ИЗЈАВА МО “УСДЕА” ПОВОДОМ ИНТЕРВЈУА МИНИСТРА ЗА ДИЈАСПОРУ
Министар за дијаспору у Влади Србије недавно је говорио о 4 милиона Срба у дијаспори. Поменуо је 1000 организација наших исељеника, говорио о историји дијаспоре у Америци, и другим државама, о културно-уметничким друштвима и клубовима, културним центрима са разноврсним активностима. Није поменуо само српску дијаспору у Русији и Украјини!
То би било можда нормално да наша организација није јединствена Српска организација у свету са Међународним статусом и има своје центре у десетини региона и више држава, да није акредитована и цењена у највећим државним инстутуцијама и код државног руководства. Да наша организација није јединствена Српска организација која је успела да излобира једну државу од 50 милиона становника да не гласа за одвајање Косова.
То би било можда нормално да се ради о некој обичној, малој држави, а не највећој и најбогатијој држави у историји, и то још братској, словенској, православној Реч је о Русији, која је више од јединог, верног савезника српског народа. Вековима су у Кијев, Москву и Санкт Петербург долазили и добијали помоћ Срби из Аустрије, Турске, Млетачке Републике. Девет година после победе Руса над Татарском Ордом на Куликовом пољу, на Косову пољу ми смо претрпели пораз. 1916. године, велики Никола Пашић пише: -У Москви су наши људи, монаси добијали велику новчану помоћ и књиге, црквени прибор, затим су се враћали у Србију и говорили, да је на северу моћна држава, у којој је народ наше вере, говори на сродном језику, неверовато силан народ, велике душе, племенитог срца.
На пример, српски манастир Хиландар имао је у центру Москве, на Китај городу своје подворје, руски велики кнежеви, затим Цар Јоан Грозни штитили су као ктитори Хиландар, а многи наши патријарси и јерарси долазили су у Москву и често остајали, на високим црквеним дужностима у МП.
Руски добровољци и Царски пукови помагали су Карађорђевим устаницима у Првом српском устанку. Сачувано је писмо благодарности српског Патријарха Јосифа, из 1851, 29.1. у којем се он дирљиво захваљује московском генералу губернатору за велику материјалну руску помоћ,после невиђених зверстава Мађара над српским народом у Угарској, 1848. Године.1874. године у Москви је отворено Српско Црквено Подворје, на Сољанке, ту су Московљани доносили новац, одећу, злато, иконе, ту се за само један дан током турско-српског рата, 1876′-1878, пријавило 500 руских довровољаца.
1867. године руска војна мисија је у Београду помогла организовању Српске Армије, на позив српског кнеза.Славјански комитет је током Херцеговачког устанка широм Русије, по указу Императора Александра Другог организовао слање помоћи Србима у Босни и Херцеговини, добровољаца, официра, на челу са генералом Черњаевим и пуковником Комаровим.Велики број лекара и медицинских сестара добровољаца, десетине санитарних медицинских одреда тихо су одлазили на далеки Балкан.У архивама је забележено да су сваког дана са Курског вагзала, окружени „хиљадама људи са правослвним барјацима и иконама“ који су их бодрили, одлазиле десетине добровољаца, чак и жена, у Србију. Међу њима је било много официра, разних чинова.Читамо:- Московљанка Бесонова 13.9. 1876. Возом са 6 појаца и црквеним шатором отпутовала у Србију.Са њом је кренуло 63 добровољаца, и још 28 телеграфиста са војним апаратима телеграфима, у јесен 1876. Из Москве крећу додатни конвоји медицинског персонала, мед.сестре, а Московски старообрјадци купују покретну комплетну војну болницу и шаљу возом у Србију.1877. године Славјански комитет је почео да организује прије српске ратне сирочади. Само од јула до октобра 1876. године из Москве је отишло у српске земље 1350 добровољаца.Треба рећи да се од давнина, посебно током 19. века велики број Срба школовао у Русији.На Српском подворју у Москви је саграђен 1894. године и храм Светог Саве. Током 1912, почетком рата против Турске опет су се на Српском подворју скупили Руси добровољци, и после благослова и молебана кретали у далеку Србију.Важне су и наше династичке везе: кћерка краља Петра Првог Карађорђевића,Јелена, и Стана и Милица, кћерке краља Николе, удале су се за велике кнежеве Романове.Током балканских ратова, Москва, С. Петербург и други градови слали су српској војсци, санитарне одреде, медицинску опрему,новац. Народ је испраћао козаке добровољце, све је детаљно описано у штампи тог времена.
Српска дијаспора у Русији подсећа да је 1928. године на месту војне капеле у част руских добровољаца у српско-турском рату 1876-1878. год. подигнут храм св.Александра Невског, са натписом на мермерној плочи: Николају Другом, Цару Мученику . Храм је подигнут као споменик свим палим за српску слободу од 1876. до 1918. године, и руским добровољцима у тим ратовима.1935.године на београдском гробљу подигнута је капела Руске Славе са фигуром светог Архангела Михаила. У капели је крст са натписом: Руски хероји који су положили живот за Србију.
На спољашњем зиду је натпис: Вечнаја памјат Императору Николају Другом и 2 милиона руских војника Великог рата. Ова два споменика су симбол српског поштовања руских жртава, принесених на олтар словенске братске љубави.Кад су 1935. овде пренесени посмртни остаци руских добровољаца са Солунског фронта, српски Патријарх Варнава је рекао:-Ништа не може угасити нашу велику љубав и захвалност према Царској Русији и великом руском народу. У историји никад није било такве државе! Русија је безгранични океан светих православних осећања, и хришћанске љубави.Ми добро знамо како су се Руси, наша северна браћа, са нама борили и гинули на српским пољима, и својом крвљу потврдили своју љубав према нама, својој млађој браћи.Не тако давно, били смо сведоци, како је у судбинском тренутку нашег државног опстанка, Цар Николај Други пружио братску руку помоћи, не из политичког , економског, или другог интереса, већ искључиво из бескрајне хришћанске љубави, какву је немогуће срести у међународним односима.
Ове речи потврђују сведоци, кад је искусни Никола Пашић прочитао телеграм Императора Николаја Другог, да „у случају неизбежног рата, Русија неће остати равнодушна према судбини Србије“, прекрстио се, заплакао и рекао: „Господе, Велики је и Милостив Руски Цар“ . Русија је ушла у Први светски рат, да би заштитила Србију, и све време рата пружала огромну материјалну, војну и дипломатску подршку.15.јула Аустро-Угарска је објавила Србији ултиматум, а Русија је следећег дана објавила војну мобилизацију.18.јула је Немачка објавила Русији ултиматум, а следећег дана је напала.18. јула десетине хиљада Московљана са руским и српским заставама, музиком, светим иконама,портретима Императора Николаја Другог и краља Петра Првог широм Москве, народ је носио транспаренте са натписима „ Доле Аустрија, Живеле Србија и Русија“, „Живела Русија, сестра Србије“ За кратко време преко 10000 добровољаца пријавило се за пут на српски фронт.Током рата широм Русије, највише у Москви организоване су свенародне акције, прикупљања свих врста помоћи Србији. Велики Никола Пашић се приликом посете Москви у те дане 1916.овако захвалио: „ Сад, кад нам је Аустро-Угарска као предходница Немачке објавила рат, са циљем да уништи Србију и Немцима открије пут у Цариград и на исток, Руски велики брат стао је у нашу заштиту.Пред нама је дирљива сцена такмичења руских градова ко ће више да помогне Србији и нашем многострадалном народу.И опет на челу видимо Москву, која нам највише помаже. Изражавам најдубљу и најсрдачнију захвалност за све што чините за нас.“
Ово су фрагменти велике и на жалост у Србији занемарене историје српско-руских веза. Овом приликом нећемо говорити о 35000 совјетских војника палих у борбама за ослобођење Југославије.
Незнамо да ли треба да говоримо о Србима у Украјини, где је наш народ налазио своје уточиште,колико је стара наша дијаспора у Украјини и колике су наше историјске везе. Довољно је ако кажемо да су у Украјини најбогатији региони ове државе (то су територије данашњег Луганска, Донецка, Дњепропетровска,Кировограда итд) имали називе Славјаносербија и Новаја Сербија да и данас постоје села и градови која носе Српске називе, Косово, Панчево, Бела Црква,Славјаносербск , многа наша презимена, Бабићи, Јанковићи, Прерадовићи, Сербини,Поповићи,Петровићи итд. (све то има на нашем сајту: www.serbska.org)
Да ли треба да помињемо о економском потенцијалу и величини оних финансијских ресурса које шаљу наши људи управо из ових региона. Зашто нико не жели да каже и призна да су у последње време, најзначајније дознаке које се шаљу у Србију, управо из Русије и да је по нашем прорачуну то више од милијарду ипо долара годишње…а да неговоримо о инвестиционим пројектима.
Српска Дијаспора Евроазије подсећа да се Србија налази у изузетно тешком геополитичком положају, вековне историјске српске земље Војне Крајине су скоро испражњене, народ је у избеглиштву, Република Српска је под притиском Запада, положај Срба у некад српској Црној Гори је тежак, у самој Србији је кроз најновију регионализацију Војводина практично постала република, на делу је покушај одвајања Рашке области, који део Исламске заједнице проглашава за аутономни Санџак. Званични приоритет Владе су „Евроатлантске интеграције“ које, наводно, немају алтернативу!
Српска дијаспора Евроазије сматра да су акти признања независности Косова, подршка Хрватској током „Олује“ злочини и протеривање Срба из Крајине, бомбардовање Републике Српске, војна, материјална, логистичка и медијска подршка Хрватима, Муслиманима, Шиптарима, од стране већине чланица ЕУ, САД, и на крају, злочиначко бомбардовање Србије, економска блокада, медијски рат, од стране НАТО алијансе, довољни аргументи да се преиспитају спољнополитички циљеви наше државе.
Као Међународна организација, Српска дијаспора окупља Србе на простору Евроазије, земаља СНГ. Оснивач и председник господин Драган Станојевић, у Украјини, Русији и другим државама СНГ успешно представља српске интересе, на политичким форумима, у медијима, и кроз сарадњу са невладиним организацијама. Сматрамо да спољнополитички приоритет Србије треба да буде чврст савез са Русијом и придруживање блоку ОДКБ. Све што се дешава са Србијом и нашим народом, у УН, и другим светским и европским форумима, Кризним и Контакт групама, последњих година, очигледан је пример исправности наших ставова.
Сви историјски, правни, политички аргументи, што се тиче КИМ, су на нашој страни, али, САД, ЕУ, НАТО, и њихови сателити, Хрватска, Словенија, БИХ, Македонија, сад и Црна Гора, признају независност Косова. У кључним моментима, заседања Савета Безбедности УН, Србија тражи подршку Русије“која нам никад није помогла“, како тврде прозападни медији у Србији, и део народа(у незнању). Тражимо да Русија због нас квари односе са ЕУ, САД и НАТО(који су званично наши савезници и партнери)! У исто време, наша Влада је променила називе улица совјетских хероја, ослободилаца Београда! Наша Влада дуго куца на затворена врата, улаже огромну енергију, време и финансијска средства у дипломатске активности, лобирање, културне центре у престоницама ЕУ, САД. Као да се вртимо у зачараном кругу, Србија је све слабија, притисци наших партнера и тобожњих „савезника“ не престају. Наша демократска Влада је прекршила Устав, изручујући компетно државно руководство које је, како је знало и могло, организовало живот у условима тоталне економске блокаде, и на крају, организовало одбрану земље током бомбардовања 1999. Време је да се преиспитају наши спољнополитички приоритети. Ми скоро немамо више шта да изгубимо. Налазимо се на корак од положају у којем смо били 1878. Наши непријатељи не седе скрштених руку. У Србији су за мале паре купили скоро све.
