавање и радионица под насловом "Да ли библиотеке имају шта да раде када је све на 'е'?" одржани су у Галерији Петра Добровића.

Библиотека града Београда организовала је акцију "Сви смо у библиотеци", у којој су у улози библиотекара биле личности из јавног и културног живота - кошаркаш Владе Дивац, глумци Драган Николић, Милица Михајловић, Воја Брајовић, Сузана Петричевић, Љубомир Булајић, музичар Неле Карајлић, као и водитељка Маја Жежељ.

Отворена је и изложба Иво Андрић: Необична библиографска издања. На изложби су први пут широј јавности представљени непознати примерци књига које је написао Андрић, а у власништву су чланова Српског библиофилског друштва.

Изложени су раритетни примерци на којима су посвете Андрића, као и преводи његових књига на многобројне језике - француски, шпански, кинески, мађарски...

Изложба, која ће трајати до 30. априла, организована је у сарадњи Библиотеке града Београда и Српског библиофилског друштва.

Супруга чувеног српског писца Милорада Павића, Јасмина Михајловић, предала је Народној библиотеци Србије велики број преведених дела покојног књижевника.

Овим догађајем, како је наведено, национална библиотека жели да да допринос очувању стваралачког опуса великог писца, као и да ода признање једном од највећих српских књижевника друге половине прошлог и почетка овог века.

Едиција "100 словенских романа", књижевни пројекат Форума словенских култура, представљена је у Народној библиотеци .

У завршном сегменту Националне манифестације обележавања Светског дана књиге, на поетској вечери у Народној библиотеци Србије, учествовали су Матија Бећковић, Мирослав Јосић Вишњић, Тања Крагујевић, Мирослав Максимовић, Гроздана Олујић, Слободан Ракитић, Ана Ристовић и Милосав Тешић.

Поред њих, учествовали су и глумац Небојша Дугалић, сопран Драгана Радаковић и гитариста Урош Дојчиновић.

Када су затварана два највећа музеја у Београду, речено је да ће за Народни музеј то трајати неколико година, а за Музеј савремене уметности осам месеци, највише годину дана. Од тада је прошла деценија, а музеји су и даље затворени.

Деценијама се није улагало у обнову музеја, чак и они велики и значајни до скоро нису имали ни своје зграде. Сада је много музеја истовремено започело реконструкцију. Новац из буџета за ову годину додељен је по приложеној динамици радова.

Помоћница министра за културу Душица Живковић каже да је за програм националних установа издвојено близу 110 милона динара, за адаптацију изложбених простора и зграда 129 и за програме регионалних музеја 40 милиона динара.

Да би радови на обнови Народног музеја могли да почну, неопходно је исељење. Депо за смештај музејских експоната ускоро ће се наћи, тврде у министарству.

"Народни музеј је тест државе према култури, односно према кући која већ десет година не ради", каже председник Управног одбора Народног музеја Бранислав Митровић.

У реконструкцији Историјског музеја Србије најдаље се отишло. Ради се по плану и редовно се приређују и изложбе.

"Ако се средства буду сливала као до сад, музеј ће већ током следеће или 2014. године бити спреман за отварање", каже директор Историјског музеја Србије Ана Столић.

У Музеју савремене уметности није дат примат његовој обнови, већ реконструкцији легата Чолаковић. Музеј историје Југославије и даље нема сталну поставку, а Музеј града Београда тек припрема документа за почетак реконструкције.

Директор Музеја Града Београда Даница Јововић Продановић каже да је период од пет година најкраћи рок за реконструкцију музеја.

По свему судећи на завршетак радова и отварање музеја за публику, чекаће се још годинама.

Једној од најуспешнијих уметница-емиграната из Србије с краја прошлог века одато је у парламенту Квебека једно од најређих, али највреднијих признања.

Рођена Београђанка, композиторка из Монтреала Ана Соколовић проглашена је "националним благом" Квебека.

Декларацију о Ани Соколовић као "националном драгуљу" јуче је пред посланицима скупштине франкофоне провинције у Квебек ситију изговорила министарка за културу, комуникације и статус жена Кристин Сент Пјер.

Пожелевши добродошлицу "композиторки изузетне каријере" и њеној породици, она је истакла да је "Ана, композиторка српског порекла, која се током две деценије 'уписала' у савремени музички пејсаж Квебека широким репертоаром, од опере преко композиција за оркестре до вокалних и камерних дела".

"Желим да јој честитам и кажем да се веома, веома, веома поносимо њоме", додала је министарка Сент-Пјер.

На додатној свечаности и конференцији за медије које су уследиле приказана су и видео "сведочења" професора Хозе Евангелисте, ментора Соколовићеве током магистарских студија, затим редитељке Лорен Пинтал као и сарадника и студената Соколовићеве.

Уз слику пошиљаоца на екрану и српску заставу на сцени, прочитано је и писмо амбасадора Србије у Канади Зорана Вељића у коме он истиче да је Ана Соколовић "понос обе нације - канадске и српске".

"Верујем да је препознавање оваквог талента само почетак њеног националног и интернационалног признања", навео је Вељић.

