Издавачка кућа "Светигора" Митрополије црногорско-приморске наставља своју едицију - "Немањићки манастири".

До сада је објављено осам монографија, а из штампе је управо изашла девета, о манастиру Хиландару. Све заједно чине својеврсну библиотеку српске културне и духовне баштине.

Историја хришћанства на Светој Гори сеже до апостолских времена. По предању, почиње још у дане земаљског живота Пресвете Богородице.

И сада је ту, на Светој Гори, смештена лавра Пресвете Богородице - манастир Хиландар, најзначајније духовно средиште српског народа.

"Сама књига ће вам помоћи и преко слике, и преко текстова и преко цртежа да се приближите, кроз један пресек свему ономе што је био Хиландар, што јесте и што би требало поново да буде", рекао је Његово преосвештенство Амфилохије, митрополит црногорско-приморски.

У овој монографији, на само 63 странице, забележена је историја дуга осам векова.

И све је ту: оснивање, обнове, одбрана, градитељство, фрескописање, иконописање, благо хиландарских ризница.

У малој монографији налази се велико сведочанство о Хиландару - чувару и утемељивачу наше писмености, духовности, културе.

Најлепша и најакустичнија концертна дворана у Србији, Велика дворана Коларчеве задужбине, свечано је прославила 80 година постојања, овацијама и одушевљењем публике. Тим поводом два концета одржао је прослављени виолиниста Немања Радуловић.

Звезда Париза и светске сцене, Немања Радуловић није крио одушевљење због наступа у знаменитој концертној дворани.

"И са музичке и са акустичке стране ово ми је једна од најлепших сала и волим у њој да свирам. Нарочито задовољство причињава ми то што препознајем људе стално долазе на моје концерте", каже Радуловић.

Концерти овог младог виртуоза увек су узбудљиви и емотивни, али овог пута, са париским и београдским пријатељима у оркестру "Дабл Сенс", Немања је музицирао за своју мајку и сестру које су недавно преминуле, а у публици и међу музичарима изазвао сузе и тајац.

"Сваки пут када свирам, знам да су оне ту и да ме слушају", каже Радуловић.

Изводећи Вивалдијева Четири годишња доба измамио је од публике четири биса, без обзира на то које се годишње доба у стварности показује у пуном светлу.

У знаку јубилеја Задужбине, одржаће се још један концерт виолинског виртуоза Робија Лакатоша.

Министар културе Србије Предраг Марковић отворио је синоћ "Викенд јубилеја" поводом празника 80 година Велике дворане и програмске делатности Коларчеве задужбине у Београду.

Министар је поздравио госте и учеснике "Викенда јубилеја" у Музичкој галерији Коларчеве задужбине, честитао празник, 80 година рада Коларчеве задужбине уз опаску да 80 година није много, али "да 80 година у Београду нешто опстаје тако што је симбол квалитета и исте концепције у односу на прву годину, јесте више од чуда".

"Коларчева задужбина је препознатљива, јер је сачувала један концепт, а као установа која се финансира са три четвртине из сопствених извора спремна је да се укрсти са искуством нових простора, као и оних с традицијом", рекао је Марковић.

Директорка Коларчеве Задужбине Јасна Димитријевић рекла је да су музичка, предавачка и галеријска делатност, као и школа страних језика најважније делатности те установе.

Димитријевићева је подсетила да је предавачка делатност у Коларчевој задужбини почела око седам, осам месеци после оснивања Велике дворане, а годину дана касније и почела је да ради и школа страних језика.

Марковић је заједно с гостима и учесницима присуствовао и концерту младог виолинисте Немање Радуловића поводом јубилеја те установе.

Коларчева задужбина, поводом јубилеја, данас организује панел дискусију под називом "Да ли су концертне дворане само концертни простори".

Представници музичких центара и концертних дворана Будимпеште, Љубљане, Подгорице, Загреба, Новог Сада, Брисела и Београда разговараће о могућностима сарадње, као и улози тих простора у ширем културном окружењу.

Панел дискусији присуствују оснивач Европске куће културе у Бриселу Хуго де Греф и директори Цанкарјевог дома из Љубљане, Палате уметности из Будимпеште, Музичког центра из Подгорице, дворане Ватрослав Лисински из Загреба, Музичке омладине у Новом Саду и Коларчеве задужбине.

На главном концерту поводом јубилеја Коларчеве задужбине Радуловић вечерас ће наступити у пратњи оркестара Ђавољи трилер и Дабл Сенс и пијанисткиње Сузан Манхоф, а на програму су дела Лудвига ван Бетовена, Пабла Сарасатеа, Александра Богојева Седлара и Антонија Вивалдија.

Коларчев "Викенд јубилеја" наставља се сутра променадним концертом у 11 часова, на коме ће наступити виолинисткиња Милица Зулус и флаутисткиња Маријана Бусленер, у пратњи пијанисткиње Наташе Вељковић и Алисе Бешевић.

Викенд јубилеја завршава се концертом виолинисте Робија Лакатоша и његовог ансамбла који изводи оригиналну мађарску, ромску музику у комбинацији с класиком, романсама, шлагерима, музичким темама Балкана и џез стандардима.

Изложба шпанског уметника Пабла Пикаса "На Азурној обали" отворена је у Београду, а публици су представљена мање излагана дела тог уметника израђена од керамике, сребра и злата.

У преуређеном простору бивше фабрике "Беко" постављено је око 100 предмета, међу којима су три медаљона од злата, три тањира од сребра, око 20 плаката и Пиксасови радови рађени у керамици.

Међу изложеним предметима налази се и плакат који је Пикасо радио за југословенски филм Вељка Булајића Битка на Неретви. 

Министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић рекао је отварајући изложбу да је она организована захваљујући приватној иницијативи.

"Државе које сјајно сарађују као Шпанија и Србија не стижу довољно да размене искуства, али је зато ту приватна иницијатива", истакао је Марковић.

Амбасадор Шпаније Артуро Лаклаустра Белтран рекао је да изложба има посебан значај због великог броја изложених експоната који представљају мање познату страну Пикасовог стваралаштва.

"Иако изложени предмети нису правог ликовног карактера, они носе обележја по којима је Пикасо познат у свету, а то је његова усредсређеност на човека", навео је амбасадор.

Белтран је рекао да се Пикасо, без обзира на технику коју је користио, доказао као значајна личност и универзални уметник у целом свету. 

Директор Института "Сервантес" Антонио Лазаро Гозало рекао је да је Пикасо почео да се бави керамиком када је дошао у Валори на Азурној обали, градић који је у Римско доба био познат по керамици.