Наше деловање у Русији, која је стални члан СБ, са правом вета, глобална нуклеарна сила, чија је само једна војна база у Казахстану величине Србије, има велики значај, сматрамо да не само Министарство за дијаспору, већ и наша Влада, председник, Скупштина, САНУ, СПЦ, у овим тешким временима, кад се криза продубљује, и води убрзаној деградацији народа, треба да посвете највећу пажњу свим аспектима сарадње са Русијом.
Спремни смо да помогнемо својим знањем, искуством, везама, у јачању политичких, привредних, научних, војних и културних односа и сарадње матице са Украјином, Русијом, Белорусијом и другим земљама СНГ.Само ми Срби,на овим просторима нисмо никада добили никакву подржку ни од једног државног органа, немамо. За разлику од богате и милионске српске дијаспоре у Немачкој, која није могла да промени антисрпски правац немачке политике, иако нисмо бројчано јаки, можемо лакше и ефикасније да утичемо на традиционално нама блиске народе у Русији, Украјини, Белорусији, медије, Думу, Правитељство, разне научне, културне и војне организације на простору СНГ и то смо већ доказали.
Са Русијом смо непобедиви! То је недавно на изборима потврдила и Украјина, својим избором проруског кандидата Јануковича и на такав начин спречивши процес распаде државе, на ком су западне марионете у власти ове државе, својим деловањем радили. Будимо верни нашој историји, и будимо мудри, а то значи, будимо у савезу са Русијом.
Председник МО “УСДЕА” у Руској Федерацији, Зоран Перић
Извршни директор МО “УСДЕА” у Руској Федерацији, Радмила Војновић
Samostalnost šake političkog jada u Srbiji, postala je veća od jednostrano proglašene nezavisne i samostalne šiptarske države Hašima Tačija…
Ali Baba je imao 40 hajduka i tajnu pećinu koju je punio opljačkanim blagom. Srđan Srećković, ministar za dijasporu, danas ima njegovo ministarstvo i u njemu pare iz budžeta siromašne Srbije, a daje ih šakom i kapom onima kojima ne bi trebalo. Na primer dobro stojećim srpskim organizacijama i pojedincima u zapadnim zemljama, ali i za projekte SPO-a koji nemaju veze sa dijasporom. Današnji Ali Baba u Srbiji ima para za mnogo toga (naravno ne njegovih, već od osiromašenog srpskog naroda i mršavog budžeta Srbije), a nema 40 hajduka. Na pritisak ministarstva i od njega odabranih, a kobajagi izabranih od dijaspore, ima uz sebe broj pojedinaca, od onih 49 delegata koji su verifikovani na konstutivnoj Skupštini dijaspore. A to što zakonom Srbije Skupština dijaspore može da ima samo 45 delegata, nije ni briga, ni prepreka, za Alibabu Srđana. To je briga ovakve Srbije u kojoj je ministar zakon, a ne obratno. I to je prepreka da Srbija bude onakva kakvom bi je svi želeli. Hajdučijom se počelo još pre konstituisanja Skupštine, a Srđanovi hajduci pokušavaju da spreče poštene delegate da rade na osnovu stavova onih koji su ih izabrali i budu ono što jesu: delegati dijaspore u Skupštni dijaspore i Srba u regionu, jer ih samo takve dijaspora može prihvatiti kao “svoje”.
Dakle, Ministarstvo za dijasporu je ministarstavo koje se (uz prećutnu dozvolu predsednika Tadića i premijera Cvetkovića) odavno “izdvojilo” i proglasilo svoju samostalnost. Nezavisno je, i od Vlade, i od dijaspore. Neprihvatljivo često ovaj ministar i ovo ministarstvo deluju suprotno određenoj političkoj strategiji vlade Republike Srbije. Zbog toga nije iznenađujuće da ga mnogi ne smatraju i nazivaju ministarstvom, već tvrđavom SPO-a, prepunom tajni i nezakonitih marifetluka. Samostalnost šake političkog jada, postala je veća od jednostrano proglašene šiptarske samostalne države Kosova. Razlika je u tome što je nezakonito delovanje Hašima Tačija i samostalnost Kosova do danas priznala samo trećina zemalja, članica UN-a. A samostalno delovanje, suprotno zakonu, strategiji države Srbije, dogovorene političke platforme i Ustavu Srbije, priznali su i dozvoljavajuje predsednik i premijer i svi ministri njegove Vlade. Veoma brzo će još zemalja priznati Kosovo kao samostalnu državu. A zašto i ne bi, kada se u Srbiji dugo čuju javna pozivanja čelnih ljudi SPO-a, i još nekih političara, da se ne treba poštovati, ignorisati ga i raditi suprotno od Ustava Srbije, kada je Kosovo u pitanju. Predsednik, premijer i tužilaštvo neće to da sankcionišu, a po Ustavu su dužni da to učine. Ako neće da to čine zbog Srbije (a izgleda da zbog nje i neće) onda bar neka zaustave bezobrazluk kameleona “Alibabe” koji se često prepoznaje i kao Minhauzen. To nije mnogo, ali je prvo što dijaspora od njih zahteva. Recite da se stane sa time zbog zaustavljanja sramote i uklanjanja svega što nam dugo i neizdržljivo smrdi pod nosom. Sramota je kada čitamo ono što je Srećković, ne tako davno u jednim medijima koje mu pomažu da laži konstantno predstavlja kao istinu. Ovog puta je govorio o nečemu što je “izuzetno važno za međusobno poštovanje i nov odnos matice i rasejanja”, i te njegove reči okarakterisao kao “istinu” o ideji i razlogu osnivanja “istorijske” Skupštine dijaspore i Srba u regionu:
“Ideja je da okupimo relevantne predstavnike Srba iz celog sveta, da njihov izbor i kandidatura budu nezavisni od državnih organa Srbije i da povratimo poverenje dijaspore u maticu.”, reče Srećković!?
Nije to bila ni ideja ni cilj stvaranja ove i ovakve Skupštine dijaspore, gospodo. Nisu ni trećina delegata u toj Skupštini relevantni predstavnici Srba iz celog sveta” kako slaga ministar. Ako bi to bila samo trećina od njih, Srbija bi bar nešto napredovala, a nažalost neće. Izbor dela delagata bio je sve drugo, samo ne “nezavisan od državnih organa”! Najcrnje od svog crnila je, da je i ono malo poverenja koje je do skoro postojalo prema matici, danas manje nego što je bilo pre mesec dana.
Samo pre dve nedelje jedan imenom i prezimenom potpisan novinar napisao je da i dalje ne prestaju diskusije o “izboru“ delegata u Skupštinu dijaspore. I još i da “kandidate mnogi ne poznaju niti su za njih glasali i da su ih namestili ljudi iz Ministarstva za dijasporu!“ Ovo je tvrdnja za “Novosti“ gde piše i sledeće:
“Posle pompeznih izveštaja viđenih na RTS-u o “verifikaciji“ delegata za Skupštinu dijaspore u Beogradu, raznih prijema i proslava, Srbi se sa pravom pitaju – ko su ti delegati, ko ih je predlagao, gde, kada i od koga su navodno birani! U Štutgartu, Minhenu, Dizeldorfu, Frankfurtu i Berlinu mnogi naši građani misle da je sve bio lopovluk, prevara, nameštaljka! Oni tvrde da ih dijaspora nije birala. Slično govore Srbi iz Švajcarske. Iz mnogih razgovora i zahteva da se publikuju mišljenja građana a ne samo, kako kažu, propaganda MZD, izdvojili smo nekoliko. Svi razgovori idu u istom pravcu – lopovluk i prevara!“
“Desa Burazor iz Štutgarta kaže da je u Baden-Virtembergu “glasalo“ nekoliko folkloraša i da njen klub nije bio ni pozvan na tu bajagi “izbornu skupštinu“. Ni klubovi lekara, akademika… takođe nisu bili pozvani ni da kandiduju svoje ljude ni da glasaju i nastavlja:
“Izbore je unapred namestilo MZD. Neki njima podobni ali bez podrške građana postali su “poslanici“. Ti “delegati“ mene i moje prijatelje ne predstavljaju niti mi je njihovo predstavljanje i nekakva “zaštita“ potrebna. To je obmana dijaspore!“
Milovan Ristić je takođe progovorio za “Novosti“ gde je rekao:
“Koja Skupština? To je čista prevara! Nije bilo poziva na izbore, niti je bilo ikakvih informacija ili najava neke “izborne skupštine“. Glasalo se u provinciji da im klubovi i pojedinci iz Štutgarta, gde živi oko 15.000 Srba ne bi slučajno pokvarili “skupštinu“! To je bila nameštaljka najgore vrste. Čak ni Milošević nije tako radio. Takav “izbor“ je nacionalna sramota za Srbiju koja tvrdi da se demokratizovala. MZD treba zatvoriti jer ničega dobrog osim unošenja razdora među Srbe u dijaspori i trošenja novca za putovanja po svetu, nije učinilo. Sram ih bilo, bitange!“
Ima ih još, kojima sigurno treba verovati više nego Srećkoviću ili onome šta su objavile neke režimske ili nemoralne medije (što mu izlazi na isto) i što je emitovao Satelitski program Javnog servisa RTS-a.
“Akademik prof. dr Dušan Gruden, poznati automobilski stručnjak, osnivač i predsednik prvog Društva inženjera van matice, tvrdi da ih niko nije obavestio ili pozvao na neku izbornu skupštinu gde su navodno birani delegati za Beograd.
Magistar tehničkih nauka Tanasije Rajić, sekretar istog udruženja smatra izbore apsolutno nelegalnim. MZD verovatno nije želelo da iz Nemačke u skupštini ima naučnike i stručnjake koji mogu da pomognu srpskoj privredi. Nas niko ništa nije pitao, nije obavestio a ministar govori o “demokratskom izboru“ delegata. Mi ne znamo ko su oni i čime se bave jer to nigde nije objavljeno. To kao da je “državna tajna“ ministarstva…“ – kaže Rajić.
Mirko Jović aktivista iz Berlina i član Socijaldemokratske partije Nemačke je istog mišljenja – sve je urađeno nelegalno, tajno i bez podrške dijaspore. MZD je protivzakonito sve lažiralo i namestio. Među delegatima iz Nemačke nema ljudi koji bi pomogli matici. Jedan “delegat“ iz Berlina, živi od socijalne pomoći. On ne može da pomogne ni sebi, a još manje nama ili Srbiji. Kako će on prema zakonu, o svom trošku dolaziti na skupove u Beograd, kada nema ni za sebe…?!“
Ovakvih stavova, tvrdnji i izjava koje smo pročitali u članku Peđe Rakočevića u “Novostima“, ima na stotine. A ima par ljudi koji tvrde da je ministarstvo ipak platilo nekim delegatima put za Beograd. Verovatno izabranim hajducima. Svima nisu mogli da plate. Još nisu sigurni da svi prihvataju da budu na taj način selektirani među selektiranima, a zakonom je određeno da delegati sami snose troškove svojih putovanja i dolaska u Beograd.
Od poštenih dlegata odmetnuti hajduci imaju kao prvi zadatak, izgleda, da obezbede tajnost rada Skupštine dijaspore. Da nije tako onda bi se njen predsednik, gospodin Gvozdenović Slavoljub iz Rumunije, odavno oglasio i rekao im da je nedopustivo da od dijaspore (od onih koje oni kobajagi predtsvljaju i u čije ime će da govore) kriju šta delegati diskutuju, planiraju ili (ne)rade. Ali on to do danas nije učinio i cirkus se nastavlja. A to što 99% ljudi u dijaspori ne zna ni ko su, ni odakle su, ni koga zapravo predstavljaju, te delegate ne uzbuđuje? Ni da li bi oni mogli, i u čemu bi mogli, da bez dijaspore pomognu Srbiji?! Osladilo se pojedincima što ih je Srećković prostavio za delegate Skupstine dijaspore, pa hoće i više od toga. Krenuli su otvaranjem Internet portala “Serbiandelegate“, gde javnost nema pristup. Samo oni, uz pomoć ličnih lozinki i šifara, da ne bi neko od onih u čije ime govore znao šta među sobom muvaju? Onaj od delegata ko se drzne da svoju matičnu bazu, koja ga je zaista izabrali i organizaciju koju predtavlja, delimično obavesti o dešavanjima u Skupštini, izoluje se od onih čija je baza grupica ljudi ili samo jedan čovek.
