За изузетан допринос стваралаштву за децу и "безграничну оданост свету детињства и најплеменитијим људским тежњама" глумац и драмски писац Бранко Милићевић Коцкица награђен је повељом Змајевих дечјих игара.

Награду за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу добио је писац, мултимедијални уметник и оснивач "Породице бистрих потока" Божидар Мандић.

Бијелој пчели из Ријеке, једином листу за децу који у Хрватској излази на српском језику, додељено је признање за изузетан допринос популарности књижевности за децу.

Змајев дечји штап и част да отвори Јунске програме 55. Змајевих дечјих игара припашће књижевнику из Крагујевца Слободану Павићевићу, наведено је у саопштењу после одлуке о лауреатима, коју је једногласно донео Управни одбор Међународног центра књижевности за децу – Змајеве дечје игре.

Награде ће добитницима бити уручене 6. јуна у Сремској Каменици, на свечаном отварању Змајевих дечјих игара, највећег и најстаријег фестивала стваралаштва за децу у Европи.

Кула Небојша из 1460. године у Доњем граду на Калемегдану, после обнове је једна од највећих атракција престонице. Око 16.000 посетилаца за годину дана обишло је тај споменик изузетне културне и историјске важности.

Некадашње утврђење и тамница чији је заточеник био и велики грчки песник и револуционар Рига од Фере, Кула Небојша сведочанство је овдашње бурне историје. Данас је то споменик изузетне вредности са мултимедијалном музејском поставком.

Према речима Милице Мршовић, оно што у овој поставци оставља најснажнији утисак јесу прикази репродуктивних уметничких дела која су важна не само за историју куле и Београда, него и Србије 18. и 19. века.

Према речима директорке јавног предузећа "Београдска тврђава" Иване Лучић Тодосић посетиоци добро реагују на "вођење" кроз изложбену поставку, што је додатни садржај који се нуди.

Кула Небојша висока је 20 метара, грађена је од цигле и камена, а сада је објекат у којем се приређују културне манифестације.

Недавно је тиму који је урадио конзервацију Куле додељен гран при 34. Салона архитектуре, јер је стручни жири оценио да је ревитализацијом и адаптацијом Куле уз приобалне бедеме Београдске тврђаве омогућен модеран приступ историјском наслеђу.

То признање дадатно обавезује да програми културе и убудуће буду привлачни и Београђанима и његовим гостима.

У Галерији РТС-а отворена је изложба слика Лазара Возаревића, једног од најоригиналнијих српских сликара после Другог светског рата.

Изложба обухвата више од 20 слика, цртежа и гвашева, махом насталих током 60-их година 20. века, фокусирана је на две значајне фазе у опусу аутора: периоде енформела и постенформела, док је његова прва, "кубистичка" фаза, овде само назначена.

Аутор поставке и текста каталога, историчар уметности Славко Тимотијевић, овом изложбом жели да укаже на до сада нејасне или недовољно расветљене позиције овог уметника у нашој савременој уметности, односно, жели да помери фокус посматрања и разматрања дела Лазара Возаревића од енформела ка пољу апстрактног експресионизма.

Ова поставка заснована је на репрезентативним делима из Галерије Лазар Возаревић из Сремске Митровице, затим, Легата Милице Сарић Вукмановић и Светозара Вукмановића, који се чува у Народном музеју Црне Горе на Цетињу, као и никада излаганим радовима из приватне колекције породице Вукмановић.

Лазар Возаревић рођен је 1925. године у Сремској Митровици. Академију за Ликовне уметности у Београду, у класи професора Мила Милуновића, завршио је 1948. године, где је касније, 1960. године, именован за доцента. Био је члан групе Једанаесторице и Децембарске групе.

Поред штафелајног сликарства, бавио се илустрацијом књига и мозаиком.

Возаревић је излагао да водећим изложбама српске и југословенске уметности у земљи и иностранству, а његови радови се налазе се у многим музејима, галеријама и приватним збиркама код нас и у свету (Пинакотека у Барију, Колекција Рокфелер).

Умро је у Београду 1968. године. После смрти уметника у његовом родном месту основана је Галерија Лазара Возаревића, где је изложен највећи број његових радова.

У Лозници је почео Ђачки Вуков сабор, који у Јадру 41. пут окупља велики број ученика из читаве земље, а ту, по много чему јединствену, петодневну манифестацију отворила је ђак генерације у Јадру Наташа Нинковић.

У Вуковом дому културе, Нинковићева је рекла да се људи деценијама на саборима окупљају у Јадру из захвалности према Вуку Караџићу и да млади својим учењем, радом и залагањем, са именом тог великана у срцу, чувају свој језик и културу.

На почетку програма, "Химну Вуку" Стевана Мокрањца отпевао је Дечји црквени хор ''Свети Сава'' уз пратњу оркестра виолина Основне музичке школе из Лознице којима је дириговао Драган Ђедовић.

Представници организатора Сабора потом су уручили пригодне поклоне и признања недавно пензионисаном професору лозничке гимназије "Вук Караџић" Миловану Радивојевићу и редитељу Аматерског пожоришта Културно-уметничког друштва "Караџић" Зорану Грујићу за допринос у раду драмског студија те школе.

Затим је уследила представа "Трактат о слушкињама" Богдана Чиплића, коју је за публику у Вуковом дому културе извела старија група Драмског студија лозничке гимназије, поводом 10 година постојања те секције.

У оквиру ђачког Вуковог сабора, од сутра ће бити организован низ радионица у Тршићу на којима ће млади Лозничани бити окупљени у калиграфској, књижевној, креативној, радионици старих заната, ликовној и радионици "математика и језик".