Гозало је рекао да је Пикасо у том периоду живота израдио више од 4.000 предмета у керамици, као и значајан број радова у бронзи и две фреске под називом "Рат и мир".

Гозало је додао да је истовремено када и у Београду, у Шпанији, у Мадриду отворена изложба 66 графика Пабла Пикаса.

Изложба "На Азурној обали" у Београду гостује захваљујући словеначкој галерији "Дева Пури" која је организовала и поставку "Божанствени светови" Салвадора Далија 2010. године у Музеју историје Југославије.

Изложена су дела која су прикупљена из три приватне колекције у Француској. Ти експонати су прво били изложени на Бледу, прошле године, а после Београда биће пресељени у Дубровник.

Изложба ће бити отворена до 15. априла, сваког радног дана осим понедељка.

Музеј Прадо у Мадриду саопштио је да поседује копију Мона Лизе Леонарда да Винчија која је насликана у исто време када и оригинал и у истом студију, што је чини можда најранијом репликом овог ремек дела.

Портпарол музеја рекао је да је копију урадио један од Да Винчијевих ученика, преноси АП.

Постоји десетак преживелих копија Мона Лизе из 16. и 17. века, а мадридска верзија има исту женску фигуру, али се пре недавне рестаурације није знало да је сликар - ученик насликао и пејзаж у позадини.

Оригинална Мона Лиза чува се у Лувру у Паризу.

Глумици Ружици Сокић уручен је "Добричин прстен", награда за животно дело коју додељује Удружење драмских уметника Србије.

На свечаности на Великој сцени позоришта Атеље 212, 27. лауреату "Добричиног прстена" признање је уручила прошлогодишња добитиница Јелисавета Сека Саблић.

Ружица Сокић рекла је да је узбуђена и веома срећна због признања и да је због велике треме вечерас хтела да каже да је болесна и остане у кревету.

"Сада знам да могу и морам још боље и још више", рекла је глумица и захвалила својим пријатељима и колегама који су дошли и усрећили је.

"Нисам знала да ме толико волите, нисам веровала да ћете доћи по оваквом времену", рекла је глумица.

Добитница "Добричиног прстена" свој глумачки живот описала је као велику борбу.

"Цео живот сам причала туђе приче, изговарала туђе речи и сад стојим срећна ту пред вама", поручила је Ружица Сокић.

О глумици су на свечаности говориле њене колеге, редитељи, драматурзи, а међу њима Јован Ћирилов, Мира Бањац и Бора Тодоровић.

Они су Ружицу Сокић описали као "ружу у реверу позоришне уметности", као вансеријску глумицу и ванвременског уметника.

Глумица Јелисавета Сека Саблић, уручујући награду, поручила је Ружици Сокић да су ту сви који је воле и поштују.

Како је образложио жири за доделу награде, Ружица Сокић је ликовима жена из свакодневице или са велеградске периферије, умела да подари светлост унутарње наде и да их преведе у метафору о животном оптимизму.

Ружица Сокић глумила је у драмама Бергмана, О'Нила, Чехова, Синише Ковачевића, а у најновијој представи Атељеа 212 "Плеј Поповић" поново се вратила Александру Поповићу.

Награда "Добричин прстен" додељује се од 1980. године и састоји се од златне копије прстена Добрице Милутиновића и уникатне дипломе на пергаменту, рад сликара Герослава Зарића.

Саставни део награде је монографија о лауреату која ће бити представљена за годину дана, најавио је Атеље 212.

У свечаној сали Српске академије наука и уметности (САНУ) , у присуству партијарха Иринеја, црквених великодостојника, личности из културног и јавног живота, представљене прве две књиге Првог тома Српске енциклопедије у издању САНУ, Матице српске и Завода за уџбенике.

Председник САНУ Никола Хајдин је, рекао да је "српска енциклопедија општа енциклопедија српског народа и његових земаља у прошлости и садашњости и представља нашу личну карту и наш идентитет".

"Главни циљ Енциклопедије је сакупљање, систематизовање и енциклопедијско тумачење свеукупног историјског развоја и савременог положаја српског народа. Ова публикација на систематизован начин обрађује културно-историјску баштину српског народа и описује његов допринос европској и светској култури и цивилизацији", рекао је Хајдин.

Потпредседник Матице српске Славко Гордић подсетио је на историјат и издавачку делатност МС и кроз шалу приметио да се у већини капиталних подухвата ове куће налази префикс "српски" - Српски речник, Српска енциклопеција, "10 векова српске књижевности".

Недавним објављивањем друге књиге Првог тома Српске енциклопедије заокружен је Први том (слова А и Б) националне енциклопедије. Замишљена у 10 томова, Српска енциклопедија је национална енциклопедија општег типа, заснована на савременим научним и лексикографским знањима.

Енциклопедију су окупљенима су представили академик Ђорђе Злоковић, Дарко Танасковић и Драган Станић.

Злоковић је навео да је уложено много труда да се подаци у енциклопедији свестрано провере и да текстови буду прецизни, сажети и занимљиви, а у току је припрема Другог тома Енциклопеције која, како је рекао, тече уз стечено искуство и елан који од почетка прожима овај подухват.

Дарко Танасковић рекао је да први том Српске енциклопедије види као камен темељац "српског Акропоља" и здање знања о себи.

Како је наведено, Енциклопедија на систематизован начин обрађује културно-историјску баштину српског народа и описује његов допринос европској и светској култури и цивилизацији.

Јасно постављеним циљевима, научним приступом и обрадом Српска енциклопедија настоји да разјасни сва најважнија питања из прошлости српског народа и да прикаже материјалне и општекултурне вредности, стваране како на српским просторима тако и на местима где Срби живе у расејању.

Уређивачки одбор планира да за следећу годину припреми други том Српске енциклопедије који ће обухватити појмове на слово В, наводи се у саопштењу САНУ.

Српска енциклопедија описује историјску и културну баштину Срба, природне одлике простора на којима српски народ живи, као и специфичности географског положаја, геолошког састава и грађе земљишта, рељеф, хидрографске особине, климу, биљни и животињски свет.

Она показује колико су природна својства утицала на привредни и демографски развитак, на егзистенцију, психосоцијалне и друге особине становништва. То се пре свега односи на простор Србије као матичне државе, али и на све друге просторе на којима су Срби живели и данас живе.

Енциклопедија обрађује економски развој и савремени положај српског народа као битне чиниоце кретања, особености и стваралачког доприноса у појединим раздобљима друштвеног развитка.