Dakle nema više zezanja sa Srđanovim hajducima. To su toliko važne osobe, da više ne prihvataju da ih bilo ko pominje, ili ne daj Bože, da se njihovo ima piše ili izgovara na srpskom, jeziku nekog malog i genocidnog naroda sa Balkana. Jok bre, nego na engleskom! Sećate se one narodne: “Videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu“. Ko među odmetnicima diže noge zaista ne znam i ne interesuje me. Videli su da danas u Srbiji može da se radi sve i svašta (a malo pametnog i poštenog) pa se i oni ugledali na Hašima Tačija i Srđana Srećkovića, i proglasiše sebe samostalnom, od dijaspore nezavisnom institucijom. Nisu oni od jula meseca 2010. više ni neki socijalni slučajevi ni harmonikaši, ni (kako muški deo naroda kaže, a dame nek nam oproste), neki “pičkin dim“. Oni su ”Serbiandelegate“, sa velikim S. Znači da predstavljaju sve Srbe. Kad ministar Srećković može sam da odluči ko će iz nekih zemalja da bude delegat dijaspore, može i desetak ljudi da sebe unapredi u delegate svih Srba. To je demokratija, bre! Još im samo treba dobar prevodilac sa engleskog na srpski, da babi Stani iz Lajkovca i deda Miloju iz Lazarevca objasne da “serbiandelegate“ znači srpski delegati. Jer i Stana i Miloja su Srbi. I nemaju potrebe da starcima objašnjavaju razloge zašto ni babe ni dede ne mogu da znaju šta njihovi delegati na tom sajtu dogovaraju, koga ogovaraju i šta kuvaju? Kakvu papazjaniju pripremaju u njihovo ime? Sigurno nešto korisno, ali ne toliko za građane Srbije ili za milione Srba u rasejanju, koliko za neke projekte, za koje će oni dobiti pare.
I pravi i ovakvi hajduci su imali svoje babe i dede i verovatno se sećaju kada im je baka, koja se nije možda zvala Stana, u jesenje kišne večeri, uz petrolejku i pucketanje grančica i varnica, pričala priče. Možda i onu koja se završava rečenicama:
“Miš za macu, maca za kucu, kuca za unuku, unuka za babu, baba za dedu, deda za repu, povuci – potegni…“.
Nažalost, deo delegata Skupštine dijaspore i Srba u regionu, deo političkog vrha države Srbije i deo njenih medija, zaboravili su zašto su nam ovakve priče pričane i šta je njihovo naravoučenije…?!
Nikola Janić
U idućem broju pišemo ko su ljudi koji su delegati “svih Srba“ i na osnovu čije se dozvole nekoliko hajduka usuđuje da od dijaspore krije šta oni zapravo rade u ime dijaspore?
Kratko obaveštenje:
Ima i poštenih i za Srbiju važnih aktivnosti koje se među dijasporom privode kraju i o čemu će www.koreni.net takođe pisati. Ovog puta je to o završnim pripremama konferencije osnivanja Nacionalnog saveta Srpskog rasejanja, koja će se održati 24. i 25. septembra ove godine.
Zainteresovane organizacije i pojedinci mogu već sada da najave svoje eventualno interesovanje za učešće na ovom važnom skupu. Na meil koreni@telia.com pošaljite poruku o vama i vašu meil adresu (ako nije ista sa onom sa koje se javljave) a na koju će vam se slati bliže i detaljije informacije o Nacionalnom savetu srpskog rasejanja i konferenciji.
Vaša poruka će biti prosleđena organizacionom odboru konferencije.
Pojavljivanje knjige učesnika u ratovima na Balkanu devedesetih hirurga iz Adelejda dr Krejga Juriševića “Krv na mojim rukama” i njegovo otvoreno priznanje na promocijama u nekoliko gradova Australije da je ubijao za OVK na severu Albanije, isleđivao srpske zarobljenike, a potom informacije prosleđivao američkim specijalcima koje su ovi koristili tokom bombardovanja Kosmeta 1999. godine, o čemu su “Vesti” objavile seriju tekstova i svedočenja, ozlojedilo je pripadnike srpske zajednice širom petog kontinenta.
Posebno gnušanje izazvala je činjenica da se ovakva aktivnost lekara-humaniste sa “kalašnjikovom” odvijala u području Žute kuće, u kojoj su ubijani srpski vojnici i vađeni im organi, na šta je on izjavio da ništa nije znao.
Rukovođeni time, postavili smo nekolicini naših čitalaca pitanje: kako gledate na stav, izražen u javnim nastupima autora i njegovih promotera, da “lekar može i da ubija”? Milovan Aranđelović, Melburn: – Naravno da lekar nema pravo da ubija, oni se nalaze pod Hipokratovom zakletvom, zbog čega moraju da leče sve ranjenike.
Do sada nikada nisam video u bilo kom ratu, kako ranije tako i sada, da lekar nosi oružje. Verujem da je doktor Jurišević imao drugačije motive kada je odlazio u Albaniju. Umesto da pomaže ljudima u nevolji, tamo je otišao sa drugačijim namerama, posebno u odnosu prema civilima, zbog čega je i napustio humanitarni rad.
Treba postaviti pitanje i humanitarnoj organizaciji za koju je on radio, kako je došlo do toga da ih Jurišević napusti i ode da radi to što je radio. Stefan Popović, Melburn: – Nije samo moje mišljenje da lekar nema pravo da ubije nekog.
Prema svim moralnim i međunarodnim lekarskim propisima, njima se ne dozvoljava nošenje oružja. Oni ne smeju da ubijaju. Jurišević je nosio oružje i priznao je “da kada je morao” ubijao srpske vojnike.
Sumnjam u njegove iskrene namere da je tamo otišao da bi pomagao ljudima, već je tamo otišao sa unapred planiranim zadatkom. Sve se brzo dogodilo, pa je Jurišević posle samo mesec i po dana postao vojnik, odnosno kako on tvrdi “dobrovoljac”. Otišao je u Albaniju gde se nisu vodile oružane borbe, pa je odatle otišao na Kosovo. Nije on otišao da radi kao humanitarni radnik na Kosovo ili u Prištinu…
Mislim da je on tražio da se bori, a ne zato što je na to bio prinuđen. Na Fejsbuku Jurišević se vidi kako nosi oružje i van borbenih dejstava, a ne kako tvrdi samo u “samoodbrani”. Vojislav Stijačić, Melburn: – Lekar nema prava da ubija. U našoj veri nikom nije dozvoljeno da nekom, makar bio i u najvećoj bolesti, oduzme život.
Nije na čoveku da odlučuje o nečijem životu. Eutanazija, koliko znam, nije nikome dozvoljena.
Čudno je što lekar koji ode da radi kao humanitarni radnik, uzima oružje i ubija, a posle se time još i hvali. To treba na svaki način osuditi. Drago Panić, Melburn: – Lekar ne bi trebalo da ima pravo da ubija, čak ni u okolnostima kada zdravstveno stanje pacijenta to zahteva, izuzev uz saglasnost porodice ili drugih nadležnih službi.
Eutanazija je zabranjena, a što se tiče slučaja Juriševića, on nije imao pravo da ubija, pošto svaki lekar, koliko znam, mora da položi Hipokratovu zakletvu, ne da ubija ljude već da ih leči. Čak i u ratnim okolnostima lekar mora da pomaže i svog neprijatelja i leči ga.
Postoje sudovi koji treba da vode računa o kršenju prava i zakona, a ne da pojedinac o tome odlučuje. Ilija Miloš, Brizbejn: – Postoji jedna jedina situacija u kojoj bi to odobrio, a to je ako se desi da je život tog lekara, njegove porodice ili njegovih najbližih, direktno ugrožen.
U svim drugim slučajevima je negativan odgovor na ovo pitanje. Lekara obavezuje i zakletva koju je položio kad je odabrao svoj životni poziv. To je takva profesija u kojoj se obavezao da leči ljude bez obzira na njihovu nacionalnost ili veroispovest i tu nema kršenja. U slučaju doktora Juriševića ne postoji ni promil one ekstremne situacije koju sam naveo na početku koja bi mogla da bude opravdanje.
Knjiga koju je objavio kao čin samoreklamiranja i hvale svojim avanturističkim duhom će mu se obiti o glavu. Ono što je činio se potpuno kosi sa lekarskom profesijom i to je jasno kao dan. Puška i beli mantil nikako ne idu zajedno. Dragan Čolović, Brizbejn: – To pitate zbog onog doktora Juriševića čijom knjigom bi trebalo da se pozabavi Tužilaštvo za ratne zločine Srbije.
Ko može da opravda njegove postupke, osim možda Albanaca? Otišao je kao lekar na ratište da pomaže ljudima, a ne da puca. Prekršio je etiku i sve norme profesije. Postoji li situacija u kojoj se lekar u humanitarnoj misiji može naterati da učestvuje u ratnim operacijama? Možda i postoji, ali kod Juriševića to nije bio slučaj.
On je svesno odbacio mantil, uzeo uniformu i oružje i stavio se na jednu stranu. Nema tu opravdanja. Lekarska profesija je specifična i ima svoja pravila koja ne smeju da se krše. Zoran Matović, Brizbejn: – Ko može da odobri situaciju u kojoj lekar ubija ljude? Možda jedino kod opravdanih slučajeva eutanazije, ali to su ekstremni slučajevi.
Medicina je retka profesija u kojoj te obavezuje zakletva. To znaju oni koji nose bele mantile i takođe znaju da je njihov zadatak da leče i pomažu ljudima, čak i ako su oni, u pretpostavljenim ratnim uslovima, neprijateljski borci. Svima njima bi Arčibald Rajs trebao da bude primer. Međutim, sve zavisi od morala pojedinca. Na primeru ovog australijskog hirurga što se priključio OVK se vidi da je reč o nameri.
Čovek je svesno prekršio sve norme svoje profesije i tim se sad još hvali. Mislim da bi njegove kolege trebalo da prve reaguju na njegovu knjigu i da ga osude. Ili si lekar ili nisi. Ovaj umislio da je Hemingvej, ali je zaboravio da je on bio pisac i borac, a ne lekar i ratnik.
Možete li da zamislite doktora koji, kad uvidi da njegovom pacijentu nema spasa, potegne pištolj i ubije ga? Ovo je učinio dr Krejg Jurišević, hirurg iz Adelejda, koji o tom strašnom iskustvu piše u svojoj knjizi “Krv na mojim rukama”.
Promocija knjige u Melburnu
“Okrenuo sam joj glavu na stranu, nežno položio pokrivač preko, spustio cev mog pištolja naniže i povukao obarač. Čekao sam par sekundi, a onda opipao ženin zglob. Pulsa nije bilo. Stavio sam pištolj u futrolu i izašao.”
Ratovao i strahovao
Poteran vlastitom nevoljom, u strahu za vlastiti život, zanimljivo – ne od Srba, nego od lokalne mafije koju je razotkrio u bolnici u albanskom Kukešu, dr Jurišević ne samo da je obukao uniformu sa oznakama kosovske paravojske, već je obučavao njene pripadnike, vodio u akcije, konačno, pucao i ubijao za njen račun.
Radilo se o teško ranjenoj Albanki s Kosova za koju je ocenio, kako opisuje, da joj nema spasa. Teško je ranjena u napadu na njeno selo, u kome je ubijen njen muž. U njenom krilu našao je mrtvo dete i, pre nego što je pucao, obećao joj je da će ga sahraniti.
Pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova koji mu je prevodio, rekao je da žena traži da je ubiju. Vojnik mu je kazao da on nije u stanju to da učini.