Декларација о Ани Соколовић

Декларација о Ани Соколовић као "националном благу" врхунац је вишемесечне омаж-серије Квебечког друштва за савремену музику њој посвећене, а у чијој реализацији учествује више од 100 музичких, педагошких, медијских и других институција и организација.

Од септембра прошле до маја ове године широм Канаде најпознатији канадски уметници, од малих камерних ансамбала до симфонијских оркестара изводе готово целокупан опус Ане Соколовић од 30-40 композиција.

Тиме је Соколовићевој указана част без преседана у историји канадске класицне музике, јер су претходна два омажа посвећена двојици квебечких композитора, једном постхумно и једном ветерану старијем од 80 година.

"Нисам се надала великом признању јер омаж следује најбољима тек у позним годинама. Пријатно сам изненађена одлуком жирија, а пресрећна што се то баш мени дешава", изјавила је Ана Соколовић.

Осим концерата, омаж-серија укључује и многобројне образовне, медијске и друге догађаје. Објављена је и специјална публикација, али и оригинални стрип о Анином животу и раду, обоје двојезично, на француском и енглеском језику.

Стрип о Ани Соколовић

Стрип о Ани штампан је у педесетак хиљада примерака и многи ђаци од Квебека до Британске Колумбије добили су га као помоћно штиво са педагошком сврхом уз слушање њених композиција и интерактивно учествовање у пројектима попут оног названог "Велика игра, велико ухо".

Омаж-серија праћена је и модерном медијском визуелном презентацијом Ане Соколовић. Екипа "Доната" усликала је уметницу класичне музике некласично, атрактивно и помало интригантно.

Знали су за њену велику љубав према театру и одлучили да је (мало) открију, а колоритно (клупчадима) и "маскирају". Те слике објављене су у великим форматима на билбордима у Монтреалу и у многим медијима широм Канаде.

Нема важнијег канадског медија који Ани Соколовић није посветио (увек позитивне) критичке написе. Национални канадски дневник "Глоб енд мејл" насловио је интервју "Ана Соколовић својом музиком оживљава сећање на Србију". Високотиражне дневне новине на енглеском "Монтреалска газета" у наслову истичу да су "музички корени Ане Соколовић у духу српске уметности".

Омаж серија у априлу наставља се концертима у граду Гатино који од Отаве дели (и спаја) истоимена река, затим у Едмонтону, а на два већ распродата концерта композиције Соколовићеве изводи Монтреалски симфонијски оркестар.

Ана Соколовић добитница је најпрестижнијих канадских државних и других награда. Проглашена је композитором године (2007) и освојила "При Опус", квебечког музичког "Оскара".

Године 2008. добила је прву награду Удружења композитора, а 2009. у Отави јој је уручена награда Националног уметничког центра, вредна 75.000 долара.

У многим композицијама Ане Соколовић препознатљиви су њени балкански и српски генетски и музички корени, а неке имају и наслове на српском језику: "Песма", "Данга", "Оро", "Вез" и друге, укључујући и прошлогодишњи хит, прву канадску оперу на српском језику - "Свадба".

У њеним компонованим "Љубавним песмама" за соло глас међу 14 песама су и песме Лазе Костића "Снове снивам", "Плава звезда" Мирослава Антића и "Дан ти богат у наручју" Васка Попе које су канадске оперске певачице такође отпевале на српском.

Ана Соколовић (44) рођена је у Београду, а у Земуну је учила музичку школу "Коста Манојловић". Дипломирала је композицију у Новом Саду у класи професора Душана Радића, а постдипломске студије похађала је у Београду код професора Зорана Ерића.

Од 1992. живи у Монтреалу где је магистрирала. Професионално се бави компоновањем и предаје на Универзитету Монтреал.

У Смедереву вечерас почиње предфестивалски програм, а 22. априла главни програм традиционалне манифестације "Нушићеви дани", која се ове године одржава 29. пут.

У великој дворани Центра за културу заменица градоначелника Смедерева и председница организационог одбора "Нушићевих дана" др Јасна Аврамовић свечано ће отворити манифестацију.

Претходно ће бити положени венци на споменик славном комедиографу Браниславу Нушићу.

У Галерији Центра за културу биће отворена изложба "Пет бардова - легенде српског глумишта". Портрете је насликала Ана Ђаповић, а ауторка поставке је Наташа Штелц.

На скицама и сликама представљени су Павле Вујисић, Миодраг Петровић Чкаља, Мија Алексић, Данило Бата Стојковић и Зоран Радмиловић.

Затим ће у оквиру циклуса "Нушићеви лауреати" бити приређено уметничко вече са глумцем Предрагом Ејдусом, који је добио Нушићеву награду за животно дело глумцу комичару 1998. године.

На сутрашњем програму је представа "Светлости и сенке", по драми ђорђа Лебовића у адаптацији и режији Владимира Дасукидиса, коју изводе чланови Омладинске "Чуби" сцене смедеревског позоришта "Бранислав Нушић".

У суботу ће аматерско позориште "Жанка Стокић" из Великог Градишта гостовати са Нушићевом комедијом "Сумњиво лице".