Рад на Српској енциклопедији почео је 2005. доношењем закона у Скупштини Србије којим је дефинисан подухват који се спроводи уз помоћ Министарства просвете и науке Србије. Издавач Српске енциклопедије је Завод за уџбенике.

Министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић открио је спомен-плочу Јовану Христићу на згради у Скерлићевој улици 26 у чијем дворишту је била смештена кућа у којој књижевник живео од 1945. до 1993. године.

О значајном трагу који је Христић (1933-2002) оставио у српској култури, осим министра Марковића, говорили су академик Светлана Велмар Јанковић и професор Предраг Бајчетић, а присутнима се обратио и председник општине Врачар Бранимир Кузмановић.

Марковић је рекао да је Христић писао "недовољно за оне који су желели стално још нешто од њега, али сасвим довољно, јер све што је написао до данас има исто или само појачано значење".

Министар је испричао да је Христића упознао као његов уредник и приметио да "нема лакше и лепше ствари него уређивати текстове Јована Христића".

"То значи да оловку можете да одложите на страну и само уживате у читању и онда проследите штампарији. Нема се ту шта ни додати ни одузети", истакао је Марковић, додавши да је његов стил био "сажет, тачан и прецизан".

"Сретали смо се у редакцији Књижевности. Ту су људи разговарали о политици, дневним догађајима, а Христић је умео на један невероватан начин са благим осмехом да то гледа, слуша и презире", рекао је Марковић.

Министар културе је рекао да се од Христића могло научити да прво морате много тога да прочитате, да разумете, а не да "на прву лопту" реагујете и размислите да ли нека новост завређује да уђе у корпус вашег знања.

Светлана Велмар Јанковић истакла је да се Христић прво представио као песник чији је стих одмах одјекнуо сасвим особено и старовременски и модерно у исти мах.

"То се догађало још у оно доба у којем је онај нарочити говор социјалистичке мисли и израза нама изгледао неприхватљиво надмоћан, а Јован Христић, наш Вава, огласио се песничким језиком у којем су одзвањали далеки шапати старих Хелена, чудесно оживљени продорним мисаоним блесковима модерне европске поезије, највише оне из прве половине 20. века", рекла је она.

"Та поезија натопљена ћутањем и ћутање испуњено поезијом значили су, схватили смо, за Јована Христића, прибежиште, освојену пећину самоспознаје, његову невидљиву испосницу у немилосрдном гротлу модерног света", додала је Светлана Велмар Јанковић.

Она је истакла да у овом песнику био присутан подједнако узбудљив драмски писац, који је пристао и на улогу позоришног критичара и уобличио се у врхунског есејисту и "ненадмашног мајстора једноставности казивања истина".

Бајчетић је приметио да је Христић био "мудрац, који је своје знање и искуство предао младима".

Министарство културе је прошле године, која је била проглашена Годином књиге и језика, у сарадњи са "Вечерњим новостима" и локалним самоуправама, започело акцију обележавања објеката у којима су рођени, боравили или деловали знаменити писци, а ово је 17. спомен-плоча која је постваљена.

На сцени "Данило Бата Стојковић" Звездара театра премијерно је изведен најновији комад Душана Ковачевића "Кумови". "Комедија свакодневне трагедије", како је назива писац, заснована је на односу човека и пса чије судбине достижу трилер-заплет.

"Кумови" су девета драма Душана Ковачевића у његовој режији, на сцени Звездара театра. Главна улога поверена је Микију Манојловићу, који игра  лик девастираног грађанина примораног на друштво животиња.

"Кад ми се укаже прилика, ето ме, ја је искористим. И то се не догађа баш тако често. У ствари, ово је за мене један леп тренутак", каже глумац Мики Манојловић.

Поред Манојловића глуме и Бранимир Брстина, Даница Максимовић, Радослав Миленковић, Милица Михаиловић.

У "Кумовима", најбољој српској драми ових година, мотив човек-пас иде од познатих нежности до комичких и трагичких обрта. Представа кулминира појавом Вучка, који је одрастао у азилу за псе и усавршио је "вау" језик јер, лајање ће можда прећи у службену употребу.

Даница Максимовић и Душан Ковачевић имају и заједничку страст према љубимцима.

"Свако јутро кад дођем на пробу он пита. Дано како сте спавали, ја кажем никако - кад је пун месец и кад они имају оно своје рано буђење у четири, онда вам нема спавања, уопште", каже глумица Даница Максимовић.

Као и све од истог аутора, представа гађа и тамо где је опасно. Али је вансеријско позориште и зато што отвара поље језика и карактера могуће само у драмском појмовнику Душана Ковачевића.

Изложба три видео рада Харуна Фароцког и Уле фон Браденбург из Немачке и српског уметника из Аустрије Дејана Калуђеровића, отворене су у Галерији Културног центра Београда.

Изложба је део међународног пројекта Intersect и Прашког квадријенала, а кустос је гошћа из Прага Сођа Лоткер, уметничка директорка Прашког квадријенала, водећег уметничког догађаја у области сценског дизајна и позоришне архитектуре, који се прошлог лета одржао под називом "Раскршће: Између интимности и спектакла".

Три уметника на различите начине баве се сценским дизајном, док кустоскиња изложбе истражује која је улога и значај сценографије у потпуно различитим концепцијама и уметничким формама тих радова.

"Сценографија су приче које причамо, архитектура у којој живимо и умиремо, али и људи са којима живимо, као у раду фон Бранденбург, нешто што је скучено, што морамо да савладамо као у видео-инсталацији Калуђеровића. Сценографија је и место битке лечења, у видео-раду Фароцког, у исто време стварно, лажно и виртуелно", каже Лоткер.

Фароцки у видео инсталацији Serious Games III: Immersion документује процес терапије која користи свет виртуелне реалности, а коју примењује америчка војска у лечењу посттрауматских синдрома војника који су учествовали у рату у Ираку.

За свој видео рад Калуђеровић користи симулацију различитих хероја и дечијих идола западне културе, у серијалу Can I Change My Career for a Little Fun? (Могу ли да променим каријеру зарад мало забаве?) користи слике преузете из савремених модних часописа и анимације из насилног интернет цртаћа Happy Tree Friends.

Разоткрива двосмисленост у којој се очекивања одраслих суочавају са насилним светом фантазије, чији простор све више заузимају дечије телевизијске и медија игрице, детету је право да буде детињасто одузето, а то прерано одрасло дете, умеће се у пејзаж цртаћа.