Doktor mu je rekao da izađe iz prostorije. I – pucao.
Da li je jedan lekar smeo da ubije ženu, makar da joj prekrati muke?
Nije ovo jedino ozbiljno pitanje koje se nameće čitanjem knjige “Krv na mojim rukama”. Dr Jurišević, to je već poznato, krenuo je u Albaniju ponesen vestima o stradanju kosovskih izbeglica 1999. godine. Tamo se, međutim, našao u situaciji koju je poznavao samo iz novinskih vesti i kojoj, kao lekar, očito nije bio dorastao.
Šta bi srpske, a možda i australijske, vlasti mogle da nađu protiv Juriševića u njegovoj vlastitoj knjizi? To je njihov posao koga će se možda prihvatiti, a možda ne. Ali, činjenica je da on sam priča kako je tolerisao mučenje Srbina zarobljenika, ne pokušavajući da pomogne, opisuje da je špijunirao u korist inostrane vojne sile, da je doprineo njenom vojnom napadu, da je bio u vojnoj akciji na teritoriji suverene zemlje…
Pripadnici OVK za Juriševića su najčešće – vojnici, borci, saborci. Na drugoj strani za njega su bili pripadnici Jugoslovenske armije i – srpske paravojne jedinice. OVK za autora nije paravojska. Dakle, on nije obučavao paravojsku, već je vodio vojnu obuku neiskusnih, ali naoružanih kosovskih izbeglica, kako bi znali da se brane od – paravojske srpske države.
Javio NATO-u srpske položaje
“Ono što nameravam je pogrešno. Nemam ovlaštenja da učestvujem u šemi komandovanja OVK. Nemam ovlaštenja da beležim koordinate. Ja sam neborac, medicinar dobrovoljac. Precizno bomardovanje će sasvim onesposobiti Srbe. I ne bi trebalo da budem u to uključen.
Treba da imam snažnu moralno odgovornost prema mojoj istinskoj ulozi, da se oduprem svom porivu. Vodio sam patrole, sigurno i da sam pucao na neprijatelje OVK, sigurno da sam ubio manji broj njih. Ali sam to činio u okolnostima kad mi je vlastiti život bio u opasnosti.”
On je, kako nas obaveštava, uprkos ozbiljnoj dilemi, odlučio da baš to učini, dođe na neprijateljsku teritoriju, u stranu državu, zabeleži položaje i javi ih NATO-u. To mu je, prema knjizi, bila poslednja vojna akcija.
Kroz knjigu doktora Juriševića na većem broju mesta naći će se da je i on sam bio svestan vlastitog moralnog raskoraka. Pri kraju knjige, kada je završio svoju misiju, on sam kaže:
“Bože dragi, kakav košmar sam napravio od samog sebe. Ako se ikad oporavim, ako ikad budem kakav sam pre bio, to će biti čudo.”
Pišući kako je odlučio da NATO-u prijavi tačne koordinate “povećeg garnizona Jugoslovenske armije i paravojnih snaga” zbog čega je ušao sa patrolom i na neprijateljsku teritoriju Kosova, on navodi da je svestan da će bombardovanje dovesti do klanice na tom mestu.
Na molebanu nakon izricanja mišljenja Međunarodnog suda pravde, bilo je oko 200 ljudi. Ostalima je bilo vrućina. Da li bi i Albanci tako radili? Jesu li zbog svoje nezainteresovanosti oteli naše, ili zato što nisu propuštali nijednu priliku, makar to bio i crveno crni šal oko vrata?
Da odmah nešto raščistimo: namerno sam sačekala neko vreme, tačnije regularan dan za ovu kolumnu, kako bih je napisala. Vreme je najbolji lek za mnogo šta, za skoro svaku ranu, i zato mudriji među nama znaju da povuku ručnu i sačekaju. Da se stvari malo slegnu. Palo mi je na pamet da ću, možda, promeniti mišljenje. Ali nisam. Možda sam i zadrta, ali mi se čini da postoje stvari oko kojih nemamo odstupanja niti pravo na ista. I da kad pogrešimo, nema opravdanja. Zato ću ja danas reći nešto o danu kada sam se zaista zastidela svoga naroda.
Bio je to onaj dan kada je Međunarodni sud pravde pljunuo na sudijske toge, čast i profesiju, kada se džukački ritnuo na pravdu i rekao da je čin proglašenja nezavisnosti Kosmeta u skladu sa međunarodnim pravom.
Istoriju tog trenutka, jednog u nizu mnogih, već znamo. Vladajuća srpska Vlada bila je mišljenja da bi od prekida odnosa sa zemljama koje su priznale nezavisnost naše južne pokrajine, bilo daleko bolje pitati ovu ustanovu je li ta nezavisnost legitimna. Ili, kako se to već kaže, u skladu sa međunarodnim pravom. Toga dana kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija prihvatila srpsku rezoluciju, bilo je kao da smo izvojevali ključnu pobedu i da je budućnsot garantovana. Tako je i predstavljano. Ljudi su, uistinu, verovali da je moguće da pravo nadvlada silu.
Nekako odjednom, i naglo, javljeno je da je sud presudio. U ona dva tesna dana koja su prethodila istorijskom zasedanju suda, počele su neke čudne najave da se vrte u eteru. Sam srpski ministar spoljnih poslova, mladi čovek koga su nakon pomenute sednice generalne skupštine UN proglašavali za novog Jovana Ristića, rekao je da mišljenje suda zaista nije oabvezajuće već samo savetodavno. Značajno uzmicanje od retorike kojom se do tada koristio… Pa je srpski predsednik rekao da Srbija spremna dočekuje mišljenje, ma kakvo ono bilo. I patrijarh je, ozbiljnim glasom, preko nacionalnog servisa, pozvao građane na mir, ma šta čuli iz Haga, i, još važnije, moleban za očuvanje Kosmeta u našim granicama. Dakle, ta zatvorena koverta, strašni mač, stigla je nešto ranije iz Haga… I kao da je Srbiji još jedino Bog ostao kao sredstvo protiv sile i siledžija.
A onda je došao i taj 22. juli, vreo, usijan dan. Mnogi među nama su gledali istorijski TV – prenos, nadajući se da su se sudije držale svojih toga i pravničkih priručnika. Onoga časa kada je sudija Ovada, predsednik suda, rekao da su sudije utvrdile da ne treba da odgovaraju na pitanje je li samo otimanje tog parčeta zemlje legalno i da li su uopšte Albanci imali pravo na otcepljenje, bilo je jasno da se sudije nisu držale pravila struke već nekih drugih merila, približnijih nasilju no bilo čemu drugome. Niko se pametan nije iznenadio kada je ispalo da, suprotno svakoj logici, svakome pravu na svetu, privremeni organi uprave mogu donositi sudbonosne odluke, kidati, otimati, i činiti bilo kakvo nepočinstvo. Poruka je bila jasna: nasilje je u redu, to se nagrađuje, slobodno mu pribegavajte.
Ali, to sve već sada znamo, nema potrebe širiti tu priču i ponavljati ono što je već hiljadu puta prepričano. Pustimo pravnike da sude je li to bio vetar u leđa separatizmima diljem sveta (a jeste). Nešto drugo sam htela da kažem. Naime, ako je to bio čas kad mi je došlo da molim Boga da mi „da krila labudova“ kao onomad Majki Jugovića, da preletim do tog Haga, te prčvare u kojoj se kuva geopolitički eksperiment zvani Balkan, i raspalim po sudijama koje su svoju čast i sigurnost sveta trampile za manje od onih 30 zlatnika biblijskih, da ih pljunem – mada, da li bi to išta vredelo ljudima koji su dokazali da obraza i savesti nemaju – već pola sata kasnije došao je taj trenutak zbog koga sam se po prvi put u životu zastidela svog naroda.
Kad sam se malo opasuljila, pođoh na moleban. Zvonio je hram Svetog Save, i sve crkve beogradske tada, zvonili su kao da gori, kao da su strašne vojske pred vratima. Uzalud. Na moleban u hram Svetog Save došlo je dvestotinjak ljudi. Kupilo, se nije da nije, kako je tekla služba. U času kada sam okrenula leđa i napustila poluprazni saborni hram, unutra je, možda, skupa sa turistima, bilo oko tri stotine ljudi. Ostalima je, izgleda, bilo vrućina. I dok sam vukla noge nazad, ka stanu koji već neko vreme iznajmljujem (jednom od mnogih kroz sve ove godine odraslog života), gledala sam ljude koji su mirno sedeli u baštama kafea i restorana, ćaskali i smejali se kao da se ništa važno niti tragično toga dana nije desilo. Mrzost, najobičnija i najstrašnija mrzost im se videla na licima. Njihovu mrzovoljnost ništa nije moglo da poremeti. Duboko ušančeni u tom ružnom osećanju, nisu videli razlog da se pojave na kratkom i tužnom molebanu, da makar tako iskažu protest protiv nepravde.
I dobro sam znala tu filozofiju. To je isti onaj način razmišljanja koji je jednom rekao da mladići ne treba da služe vojsku, jer koji je tačno razlog za takav gubitak vremena? To što tim mladićima samo nije do ustajanja u pristojno vreme za odrasle osobe, već do spavanja do 10h, do izvlačenja od obaveza i odgovornosti, naročito prema bližnjima, koje karakterišu odraslost, na to su njihove porodice bile voljne da zažmure.
Da, to je onaj životni stav koji će u kriznim trenucima, kada ljudima samo fali neko da ih povede, makar do prvog koraka, reći: „Neka krenu drugi pa ću i ja!“ I skloniće se tako u stranu, samo će ih malo savest zasvrbeti onda kada ih u budućim godinama neko podseti na to što su propustili… To su ti ljudi koji će, na zvuke teškog nasilja u susednom stanu, sačekati da vide hoće li neko drugi nešto preduzeti. Ljudi što će nastavnicima u školama sedeti na glavi da daju petice njihovoj deci, ne slušajući pri tome šta im ovi govore o ponašanju i znanju tih malih porodičnih dika. A mnogo kasnije će se začuditi nad nasiljem i nevoljnošću svojih potomaka da žive jedan normalan pristojan život… Prolaziće pored svih budućih Teofila Pančića kao da ne vide štangle i batine i čak će nalaziti opravdanje da Teofili iritiraju ljude (uzgred, ovaj autor ne voli Teofilovu ostrašćenost, rečnik, i često ne razume sa kime se taj autor svađa, ali ne misli da bilo ko zbog toga ima pravo da bude nasilan).
To je ta nezainteresovanost koja je šesdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada se Kosmet otimao na terenu, prolazila pored ljudi koji su morali da se sele iz pokrajine ostavljajući svoje kuće i stanove, zbog pritisaka i terora kojima su stalno bili izloženi. Da, znamo, strašno je to, bio je maksimum saučešća i angažmana na rešavanju problema kosmetskih Srba.
Ti će ljudi reći o naopakim izmenama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, izmenama koje gaze naš Ustav, da nema potrebe da iskazuju javno svoje mišljenje. Država neka se bavi time. I da, po kafanama, onim istim u kojima su tog dana sedeli umesto na molebanu, pričaće kako se ne sme odustati od Kosmeta, kako je trebalo da generali 17. marta 2004. godine pokrenu vojsku i vrate je u pokrajinu, kako bi to imalo smisla i za njih pa bi se i oni potom javili kao dobrovoljci. Ali im ne pada na pamet da, eto, odu na taj moleban i tako svojim prisustvom silama i siledžijama kažu da nisu samo salonski rodoljubi već i da su spremni na prave korake. Jer, moramo da ih razumemo, bilo je stvarno vrućina tog 22. jula i ko da se mlati do najbližeg hrama! A jeste, neki među njima su i radili!