Сутра увече ће у улици Јована Цвијића у Лозници бити приређен дефиле и концерт фолклорних ансамбала, а биће одржано и Републичко такмичење из српског језика и језичке културе, 21. по реду, у суботу за основце, у недељу за средњошколце, а за учеснике је припремљен разноврстан пратећи програм у Вуковом родном месту.

На отвореној сцени у Тршићу, поред речице Жеравије, у суботу ће бити приређена завршна свечаност у оквиру које ће Позориште "Бошко Буха" из Београда, у режији Бобана Скерлића, да изведе представу "Школа рокенрола".

Тада ће посетиоце поздравити победник Републичког такмичења из математике, лознички гимназијалац Милан Чугуровић. Завршни програм биће одржан у недељу, у дворишту Вукове спомен-куће, када ће бити представљена ''Даница за децу'' Вукове задужбине, уз учешће представника те институције, песника за децу и књижевно-језичких педагога.

Ђачки Вуков сабор организује Центар за културу ''Вук Карадзић'' из Лознице, под покровитељством Министарства културе, информисања и информационог друштва и локалне самоуправе.

Академик, историчар Василије Крестић отворио је изложбу портрета академика Петра Омчикуса у галерији Српске академије наука и уметности, која обухвата 168 радова насталих од 1939. до данас.

"Фасцинирале су ме уметникове шаке са јаким прстима као у ковача или горостасног морнара, али ти прсти су постајали тако елегантни и префињени када су повлачили потезе четком или обликовали глину и то је радио брзо, са лакоћом", рекао је Крестић.

Он је приметио да се Омчикус "није трудио да портет личи на модела већ да ухвати неки његов гест, карактерну особину и то исто важи и када ваја и прсти му се крећу као да у њима има посебне сензоре". 

Управник Галерије САНУ, академик Душан Оташевић је навео, како је рекао, "сувопарне" податке о изложби и онима који су је припремили и урадили репрезентативни каталог и захвалио музејима и приватним колекционарима што су позајмили радове за изложбу која ће тарјати током маја и јуна, са могућношћу да буде продужена.

Директорка Фондације Коса Бокшан-Петар Омчикус др Весна Репић-Ђујић је рекла да је сарадња око изложбе са галеријом САНУ била успешна и да се Фондација ангажовала око прикупљања портрета и њихове стручне обраде.

Она је додала да је део портрета који није могао да буде изложен у галерији САНУ постављен у Фондацији где ће бити приказани следећег уторка, 22. маја.

Мексички писац Карлос Фуентес умро је у Мексику у 84. години, објавио је Савет за културу и уметност те земље.

Председник Републике Фелипе Калдерон је на свом твитер налогу написао: "Дубоко жалим због смрти нашег цењеног и вољеног Карлоса Фуентеса, писца и универзалног Мексиканца. Нека почива у миру".

Мексички медији пишу да је Фуентес, најпознатији мексички писац, умро од срца у болници у главном граду.

Често помињан као могући добитник Нобелове награде за књижевност, Фуентес је 1987. године добио награду Сервантес, најпрестижнију светску награду за књижевност на шпанском језику.

Интелектуалац левице, стекао је светску славу већ са 30 година, првим романом "Најпрозрачнија област" (1958). Тај роман је поставио основе процвата шпанске прозе током 1960-их и 1970-их.

На дан смрти, у листу "Реформа", објављен је његов есеј о промени власти у Француској.

Његова генерација писаца, укључујући Колумбијца Габријела Гарсију Маркеса из Колумбије и Марија Варгаса Љосу из Перуа, привукла је пажњу света на латиноамеричку културу у време када је тај регион био под влашћу диктатора.

Аутор је романа "Смрт Артемија Круса" (1962) и, током више од пола века, двадесетак других књига - критичких осрвта на мексичко друштво.

Рођен је у Панами 11. новембра 1928. године, родитељи су му били дипломате. Провео је детињство путујући између америчког континета и Европе.

Дипломирао је права 1950. године у Мексику и потом у Женеви студирао међународне односе. И сам је био дипломата пре но што се окренуо књижевности и новинарству.

Живео је у Мексику, Паризу и Лондону. У Француској, где је био амбасадор од 1975. до 1977, тадашњи француски председник Франсоа Митеран му је доделио Легију части 1992. године.

В Москве состоится благотворительный вечер помощи сербскому народу Косова и Метохии. Вечер организуют Русско-сербское братство святых Царя Николая и владыки Николая, проект «Помоги делом» и Союз писателей России.

После десетогодишњег истраживачког рада и четворотомне књиге "Приватни живот на тлу српских земаља" издавачка кућа Клио објавила је "Историју приватног живота у Срба" коју потписују реномирани стручњаци, археолог Марко Поповић, историчар уметности Мирослав Тимотијевић и историчар Милан Ристовић.

Приватни живот Срба од средњег века до последње деценије двадесетог века - човек у оквирима свакодневице, на дворовима владара и властеле, у средњовековном граду, у монашкој заједници, сеоском домаћинству.

Посебно поглавље посвећено је Србима у новом веку, у Османском царству, у Хабзбуршкој, Аустроугарској монархији, кнежевини а потом Краљевини Србији, а засебну целину чини и сагледавање приватног и јавног живота од Берлинског конгреса до савременог доба.

Коаутор "Историје приватног живота у Срба" Милан Ристовић каже да је за овај простор карактеристична велика количина дисконтинуитерта.

"Тако су и процеси везани за промену приватног живота, брачне односе, детињство, сексуалност, здравље пролазили кроз различите фазе, имајући још у виду да је овај простор био у дугим временским периодима распарчан, припадао је различитим цивилизацијским круговима", каже Ристовић.