Изложба у Галерији Културног центра Београда биће отворена до 20. фебруара.

У дворани Коларчеве задужбине најпознатији светски виолончелиста Миша Мајски наступио заједно са Београдском филхармонијом.

У оквиру концертног циклуса "Ход по жици" Мајски је извео једно од најзахтевнијих дела написаних за виолончело, концерт број један од Шостаковича.

Изводио је једно од најзахтевнијих дела написаних за виолончело, концерт број један, Шостаковича.

Овације су биле адекватна реакција публике на "Ход по жици" Мише Мајског, на његов јединствени плес са оркестром, разоружавајућу енергију и виртуозитет.

"Ја не свирам само ноте и не свирам само мој део, покушавам да будем заједно са оркестром чак и кад не свирам", рекао је познати виолончелиста уочи концерта.

Мајски не крије да му је ово дело посебно блиско, с обзиром на то да је писано за Ростроповича чији је он био ученик.

А за Шостаковича га везује и то што су оба уметника била у немилости совјетских власти.

"Свака велика музика је пуна људских емоција и о томе се заправо ради. Иситна је да сам прошао кроз нека тешка времена у мом првом животу у Совјетском Савезу", рекао је Миша Мајски.

Мајски прати и спортска збивања, зна да је свирао за време утакмице због које су улице Београда биле пусте, али никоме није било необично што је ова дворана била крцата.

Изложба слика Дејана Трајковића отворена је у галерији "Прогрес". Постакву је подељена на четири сегмента који су инспирисали уметника - дрвеће, сенке, кишобрани и пад.

"Понуђеном изложбом слика Дејан Трајковић се представља као уметник особеног сензибилитета који ствара асоцијативна и сасвим апстрактна дела", рекла је историчар уметности Јелена Ничић.

"Он ствара циклус слика са темом апстрактног пејзажа исказујући ликовним елементима, првенствено бојом, личан, интиман доживљај природе у којој влада оно маштовито, сањарско, бајковито. То нису представе реалних предела већ сећања на личну импресију и емоционални доживљај виђеног", истакла је Ничићева.

Дејан Трајковић Деx рођен је 1966. у Приштини, живи у Врању. Факултет уметности одсек сликарства завршио је у класи проф. Хилмије Ћатовића. Члан је УЛУС-а, самостално је излагао у Приштини, Пожаревцу, Врању, Крагујевцу.

Изложба траје до 4.фебруара.

Премијера представе "Живот је сан" шпанског класика Педра Калдерона де ла Барке, у режији госта из Македоније Слободана Унковског, одржана је на Великој сцени Народног позоришта у Београду.

У представи играју Предраг Ејдус, Никола Ракочевић, Борис Пинговић, Борис Комненић, Бојан Димитријевић, Наташа Нинковић и Нада Шаргин. Доајен Ејдус, који игра пољског краља Базилија, задовољан је због инспиративног, трагалачког рада на представи.

"Допуњавали смо се у идејама. Редитељ је отклонио све политичке импликације, а у фокусу су сновиђење и танка линија између реалног живота и сна. Представа је вишеслојна и маштовито урађена", рекао је Ејдус.

Млада звезда српског глумишта Никола Ракочевић игра принца Сигисмунда, кога краљ, да би сачувао престо, шаље у подземље заједно са свитом која га убеђује да је то његов прави живот и да је двор само сањао. Када због промењених околности бива враћен на двор, принц више не зна шта је стварност.

Ракочевић је изјавио да је имао велики задатак и велику одговорност.

"Није ми било лако, али ми пуно значи што се бавимо овим. То су теме које се понављају кроз историју, препознао сам питања која су ми важна и која и сам себи постављам као што је - да ли све ово вреди", изјавио је Ракочевиић.

"Комад 'Живот је сан' један је од најзначајнијих у светској драмској литератури. Радио сам га већ 1993. године у Скопљу, али нова поставка је другачија. То је текст којем човек може да се враћа, узбудљив је, зове на размишљање, има више слојева", рекао је редитељ Унковски.

Сценограф Мета Хочевар задовољна је што први пут ради у Народном позоришту у Београду, као и што поново сарађује са Унковским, јер су, како каже, "на истој таласној дужини".

Костиме су представу креирале Јелена и Светлана Проковић, а музику је компоновала Ирена Поповић. Драму је превео Никола Милићевић.

У Скупштини града Београда данас је Слободану Тишми свечано уручена НИН-ова награда за роман године "Бернардијева соба".

Тишми је плакету уручио главни и одговорни уредник НИН-а Небојша Спаић, док му је новчани део награде у вредности од милион динара уручила Милица Марковић, директорка сектора за односе са јавношћу "Телекома" Србије, који је покровитељ доделе ових престижних награда.

Тишма, који се захвалио на награди, прочитао је своју беседу коју је назвао ''Радост за ствараоца патња за створеног''.

Он је себе назвао "полуписцем" зато што је његова љубав ипак музика, рекавши да ту мисли и на класичну музику и да је он само слушалац и конзумент, јер у музици "нема шта да се створи" и да је то "дивно савршен свет".

"Књижевност је протетичка дисциплина зато што нема свој аутентични простор, универзалнија је, али је мање савршена. Помало је груба као и свака протеза", приметио је Тишма.

Он је уметност и политику назвао "браћом" рекавши да су оне "подручје воље за моћ".

"Када узимам ову Ничеову дефиницију узимам њено изворно значење, а то је воља за стварањем, међутим то је само једна страна славе, а она друга мрачнија је - надвладавање, поништавање. Стварање је радост за ствараоца, а патња за створеног", оценио је књижевник.

"Политичари креирају наше животе, као што ја креирам ликове у некој мојој причи, играм се са њима. Како им је, сам Бог зна, но воља за моћ, воља за стварањем је повезана са субјектом, а кажу да више нема субјекта, нема аутора, па самим тим нема ни воље за моћ - постоји само текст који се самоорганизује, који ме вози и ствара, који ме упросечњава", закључио је Тишма.

Чланица жирија Владислава Гордић Петковић прочитала је одлуку жирија у којој се између осталог наводи да се Тишмин роман издвојио особеном перспективом људске изолације и уметничке самодовољности, која изузетно уверљиво комуницира са читаоцем.

Београдска филхармонија и гости из Кине, диригент Вангјан Ојанг и виолиниста Менла Хуан, одржали су у Коларчевој задужбини концерт којим су симболично обележили почетак Нове године по кинеском календару.