E pa, imam jedno pitanje. Gospodo Srbi, jeste li čuli onu priču iz vremena Drugog svetskog rata, o ljudima koji su zatvarali oči pred pogromima Jevreja? Ide otprilike ovako. Prvo su došli, i tražili da se uklone fontane. Nisam imao fontanu, pa me nije bilo briga, oni koji je imaju neka to rešavaju. I rešili su, a komšije sa fontanama su morale da se odsele. Onda su im zasmetali patuljci u dvorištima. Nisam imao patuljke, što bih ja lupao glavu oko toga? Patuljci u dvorištima, vrlo važno! Zar da se oko toga svađamo sa vlašću? Komšije sa patuljcima nisu hteli da se liše svojih malih životnih radosti, pa su se odselili. I bilo je opet mirno. Jedno vreme. A onda, onda im je zasmetalo visoko drveće. I moj bor. Stadoh pred taj bor, ali sam bio sam a njih je bilo više. Pogledao sam oko sebe. Nije više bilo nikog ko bi mene odbranio.
Za one kojima nije jasno, ovo je priča o građanskoj i patriotskoj savesti. I dobra je zato što sve velike stvari počinju malim zbivanjima. Tako se ruši sloboda a ne na barikadama. Tako se gubi država, a ne u ratovima. Takva je i ona priča o Jevrejinu koji živi negde na Golanu, i kome bi bilo lakše da pristaje da se pomeri sa te goleti u neku dolinu, bližu Tel Avivu. Kaže, zna to, ali zna da sa njime ide i granica. I sad, stvarno mislite, gospodo Srbi, da je lenjost opravdanje i razlog? Sigurni ste da ništa ne možete?
O, kako je tužna bila ona strankinja koja je bila toga dana u hramu Svetog Save, i koja je naciji njenu ružnoću bacila u lice rekavši: „Pa ovo je strašno, ovo je tako tužno! Otimaju vam zemlju a ovde nije bilo ni 200 ljudi da pokažu da to tako ne može!“ Jedna je strankinja, dakle, ispravno protumačila suštinu kosovskog problema – da je to lopovluk najobičniji – a da ova nacija više nema volju ni za šta pa ni za odbranu. I lepo nam je poručila: odlučnost i postojanost najbolje su oružje pred silom. Rekao je to i jedan analitičar, meni, samo dva dana pred katastrofu: „Da Srbi imaju odlučnost, upornost i snagu da izdrže ’zamrznuti konflikt’ oko Kosmeta, Evropska Unija bi to uvažila i prestala bi da nas ucenjuje, pre ili kasnije.“ Analitičar, inače, pripada prozapadnim krugovima u ovoj zemlji i nema milosti prema greškama srpske politike, ili nacionalnim mitovima.
Znam, mnogi će reći da nisu čuli da će biti moleban. Lažu, na svim vestima je cela dva dana bio najavljivan. I reći će da su radili. A koliko su puta izlazili s posla kada je trebalo odgledati neku utakmicu, sačekati uspešne sportiste? Koliko puta su izostali sa časova i predavanja, da bi demonstrirali protiv Miloševićeve vladavine? Stvarno, je li gazdinski ćef istinsko opravdanje za jedan prost nemar?
Da podsetim: Jevreji su pre 2000 godina izgubili celu državu. Bili su proganjani, bili su ubijani u ime najrazličitijih ciljeva, zloupotrebljavani. Ali nijednog časa nisu prestali da se nadaju obnovi Izraela. I uspeli su. I to tako što su koristili svaku priliku da makar pokažu šta je to na šta polažu pravo. A i tamo gde je bilo najteže, slali su najbolje ljude. I bili uporni do beskraja. A kakvo je nama obrazovanje na Kosmetu? Nikakvo. Kad je poslednji put Vlada zasedala u pokrajini? Ne sećamo se.
Takođe, Albanci su radili na ovome onda kada se to nije smelo, izmišljali načine da privuku pažnju na svoju stranu. Zar je bilo lako obilaziti sve stambene zgrade po Švedskoj, svakog vikenda, kako bi se prikupljale pare pod firmom pomoći „albanskoj braći na Kosovu koju terorišu Srbi“? Nije. A radili su to decenijama. A šta smo radili mi za to vreme?
Eto, sad je jasno zašto sam se postidela vlastitog naroda. Njegove nevoljnosti da brani svoje, njegove nezainteresovanosti, i gluposti. Jer, ti što računaju da će nas EU prigrliti ako budemo odustali od svoje države, varaju se. Velike evropske nacije itekako drže do nacionalnog. Pogledajte samo ponašanje Nemačke u slučaju grčkog bankrota. Te iste zemlje razumeju i druge kada traže poštovanje za svoje interese i kada ne odstupaju. Držati do sebe nikada nije bila osobina palanačkog duha koji je time prikrivao svoju nesigurnost, naprotiv! Uostalom, šta ćemo mi u društvu onih koji nas već predugo razapinju na krst? Nije li to glupo (ovo ne važi za njihove standarde, oni nam baš trebaju, zbog nas)? Kad u najtežim trenucima ne dozvolite da se prelaze neke crte zbog kakvih drugih interesa, onda dobijate uglavnom poštovanje. Ali kada vas sve to ne zanima, kada ste tek malo više od biljke svesni i voljni, onda možete očekivati samo jedno: gaženje.
Ministar Srđan Srećković
Vase Čarapića 20
11 000 Beograd
Predmet: Protest i obaveštenje u vezi podele slovenskih Srba i selekcije oko skupštinskog izbora delegata
U v a ž e n i g o s p o d i n e m i n i s t r e!
Izražavamo opravdan protest, nacionalnu zabrinutost i subjektivnost oko Vaše selekcije prilikom izbora za nas neprimernog kandidata g. Nikole Todorovića, kao i svih onih koji su iz Slovenije na Vašoj Skupštini pridobili bilo kakve funkcije. Na našoj raširenoj 22 sednici IS SSDS održanoj u Ljubljani 23.07.2010. uz prisustvo predsednika i delegata naših 11 društava u sklopu Saveza, kao i predstavnika drugih naših društava, a koja nisu u sklopu niti jednog saveza, doneli smo sledeće zaključke i to:
1.Objašnjenje uz zaključak. Principski izbor g. Nikole Todorovića (delegata Srba iz Slovenije), smatramo neprimernom, nedostojnom i neuglednom osobom za našu srpsku naciju. Dakle, na osnovi zadnjih dvadesetogodišnjih činjenica u ogledalu istine, kroz njegova radna iskustva nikakav pozitivni pristup srpskoj naciji nije niti delemično doprineo. Njegov jedini doprinos srpskoj naciji u Sloveniji upravo vodi podelama Srba u Sloveniji (od bojkota prve srpske konferencije za pokretanje rešavanja srpskog nacionalnog statusnog pitanja januara 2008. uz v.d. ambasadora R. Srbije u Ljubljani, gospođe Aleksandre Stanković i Saveza srpskih društava Slovenije).
Naš jedini demokratsko izabrani kandidat, koji će predstavljati Savez srpske dijaspore Slovenije, njegova društva kao članove, pridružene članove, prijatelje i simpatizere, naravno uz društva koja nisu u našem Savezu, ali su svoj pristanak već dala, jeste jedini ratni general (koji nije u Hagu) u penziji g. Milan Aksentijević, a njegov zamenik je g. Nikola Vlahović, univ. dipl. ing.
Da bude i za Vas stvar jasnija, mi kao važeći subjekat, nikada i nikako nećemo prihvatiti da nas zastupa g. Nikola Todorović (ili Drago Vojvodić, Vesna Bajić Stojiljković…).
Vi ih lično možete imenovati i za Vašeg zamenika, to je Vaša lična stvar, ali ni kojim slučajem, da zastupaju nas kao jedinu čistu krovnu srpsku organizaciju Slovenije, koja nije vezana uz bilo koji drugi savez saveza (Exymak sa Šiptarima..), nacionalno niti kulturno. Napominjemo, da ne tražimo novac od Srbije niti Srpske, kao što to zadnjih godina jedino uspešno od Vašega ministarstva, kao i Ministarstva za kulturu traži i dobija Savez srpskih društava Slovenije sa svojim društvima…
Svako predstavljanje od g. Nikole Todorovića i njegovih, a da se slučajno ne bi naglasilo, da nas nema ovlaštenja predstavljati, čini krivično delo i podleže važećim slovenskim Zakonskim propisima. Činjenično mi smo jedini pravni srpski subjekt u čijem registru stoje reči Srpska dijaspora Slovenije
2. Jednoglasno zaključujemo, da neopravdanom dodelom novca pojedincima (društvima) navedenog Saveza i izborom g. Nikole Todorovića upravo Vi pravite razdor u srpskoj naciji na slovenskom prostoru. Vreme će svakako pokazati, a pisci napisati, ko je u pravu, da se ne bi zaboravilo, pošto ničija nije i neće trajati večno, čitaće to naša deca, unučad (naraštaji koji stasavaju).
3. Što se tiče nameštanja policije, uz zabranu ulaska našem delegatu (jedinom srpskom ratnom generalu, a koji nije u Hagu) g. Milanu Aksentijeviću u skupštinsku dvoranu, smatramo da je za svakog poštenog Srbina suvišan dalji komentar.
4. Možda bi za srpsku naciju ipak bilo bolje, da se u Vašem ministarstvu ponovo razmisli o principima oko izbora delegata, posebno jednog od neprijatelja srpske nacije u Sloveniji..
5. Naravno, za nas, Vaš izbor spornog delegata nikako nije završen i svim dozvoljenim sredstvima (pravnim, demokratskim, a posebno medijskim) nastavićemo do primernih i poštenijih rešenja.
Uvaženi ministre gospodine Srećkoviću!
6. Veoma lepo prezime, a kada bi uz sreću bilo bar malo naklonjeno i poštenim Srbima u Sloveniji, verujte to bi bio Božiji blagoslov. Naravno, mi nismo ovih dvadeset godina ugroženi u matici Srbiji, niti R. Srpskoj, nego u Sloveniji. Gde svoje aktivno delovanje šire različite obaveštajne službe uz medveđu zaštitu pojedinih službenica ambasade Srbije u Ljubljani. Pa i predstavnici Vašeg resora, koji povremeno službeno dolaze u Sloveniju, smatramo da bi bilo dobro da izbegavaju sastanke i noćenja kod sumljivih osoba i neprijatelja srpske nacije. Pojedine od takvih fotografija, a koje to dokazuju biće u prigodi i objavljene.
7. Za dodatnu demonstraciju, mladi Srbi u pravoslavnim crkvama već pretežno govore slovenskim jezikom. Možda bi ipak bar jedna srednja škola u Sloveniji na srpskom jeziku, sigurno za pojedine generacije Srba to popravila. Žalosno, ali istinito, veća prava u Sloveniji imaju homoseksualci i lezbejke, nego Srbi. Oni za sebe već zakonski mogu javno reći – mi smo drugačiji.
Mi Srbi za sebe verovatno to nikada nećemo moći tvrditi. Naravno i uz osmehe dobre volje, a Srbima Slovenije nikako da bude bolje. Već tri godine Slovenija razdeljuje evropska sredstva, koja godišnje dobijaju sve nacije, izuzev srpske. Čekamo dvadeset godina, ne pomaže ni Bog sa visina. Gubi se srpski identitet, jezik, vera i kultura, a onima kojima usmeravate velika finansijska sredstva, neki od njih zbilja igraju (igraju i majmuni, bez efekta). Znajte, da se ni kojim slučajem ne može govoriti o očuvanju srpskog identiteta u Sloveniji bez srpskog jezika i pisma. Igrati srpska kola, a pevati slovenski ili nemački je svakako daleko od toga. Kada je koji srpski političar postavio pitanje svih ovih 20 godina »uz veoma dobre odnose« Zašto Srbima u Sloveniji nisu priznata manjinska nacionalna prava? Ne, od toga pitanja beže u krugu, kao mačke oko vrele kaše.