Ратови и сеобе само су неки од феномена који су утицали на мењање концепта приватности. До све већег мешања приватног и јавног живота утицала је појава радија, телевизије, жуте штампе, у новије време, Фејсбука. Поставља се питања шта је данас остало од приватности у њеном изворном значењу.

С једне стране имамо посезање за све већим комадом колача слободе, а на другој страни имамо неке друге процесе. На све стране су, ако погледате видео камере, могућност контроле, чак и до оних сфера приватности које раније нису биле могуће.

"Историја приватног живота у Срба" завршава се 1990. годином, јер последњих 20 година, каже проф. Милан Ристовић, тек треба да обраде социолози, психолози, политиколози, да би на крају реч припала историчарима.

Фестивал "Дани Сарајева", шести по реду, биће одржан у Београду од 22. до 26. маја, a посетиоцима ће бити понуђен театарски програм, концерти, панел дискусије, изложбе и промоције, најавили су организатори.

Публици у Београду ће, поред важног дела сарајевског живота и културне сцене, бити представљена сарадња уметника из целог региона.

Фестивал ће 22. маја на Калемегданском платоу бити отворен изложбом посвећеној обнови сарајевске Вијећнице, једног од најзначајнијих историјских и архитектонских споменика Сарајева, која је спаљена током опсаде тог града.

Премијерно извођење на фестивалу имаће позоришна представа "Прст" косовске списатељице Дорунтине Баше, 24. маја у Битеф театру. Та драма је, иначе, проглашена најбољом на конкурсу Хартефакт фонда за савремени друштвено-ангажовани текст.

Представу је режирала Ана Томовић, а у главне улоге играју Весна Машић из Сарајева и Милица Стефановић из Београда.

Такође, премијерни наступ у Београду 26. маја имаће и Севдах Такхт, нови бенд Дамира Имамовића. Представа "Сумња" Камерног театра 55 имаће београдску премијеру 23. маја на Великој сцени Атељеа 212.

Фестивал "Дани Сарајева" одржава се у Београду сваког маја од 2007. године, а организује га Иницијатива младих за људска права, као подсећање на почетак опсаде Сарајева.

Високи институт за уметност (ИСА) у Хавани доделио је уметници перформанса Марини Абрамовић титулу почасног доктора, преносе данас кубански медији.

Абрамовићева, рођена 1946. године у Београду, која се сматра једном од најзначајнијих представница уметничког перформанса, учествује на 11. Бијеналу у Хавани, престоници Кубе, у оквиру изложбе "ЦИФО, вишеструки поглед".

Кубански медији наводе да дело Абрамовићеве карактерише страст да истражи границе екстремног бола и људског тела. Да би то постигла, уметница користи разне предмете, повређује себе, што понекад иде до угрожавања сопствене безбедности.

Она је добитница награда на фестивалима у Венецији, Њујорку и другим градовима.

Од 1965. до 1970. студирала је на Академији ликовних уметности у Београду, постдипломске студије завршила је на Академији ликовних уметности у Загребу, а затим је предавала на Академији ликовних уметности у Новом Саду.

Прве перформансе извела је седамдесетих година.

На Културној олимпијади у Лондону синоћ је са великим успехом премијерно изведена представа Народног позоришта у Београду - Шекспиров "Хенри Шести" у режији Никите Миливојевића, саопштио је национални театар.

Посебан значај овог наступа представља чињеница што се са сцене Глоб театра први пут, у 400 година постојања, чуо српски језик.

Прве реплике изговорио је Предраг Ејдус, а ансамбл београдског националног театра поздрављен је дугим аплаузом са пуних галерија овог импресивног позоришног здања.

Културна олимпијада почела је 23. априла као увертира летњим Олимпијским играма. Током шест недеља позоришне трупе из 37 земаља приказаће свих 37 Шекспирових дела на исто толико језика.

У овој трагикомедији, са елементима гротеске, насловну улогу тумачио је Хаџи Ненад Маричић.

У подели су Ејдус (Бискуп од Винчестера, касније кардинал), Танасије Узуновић (Војвода од Глостера), Борис Пинговић (Војвода од Самерсета), Небојша Кундачина (Лорд Талбот), Бранко Јеринић (Ерл од Ворика), Бранислав Томашевић (Ерл од Сафока), Слободан Бештић (Ричард Плантаџенет), Александар Срећковић (Шарл, краљ Француске), Павле Јеринић (Вернон), Бојан Кривокапић (Бесит), Јелена Ђулвезан, као гост (Јована од Орлеана).

У представи су учествовали и музичари Бора Дугић (фрула), Зоран Живковић (виолина) и Слободан Продановић (хармоника).

У едукативном центру Глоб театра отворене су и две изложбе - "Позорје Лазе Костића" аутора Зорана Максимовића и "Омаж Шекспиру" аутора Драгана Стојкова, а одржано је и предавање на тему "Шекспир у Србији".

Максимовићева поставка приказује широку позоришну делатност Лазе Костића, укључујући његов рад на првом преводу Шекспировог дела на српски језик, док Стојков, отварајући просторе имагинације нуди портрет славног писца који делује загонетно и представља људску комплексност.

Представа Народног позоришта биће изведена у Глоб театру и репризно, 13. маја на матинеу у 11:30 сати. Београдска премијера "Хенрија Шестог" биће одржана 9. јуна на Сцени "Раша Плаовић".

Недавно је, после дуге паузе, мешовити Хор РТС-а гостовао у Загребу, а у узвратној посети биле се њихове колеге из мешовитог хора Хрватске радио-телевизије. Одржали су концерт у Коларчевој задужбини, уз сарадњу београдског гудачког оркестра "Душан Сковран".