Главни, такмичарски програм отвориће у недељу увече представа "Кумови" по тексту и у режији Душана Ковачевића. У тој представи Звездара театра игра и Бранимир Брстина, који је овогодишњи добитник Нушићеве награде за животно дело.

Селекторка др Драгана Чолић Биљановски изабрала је шест представа, које ће се играти до 28. априла.

Организатори су најавили и додатни програм, 30. априла, под називом "У част Нушићевим данима".

Манифестација је покренута 1984. године са циљем популаризације великог комедиографског дела Нушића, који је важан део живота, детињство и младост, провео у Смедереву.

"Road" (Пут) је назив нове позоришне представе, по тексту Џима Картрајта, коју ће "Миксер организација" представити 22. априла у "Миксер хаусу".

Нова позоришна платформа "Миксера" је за свој првенац одабрала представу у којој играју студенти завршних година Акедемије уметности у Новом Саду, стасалих у класама доајена нашег глумишта Јасне Ђуричић и Бориса Исаковића, који потписују и режију представе.

"Road" је енглеска драма о младим људима и њиховим изгубљеним душама, који упркос неоствареним сновима имају снажну жељу да се избаве.

Комад је транспонован у садашње време и данашњу Србију и пружа младим глумцима изузетан потенцијал за једно истински узбудљиво и изазовно сагледавање тренутка у којем живимо.

У изворном сценарију, "Road" испитује живот обесправљене радничке класе из Ланкастера за време владавине Маргарет Тачер, када је незапосленост у северној Енглеској била огромна.

Представа је добила бројне награде, а нашла се и међу 50 најбољих представа 20. века, према оцени Краљевског народног позоришта Велике Британије.

"Road" је извођена и у њујоршком "Линкон центру" 1988. године, када су се у глумачкој поставци нашли и Џон Кјузак и Кевин Бејкон.

Представом "Road" организација "Миксер" покреће још једну у низу својих делатности на пољу афирмације младих уметника.

Са жељом да подстакне дужност институционалног позоришта, "Миксер" овим извођењем позориште поново приближава самим неафирмисаним глумцима, препознајући њихов стваралачки потенцијал, али и београдској публици.

"Роад" (Пут) је назив нове позоришне представе, по тексту Џима Картрајта, коју ће "Миксер организација" представити 22. априла у "Миксер хаусу".

Нова позоришна платформа "Миксера" је за свој првенац одабрала представу у којој играју студенти завршних година Акедемије уметности у Новом Саду, стасалих у класама доајена нашег глумишта Јасне Ђуричић и Бориса Исаковића, који потписују и режију представе.

"Роад" је енглеска драма о младим људима и њиховим изгубљеним душама, који упркос неоствареним сновима имају снажну жељу да се избаве.

Комад је транспонован у садашње време и данашњу Србију и пружа младим глумцима изузетан потенцијал за једно истински узбудљиво и изазовно сагледавање тренутка у којем живимо.

У изворном сценарију, "Роад" испитује живот обесправљене радничке класе из Ланкастера за време владавине Маргарет Тачер, када је незапосленост у северној Енглеској била огромна.

Представа је добила бројне награде, а нашла се и међу 50 најбољих представа 20. века, према оцени Краљевског народног позоришта Велике Британије.

"Роад" је извођена и у њујоршком "Линкон центру" 1988. године, када су се у глумачкој поставци нашли и Џон Кјузак и Кевин Бејкон.

Представом "Роад" организација "Миксер" покреће још једну у низу својих делатности на пољу афирмације младих уметника.

Са жељом да подстакне дужност институционалног позоришта, "Миксер" овим извођењем позориште поново приближава самим неафирмисаним глумцима, препознајући њихов стваралачки потенцијал, али и београдској публици.

У Народној библиотеци Србије отворена је изложба "Наше или туђе", која је један од резултата пројекта ЕМБАРК из програма Европске комисије "Култура 2008-2013".

Реч је о заједничком подухвату Националне библиотеке Чешке Републике у Прагу, Института за бугарски језик у Софији и Народне библиотеке Србије на пољу обједињавања споменика писмености путем дигитализације и електронске обраде рукописне грађе.

Изложба "Наше или туђе" обухвата 60 принтова рукописних и старих штампаних књига по избору партнерских институција, који су истовремено представљени у Београду, Прагу и Пловдиву.

Она сведочи о заједничким коренима и богатом и интензивном културном развоју средњовековне писмености која је формирала идентитете данашњих држава чешког, бугарског и српског народа.

"Народи са којима делимо заједничку историју, то нису само народи овог ужег региона него много шире. Заједно, кроз откривање и поређење ових рукописа успевају да додатно ојачају своје идентитете", рекао је министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић.

Пројекат ЕМБАРК је под окриљем манускрипторијума дигиталне библиотеке при чешкој националној библиотеци. Од чешког партнера потиче и назив изложбе.

"Наше или туђе, где се гаји амбивалентан однос према свом словенском наслеђу и етничком и културном. Тако да је ћирилско наслеђе у Чешкој било различито вредновано кроз време у зависности од историјског тренутка", навео је аутор изложбе Владан Тријић.