Нова година, 4.710. по кинеском лунарном календару, почиње у понедељак, 23. јануара, у владавини је змаја, знака који се у кинеској митологији сматра најсрећнијим, симбол је цара, мушке енергије и моћи и требало би да је обележе велика дела, идеје и пројекти.

Домаћин концерта био је амбасадор Кине у Београду Џанг Ваншуе.

Београдска филхармонија већ неко време везана за свог шефа диригента Мухаја Танга посебним разумевањем, одлично је реаговала на младог диригента, његовог асистента у Шангају који са непуних тридесет година остварио успешну међународну каријеру.

Концерт је почео композицијом светски познатог кинеског композитора Минксинг Дуа, руског ђака који је дипломирао композицију на Московском конзерваторијуму а потом се посветио компоновању и педагошком раду на Конзерваторијуму у Пекингу.

Његова композиција "Игра божурске виле", топла и пријемчива музика раскошне оркестрације са лакоћом је публику пренела у празнично расположење, ишчекивање оног тајанственог што доноси Нова година, овај пут кинеска.

Особена класична музика најмнгољудније земље на свету имала је сјајног, аутентичног тумача, младог виолинисту Хуана, најмлађег педагога Шангајског конзерваторијума који је уписао са осам година а постао предавач 2006.године када је дипломирао.

Са Београдском филхармонијом Хуана је извео једну од најпопуларнијих кинеских композиција "Концерт лептира љубавника" за виолину и оркестар два кинеска композитора Хе Жанхао и Чен Ганга који су ово дело компоновали као студенти према древној легенди "Лептири љубавници" познатој и као кинески Ромео и Јулија.

Снажна музичка прича о неоствареној љубави двоје младих људи у којој неостварену љубавну причу женског лика прича виолина, потресно је извео млади виолиниста Хуана а за сваку похвалу је и виолончелиста Београдске филхармоније Александар Латковић који је изванредно изнео соло део као мушки протагониста.

Победник Паганини такмичења 2002. године, виолиниста који је наступао са многим светским оркестрима у великим концертним салама широм света одушевио је београдску публику али нажалост није свирао на бис као ни у другом делу концерта у коме је изведено сложено оркестарско дело "Симфонија пекиншке опере" коју је компоновао кинески композитор и педагог Јанкаи Бао.

Један од најпознатијих кинеских савремених композитора Бао у свом делу спојио је традиционалну пекиншку оперу са западном музичком традицијом.

Петим концертом из циклуса Нове године Београдска филхармонија завршила је ову сезону, а од наредне сезоне циклус за који је добила подршку Европске уније уврстиће у редовну концертну сезону.

Афирмисани, књижевник Игор Коларов (39), коме је, по други пут, додељена награда Политикиног Забавника за најбољу књигу за младе у претходној години, изјавио је да је "то признање велика ствар, а добити га два пута налаже аутору велику одговорност".

Значај Политикиног Забавника од немерљиве је важности за нашу културу, посебно за књижевност за децу, рекао је Коларов Танјугу и додао да га признање тог недељника обавезује не само према читаоцима, већ и према самој институцији каква је Забавник.

Лауреат коме је Забавник доделио исто признање пре једне деценије за роман "Аги и Ема", а сада за "Кућу хиљаду маски" (двојезично на српском и норвешком), у издању "Чекића", објаснио је да се определио да рукопис уступи баш овом младом издавачу јер је "прошле године одлучио да своју, иначе квалитетну продукцију, обогати књигама за децу".

"Основана је библиотека 'Мали чекић' и веома ми је драго да су прве две књиге у тој библиотеци ушле у најужи избор за награду Забавника", рекао је Коларов.

Како је истакао, поред његовог романа то је била књига песама Бранка Стевановић "Авантуре Краљевића Марка", која је добила два гласа према три, колико је жирио дао његовом делу.

На питање како се догодило да прво издање штампано у Србији буде двојезично, аутор је одговорио да је један од ликова из романа (Елена Д) одлази у Норвешку и оданде главној јунакињи шаље разгледнице.

"Пожелео сам и кроз превод на норвешки да дочарамо њено ново окружење, тако да се може рећи да је норвешки текст, у овој књизи, у функцији текстуалне илустрације", објаснио је аутор.

Богат опус

На питање како се определио да се бави искључиво писањем за децу и младе, Коларов је одговорио да тај жанр у самој својој бити и даље одражава сам потенцијал књижевности у свом најлепшем виду.

Њиме се бавим у широком спектру - од ауторских књига, преко приређивачког рада и креирања антологија, до прављења лектира за основну школу", нагласио је Коларовљев .

Рођени Београђанин, Коларов са као писац огласио 2000. године књигом "Хионијине приче" и од тада је створио импресивну библиографију међу којима се посебно издваја трећа књига "Аги и Ема" која је после освајања награде "Забавника" доживела четири издања.

По том делу снимљен је филм у режији Милутина Петровића, са Миленом Дравић и Стефаном Лазаревићем у главним улогама, као и радио-драма у режији Мелине Пота Кољевић.

Поред две награде Забавника Коларов је овенчан "Доситејевим Пером "(роман "Дванаесто море,2004,2007) наградом "Невене" бијељинског Сајма књига "Чика Јова Змај", а збирка прича "Русвај" добила је награду "Дечја књига године" на 56. Међународном београдском сајму књига.

Награда Забавника биће му уручена 25. јануара на дан куће Политика у Скупштини града Београда.

Танасковић за данашњу Политику каже да је везу између ових речи смислио турски новинар Мустафа Балбај, пред своје путовање по Балкану, када је посетио Танасковића док је био амбасадор у Анкари.

"Рекао сам му исто што и вама данас - да немају. Јер, реч Балкан потиче од имена планине Балкан, коју су стари писци називали још и Хемус, а која се налази у Бугарској", појаснио је Танасковић.

Српски театролог, књижевник и познавалац српског позоришта и српске културе Јован Ћирилов каже да око појма Балкан има низ предрасуда, како језичких тако и геополитичких, а да чак постоји уверење да сама реч Балкан има негативно значење.

Према Ћирилову, реч "Балкан" просто потиче од старе турске речи "балкан", која значи планински гребен.

Танасковић је говорећи о Балкану и његовој симболици, упутио на бугарску ауторку књиге Имагинарни Балкан Марију Тодорову, дела које је признато за најбоље објављено на ту тему на крају 20. века.

Тодорова је Балкан прво повезала са планином, а затим и са презименом које постоји у Бугарској и Турској.