Хор Хрватске-радио телевизије већ другу годину заредом наступа у Београду. Претходно искуство са камерним оркестром Душана Сковрана, са којим су извели дела српске композиторке Иване Стефановић и композитора а данас председника Хрватске Иве Јосиповића, показало се плодоносним за наставка сарадње.

Програм који је обухватао дела Моцарта, Бритна, Зорана Ерића, Јосипа Хацеа и Тарика О Регана, већ је протеклих дана имала прилику да чује и публика у Загребу и Чаковцу. За београдску публику била је то прилика и да се увери у квалитете овог ансамбла.

"Ја не смем ништа рећи, али други кажу да је то најбољи професионални збор у Хрватској. Прошле године смо обележили 70 година", каже Тончи Билић, шеф-диригент Хора ХРТ-а.

Уз одлично изведен Триптих Тарика О Брајена дела које је аутор посветио трагичном рушењу кула близнакиња у Њујорку, посебно је дирљиво било извођење Пјесни љувене хрватског композитора Јосипа Хацеа, првог и најизразитијег Медитеранца који је достигао врхунац на пољу вокалне лирике у хрватској музици.

Била је то прилика да женски хор покаже све своје врхунске квалитете.

Регионална сарадња на пољу музике дефинитивно добро функционише на пољу музике. Осим естрадних музичара из Хрватске који често долазе, сад је успостављена и институционална музичка сарадња.

Већ следеће недеље у Коларчевој задужбини, у оквиру већ добро познатог циклуса Пика Точка Тачка, наступиће Загребачка филхармонија.

Театар у подруму, мала сцена Атељеа 212, носиће убудуће име једног од највећих српских глумаца Петра Краља. Нови назив биће званично проглашен сутра увече, уочи извођења представе Матица, последње представе у којој је Краљ играо.

Његову улогу у тој драми из савременог живота, по тексту Горана Петровића у режији Рахима Бурхана, преузео је овог пролећа драмски уметник Миша Јанкетић.

"У жељи да заувек сачува успомену на великана нашег глумишта, позориште Атеље 212 именује сцену Театра у подруму именом Петра Краља", најавила је управа Атељеа.

Краљ је припадао најславнијој генерацији која је створила оно што ће касније постати стил игре и духа овог позоришта. Оригиналним улогама и изузетном снагом своје уметности он је заувек обележио живот Атељеа.

Краљ је рођен 1941. године у Загребу, а преминуо је 10. новембра 2011. у Београду. Дипломирао је на Академији за позориште филм, радио и телевизију у Београду. Био је стални члан Атељеа од 1968. до 1979. године, када прелази у слободне уметнике. Играо је на многим сценама, а највише у Атељеу 212 и Народном позоришту.

Глумио је и на филму, добио је четири награде за животно дело, а огромну популарност стекао је улогама у више телевизијских серија.

Монодрама коју је премијерно извео 1967. године у горњем фоајеу Атељеа, у време када још није постојао Театар у подруму – Живео живот Тола Манојловић по тексту Моме Димића и коју је затим одиграо више од 400 пута, остала је на репертоару мале сцене готово четири и по деценије.

Последњу премијеру, Матицу, Краљ је одиграо баш у Театру у подруму 12. марта прошле године.

У бројним београдским државним и приватним галеријама свакодневно се отварају изложбе од којих многе, неоправдано, прођу готово незапажено. Хиљаде ликовних уметника, скромно и тихо живе за своје стваралаштво. У Галерији Дар-мар Гордана Мирков приказала је најновије цртеже на платну.

Слике спокоја, мира и тишине настају далеко од узаврелог градског асфалта у покушају да се дочара невидљиво.

"То је нови циклус који сам радила највише у окружењу у коме живим, а то је село, 35 километара од Београда", каже Гордана Мирков и додаје да толико има сензација да је некада тешко и сликати.

Гордана Мирков се труди да визуелно учини опипљивим, да сан претвори у слику, да како каже, ухвати време.

Одлично познавање филозофије и историје уметности утицали су на избор оловке, зато што је цртеж мисао.

Осећања уметника су неухватљива али се у простору галерије може наслутити ветар у крошњама и зуј пчеле у пољу.

Дан Народног музеја у Београду свечано је обележен у атријуму Народног музеја подсећањем на најзначајније пројекте који су обележили претходну годину и доделом захвалница дародавцима, сарадницима, запосленима који у Музеју раде десет, двадесет или тридесет година као и доделом традиционалне награде за најбољи дипломски рад.

Директорка националног музеја Татјана Цвјетићанин је истакла да је Народни музеј поновио претходне успехе и потврдио се као креативан, динамичан и успешан, као приступачна и отворена кућа.

"Представили смо изузетне вредности збирки Музеја у оквиру 34 изложбе прошле године, а од почетка ове године имали смо 10 изложби пружајући увид у узбудљиву вредност збирки Народног музеја", рекла је Цвјетићанин.

Захваљујући редовним изложбеним, едукативним, издавачким и истраживачким пројектима, Народни музеј је не само представио поједине сегменте музејских збирки већ константно проналази начине презентације и интерпретације баштине, додала је директорка националног музеја.

Народни музеј је "освојио" нове просторе, понудио другачије сусрете са археолошким благом и уметношћу, дијалог са публиком на посебним местима, такође је обогатио своје збирке са 118 културних добара и наставио послове са реконструкцијом.

Нова стратегија коминикације музеја и публике, веб сајтови, имали су премијеру на свечаности поводом Дана Народног музеја.

Представљена је веб апликација "Трезор", јединствени трезор музеја Србије, културна баштина на једном месту.