Према његовим речима, посетиоци ће моћи да виде један преглед писмености српске односно бугарске кроз средњи век и после средњег века. Изложба "Наше или туђе" у Народној библиотеци Србије, биће отворена до 17. маја.

Биг бенд РТС-а одржао је концерт у дворани Коларчеве задужбине, а као солиста је наступио Чак Финдли, један од најуспешнијих џез трубача из Сједињених Држава.

Звук трубе, тромбона или флигелхорне Чака Финдлија чује се у насловним нумерама за више од 1.000 холивудских филмова, попут Кума и Индијане Џонса, и на више од 10.000 албума које је снимио за музичке звезде, од Мајлса Дејвиса до Ролингстонса.

А о томе колико је Финдли у комуникацији опуштен и непосредан говори и податак да је са Биг бендом био у директној комуникацији преко Фејсбука и да се без посредства менаџера договорио за овај концерт.

"Не би нико претпоставио да је толика звезда у свом послу, јер, рецимо, за ових неколико дана у Београду ништа није тражио специјално. Чак није користио ни посебну гардеробу у Коларцу, стално је био са оркестром. Мини бар му је пун, није ништа пипнуо. Само му је битно да свира, да се дружи, да ужива са нама", каже Драгослав Фреди Станисављевић, музички уредник и трубач.

"Они су дивни. Много ми значи што толико воле музику. Јасно је да не свирају јер им је то посао већ зато што истински у томе уживају", рекао је Чак Финдли о колегама из Биг бенда.

Џезери на свим меридијанима, каже Финдли, размишљају исто, иако нису у истој мери окружени џез музиком. "Од раног детињства сам у свету џеза, лако ми је било да набавим плоче, да упознам музичаре, али увиђам да сам можда то узимао здраво за готово", каже Финдли.

Финдли је, каже Ускрс прославио најпре код куће у Америци, а онда и у Србији, а и овај концерт био је својеврсно славље, какво се само са добрим музичарима у добром расположењу може доживети.

Награда "Милош Жутић" Удружења драмских уметника Србије уручена је овогодишњем добитнику Светозару Цветковићу, на свечаности у Југословенском драмском позоришту.

Свечаност је одржана на сцени "Бојан Ступица". после извођења представе "Елијахова столица", у којој Цветковић игра улогу Ричарда Рихтера, за коју је и награђен. Признање му је предала Огњенка Огњановић, такође глумица и удовица доајена српског глумишта Милоша Жутића.

Цветковић, 17. лауреат ове награде, добио је плакету са ликом Жутића (рад академског вајара Звонка Новаковића), уникатну диплому на пергаменту (рад академског сликара и сценографа Герослава Зарића) и новчани износ.

Чланица жирија Бранка Петрић прочитала је образложење у којем се истиче да се Цветковићево остварење у јакој конкуренцији "издвојило као упечатљиво, емотивно и естетски потресно разоткривајуће, хистрионски подстицајно".

Захваљујући на награди, Цветковић је одао признање колегама из представе "Елијахова столица", по роману Игора Штикса у режији Бориса Лијешевића. Цветковић је рекао да награду посвећује својим двема ћеркама и сину који ће бити рођен за два месеца.

Четврти васкршњи концерт београдских хорова, коме су присуствовали патријарх Иринеј, представници Српске православне цркве и многобројни верници, одржан је вечерас у храму Светог Саве у Београду.

Духовне песме изводило је пет дечјих и осам црквених хорова, а религиозне стихове је читала драмска уметница Тања Бошковић.

Обративши се окупљенима уочи концерта, патријарх Иринеј подсетио је на значај Ускрса у хришћанству рекавши да је васкрсење Христово догађај над догађајима и доба када пада владавина греха.

Ускрс је победа живота над смрћу, правде над неправдом, суштина проповеди апослота, рекао је Иринеј и позвао на љубав према ближњима без обзира на верску, етничку или националну припадност.

Пре две године невладина организација "Наша Србија" која брине о деци, покренула је нови образовни програм "Српски код" којем је циљ очување српског идентитета у земљама региона, али и у самој Србији. Програм "Српски код", чији су аутори ђакон Ненад Илић, Анастасија Весна Илић и Ивица Живковић, а који је ликовно обликовао Милан Антанасијевић, у основи чине истоимена књига и двојезични сајт.

Књига "Српски код" и интернет презентација на српском и енглеском језику, први ниво, полазиште су за изучавање српске културе и српског идентитета.

Садрже појмове који указују на српску посебност, податке о српском језику, држави, историји, вери, обичајима, географским обележјима, споменицима, знаменитим личностима. Главне одреднице изабране анкетом представљају оно што прво странци виде кад дођу у Србију, али и то како Срби виде себе и српску културу.

"Српски код је позив свима који сматрају да је културни идентитет битна ствар за успостављање личног идентитета који се не може тек тако одбацити - да проверимо наш заједнички идентитет, да га учврстимо, да видимо шта је то што ће опстати од онога што су нам преци дали, а шта је оно што неће опстати, и шта је оно што треба сачувати и уопште да ли вреди", каже ђакон Ненад Илић.