Питање значења речи Балкан актуелизовано је након што је холивудска глумица Анђелина Џоли снимила свој први филм У земљи крви и меда, који је премијерно приказан у децембру прошле године, а премијеру у Босни и Херцеговини имаће средином фебруара.

Филм Анђелине Џоли је љубавна прича Србина и Муслиманке која се дешава пре и током рата у Босни 1992-95.

Новинар и публициста, Зоран Николић, аутор књига Београд испод Београда, Тајна Новог Београда и Масонски симболи Београда, потписује и први роман Град тајни.

За Зорана Николића Ташмајдан је престоница Београда, скривена душа града. У његовој утроби су пећине из којих су још Римљани вадили камен.

Ту су Турци имали свој мајдан, Карађорђе штаб, а немачки командант Александер фон Лер адаптирао их је у подземно склониште. На шеталишту је некад било гробље.

У роману, београдски новинар, стручњак за тајну историју, постаје члан екипе која креће у потрагу за гробом хунског војсковође Атиле.

У тој авантури пред читаоцима искрсавају и готово фантастичне приче попут оне о тајној масонској просторији испод Споменика незнаном јунаку, или оне о тајном пролазу испод Саве.

Николић је убеђен да је много тога што је представљено као фикција у ствари пренео из стварног живота који нама није познат.

"Ово је игра у којој сам покушао да напишем једну љубавну и неке приче о истинама, а оно што сам научио јесте да се љубавне приче најлакше хватају у лету, а приче о истинама у паду", описује Николић.

У Атељеу 212 премијерно је изведена представа "Плеј Поповић", по драмама Александра Поповића, у адаптацији Славенке Миловановић и режији Иване Вујић.

Популарна глумица Ружица Сокић обележила је улогом Зоре Шишарке у тој представи велики јубилеј, 50 година рада, током којих је често играла управо Поповићеве комаде на сцени свог матичног позоришта Атељеа.

"Увек је волео да нас онако мало грди и грдуцка, сада нас, богами, добро грди, сигурна сам. Ово што ми сада радимо је актуелно невероватно а било је пре 30 година када је он то писао", каже Ружица Сокић.

У осталим улогама глуме Даница Ристовски, Мирко Бабић, Иван Томић, Маша Дакић, Никола Ракочевић, Емица Дачић Брауновић и Коста Бунушевац.

При крају представе "укључио" се и писац, путем старог видео снимка пројектованог на зиду иза глумаца.

"Плеј Поповић" је породична драма и фарса која почиње 1941. године и прати ликове кроз ратна збивања, политичке и друге промене и поделе, свађе и мирења до наших дана на овом увек турбулентном простору.

Представа са доста горког хумора покреће питања, како је објаснила редитељка, "шта је игра у Србији данас, чега се играмо, како и куда то води".

Вујићева и Миловановићева направиле су сплет од више драма Поповића (1929-1996), чији су почеци као писца везани управо за Атеље 212.

Сценограф је Мина Илић, костимограф Маја Мирковић, видео потписује Светлана Волић, сценски покрет Јелена Ћирица.

Представа је копродукција Атељеа, Културног центра Панчево и "Књажевско-српског театра Јоаким Вујић" из Крагујевца.

Добитнику НИН-ове награде за роман године, књижевнику Слободану Тишми, честитао је председник Србије Борис Тадић.

"Честитам вам НИН-ову награду и желим пуно успеха у даљем књижевном раду", поручио је Тадић.

Тишма је награду добио за роман Бернардијева соба. Награда ће добитнику бити уручена у понедељак, 23. јануара, на свечаности у Скупштини града Београда.

Добитник овогодишње НИН-ове награде за роман године је писац Слободан Тишма за роман Бернардијева соба.

У образложењу жирија наводи се да се дело Бернардијева соба издвојило "особеном перспективом људске изолације и уметничке самодовољности и изузетно уверљиво комуницира са читаоцима".

Слободан Тишма je изјавио да је велика част добити НИН-ову награду и да сви знају њену величину и важност.

"Доста сам уложио у писање које је трајало око две године. Труд се исплатио", рекао је Тишма новинарима.

Лауреат је рекао да је поезија пре свега његова уметничка инспирација, а прозом је почео да се бави касније, око своје 50. године.

"Пишем сваку књигу као да је последња, као да је крај, и неизвесно је да ли ћу икада више ишта написати", рекао је Тишма и додао да он никад ништа не планира, те настанак његових романа зависи од инспирације.

Награда ће добитнику бити уручена у понедељак, 23. јануара на свечаности у Скупштини града Београда.

Од 106 дела која су била у конкуренцији, у најужи избор ушло је шест романа. Осим Тишмине "Бернардијеве собе" то су Мајн кампф Светислава Басаре, Алмашки кружоци лечених месечара Фрање Петриновића, Ода мањем злу Воје Чолановића, Сасвим скромни дарови Угљеше Шајтинца и Контролни пункт Давида Албахарија.

Председник жирија за доделу награде је књижевни критичар Васа Павковић. Чланови жирија су Љиљана Шоп и Милета Аћимовић Ивков, који су,такође, били у жирију за 2010. годину, док су проф. др Владислава Гордић-Петковић и Мића Вујичић именовани у жири у мају 2011.

Тројица кандидата, Албахари, Чолановић и Басара, већ једном су добили ово признање које се додељује од 1954. године.

Биографија Слободана Тишме

Слободан Тишма, рођен 1946. године у Старој Пазови, писац је и музичар, оснивач култних новоталасних бендова "Луна" и "Ла страда".

Објавио је књиге поезије Маринизми (Ружа лутања, 1995) и Врт као то (Ружа лутања, 1997) и Урвидек (2005), за коју је добио Награду "Стеван Сремац".

У књижевним часописима повремено је објављивао дневничке записе под називом Блуз дајари. Године 2009, за издавачку кућу "Лагуна" објављује роман Кватро стађони, за који 2010. добија Награду "Биљана Јовановић".

Награђени роман Бернардијева соба објављен је прошле године у издању Културног центра Новог Сада.

Жири за доделу НИН-ове саопштиће данас ко је добитник награде за најбољи роман 2011. године, опредељујући се између шест кандидата који су ушли у најужи избор.

Одлуку ће у подне, у просторијама компаније "Рингиер Аксел Спрингер", саопштити председник жирија, књижевни критичар Васа Павковић.

Поред Павковића, који је председавао жиријем и прошле године, остали чланови су Љиљана Шоп и Милета Аћимовић Ивков, који су такође били у жирију за 2010. годину, док су проф. др Владислава Гордић-Петковић и Мића Вујичић именовани у жири у мају 2011.