Интернет посетиоци по најразличитијим критеријумима могу да претражују јединствану базу података Музејског информативног система Србије. Такође је представљен и пројекат на коме у Народном музеју раде - портал Инфомузеј на коме се налазе информације о свим музејима, њиховим збиркама, изложбама и програмима које рализују.

На свечаности је престављена и нова интернет презентација Народног музеја са информацијама о музејским делатностима, збиркама.

Поводом Дана Народног музеја у Београду, а у циљу афирмисања младих стручњака, Народни музеј донео је одлуку да се ове године награда за дипломски рад под називом "Фотореалистичко сликарство 70-их година 20. века" додели Милану Насковићу.

Председник управног одбора Народног музеја Србије Бранислав Митровић изјавио је да ће то тело Влади Србије ускоро упутити озбиљан захтев за отпочињање обнове те установе.

Митровић је оценио да више нема времена за одлагање обнове тог здања и да држава мора имати слуха за такву установу културе.

Девета београдска неонска Ноћ музеја биће одржана под провереним слоганом "Одличан провод у музејима".

Ноћ музеја, коју сачињавају јединствене изложбе које се представљају први пут, биће отворена у најстаријој установи културе у Србији, у Народној библиотеци ,19. маја у 18 часова.

Девета манифестација Ноћ музеја у Београду обухватиће 67 локација са више од 100 занимљивих садржаја, а први пут ће учешће узети Народна библиотека Србије, Прва српска опсерваторија, Дечји музеј, Музеј српског лекарског друштва, док ће у Националној галерији бити изложена само забрањена "Свечана слика" Миће Поповића.

Један од оснивача Ноћи музеја Ана Јовановић позвала је посетиоце да своју туру 19. маја започну од Народне библиотеке Србије, која је припремила програм под називом "Искључите телефоне - ово су тридесете" или од Војног музеја где ће бити представљене борилачке вештине ратника Азије.

Испред Народне библиотеке Србије посетиоце ће дочекати олдтајмери, а организатори обећавају да ће посетиоци чим кроче у библиотеку заборавити да су у 21. веку.

Прва изложба библиотеке без књига обухватиће грамофонске плоче, периодику, фотографије, мапе, огласе и рекламе из тридесетих година прошлог века, као и шешире, ципеле, а најављен је и маскенбал, плес и целовечерњи музички програм.

Девета београдска неонска Ноћ музеја биће биће одржана под провереним слоганом "Одличан провод у музејима".

Ноћ музеја, коју сачињавају јединствене изложбе, које се представљају први пут, биће отворена у најстаријој установи културе основаној у Србији, у Народној библиотеци 19. маја у 18 часова.

Девета манифестација "Ноћ музеја" у Београду обухватиће 67 локација са више од 100 занимљивих садржаја, а први пут ће учешће узети Народна библиотека Србије, Прва српска опсерваторија, Дечји музеј, Музеј српског лекарског друштва, док ће у Националној галерији бити изложена само забрањена "Свечана слика" Миће Поповића.

Један од оснивача "Ноћи музеја" Ана Јовановић позвала је посетиоце да своју туру 19. маја започну од Народне библиотеке Србије, која је припремила програм под називом "Искључите телефоне-ово су тридесете" или од Војног музеја где ће бити представљене борилачке вештине ратника Азије.

Испред Народне библиотеке Србије посетиоце ће дочекати олдтајмери, а организатори обећавају да ће посетиоци чим кроче у библиотеку заборавити да су у 21. веку.

Прва изложба библиотеке без књига обухватиће грамофонске плоче, периодику, фотографије, мапе, огласе и рекламе из тридесетих година прошлог века, као и шешире, ципеле, а најављен је и маскенбал, плес и целовечерњи музички програм.

Библиотека Српске академије наука и уметности обележила је свој Дан, омажем академику Никши Стипчевићу (1929-2011), који је 20 година, до смрти био њен управник. Библиотека је за свој дан, који се обележава од 2006. године, одабрала 8. мај када је проглашено "Устројеније Друштва српске словесности" 1847. године.

Актулени управник, дописни члан САНУ Миро Вуксановић, одлучио је да Дан библиотеке ове године протекне у знаку сећања на Стипчевића, пошто је ово прва година да он није присутан на овој свечаности.

Вуксановић је одржао беседу "О Никши", којој је дао облик казивања о особинама које су га красиле и биле важне за његов рад: отменост, господство, беседништво, ауторитет, нега речи, стил писања, вештина управниковања и организовања трибина.

Према речима Вуксановића, Стипчевић је својим животом потврђивао да се "отменост свакодневно осваја" а господство је показивао у односу према саговорницима, пријатељима, дамама, свима.

Подсетивши на бројне Стипчевићеве активности и функције које је обављао компетентно и савесно, Вуксановић је описао његову беседничку вештину као "златну ствар коју је показивао без устручавања, разговетно, сређено, гласно".

Вуксановић је свом претходнику одао признање да је "сјајно обавио задатак управника Библиотеке САНУ" и тиме задужио ту институцију, а њему је приписао у заслугу што је трибином Библиотеке "књигу довео у средиште у времену када се говори о њеном нестанку".

Пошто су прочитана два Стипчевићева текста: о Јосифу Панчићу и о говору и слову, публици се обратила заменица управника Библиотеке САНУ Милка Зечевић и у име својих колега захвалила се Стипчевићу.

Уметница југословенског порекла Марина Абрамовић представила је пројекат Института за очување уметности перформанса у Њујорку. Нови центар, површине 2.137 квадратних метара, налазиће се на простору некадашњег тениског комплекса у Хадсону, у америчкој савезној држави Њујорк.