У предвиђеним пољима сваки читалац или посетилац сајта може прокоментарисати обрађени појам, предложити измене и допуне за други ниво истраживања и оценити те садржаје.

На основу књиге "Српски код" и овог лета под окриљем "Наше Србије" у оквиру Школе пријатељства, биће настављене интерактивне радионице за српску децу из земаља у регину са циљем да се на занимљив начин упознају са националним вредностима и да им се омогући одржавање и јачање веза са матицом.

У оквиру манифестације "Дечје Васкршње чаролије" у холу Радио-телевизије Србије изложена су најлепше осликана јаја и радови више од 300 девојчица и дечака са Косова и Метохије, из Подгорице, Бањалуке, Куманова и Београда.

Као и претходних година, на тринаестим Чаролијама друже се поред старијих и деца из београдских вртића.

Отварању изложбе присуствовали су амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Конузин и директор Телевизије Никола Мирков.

Учесници манифестације коју организују деца Палилуле и Храм Светог Марка на Васкрс ће се у Ташмајданском парку такмичити у куцању шареним јајима.

За редитеља Никиту Миливојевића премијера Шекспировог Хенрија Шестог која ће бити изведена 11. маја у Лондону представља нешто узбудљиво и врло посебно у већ богатој каријери.

"Играти у Глоб театру, бити позван да имаш премијеру, и то у Шекспировом позоришту, то је сваком редитељу врло значајно, а свим људима из позоришта Глоб театар је готово митско место, тако да је много разлога да будем врло узбуђен и да цео пројекат доживљавам као нешто врло посебно", рекао је редитељ у интервјуу Танјугу.

Као увертира овогодишњој Олимпијади у Глобу ће бити изведено свих 37 Шекспирових комада у поставкама из исто толико земаља, а представу из Србије спрема ансамбл Народног позоришта у Београду.

"Прву информацију добио сам од колегинице Марине Апостоловић, која је била председница Фонда 'Лаза Костић' са седиштем у Лондону. Тај фонд је копродуцент представе. Требало је да нађемо партнера с ким би то било најбоље радити, а мени се чини да је то национални театар", објаснио је редитељ.

"Цео пројекат представља озбиљан и захтеван посао, а истовремено је сјајна идеја да се одигра свих 37 дела Шекспира. Олимпијада је згодан тренутак да се играју представе, јер ће цео свет бити у Лондону, па ће то бити нека врста културне, паралелне Олимпијаде", истакао је Миливојевић.

Што се тиче избора комада, Миливојевић је рекао да би било неозбиљно тражити Ромеа и Јулију или Хамлета и да је "размишљао у смеру шта је оно што нико не би хтео".

"Хенри није толико омиљена Шекспирова драма. Није ни једна од најбољих, али ја јако волим те недовршене ствари. Ту има много празног простора који треба попунити редитељским решењима. После првог читања већ сам имао неко решење шта бих ја са тим урадио", истиче Миливојевић.

Хенри Шести прави избор

Никита Миливојевић сматра да је Хенри у овом тренутку прави избор и због садржаја.
"Та прича је у великој мери везана за моју стварност, за моја размишљања у овом тренутку – где смо, шта смо, шта нам се дешава, како живимо. Прича о томе како због неких малих, ситних интереса пропада и губи се нешто много веће и значајније", каже редитељ.

У овој драми, Енглези, након сто година владавине у Француској губе све што су стекли због личних интереса и сукоба.

"То је нама блиска прича, која се понавља у историји. Ја сам се тиме бавио и када сам радио На Дрини ћуприја. Неке ствари су потпуно исте кроз историју, само постају префињеније, али све сукобе и проблеме, све што је Шекспир понудио, само препознате на други начин у свом времену", тврди Миливојевић.

На питање о избору глумаца, подсетио је да врло добро познаје ансамбл Народног позоришта где је радио много представа и једно време био директор Драме, те је лако направио поделу.

Насловни лик игра Хаџи-Ненад Маричић, а ту су Предраг Ејдус, Миодраг Кривокапић, Слободан Бештић и други, док једину женску улогу (Јоване Орлеанке) игра Јелена Ђулвезан, студенткиња четврте године Академије уметности у Новом Саду.

Представа на српском језику

Представа Хенри Шести биће камерна представа и играће се на српском језику, јер је цео фестивал замишљен без титла.

"Прво сценско решење имао сам оног момента када сам почео адаптацију текста. То је заиста камерна драма. Увек ми се чинило да у Хенрију недостаје хумора, тако да сам покушао да у адаптацији текста пронађем нешто хумора. Кренули смо од драме, а добили смо неку врсту трагикомедије, са елементима гротеске", објашњава Миливојевић.

"Сви играмо на свом језику. То је дивна идеја да 37 земаља игра Шекспира на 37 језика. У уговору стоји једино ставка да смо дужни да приложимо адаптацију текста, да би они знали шта смо урадили са њим", објашњава Миливојевић.