У најужи избор је ушло шест наслова: "Мајн Кампф" Светислава Басаре, "Алмашки кружоци лечених месечара" Фрање Петриновића, "Бернардијева соба" Слободана Тишме, "Ода мањем злу" Воје Чолановића, "Сасвим скромни дарови" Угљеше Шајтинца и "Контролни пункт" Давида Албахарија.

Тројица кандидата: Албахари, Чолановић и Басара су већ једном добили ово признање, које се додељује од 1954. године, али према пропозицијама награда се може добити више пута.

Одлуку о добитнику награде жири доноси већином гласова.

Марибор је овог викенда преузео од Финске и Естоније улогу европске престонице културе на тродневној манифестацији, која ће врхунац достићи вечерас премијером опере "Црне маске" Марија Когоја.

У режији Јанеза Бургера и под диригентском палицом Уроша Лајовица главну улогу у опери ће певати баритон Јоже Видиц. 

Опера "Црне маске" представља животно дело приморског композитора Марија Когоја чији либрето проистиче из истоимене драме руског писца Леонида Андрејева у преводу Јосипа Видмара, и приказује унутрашњу борбу човека.

Опера ће постати део репертоара мариборске и љубљанске опере.

Уз Марибор европска престоница културе за 2012. годину је и португалски град Гимараиш. Главни град Србије, Београд најавио је своју кантидатуру за 2020. годину.

Награда "Лазар Трифуновић" за ликовну критику, престижно стручно признање које се додељује од 1993. године, уручена је Сави Степанову, а Симони Чупић додељено је признање "Друштва историчара уметности Србије" за најбољу ауторску изложбу у прошлој години.

Степанову је награда додељена за студију у монографији о стваралаштву Бранка Филиповића Фила, у издању Народног музеја Црне Горе.

Признање "Друштва историчара уметности Србије" Чупићевој је додељено за изложбу и пратећу публикацију "Грађански модернизам и популарна култура у Србији (1818-1941)", која је одржана од 27. септембра до 20. октобра у Галерији Матице српске у Новом Саду.

Жири је критичарски учинак Степанова оценио као "нешто више" од обичне ликовне критике.

Примајући награду која носи име омиљеног и харизматичног професора кога се сви сећају са уважавањем, Степанов је рекао да му је Трифуновић узор и да је био човек препун знања који је имао невероватну страст према уметничким делима.

"Радимо у временима кризе која предуго траје, потребни су нам ослонци као што су Трифуновић и Фила. Мени је награда припала за текст о Филиповићу кога изузетно ценим, чије сликарство је једна од најлепших тема којима сам се бавио. После педесет година поново се актуелизује ситуација када су Трифуновић и Фило градили херојско време наше уметности", казао је Степанов.

Добитница признања "Друштва историчара уметности Србије" за најбољу ауторску изложбу у 2011. години Симона Чупић захвалила је Галерији Матице српске што су јој пружили шансу да проговори о Београду кроз ауторску изложбу.

"Поента изложбе, за коју је Нови Сад имао слуха мада она говори о Београду, и коју смо назвали грађански модернизам, јесте да покаже како је то изгледало између два рата, како је било пратити спорт, бити одевен, како је Жозефина Бејкер прошла кроз Београд", каже Симона Чупић.

Изложба обухвата педесетак радова - слика и цртежа, портрета тадашњих филмских дива, аутопортрета уметника, грађанских ентеријера и јавних простора намењених забави, репрезентативне радове српске историје уметности те епохе.

Каталог изложбе, монографска студија, драгоцена је анализа грађанске модерности у српској уметности овог периода и узбудљиво и стручно и продубљено тумачење односа грађанског модернизма и популарне културе у Србији.

Изложба "Префињени свет порцелана" отворена је у Белом двору, а њени посетиоци моћи ће да се упознају са збирком порцелана и керамике која се чува у Дворском комплексу на Дедињу.

Изложене предмете, који су прикупљени у складу са личним укусом чланова краљевске династије Карађорђевић или добијени на поклон, сви заинтересовани моћи ће да виде до 25. јануара.

Реч је о трећој изложби под заједничким називом "Благо дворског комплекса", током којих је јавност упозната са ретким и вредним културним наслеђем краљевских дворова.

На изложби су представљени предмети употребне и декоративне намене од порцелана и керамике у комбинацији са различитим украсима од племенитих метала, са позлатом, осликани руком неког од старих кинеских мајстора из 18. века или настали у престижним западноевропским радионицама 18, 19. и 20. века.

Изложени предмети: вазе, декоративни тањири, ћупови, фигурине, сервиси, сетови за чај, бирани су превасходно према уметничкој вредности и квалитету израде.

Отварајући изложбу, принц Александар Карађорђевић уверен је да ће посетиоци у њој уживати и да ће их она подстаћи да размишљају о традицији и уметности, као и о томе да лепо у свакодневном животу може бити и корисно.

Библиотека града Београда прославила је 81. рођендан. Почела је са скромним фондом књига, у малом простору, у Улици Краља Петра. Данас, осим зграде у Кнез Михаиловој улици, има 13 библиотека и два и по милиона књига.

Већ на улазу у библиотеку стоји одговор на питање шта смо читали протекле године. Најтраженија књига страног аутора била је Авантуре неваљале девојчице Марија Варгаса Љосе.

Број нових чланова и издатих књига даје одговор на важније питање - колико смо читали.

"Око 160.000 чланова, 25 милиона издатих књига, милион двеста посета, за 250.000 људи 325.000 референтних услуга", похвалила се Јасмина Нинков, директорка Библиотеке града Београда.

Прва управница Библиотеке града била је Марија Илић Агапова. Њено име данас носи награда која је припала најбољем библиотекару Дејану Вукићевићу.

Вукићевић је подсетио на текст прве библиотекарке у коме она наводи да "без библиотеке није могуће замислити културни напредак, јер су оне главно помоћно средство сваког научног рада".

Признање "Глигорије Возаровић" понео је најбољи издавач, "Чигоја штампа".

Реалан темељ за остварење рођенданске жеље, још више читалаца, остварен је током протекле године када је било 90.000 откупљених књига из свих области за читаву мрежу библиотека широм Србије.

Четврт века од смрти великана српске књижевности Мирослава Антића, објављена је књига у којој су, осим изабраних књижевних текстова, први пут пред очима јавности и његови ликовни радови – цртежи, акварели, уља и колажи, оригинални рукописи и аутентичне фотографије, коју је у форми алманаха осмислио Зоран Пеневски.