Простор ће имати специјално дизајниран намештај и осветљење, укључујући столице за посетиоце који не успеју да остану будни током дугих перформанса. Изградња центра почеће крајем идуће године, а отварање се планира за крај 2014.

Марина Абрамовић (65) је на представљању пројекта у Музеју модерне уметности зу Њујорку рекла да ће нови институт бити истовремено уметнички центар и школа за перформансе у области видеа, филма, музике, плеса и позоришта, у окружењу које непрекидном интеракцијом брише границе између уметника и гледаоца.

Због маратонске природе радова, запослени у центру ће уморне и уснуле посетиоце на столицама на точкићима одгурати до простора за спавање и вратити их када се одморе, тако да ће они и у сну остати део перформанса, најавила је уметница.

Исцрпљивање тела основна је одлика перформанса Марине Абрамовић. Током једног од њених најдужих перформанса 2010, она је током целог дана седела у тишини у музеју Модерне уметности, одржавајући контакт очима с посетиоцима који су седели преко пута ње.

Абрамовић метод

Посетиоци новог центра моћи ће да похађају и курс на којем ће научити Абрамовић методу, којом посматрач постаје уметник и обратно.

Абрамовићева је позната по томе да помера границе своје менталне и физичке издржљивости проширујући тако најдубља осећања и страхове - како своја тако и гледалаца.

Марина Абрамовић такође жели да искористи центар како би ученике подучавала такозваном Абрамовић методу који подразумева да посматрач постане уметник и обрнуто.

"За младе уметнике имамо курсеве који ће бити одржавани у природи, без хране, у потпуној изолацији, где се одређено време неће причати, јер је припрема ума за перформанс изузетно важна", рекла је уметница.

Абрамовићева је рекла да ће центар радити не само са младим и познатим уметницама већ и са онима "који никада нису радили дуготрајно дело како би видели шта се дешава када то учине".

За посетиоце, у припреми су друга искуства. Они ће моћи да левитирају у Сали за левитирање на креветима који користе магнетска поља осетљива на тежину. У Кристалној сали моћи ће да абсорбују минералну енергију како би се фокусирали на сопствену менталну и физичку енергију.

Абрамовићева, која живи на Менхентну и која има кућу у близини Хадсона, зграду за институт купила је пре четири године.

Каже да је изабрала Хадсон због његовог историјског значаја као места рођења уметничког стила - школе реке Хадсон, али и због близине других културних места попут Центра за извођачке уметности у Бард колеџу и Диа Бикона.

У будућности, Абрамовићева планира да изгради и мали хотел за посетиоце и дом за 25 уметника који ће сваке године добијати стипендију како би произвели сопствени перформанс комад.

"Нећу водити центар. Ствараћу концепт и одржавати неке курсеве. Али оно што ја заправо желим је да створим заоставштину која ће функционисати и без мене", каже Абрамовићева.

У Француском институту у Београду отворена је изложба "Кроз уши света" Горана Вејводе, мултимедијалног уметника југословенског порекла, који живи и ствара у Француској.

Интересовања арт авантуристе Горана Вејводе уједињују различите области, пре свега визуелну уметност и уметност звука, односно перформанс, фотографију, видео и музику.

Поставка "Кроз уши света" представља, како каже, део његове тајне баште.

"Мој живот је такав, ја радим разлчите ствари .... лево, десно, горе, доле", рекао је аутор изложбе.

Његови уметнички почеци везани су за осамдесете, Београд и нови талас. Веома рано осетио је материјалност у нематеријалном, неопипљивом и невидљивом свету.

Вејвода каже да су његови радови спој фотографије, колажа и монтаже. "Мене интересује да имам звук, елементе који врло прецизно дефинишу звук", навео је аутор.

Горан Вејвода пронашао је особен начин да, како каже, произведе нешто конкретно. Уверите се у то на изложби у Француском институту до 6. јуна.

Скуп песника под називом "Ђурђевдан код Стевана" одржан је први пут на Калемегдану, у организацији Удружења књижевника Србије (УКС) и Српског књижевног друштва (СКД).

Песници су се окупили код бисте Стевану Раичковићу, који је преминуо на данашњи дан 2007. године, а скуп је отворио академик Матија Бећковић.

"За пет година откако је Стеван Раичковић на оном свету ниједног тренутка није био мртав. Раичковић живи на оба света па смо зато и помислили да би ђурђевдански састанак могао бити не само хајдучки него и песнички, уз Стеванову бисту заједно са осталим бистама песника на Калемегдану", рекао је Бећковић.

Секретар УКС-а Мирјана Булатовић објаснила је да списак учесника позваних да утемеље овај скуп начинио сам Раичковић у књизи "Један могући живот", у којој је навео имена 16 својих пријатеља и песника.

Са тог списка окупили су се уз Бећковића, Лаза Лазић, Драган Колунџија, Алек Вукадиновић и Мирослав Максимовић, док неки стицајем околности нису могли да дођу, али су се зато у знак поштовања према великану српске поезије појавили многи други писци.

Лазић је говорио о шетњама са Раичковићем и пријатељима у младости, када су помињали смелу идеју да некоме од њих буде подигнут споменик на Калемегдану.

"Иако склон самоћи и меланхолији Стеван је био изузетно драгоцен саговорник, духовит и велики познавалац српске поезије", рекао је Лазић.

За Колунџију, Раичковић је данас "у друштву Десанке, Скендера, Попе, Давича, Михаила Лалића, Бране Петровића".

Према оцени Вукадиновића, "Стеван је као ретко ко, још првим стиховима и првом књигом ушао право у Пантеон српског песништва", а "његова лирика показала је да време за лирско песништво никада неће престати".