Želja nam je, da nas bar razumete, pošto mi novac iz matice i onako ne tražimo, a što se tiče i naša dopisivanja biće svedena na najnižu moguću razinu (meru).
Sa poštovanjem! Savez srpske dijaspore Slovenije
Predsednik Saša Gajić s.r
Sigurno je da takva politika, koja se oslanja na delegate kao što je delegat iz Slovenije, (ne)izabran samovoljom manjine, nema perspektive.- Generalu Aksentijeviću, delegatu Saveza srpske dijaspore Slovenije, skupštinsko obezbedjenje zabranilo ulazak.
Lepo je bilo videti državni vrh Srbije na okupu, a povodom konstituisanja Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Predsednik države, podpredsednici vlade, ministri policije, kulture, nauke i tehnologije itd itd. Uključila se i televizija sa satelitima, u cilju informisanja o demokratski, a delom i nedemokratski, izabranih kandidata u skupštinu i verifikovanju njihovih (ne)mandata. Naravno da nisam merodavan da govorim o izborima svih zemalja u kojima su birani kandidati, ali za jednu sam i merodavan i siguran u sve što o tome napišem.
Sloveniju, zemlju u kojoj živim, ne zastupa demokratsko izabrani čovek. Više puta, dosta pre verifikovanja mandata delegata na prvom zasedanju Skupštine, pisao sam, sa najboljim namerama, o načinu izbora koje je sproveo Savez srpskih društava Slovenije. Ali šta vredi ukazivanje na prevare, kada takve prevare Srećkoviću obezbeđuju poslušne, a ne razumne. Ovom ministru trebaju i ljudi bez kičme, koji će se uvek i u svakom momentu saviti onako i onoliko nisko koliko to bude zahtevao ministar Srećković. Verifikovanjem mandata takvih, u Narodnom domu, pred državnim vrhom Srbije, ubačeni su i oni kojima nikako tu ne bi smelo da bude mesto. Tim pre ako bi poverovali u reči ministra koji svečano reče da se time: »…postavlja temelj za odgovornu i dugoročnu politiku od koje će koristi imati i Srbija i svaki naš čovek ma gde živeo«.
Signal za alarm
Zar politika koja je zasnovana na sili, bezobrazluku, podobnosti i bliskosti ministru Srećkoviću, može zaista delovati dugoročno, a naročito da od nje imaju koristi svi naši ljudi ma gde živeli? Sigurno je da takva politika, koja se oslanja na delegate kao što je delegat iz Slovenije, (ne)izabran samovoljom manjine, nema perspektive. Takvoj politici treba videti leđa. Što pre, to bolje po srpski narod tamo i ovamo. A da nisam izuzetak u ovom verovanju, pokazuje i najnovija anketa sprovedena u časopisu PRESS iz koje se vidi da ministar svojim delovanjem ne zavređuje pažnju ni 0,8% anketiranih. Zar to nije dovoljan pokazatelj i signal za alarm, kako njemu samom, tako i nama? Zar nije vreme za otrežnjenje i prestanak ignorisanja činjenica koje pokazuju da ogromna većina srpskog naroda u rasejanju, a isto tako i u Srbiji, ne veruje Srećkoviću?
Uostalom, šta reći za Ministra koji za govornicom Doma narodne skupštine, pred predsednikom države, predsednicom Skupštine, potpredsednicima vlade, ministrima i visokim predstavnicima drugih država, u »njegovoj« satelitskoj televiziji (RTS – javni servis?) pred rasejanim Srbima širom sveta kaže: »Konstituisaćemo Skupštinu dijaspore i Srba u regionu koju čini 45 delegata ». A odmah nakon tog govora i virtuelnog manifestiranja nečega što sa istinom nema dodira, što je u suprotnosti odredbama Zakona o dijspori koji izričito nalaže da skupštinu čini 45 delegata, ta demokratska skupština verifikuje 49 mandata (ne 45?) za 49 (ne 45!) delegata iz rasejanja. Ko u tom slučaju ne poštuje Zakon o dijaspori u državi Srbiji?
Verifikujući 49 mandata učinilo se ono što je trebalo ministru Srećkoviću. Ignorišući slovo zakona, kojim se mesecima šepurio ovaj junoša iz gubitničke SPO, pljunuo je svima nama u lice, kao što je Zorica Brunclik na Farmi pljunula Miloša Bojanića. E, pa tako nam i treba, kad još nismo shvatili da gospodin Janić, predsednik Srpskog saveza iz Švedske, govori o (ne)radu ministarstva i nepoštovanju dijaspore od Srećkovića, ne što lično ili privatno mrzi tog ministra, već što i kao čovek i kao predsednik cenjene organizacije našeg rasejanja traži istinu i iznosi činjenice.
Teško je poverovati da je u roku od samo pola sata ministar prevario samog sebe, da ne računam nas. Ali jeste. Prevario nas je svesno, sračunato i bezobrazno. Da lakrdija sa Skupštinom i delegatima nije pod njegovom dirigenstkom palicom ne bi Srećković dva dana posle verifikovanja 49 mandata za 49 delegata na »njegovom« satelitskom RTS-u govorio o samo 45 delegata u Skupštini. A to je činio. I opet je dokazao da su za njega četiri čoveka, delegata, nešto što je u zavisnosti od njegove potrebe da se obriše, i papir sa kojim je to učinio, ostavi da nam…
Zatajilo skupštinsko obezbedjenje
Tog trećeg jula 2010. bilo je prošvercovanih ljudi u Dom Narodne Skupštine. Obezbeđenje Doma Narodne skupštine je potpuno zatajilo, da ne govorim o obezbeđenju predsednikaTadića. Jer da nije tako, kako je moglo da u Dom Narodne skupštine, nepozvano, uđe četiri »delegata« više? Zna li obezbeđenje ko su ti ljudi? Ko ih je predložio, ako već nije baza? Ko ih je pozvao i od koga i kada su bili obavešteni da moraju doći? Ima li pisanih tragova o tome? Jer po nečijoj direktivi, u taj dom Narodne Skupštine u koji su švercovani Srećkovićevi komandosi, nisu dozvolili ulazak gospodinu Milanu Aksentijeviću, generalu u penziji i delegatu iz Slovenije koji je izabran od strane 17. srpskih društava, a potvrđen od velikog broja srpskih intelektualaca. Gospodin Aksentijević je bio delegat ispred Saveza srpske dijaspore Slovenije i o tome postoji uredna dokumentacija, dostupna svakome ko želi da se sa time bliže upozna.
Gospoda iz Ministarstva za dijasporu Srbije nisu našli za shodno ni da blagovremeno pošalju dopis našem Savezu u Sloveniji, (u aprilu mesecu kada smo im dostavili odluku o izboru) da je taj jedini legitimni kandidat iz Slovenije g. Aksentijević, za njih nepodoban. Ali oni ne žele da ostave pismeni trag o njihovom direktnom i nezakonitom mešanju u izbor delegata za Skupštinu dijaspore (posebna farsa je Nemačka) i zato je ovaj naš delegat otišao u Beograd, da bi zbog srpskog naroda doživeo još jedno razočarenje i sramotu. A to da su ga zaustavili na vratima Narodne Skupštine i nisu mu dozvolili čak ni da prati zasedanje kao posmatrač sa galerije, njihova je sramota. Tim pre što su Dragana Vojvodića, o kome sam pisao ranije, dočekali raširenih ruku (ili raširili ruke toliko koliko je potrebno da se provuče) uz navodnu dokumentaciju da je on novinar iz Slovenije!?
Jasna poruka i logična pitanja
Tokom prenosa farse iz Doma Narodne skupštine samozvani predsednik Saveza srpskih društava Slovenije, Drago Vojvodić, ne novinar Vojvodić, telefonom me je sa lica mesta obavestio o realnoj situaciji rečima. “Vidiš, nas su pustili da uđemo, a vas nikada neće!” Dakle, još jedna kristalno jasna poruka da Ministarstvo dijaspore Srbije i ministar Sreećković deli svoj narod na podobne i ne podobne, da zavađa i medju Srbe u rasejanju unosi pometnju i neslogu. Da jedno priča, a drugo radi.
Gospodin general Aksentijević je zaustavljen na vratima Skupštine jer je delgiran od 17 srpskih udruženja (i zavidnog broja intelektualaca), a Drago Vojvodić, koji nije ni predloženi delegat je bio prisutan u »svojstvu« novinara. Pitanja koja se nameću sama po sebi su:
-Ko je omogućio akreditaciju čoveku koji nema veze sa novinarstvom?
-Da li je lažno predstavljanje i omogućavanje toga da se lažno predstavlja kažnjivo delo?
-Da li postoji mogućnost da bilo ko, po ugledu na Dragu Vojvodića, uđe na ovako značajan skup?
Nadam se da će se neko ozbiljno pozabaviti slučajem Drage Vojvodića iz Slovenije i istražiti ko mu je i na koji način obezbedio da dođe u neposrednu blizinu državnog vrha uz pomoć lažne akreditacije.
Mišljenja sam da zbog svih propusta, zbog protežiranja, zbog direktnog delovanja protiv Zakona o dijaspori i Srbima u regionu, (49 verifikovanih delegata) Ustavni sud Republike Srbije mora pod hitno da preispita ustavnu osnovu ovog zakona, kao i ulogu ministra Srećkovića i Ministarstva za dijasporu Republike Srbije u unošenju haosa, pometnje i panike među Srbima iz dijaspore zbog nezakonitog postupanja.
Državno tužilaštvo treba da preispita zloupotrebu službenog položaja zaposlenih u Ministarstvu za dijasporu i Ministarstvu za kulturu, u načinu raspodele sredstava iz budžeta Republike Srbije, upućenih Savezu srpskih društava u toku 2007/ o8/09/ i 2010. godine, kao i Srpskom kultrnom centru Slovenije u toku 2010 godine.
Šta boli Srbe u Sloveniji
Pre kratkog vremena, a odmah nakon farse od konstituisanja Skupštine dijaspore i Srba iz regiona, poslao sam Redakciji Korena pismo o viđenju Srba iz Slovenije i svega doživljenog od strane Ministarstva za dijasporu. Na toliku nekorektnost i nedoslednost ministra Srećkovića, koji je u svoju rabotu uvukao ceo državni vrh, ne bih se ovog puta osvrtao.
Šta nas u Sloveniji boli? Muči nas lažno akreditovani novinar i predsednik Saveza srpskih društava Slovenije. Čovek koji nikada nije bio član Društva novinara Slovenije, niti je ikada dobio akreditaciju da može prisustvovati skupu visokog rizika kakav je bio u Beogradu, usudio se da mi u telefonskom razgovoru kaže i sledeće:
“Zašto ste poslali Milana Aksentijevića u Beograd, da trči kao kuče oko skupštinskih vrata i da juri oko onog Janića iz Švedske ne bi li ga nekako uveo unutra”.
Takvo nevaspitano, drsko i bezobrazno ophođenje ovog samoproglašenog novinara i nipodaštavajuća i omalovažavajuća izjava upućena prema gospodinu Milanu Aksentijeviću, generalu u penziji, jasno govori o drskosti ministra Srećkovića, a naročito sekretara Jakšića. Kako možemo verovati MInistarstvu i Zakonu, koji i danas (09.07.2010) u satelitskoj emisiji govori o 45 delegata, a verifikovali su 49. Ne treba zaboraviti ni rečenicu tog istog lažnog novinara upućenu potpisniku ovih redova: “Nas su primili, a vas nikada neće”. Najverovatnije da bi povodom svega ovoga u mojoj Šumadiji rekli: Ko laže taj i krade.
Zašto ovo tvrdim.
Zato jer mi je Društvo novinara Slovenije dalo zvanično obaveštenje da Drago Vojvodić nikada nije bio niti je danas član Društva novinara Slovenije. Uputili su me i na Ministarstvo kulture Slovenije gde su mi skrenuli pažnju na sledeće: svi akreditovani novinari u Republici Sloveniji se nalaze na spisku Ministarstva kulture Slovenije. Pa sada poštovano uredništvo možete i Vi da se uverite da li je Drago Vojvodić novinar ili ne. Kao što vidite nije. A da li je lažno predstavljanje krivično delo, o tome će se stručni savet Saveza srpske dijaspore Slovenije najozbiljnije pozabaviti.