Ансамбл ће почетком маја отпутовати у Лондон на завршне пробе, а београдска премијера очекује се почетком јуна.

Миливојевић је често радио у иностранству и, мада су прилике различите, и не сећа се да је негде имао лоше услове за реализацију представе, а као посебно добре истиче оне у Диселдорфу и у Рикс театру у Стокхолму.

"Због доста година проведених у Грчкој навикао сам на њихов систем који има нешто од онога што ми имамо, мало простора да импровизујете, а истовремено они су већ давно прешли са репертоарског на систем по уговору. Мислим да ћемо и ми, пре или касније морати то да урадимо. Грчки систем је много економичнији и бољи зато што позива на одговорност, а притом обезбеђује стандард и квалитет већ на старту", каже Миливојевић и наводи да не може да се касни на пробу, нити могу да се раде три пројекта истовремено.

Што се тиче стања у српском театру, оценио је да је буџет за културу и позоришта у овом тренутку веома мали.

"Ако би држава стала иза неких промена у вези са културом и систем рада у позориштима, преласком на уговоре решило би се пола проблема. Не верујем у систем који присиљава глумце да буду на хиљаду страна, јер ако су у три пројекта, не могу да се посвете ниједном како треба", тврди Миливојевић.

"Не можете озбиљно да разговарате о позоришту а да немате озбиљне услове. Све то треба регулисати на потпуно нов начин и да притом иза тога стоји држава", закључује Миливојевић.

Гласањем жирија Удружења драмских уметника Србије, одлучено је да се Светозару Цветковићу додели награда "Милош Жутић" за 2011. годину.

Цветковић је добио награду за улогу Рихарда Рихтера у представи "Елијахова столица" Игора Штикса, у драматизацији Дарка Лукића, адаптацији и режији Бориса Лијешевића и извођењу Југословенског драмског позоришта.

Одлука да Цветковић буде 17-ти носилац тог признања донета је једногласно, а у жирију за доделу награде били су Душанка Стојановић Глид, која је била председник жирија, Бранка Петрић, Маша Стокић, Славенко Салетовић и Горчин Стојановић.

Основна мерила којима се жири руководио била су да је остварена улога трагалачка и да може да се означи као путоказ у развитку глуме, као и да је глумац осведочио своју посвећеност уметности глуме и одговорност према мисији позоришта, саопштило је Удружење драмских уметника Србије.

Украденная картина Поля Сезанна, стоимость которой оценивается в ?100 млн, найдена минувшей ночью в Белграде. Об этом сообщил представитель местной полиции.

Спомен-плоча књижевнику Оскару Давичу постављена је данас на улазу у зграду у којој је Давичо живео од 1977. до смрти 1989. године, у Хаџи Продановој улици 4 у Београду.

Министар културе Предраг Марковић описао је Давича као великог борца тврдог става, који је био стално у покрету.

"Ризиковао је много да због идеолошких спорова, које је он често први започињао, његово дело буде склоњено у страну", рекао је Марковић.

Давичо је је рођен 18. јануара 1909. године у Шапцу, у јеврејској чиновничкој породици. Студирао је романистику у Паризу, на Сорбони и на Филозофском факултету у Београду, где је и дипломирао 1930. године. Исте године објављује прву самосталну поетску прозу "Анатомија", штампану у 60 примерака.

Најпознатије дело Оскара Давича, које је ушло и у школску лектиру, је поема "Србија".

Добитник је три НИН-ове награде за романе "Бетон и свици" (1956), "Глади" (1963) и "Тајне" (1964).

Спомен плоча је постављена у оквиру акције Министарства културе и листа Вечерње новости. У београдским зградама, у којима су живели знаменити књижевници, до сада је постављена 21 спомен плоча.

Посетиоцима Београдске филхармоније сећање на Милоша Петровића, композитора, пијанисту и џез музичара концертом су пробудили његови студенти и сарадници. Извели су одабране композиције народне музике, које је аранжирао Петровић, али и његова дела која до сада нису извођена.

Проба је трајала до тренутка када је публика морала да уђе у салу. То је већ указало на спремност музичара да што је могуће боље изведу музику која их везује за Милоша Петровића.

"Поред Ирине Арсикин, моје професорке певања, Милош Петровић је имао најважнији уметнички утицај на мене, гледано свеукупно. Он ме је ослободио у неким стварима. Мислим да сам много боља, искренија и снажнија певачица захваљујући њему", каже Катарина Јовановић.

Концерт је био интиман и емотиван, а публика многбројна и одана, јер има много поштовалаца нашег реномираног чембалисте, пијанисте, композитора, писца и педагога.

Концертни програм је пажљиво одабран како би подсетио на свестраност и отвореност Милоша Петровића за различите уметничке изразе. Посебну тежину имала су дела која сам уметник није стигао да изведе.

"То је требало да изведе професор Милош Петровић још пре две године, али нажалост није у томе успео. Надамо се да ће бити задовољан, задовољан би био, превише задовољан", каже пијанисткиња Теа Димитријевић.

Ипак, трагови Милоша Петровића у нашој култури дубљи су од могућности које пружа један концерт.