Максимовић је прочитао своју песму "Догађај у Голупцу" у којој је спојио Раичковића и Милоша Црњанског, не слутећи да ће једног дана њихови споменици бити један поред другог.

И претходни говорници читали су песме - своје и Раичковићеве, а на молбу Рајка Петрова Нога прочитана је и његова песма посвећена Раичковићу.

УКС и СКД планирају да и наредних година организују песнички састанак "Ђурђевдан код Стевана".

Гашење биоскопа у Србији донедавно је за филмофиле био тужан призор. Ипак, биоскопска мрежа почела је да оживљава. Градови, чија је публика доказала да им је стало да имају биоскоп, добили су обновљене кино-дворане. По узору на најразвијеније земље, један од трендова је отварање дигиталних биоскопа с најновијом технологијом.

Свет у коме живимо био би незамислив без филма, јер помера границе реалности. Имајући у виду све већи утицај технологије и начин гледања филмова у биоскопима се мења.

Пројекције са 35-милиметарске траке у скоријој будућности биће прошлост, а оно што је до недавно било незамисливо у овдашњој биоскопској мрежи, постало је реалност.

Ненадмашив доживаљај покретних слика за сада у потпуности имају дигитални биоскопи у Београду, Крагујевцу и Нишу из породице Синеплекса.

Нова технологија омогућава да се садржаји високог квалитета слике и звука складиште и преносе на дигиталним носачима, хард дисковима који се боље понашају од традиционалне филмске траке.

"То подразумева да је прва, двадесета или двестота пројекција једнаког идентичног квалитета и да више нема изгребаних, старих копија са различитим сметњама на платну, већ је слика савршена како прве тако и последње пројекције", објашњава Игор Станковић, директор компаније "Синеплекс Србија".

Биоскоп Синеплекс у Крагујевцу има шест сала са 1.100 места и све су дигитализоване.

"С обзиром да Крагујевац дуго није имао биоскоп интересовање је одлично, у све већем броју долазе људи", каже Станковић.

На месту некадашњег биоскопа "Вилин град" у Нишу који није радио више од пет година - удружили су се традиција, искуство и иновације.

"Вилин град под истим именом, али са новом технологијом заправо карактерише поседовање Real-D технологије за 3-D пројекције. У оквиру њега се допуњавају сребрни екрани који обезбеђују висок квалитет слике и долби озвучење које прати три де систем, даје и богат звук", објаснио је директор Синеплекса.

Ови биоскопи осим забаве нуде и културне садржаје. Љубитељи опере, ускоро ће моћи да уживају у директним преносима из миланске Скале, московског Бољшог театра и њујоршке Метрополитен опере у правој филмској атмосфери.

Највећи београдски музеји су целу деценију или затворени за публику или немају сталне поставке, или су тек добили свој простор. Упркос томе, у музејима који раде публика има шта да види, па се чини да они који раде раде за пет других.

У црвеној соби Музеја "Цептер" изложена су дела достојна части великих музејских кућа. И све је ту - од саме зграде, сталне поставке до радова који би били понос и светским музејима.

"Пратимо и нове тенденције, а заступљени су све релевантне уметничке појаве у другој половини 20. века - од децембарске групе, енформела, медијале, до појединаца који су одиста творили ликовну сцену", истиче директорка Музеја "Цептер" Ивана Симеоновић-Ћелић.

Простор термоелектране на Дорћолу из 1927. године, корак по корак, осваја Музеј науке и технике. У приземљу се, од пре неколико дана, налази Дечји музеј.

"Поседујемо главни пројект архитекте Борисава Подрепе за реконструкцију и доградњу овог простора. Са инвестицијом се стало и Музеј науке и технике је од пре две-три године кренуо другим путем у смислу да оспособљава део по део простора", каже директорка Музеја науке и технике Соња Зимонић.

Музеј Николе Тесле прави је драгуљ међу музејима. Деца га стално опседају, пуна радости и усхићење када зароне у Теслин чудесни свет.

"Прошле године је само 30.000 посетилаца прошло кроз Музеј Николе Тесле у Београду. То говори не само о популарности музеја, већ и о чињеници да је човечанство тек сад спремно да препозна Теслина велика дела", истиче директор музеја Владимир Јеленковић.

У Русији се обележава 100-годишњица једног од најугледнијих музеја на свету, Пушкиновог музеја лепих уметности. Тим поводом, у том московском културном здању отворена је изложба одабраних ремек дела из целог света.

Пушкинов музеј, велелепно здање, по својој збирци сматра се најбогатијим у Русији, после Ермитажа у Санкт Петербургу.

Из њега су совјетске власти после револуције преселиле уметничка дела у Москву. На свој јубиларни рођендан, приређена је амбициозна изложба под називом "Замишљени музеј".

Изложено је 46 ремек дела из 27 светских музеја и приватних колекција, међу којима су и лондонска Тејт галерија, британска Краљевска академија уметности, мадридски музеј Прадо и париски Орсеј.

На челу Пушкиновог музеја више од 5 деценија је 90-годишња Ирина Антонова, која објашњава шта се крије иза назива јубиларне изложбе.

"Желели смо да представимо дела која не поседујемо, посебно она врхунска. На пример, Пушкинов музеј има богату збирку слика холандских мајстора, али немамо Франса Халса или Вермера.

И поред тога што смо власници одличне колекције слика из 20. века, немамо ни дела Џексона Полока, америчког експресионисте. Љубитељи уметности у Москви могу први пут да уживају у радовима сјајног аустријског сликара Густава Климта, попут слике Адам и Ева", каже Ирина Антонова.