Једини власник Плавог чуперка говорио је: "Песма је први корак преко рубова самоће. Уметност и живот заједно, у једној књизи, међу бојама, линијама, фотографијама, стихови и прозни одломци. Први пут и песма Пехар".

Вук Антић, син Мирослава Антића, испричао је како је његов отац написао песму о Новом Саду.

"Када се пријављивао годишњи порез на обрасцу је исписао песму о Новом Саду. То је он шеретски рекао онако: "Уместо пореза поклањам вам песму." На тај начин је оживела и представљена јавности. Наравно, он је платио порез. То је тако симпатично урађено, на његов начин, како је само он умео", говори нам Вук Антић. 

А посебно је умео да воли Војводину. Други песников син, Југ Антић, каже да је Мика изузетно био везан за равницу. 

"Равница је свима нама углавном равна. Њему је била изузетно висока и широка. Углавном је то било представљено на његовим сликама. То су сунцокрети у модернијој фази његовог стваралаштва", каже Југ Антић.

Осликани су и глечери, лична комета и сва Антићева сунца. У стиховима радост детињства, младалачки занос, љубав, лепота, али и горчина и иронија зрелости.

"То је она књига која се мирише. То је књига где има рукописних одломака. Мене задивљује дистихована парафраза свемирске стварности. Каже Антић: Болестан сам од пуног месеца, а пуно сунце болује од мене. То је тај класик српске поезије 20. века, који у поезији велича и свој завичај и осећа звезде, ветрове и птице", са одушевљењем говори писац Раша Попов.

За све оне који су уз Антића одрастали, који га радо и даље ослушкују, читају, па и откривају, књига Ту где почиње небо сведочи о широком пространству његове душе, о човеку који је живот исписивао, исцртавао, бојио и стварајући живео своју уметност.

У Риму је отворена изложба Српска култура - пут кроз векове, која италијанској јавности представља све најзначајније моменте српске културе, од Лепенског вира и Винче, преко путева римских царева који су рођени или живели на тлу Србије, спрских манастира и фресака, до саверемене уметност наше земље.

Изложба је постављена у Музеју римске цивилизације, у оквиру Месеца српске културе у Риму, који се одржава од 27. децембра до 27. јануара.

Пред бројном италијанском публиком нашле су се копије фреске "Белог Анђела", "Мирослављевог јеванђеља", слика "Косовка девојка", реплике артефаката из Виминацијума, Сирмијума, Лепенског вира и Винче, српска народња ношња, везови и друго.

Амбасадорка Србије у Риму Ана Хрустановић рекла је да посебно задовољство причињава чињеница да српска култура и наслеђе наилазе на велико интересовање италијансаке јавности.

Српска култура италијанској публици представљена је и кроз изложбу Чирилица, која је такође отворена данас, а којом су уметнице Драгана Николић и Јелена Хаџи-Николић, представиле своје културно порекло ћириличним везом на папирним убрусима.

У оквиру Месеца спрске културе у Риму, који је отворен 27. децембра изложбама пет савремених српских уметника који живе и раде у Риму, до краја месеца биће одржани концерти гитаристе Тибора Тепића, ансамбла ТАЈ из Новог Сада, промовисана књига "Игра анђела" Љиљане Ђуровић Хабјановић, одржан јавни час српског језика.

Заинтересовани ће моћи да присуствују и промоцији "Андерграунд театрале" Душана Ковачевића, а манифестација која је српску културу довела у срце Рима, завршиће се 27. јануара светосавским концертом изворне музичке групе ВЕД из Врања.

Први концерт у години великог јубилеја, 75 година постојања, Симфонијски оркестар РТС одржаће 14. јануара у Коларчевој задужбини.

Под диригентском управом шефа диригента и уметничког директора Бојана Суђића, Хор и Симфонијски оркестар РТС одржаће традиционални Београдски новогодишњи концерт.

Један од најоригиналнијих диригентских имена у српској музици Суђић, подједнако успешан као симфонијски, хорски и оперски диригент, познат по атрактивним концертним пројектима који су обележавали музичку сезону у Србији, за Београдски новогодишњи концерт одабрао је ведар, празнични програм сачињен од традиционалне српске музике у савременим аранжманима и атрактивним композицијама руских аутора.

Српску нову годину, по јулијанском календару, београдска публика прославиће уз "Руско српски марш" Петра Иљича Чајковског, традиционалну композицију "Што се боре мисли моје" у аранжману Зорана Христића са солистом Иваном Милинковићем, "Великим бачким колом" у аранжману Стјепка Гута и композицијом "Јесење лишће" у аранжману Ангела Шурева са солисткињом Екстра Неном.

На програму је и "Румунска рапсодија" Жоржа Енеска, "Српска свита", "Где си душо" и "Низамски растанак" у аранжману Христића, "Вилинско коло" са солистом Бором Дугићем, валцер из свите "Маскерада" Арама Хачатуријана, "Бумбарев лет" из свите Римског Корсакова, "Игра сабљама" Хачатуријана и увертира "1812" Чајковског.

Богата историја

Једна од најзначајнијих музичких институција у земљи од оснивања 1937. године, када су први диригенти и оснивачи др Војислав Вучковић и Михајло Вукдраговић поставили темеље оркестра са брижљиво одабраним репертоаром, Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије деценијама континуирано представља капитална дела светске музичке литературе, најзначајнија дела домаће музичке баштине, као и дела савремених српских композитора.

У успешној деценијској историји са Симфонијским оркестром РТС, поред шефова диригената Младена Јагушта, Ванча Чавдарског и Суђића, као гости дириговали су највећи светски диригенти: Игор Маркевич, Зубин Мехта, Елеазар Карвајо, Ефрем Курц, Шарл Дитуа, Фридрих Цаун, Лорин Мазел, Мстислав Ростропович, Владимир Федосејев, Оскар Данон, Мики Теодоракис, Александар Аполин, Милен Начев.

У биографији Симфонијски оркестар РТС забележио је наступе са солистима, великим светским уметницима као што су Зинка Кунц, Галина Вишњевска, Монсерат Кабаље, Најџел Кенеди, Кири Те Канава, Хосе Карерас, Хенрик Шеринг, Андре Навара, Алдо Чиколини, Иво Погорелић.

Поред редовног учешћа на домаћој музичкој сцени за 75 година постојања, Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије остварио је бројне успешне концертне турнеје у Италији, Француској, Немачкој, Швајцарској, Шпанији, Грчкој, Румунији, Мароку и другим земљама.