У Југословенском драмском позоришту премијерно је изведена комедија Бранислава Нушића "Сумњиво лице" у режији Јагоша Марковића.

Представа је изазвала велико интересовање гледалаца, а у препуној сали били су председнички кандидат, лидер Демократске странке Борис Тадић, министар културе Предраг Марковић, градоначелник Београда Драган Ђилас и многе друге личности јавног и културног живота.

Судећи по гласном и честом смеху током целог комада, ЈДП је добио представу коју ће волети широка публика.

На крају је дугим аплаузом поздрављен цео ансамбл на челу са Небојшом Глоговцем у улози капетана Јеротија Пантића.

Глумци су извели на сцену и редитеља Марковића који се поклонио заједно са њима.

Низ разиграних креација остварили су Јелисавета Сабљић, Драган Мићановић, Радован Вујовић, Бојан Димитријевић, Власта Велисављевић, Небојша Миловановић, Јанош Тот, Божидар Зубер, Лана Караклајић и Александар Радојичић.

Популарни Нушићев комад и у овој новој верзији, трећој у историји ЈДП-а, деловао је актуелно, са ликовима и ситуацијама препознатљивим из свакодневног живота, уз сатиричне опаске на рачун власти и нашег менталитета.

Богату сценографију креирао је редитељ Марковић, костиме Стефан Савковић, а за специјалне ефекте задужени су Милан Алавања и Мирослав Вучковић.

Представа ће после премијере имати у овом месецу још пет извођења на Великој сцени "Љуба Тадић".

Задужбина "Момчило Момо Капор" на свечаности у Скупштини града Београда уручила је награду "Момо Капор" сликару Владимиру Дуњићу, а градоначелнику Београда Драгану Ђиласу, као поклон главном граду, једно од најбољих Капорових дела - портрет Зуке Џумхура.

Задужбина награду додељује сваке године, наизменично за књижевност и сликарство, а први лауреат прошле године био је Емир Кустурица, који је награду добио за роман "Смрт је непровјерена гласина"

Жири, који су чинили музејски саветник и ликовни критичар Љубица Миљковић, сликар и ликовни педагог Милош Шобајић и ликовни критичар Никола Кусовац, навео је да је Дуњић за три деценије плодног рада потврдио да је уметник вредан пажње и да га његов рад издваја у ред важних и кредибилних уметника, те да је и сам Капор имао само речи хвале за његов рад.

У образложењу су навели да је Дуњићево сликарство естетиком и сликарским поступком блиско ставовима иконописаца и живописаца и да на то упућује уверљивост изражајних средстава којима дефинише и деформише простор, као и начин на који одређује тачку посматрања и како решава проблеме светлости.

Дуњић се захвалио на награди и лепим речима, наводећи да му је посебно драго што је понео награду која носи Капорово име.

"Он је, као стваралац и човек, био веома ретка појава у нашој средини. Био је оно што ја никада нисам, а што бих волео да јесам. Кад само помислим где је све путовао, кога је видео и шта је све преточио у своја дела, осетим се помало као Емануел Кант који је отприлике отишао најдаље 40 километара од свог родног места", рекао је Дуњић, коме је награду уручио песник и председник Управног одбора Задужбине Матија Бећковић.

Капорова супруга Љиљана, рекла је да је Момо читавог живота стварао на два колосека - књижевности и сликарству и да је пред крај живота рекао да му је жао што није више сликао.

Додељујући Београду слику из приватне колекције, Капорова супруга је истакла да јој је част што има могућност да поклони једну од најбољих и најдражих Капорових слика, која је сведочанство о искреном пријатељству и сведок једног трена живота Београда, који је био заједничка кућа и Капора и Зуке Џумхура.

Надам се да је прелепа зграда Старог двора право место где ће Зуко и Мома наставити своје давне, недовршене разговоре, рекла је Капор.

Ђилас се захвалио на поклону, наводећи да ће сигурно бити пронађено право место да се сачува тако вредна слика и најавио да ће Стари двор ускоро отворити врата за поставке збирки Народног музеја које годинама стоје скривене, док се зграда тог музеја не заврши.

Надам се да смо ми, који смо у претходном периоду водили и који ће у наредним десетинама година водити овај град, достојни да сачувамо успомену и дело Моме Капора, рекао је Ђилас.

Дела српског композитора Светислава Божића, на позив диригента чувеног Хора и оркестра "Глинка", изведена су у Санкт Петербуругу. На манифестацији Дани српске културе, одржаној у недељи за нама, наступио је и хор Црквено-певачке дружине "Бранко" из Ниша, који је одржао два концерта.

Српски музичари наступали су у здању Капеле у којој делују хор и оркестар Глинка. Невероватну енергију, коју је својим делима "Литургијом Светог Јована Златоустог" и "Молитвом Рачана" успоставио Светислав Божић, публици су пренели хор и оркестар "Глинка" под управом Владислава Чернушенка, осведоченог пријатеља наше земље.

"За мене и за многе Русе, најближи народ који ми савршено добро разумемо и који волимо – то је Србија", рекао је диригент Чернушенко.