Činjenica da je genarala u penziji g. Milana Aksentijevića izabralo 17 srpskih društava iz Slovenije, da ga je potrvrdilo više intelektualaca Slovenije, nije bio dovoljno jak argument za Ministarstvo kulture Srbije, da g. Aksentijevića prihvate kao demokratski izabranog kandidata i državljanina R. Srbije, već kandidata koje je „ponudio“ lažni novinar Vojvodić. Ko ignoriše 17 srpskih društava iz Slovenije?
Generalni sekretar Saveza Srpske dijaspore Slovenije
Ekonomski eksperti više ministarstava Vlade Srbije nisu uspeli da ubede delegate Skupštine dijaspore i Srba u regionu da je država u ovom trenutku spremna za ulaganja i strane investicije koje bi doveli naši ljudi iz rasejanja.
Delegati Skupštine dijaspore sa prmijerom Mirkom Cvetkovićem
Na sednici posvećenoj ekonomskom razvoju Srbije, stručnjaci iz ministarstava ekonomije i finansija, kao i Privredne komore Srbije, predočili su delegatima statističke podatke o trendovima rasta proizvodnje i izvoza, ali i različitim mogućnostima ulaganja. Međutim, većina delagata Skupštine dijaspore je iznela sasvim suprotna iskustva.
Milićević: Tenderi izrežirani!
Mihajlo Milićević, delegat iz Kanade, naglasio je da je dijaspori dosta “euforije stalnog pozivanja da se ulaže u otadžbinu”, a da su ti investitori, čak i danas, “potcenjivani i diskriminisani zakulisnim manipulacijama struktura iz vlasti”.
- Kada se raspiše tender ili javna licitacija za pojedina preduzeća, to je već unapred izrežirano, u sprezi tajkuna i državnih funkcionera, što je dijasporu i potencijalne ulagače stavljalo u neravnopravan položaj. To sam iskusio na sopstvenom primeru – kazao je Milićević i naglasio da sve dok se ne uspostavi zakonska regulativa i ne uvede red u državi, a potencijalni investitori iz dijaspore ne budu ravnopravno tretirani, da se teško mogu očekivati ulaganja.
Reagujući na izlaganje državnog sekretara u Ministarstvu ekonomije Vesne Arsić koja je iznela podatke o uplivu stranih investicija od 2000. godine do danas, ali i mogućnostima gde se još može uspešno ulagati, delegat iz Nemačke Miodrag Kreculj je rekao:
- Ili mislite da sam prestar, a da i dalje verujem u bajke, ili da sam budala. Iz izloženog se stekao utisak da u Srbiji teku med i mleko, a ne da smo po svim segmentima razvoja na potpunom začelju. Sasvim je jasno da je inflacija zato što nema ulaganja, izvoza nema zato što domaća privreda nema šta da ponudi, a mala i srednja preduzeća su do guše zadužena hipotekarnim kreditima. To je stvarnost Srbije danas – ocenio je Kreculj i predložio formiranje garancijskog, investicionog fonda koji bi mogao da bude realna potpora za ulaganja iz rasejanja.
- Iz Nemačke bi, na primer, 10.000 ljudi moglo da uloži po 10.000 evra. To bi bilo milijardu evra s kojima bi se mogle garantovati određene investicije – istakao je Kreculj.
Ljiljana Milović, delegat iz Argentine, kaže da se sa privrednicima iz ove zemlje osniva Ekonomski forum, ali da i pored predusretljivosti srpske ambasade, niko od njih ne zna kome da se potencijalni investitor tačno obrati u Srbiji.
- Ukoliko neki privrednik iz Argentine želi da uloži u našu zemlju, imamo ozbiljan problem što ne postoji institucija koja će ga navoditi, pa sve moramo sami – kazala je Milovićeva i demantovala državnog sekretara da u Srbiji već postoji takva institucija – SIEPA:
- Obraćali smo se i njima, ali bez uspeha!
“Amerikanci morali da odustanu”
Mirjana Samardžija, delegat iz SAD, iznela je negativno iskustvo koje je imala prilikom pokušaja investiranja u Srbiju. – Sa američkim investitorima, zainteresovanim za nekretnine, pre tri godine sam bezuspešno pokušavala da dobijem neke podatke koji se u Americi krajnje prosto dobijaju. Međutim, u kontaktu sa predstavnicima nekih ministarstava i regiona shvatili smo da oni te informacije smatraju privatnom svojinom i uglavnom su nam u zamenu tražili određene usluge. Ovim investitorima sam na kraju rekla da odustanu od posla – istakla je Samardžija.
O problemima koje većina naših ljudi koji pokušavaju da investiraju ili barem posreduju, ima prilikom dolaska u Srbiju govorila je i delegat iz Švedske Slobodanka Vukotić.
- Neverovatno je koliko su sve potrebne informacije raštrkane i kakva je to giljotina propisa. Zar nije moguće napraviti neku instituciju, nekog “saobraćajca” koji bi nas barem usmeravao jer vlasti u Srbiji moraju imati u vidu činjenicu da našu dijasporu čine i oni ljudi koji ne znaju puno o svojoj otadžbini ili su se prosto školovali na Zapadu. Stalno nas upućujete na različite sajtove, ali tamo su informacije, posebno one stručne, na srpskom jeziku, a ti ljudi su završili inostrane fakultete i barataju drugačijim terminima – naglasila je Vukotićeva.
Господине председниче Републике, госпођо председнице Скупштине, замениче председника Владе, колеге чланови Владе, ваше екселенције, ваше преосвештенство, поштовани делегати Скупштине дијаспоре и Срба у региону.
Данас се на на једном месту окупио државни врх Србије и демократски изабрани представници нашег расејања из целог света, да званично и свечано конституишемо институцију која ће унапредити економске, политичке и културне везе са близу четири милиона наших људи који живе у целом свету. Конституисањем Скупштине дијаспоре и Срба у региону коју чини 45 делегата расејања и највиши званичници Србије, данас постављамо темељ за одговорну и дугорочну политику од које ће користи имати и Србија и сваки наш човек ма где живео. Далее…
Uskoro će dijaspori biti ponuđeno 193 konkretna projekta za ulaganja u 67 opština i gradova širom Srbije. Najviše ulaganja u turizam, infrastrukturu, poljoprivredu
Чланови Народне скупштине који припадају коалицији „За европску Србију“ и који су на основу гласова стечених противуставном кампањом у току парламентраних избора заузели посланичка места, су, уз подршку 13 народних посланика, усвојили своју Декларацију данас, 31. марта, 2010. год., око 00:30 са укупно 127 гласова од 250 посланичких гласова.
Они се њоме оглушују о истину, упркос јавној молби* педесет и једног потписника да поштују истину.
Стижу ми потписи после подношења овог ОБАВЕШТЕЊА Народној скупштини.
ОБАВЕШТЕЊЕ исказује трајан став.
Потписивање ОБАВЕШТЕЊА се наставља.
* Документ:
„ИСТИНА ЈЕ ТРАЈНА ОСНОВА
СТАВОВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И
ОПРЕДЕЉЕЊА СРБСКОГ НАРОДА“
поднет Народној скупштини 8. фебруара, 2010. год. са 31 потписом, и 8. марта са 51 потписом, је објављен на:
Користим ову прилику и да пренесем и следеће еписмо које ми је управо стигло од printmax@eunet.rs:
„ОБАВЕШТЕЊЕ ГРАЂАНА ЗА ИСТИНУ О СРЕБРЕНИЦИ
Поштовани пријатељи,
У четвртак, 1.4.2010. у 12:00, на почетку Кнез Михаилове код Градске библиотеке у Београду, људи из различитих група – које се зајединички могу назвати Грађани за истину о Сребреници – ће у поворци кренути ка Народној скупштини Србије, испред које ће побости крст са натписом „Истина“, којим ће се, у ову седмицу пред Васкрс, симболички, али недвосмислено, обележити чињеница да се у Скупштини Србије сахрањује Истина – и то не само о Сребреници. Молимо вас да ово обавештење проследите даље, самоиницијативно, да што више људи буде обавештено.
Грађани за истину о Сребреници
http://inicijativagis.wordpress.com/“
Љубомир Т. Грујић, аутор ОБАВЕШТЕЊА објављеног на „Гласу ДИЈАСПОРЕ“.
……………………………………………………………………………………………..
НАРОДНА СКУПШТИНА
Краља Милана бр. 14
11000 Београд
ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ господин БОРИС ТАДИЋ
Народна канцеларија председника Републике
Масарикова
11000 Београд
ВЛАДА
Немањина бр. 11
11000 Београд
Доставља се:
Средствима јавног обавештавања
Јавности
Поштовани
народни посланици, председниче Тадићу и чланови Владе,
На основу члана 2 и члана 56 Устава Републике Србије и истине о догађајима, а поводом
јавног налога председника Тадића упућеног из иностранства Народној скупштини да донесе Декларацију о Сребреници,
I. ДЕКЛАРАЦИЈА КОЈУ УСВОЈИ САДАШЊИ САЗИВ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ У ИМЕ Р. СРБИЈЕ ДОК ЈЕ ДРЖАВЉАНИ НЕ ПОТВРДЕ НА РЕФЕРЕНДУМУ; ДОТЛЕ ЈЕ НИШТАВНА
јер:
ни председник Тадић ни народни посланици о тим декларацијама нису говорили у својим изборним кампањама; нису за њих добили сагласност бирача,
народни посланик се опредељује, иступа и гласа по сопственом уверењу слободно, без консултације са бирачима (члан 37 Закона о Народној скупштини),
противуставно (члан 6, члан 112 и члан 115 Устава) ангажовање председника Тадића као:
1) носиоца изборне листе «За европску Србију – Борис Тадић»,
2) носиоца збирне изборне листе «За европску Србију – Борис Тадић»,
3) носиоца изборне кампање за изборну листу «За европску Србију – Борис Тадић» у парламентарним изборима
је учинило да је та коалиција противуставним процесом стекла посланичке мандате, и зато
су посланички мандати коалиције «За европску Србију» противуставни те сваки акт у име Р. Србије донет захваљујући њеном обезбеђивању већине за његово доношење је ништаван докле год га држављани Р. Србије не потврде на референдуму.
II. ПРЕДЛОГ ДЕКЛАРАЦИЈЕ 114 НАРОДНИХ ПОСЛАНИКА КОЈИ ИЗДВАЈА САМО ЈЕДАН ДОГАЂАЈ ИЗ ЦЕЛОГ ТОКА УЗРОЧНО – ПОСЛЕДИЧНИХ ДОГАЂАЈА ЈЕ НЕПРИХВАТЉИВ
јер:
скрива истину о осталим догађајима који су узроковали дати догађај,
заснива се на националној основи (говори се само о бошњачким жртвама),
сакрива истину о ономе што се десило другим народима (посебно скрива истину о србским жртвама) у исто време или пре датог догађаја, што даје основу за утисак о нацизму према тим народима (изражено посебно према Србском народу),
сакрива истину о основном злочину: противуставном, терористичком, оружано насилничком уништавању СФР Југославије, а што је проузроковало сва остала недела, мржњу међу људима и народима, и злочине,
не поштује равноправно људски живот сваког без обзира на веру и нацију,
не поштује ни Устав Р. Србије ни Општу Декларацију Уједињених Нација о људским правима и остале међународне конвенције и договоре о људским правима и слободама равноправно за све без обзира на веру и нацију,
не прави разлику између виновника злочина и жртава злочина.