"Назив Замишљени музеј позајмила сам од имена књиге бившег француског министра културе и угледног писца Андреа Малроа. Сматрам да ће нашим посетиоцима наредних месеци бити на располагању један прави Замишљени музеј'', додаје Антонова.

Пушкинов музеј поседује највећу збирку дела европске уметности у руској престоници, импресиониста и постимпресиониста, укључујући Ван Гога, Гогена, Пикаса, Монеа и Матиса.

У њему је још увек и Шлиманово благо из античке Троје, које је руска Црвена армија запленила 1945. из берлинског Пергамонског музеја.

Занимљиво је да се посетиоцима саветује да чувају улазницу, јер она важи и за оближњи ''Музеј приватних збирки'', где су смештене колекције руске и западне уметности 19. и 20. века.

У оквиру сталне поставке Музеја науке и технике у Београду отворен је "Дечји музеј". У музеју је изложено око 200 играчака, а попут Дечјих музеја, и овај у Београду представља "мали научне центар", рекла је директорка Музеја науке и технике Соња Зимонић.

У оквиру сталне поставке између осталог су изложене лутке прављене од порцелана или папир-машеа, збирка плишаних меда, ватрогасни камион из 60-тих, модел железничке станице, мотор са приколицом, разне врсте чигри, парна машина која је у радном стању, локомотива из 70-тих година прошлог века, дрвене играчке, металне, механичке, играчке на навијање.

Играчке су изложене под стаклом, јер су неке од њих изузетно вредне и датирају са почетка прошлог века.

Министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић рекао је на отварању то посебан музеј, истакавши да "мало америчке новотарије која је у првој половини 20. века живела у Америци, а у другој половини истог века је почела да се шири из врло једноставног разлога, који тада можда није био довољно јасан, али сада је свима нама који смо родитељи и у оном делу где смо остали деца постао потпуно јасан, а то је - много информација, мало знања и мало игре".

Марковић је рекао да је најважније то "до које је мере оно што чувамо у музејима видљиво", додавши да "видљиво мора неко да види".

Према његовим речима, ако хоћемо да музеји "буду видљиви" и ако хоћемо да се из дела који је намењен поставци "Дечји музеј" деца попну на спрат и посете неки други део Музеја науке и технике морамо прво да их уведемо у "Дечији музеј".

Сербский режиссер Эмир Кустурица планирует завершить строительство своего нового проекта - Каменного города, который станет масштабной декорацией к его будущему фильму по роману "Мост на Дрине", - в 2014 году.

Сербский режиссер Эмир Кустурица планирует завершить строительство своего нового проекта - Каменного города, который станет масштабной декорацией к его будущему фильму по роману "Мост на Дрине", - в 2014 году.

Данас се обележава Светски дан игре који је 1982. године установио Међународни савет за игру при УНЕСКО-у, на дан рођења Жана-Жоржа Новера, великог реформатора игре.

Наша позната балерина Ашхен Атаљанц одлучила је да се након 15 година каријере у иностранству и 26 година професионалног играчког искуства врати у Србију и подели своје знање и искуство с младом генерацијом.

Она је са колегом Константином Костјуковим 1991. године у Осаки освојила титулу најбоље балерине света. 

"Оно што је мени било важно јесте да своје 20-тогодишње професионално искуство као примабалерина у Народном позоришту, као солиста у Берлину и шест сезона које сам провела у Атер балету, који је једна од најпознатијих компанија тог типа у свету, пренесем на људе у земљи у којој сам одрасла као уметник и као човек и где ми се све негде први пут десило", рекла је Атаљанц.

"Мислим да смо ми генерално јако талентован народ за све видове уметности, па и за ову, али и да је за све потребан рад, велики рад", каже Атаљанц.

Циљ школе је да образује играче у различитим стиловима плеса, почевши од класичног балета, преко савремене игре до хип хопа, и да их тако припреми за аудиције на сценама широм света.

"Ја сам почела у балетској сколо Лујо Давичо. После треће године сам отишла у Братиславу и завршила балетски конзерваторијум. Потом сам се вратила у Србију и по договору са Ашхен сам постала стипендиста школе", каже балерина Ана Кузмановић.

Балерина Ирина Ковачевић наводи да раде по светском систему, да се учи много не само о игри већ и о животу.

Школа је покренула акцију да се годину дана одржавају бесплатни часови за талентовану децу без родитељског старања.

На позоришној манифестацији "Нушићеви дани", у смедеревском Културном центру је после представе београдског Атељеа 212 "Пазарни дан" Александра Поповића у режији Егона Савина уручена награда за животно дело глумцу Бранимиру Брстини.

Брстини је уручена статуета Бранислава Нушића, повеља и новчани део награде.

Примајући награду, Брстина је рекао да ће је поделити с преминулом гллумицом Соњом Савић, својом другарицом са класе, која би је, како је истакао, сигурно добила да је жива.

Награда за животно дело у Смедереву додељује се од 1990.

Досадашњи добитници су Мија Алексић (1990), Миодраг Петровић  Чкаља (1991), Никола Симић (1992), Бранка Веселиновић (1993), Љубомир Убавкић Пендула (1994), Радмила Савићевић (1995), Иван  Бекјарев (1996), Живојин Жика Миленковић (1997) и Добрила Шокица (1998).

Светлана Бојковић награду је добила 1999, Павле Минчић 2000, Петар Краљ 2001, Ружица Сокић 2002, Михаило Јанкетић 2003, Ђорђе Вукотић 2004, Милан Гутовић 2005, Јелисавета Саблић 2006, Гордана Ђурђевић Димић 2007, Предраг Ејдус 2008, Љиљана Стјепановић 2009, Милија Вуковић 2010. и 2011. Олга Одановић.