Бурне аплаузе, стајаће овације, сузе од нараслих емоција изазвао је и наступ црквено-певачке дружине "Бранко" из Ниша. Тај хор, под управом Саре Цинцаревић, извео је српску духовну музику и обраде наших народних песама. Публика је концерт оценила величанственим.

"Завидим диригенту, она има тако диван инструмент и зна да свира на њему", прокоментарисао је један посетилац.

А тај диван инструмент огласио се на још неким местима у Санкт Петербургу. Обилазећи велелепна здања Ермитажа, Исакијевског храма и других културно-историјских споменика, хор "Бранко" их је, на радост многобројних посетилаца, додатно оплеменио својим гласовима.

Мисија ширења српске културе апсолутно је успела и на најлепши и најдуховнији начин потврдила пријатељство српског и руског народа.

Стручни жири 17. глумачких свечаности "Миливоје Живановић" за најбољег глумца фестивала прогласио је Предрага Микија Манојловића.

"Манојловић је у представи Кумови 'Звездара театра' улогу Милана креирао промишљеним и пробраним глумачким средствима, водећи лик од живог човека до метафоре, уз глумачку трансформацију својствену само врхунским мајсторима сцене", наводи се у образложењу жирија.

Манојловићу ће вечарас бити уручена бронзана статуета "Миливоја Живановића".

У саставу жирија 17. глумачких свечаности били су редитељи Љиљана Тодоровић и Димитрије Јовановић и професор Факултета драмских уметности Бошко Милин.

У конкуренцији за главну награду "Миливоје Живановић" било је пет глумаца: Војислав Брајовић, Драган Пеле Петровић, Игор Ђорђевић, Мики Манојловић и Властимир Ђуза Стоиљковић.

Дан сећања на разарање Народне библиотеке Србије у немачком бомбардовању 6. априла 1941. године започео је полагањем књига на Косанчићевом венцу у Београду, на коме се до почетка Другог светског рата налазило здање Народне библиотеке Србије.

Књиге је положио велики број грађана, као и министар културе Предраг Марковић који је на зидине библиотеке ставио Андрићев роман На Дрини ћуприја, часопис Српска проза посвећен Радославу Петковићу и Капију Балкана Светлане Велмар Јанковић.   

Марковић се обратио присутнима одбивши да стане под кишобран у знак "солидарности" са књигама које није имао ко да заштити ни од пожара, а сада ни од кише.

Он је захвалио амбасадорима 30 земаља који су присуствовали том свечаном чину и истакао да је ово већи број него икада до сада, а Србији је подршка потребнија више него икада.

Министар је, такође, захвалио свима који су дошли да положе књиге и изразио наду да ће акција "Вратимо књиге на Косанчићев венац" имати срећно финале изградњом споменика и новог одељења Народне библиотеке на том месту.

Беседу поводом Дана сећања на спаљене књиге одржао је књижевник, преводилац, уредник Редакције културе Информативног програма РТС-а Александар Гаталица рекавши да је 6. април 1941. "без сумње најтужнији дан у историји Народне библиотеке, образовања, културе и памћења српског народа".

"Тог дана изгубљен је практично целокупан фонд Нродне библиотеке, радови читавих генерација људи, хронике целокупних векова. И све се то догодило у једном трагичном дану, на врху овог брега са дивним погледом на међуречје, у дану када смо ратној олуји понудили и наша слова, и наше речи и наше реченице", рекао је Гаталица.

Он је рекао да се нада да ће књиге које су донете на Косанчићев венац призвати време у којем ће се на том месту налазити или споменик књизи или ново одељење Народне библиотеке Србије.

Програм обележавања Дана сећања на разарање Народне библиотеке наставља се у згради Библиотеке представљањем нових издања и старих књига.

Изложба сликара, архитекте, теоретичара уметности Синише Вуковића носи назив Негде на прилазима вечности по песми коју му је посветио Васко Попа. У галерији РТС-а биће отворена до 6. маја.

Уља недавно преминулог професора и једног од оснивача и идеолога чувене "Медијале", позајмили смо за ову изложбу из Народног музеја, Музеја града Београда, Музеја савремене уметности и приватних колекција.

Неке су настале половином прошлог столећа а слику, под именом Путеви ка беспућу урадио је 1992. године. Уз мноштво необичних детаља, махом таман колорит и луцидне провокативне називе, оригиналан је по централној перспективи - тачки ка којој хрле сви елементи слике.

"Трба препознати шта он цитира, шта користи на шта се ослања. Час је у просторима ренесансе час је кубиста. Та његова могућност да користи оно што му је оставила историја уметности је оно што може да послужи да се открије суштина његовог сликарства", каже критичар Никола Кусовац.

Према његовим речима, то је једна личност у чијем се делу прелама готово цела историја уметности.

Умножавање њеног лика пред белом птицом у кавезу, Соба особа без лица, Велики географ -сва дела се баве суштином постојања света, људским врлинама и манама и откривају запитаност, радозналост и мудрост уметника.

Ово је још једна изложба, ауторке Љубице Миљковић, на коју наша кућа може бити поносна.