III. ПРЕДЛОГ ДЕКЛАРАЦИЈЕ 114 НАРОДНИХ ПОСЛАНИКА ЈЕ НЕПРИХВАТЉИВ ПОШТО СЕ ПОГРЕШНО ПОЗИВА НА ПРЕСУДУ МЕЂУНАРОДНОГ СУДА ПРАВДЕ
јер пресуда Међународног суда правде у Хагу донета на основу тужбе Босне и Херцеговине против Србије и Црне Горе не може да обавеже никога, те ни Р. Србију, на напред изложено разматрање догађаја само са становишта припадништва једној нацији и вери, уз истовремено потпуно занемаривање онога што се догодило људима других вера и нација.
IV. ПРЕДЛОГ ДЕКЛАРАЦИЈЕ 114 НАРОДНИХ ПОСЛАНИКА ЈЕ НЕПРИХВАТЉИВ ПОШТО СЕ НЕОПРАВДАНО ПОЗИВА НА ПРЕСУДУ МЕЂУНАРОДНОГ СУДА ПРАВДЕ О ОБАВЕЗИ Р. СРБИЈЕ ДА ОБЕЗБЕДИ ПУНУ САРАДЊУ СА МЕЂУНАРОДНИМ КРИВИЧНИМ ТРИБУНАЛОМ ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ
јер:
Трибунал је основан без сагласности Генералне скупштине Уједињених Нација.
Трибунал је заснован на националистичкој основи пошто је компетентан за злочине само држављана СФРЈ и тиме је унапред, на бази националности, ослободио одговорности сва друга лица која су прпремала и/или организовала и/или учинила злочине на територији СФРЈ.
Трибунал није добио право да разматра злочин против мира, а основни злочин на тлу СФРЈ је злочин против мира извршен рушењем мира у СФРЈ, што је највећи злочин после Другог Светског Рата у Европи.
Трибунал је својим пресудама доказао своју националистичку пристрасност
према лицима који нису Срби, на пример није покренуо поднету му тужбу против Алије Изетбеговића, већ ју је годинама држао и задржао у архиви.
Трибунал је изгубио морално право да суди држављанима Р. Србије и Србима јер прихвата лажи као што је лаж да су Срби масакрирали око осам хиљада невиних Бошњакиња и Бошњака у Сребреници, или да су Срби побили четрдесет невиних Албанаца у Рачку.
Трибунал није поштовао истину да су у Сребреници као заштићеној зони слободно обитовале паравојне оружане снаге Алије Изетбеговића под командом Насера Орића и несметано повремено излазиле у околна села да би масакрирале хиљаде невиних Србкиња и Срба, и тиме створиле од Сребренице заштићену бошњачку милитаризовану и милитаристичку зону супротно одлуци Уједињених Нација.
Трибунал је заташкао обавештења о узимању органа од живих Срба или од Срба и других неалбанске националности ради тога мучених и масакрираних.
Међународни суд правде није разматрао рад Трибунала.
Власт Р. Србије није обавестила ни Међународни суд правде ни Уједињене нације о пристрасном раду Трибунала и тиме саучествује у његовом деловању на националној основи, а превасходно против Р. Србије и Србског народа пошто су тиме угрожена људска права и слободе држављана Р. Србије гарантована Уставом.
10. Тиме се ствара утисак да Р. Србија сматра рад Трибунала праведним и непристрасним, што не може да се прихвати док се држављани Р. Србије о томе референдумски не изјасне, а после упознавања са свим чињеницама о раду Трибунала.
V. ТРАЖИМО РАСПИСИВАЊЕ И ОДРЖАВАЊЕ ОПШТИХ ВАНРЕДНИХ ИЗБОРА У ПОТПУНОМ СКЛАДУ С УСТАВОМ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
и ради тога тражимо од председника Тадића, народних посланика и Владе да без одлагања поднесу оставке, да кроз изборну кампању, ако у њој учествују, поднесу извештаје народу о ефектима свог рада, и да прихвате народну оцену кроз резултат избора.
Kriterijumi kojima se rukovodimo praveći liste moćnih
-lakoća ostvarivanja ciljeva
-prepoznatljivost u javnosti
-finansijski i politički uticaj
-lični autoritet i ugled institucije koju predstavljaju
-lična harizma
O nekima ste garantovano čuli, ali sigurni smo da će biti i dosta iznenađenja, kao i za nas koji smo pravili listu. Da li ste znali da je jedan od najbogatijih bankara u Americi naše gore list? Šta velite na činjenicu da je čovek koji se preziva na „ić“ poglavica moćnog indijanskog plemena? O uspehu naših ljudi u oblasti nauke, umetnosti i zabave ne treba trošiti reči – ali kako stojimo u porno-industriji? Sve ovo, a i mnogo više možete saznati analizirajući našu današnju listu. Kao i obično, biće dosta komentara – kritika i pohvala – ali to nam je i bio cilj.
1. REBEKA MEKDONALD (1)
Vlasnica kompanije „Džast enerdži“ koja električnom energijom i gasom snabdeva preko milion i po potrošača u SAD i Kanadi. Vrednost njene kompanije procenjena je na preko dve milijarde dolara. Tri puta je proglašavana za poslovnu ženu godine u Kanadi. U Toronto je stigla 1974. kao Ubavka Mitić nakon završenih studija medicine u Beogradu. Obolela je od teškog oblika autoimune bolesti reumatoidnog artritisa. Dala je tri miliona dolara kako bi se pri bolnici u Torontu napravio istraživački centar koji nosi njeno ime.
2. RIČARD KOVAČEVIĆ (-)
Predsednik „Vels Fargo banke“, druge po veličini u SAD, prošle godine je kao redovnu godišnju platu primio 29,8 miliona dolara, plus neutvrđenu sumu na ime bonusa i time stao na prvo mesto u svetu po isplaćenom ličnom dohotku. Osim bankarskog posla, Kovačević je i član borda direktora nekoliko svetski poznatih kompanija, uključujući „Cisco Systems“ i „Target korporacije“. Mediji pišu da je Kovačević jedan od retkih bankara koji je izašao kao pobednik iz ekonomske finansijske krize.
3. MELISA BIN LUBURIĆ (2)
Jedina Amerikanka srpskog porekla u Predstavničkom domu američkog kongresa, u kojem je po drugi put izborila mesto. Veruje se da je bliska ljudima iz okruženja sadašnjeg američkog predsednika Baraka Obame jer oboje potiču iz Čikaga. U Čikagu je predstavnici srpske zajednice zovu „Obama mama“. Član je Demokratske stranke i više odbora u Kongresu, a veoma je aktivna u srpskom kokusu. Završila je političke nauke na Univerzitetu „Ruzvelt“ u Čikagu. Radila je vrlo uspešno za nekoliko kompanija.
4. FILIP CEPTER (3)
Prema rezultatima istraživanja poljskog nedeljnika „Vprost“, Filip Cepter nalazi se na 36 mestu najbogatijih ljudi u Istočnoj Evropi sa procenjenim bogatstvom od 2,6 milijarde dolara. Ekonomska kriza ostavila je trag na njegovom poslovanju, ali i dalje se može reći da je Cepter najbogatiji Srbin u inostranstvu. Rođen je kao Milan Janković, a njegovu kompaniju čini više od 120 firmi sa 120.000 zaposlenih u 40 država.
5. DUŠAN DUK PETROVIĆ (-)
Američki menadžer Dušan Petrović, poreklom iz Beograda, imenovan je za predsednika kompanije „Wrigley“, najvećeg svetskog proizvođaka slatkiša i žvakaćih guma. Petrović je u kompaniji radio poslednjih 30 godina.“Djuk je odigrao važnu ulogu u transformaciji i rastu kompanije“, rekao je naslednik osnivača firme. Rođen je u Čikagu, a diplomirao je na Ruzveltovom univerzitetu. U kompaniji „Wrigley“ je od 1992. godine, kada je postao glavni blagajnik.
6. RAGAN VELJOVIĆ (7)
Biznismen sa preko 20 godina iskustva na vodećim pozicijama u privatnom i javnom sektoru. Sa velikom strašću je 1996. godine osnovao kompaniju „Mejlpsoft“, koja je imala godišnji prihod od preko 25 miliona dolara. Uspeh kompanije potvrdila je i srebrna medalja za firmu godine koju mu je dodelila Privredna komora Otave. Sredinom 2008. prodao je „Mejplsoft“ i odnedavno se nalazi na čelu moćne konsultantske kuće „Velč grup“. Predstavnik je kanadske dijaspore u Privrednoj komori Srbije.
7. NEMANJA VIDIĆ (8)
Sa Mančester junajtedom Nemanja Vidić je osvojio sve što je mogao, tri godine je na tronu u Premijer ligi, dve godine zaredom akter finala Lige šampiona, Moskva i Rim ostali su mu u različitom sećanju. Žetva trofeja u dresu „crvenih đavola“ stigla je do brojke devet, čeka se dvocifren broj, a nalazi se i među najboljih 11 na svetu u izboru FIFA. Uz prestižne nagrade koje je pobrao u 2009, srpski reprezentativac je drugi put zaredom u izboru „Blica“ od 100 fudbalskih ljudi izabran za našeg najboljeg fudbalera.
8. VOLTER BOGDANIĆ (6)
Novinar „Njujork tajmsa“, dobitnik tri Pulicerove nagrade za novinarstvo. Prvu Pulicerovu nagradu dobio je kao reporter „Volstrit džornala“ 1988. posle istraživanja o ilegalnim medicinskim laboratorijama u Americi. Kolege ga zovu Volt i malo ko zna da je Srbin. „Potičem iz stare srpske kolonije u Čikagu. Moj otac je Srbin iz Srbije koji je kao emigrant radio u čeličani“, kaže Bogdanić. Bogdanić je tek treći Srbin koji je osvojio Pulicera, posle Mihajla Pupina i pisca Čarlsa Simića.
9. DUŠAN ŠIĐANSKI (9)
Savetnik predsednika Evropske komisije Žozea Manuela Baroza i predsednik Evropskog centra za kulturu. Osnivač je Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Ženevi, profesor na univerzitetima Prinston, Harvard i Mičigen, dobitnik najvišeg francuskog odlikovanja – ordena Legije časti, počasni građanin Grčke. Prof dr. Dušan Šiđanski je već godinama organizator velikih međunarodnih naučnih skupova i okruglih stolova, posebno u kontekstu evropske budućnosti Srbije i njenog što bržeg pridruživanja Evropskoj uniji.
10. RIČARD MILANOVIĆ (-)
Poslovni i politički lider indijanskog plemena Agva Kalijente. Otac mu je Srbin koji je u Americi upoznao indijansku princezu i sa njom dobio sina. Milanovićevo pleme važi za jedno od progresivnijih u Americi, a novac za razboj dobijaju od kazina namenjenih bogatoj klijenteli koji su u njihovom vlasništvu na Floridi. Guverner Kalifornije Arnold Švarceneger za njega kaže da je američki vizionar, iako su mesecima bili u sukobu zbog poslova sa kazinima. Na nedavnim izborima ponovo je jednoglasno izabran za vođu plemena.
11. MARINA ABRAMOVIĆ (11)
Kraljica performansa već tri decenije pokazuje da joj nema ravne. Sebe opisuje kao „baku umetnosti performansa“. Godina 2010. biće u znaku njene retrospektivne izložbe u najcenjenijem muzeju savremene umetnosti u svetu, njujorškoj MoMI. Malo savremenih umetnika imalo je tu čast.
12. MILAN PUŠKAR (-)
Biznismen i filantrop, osnivač farmaceutske kuće „Mylan“ u Zapadnoj Virdžiniji. Stadion Univerziteta Zapadne Virdžinije nosi njegovo ime, kao i nekoliko drugih institucija kojima je finansijski pomagao.
13. RUŠKA BERGMAN (72)
U Londonu je započela karijeru stiliste, trenutno je na poziciji koja je san svakog modnog eksperta – urednik je mode italijanskih magazina „L’Uomo Vogue“ i „Vogue Italija“. Bila je lični stilista Majkla Džeksona i zadužena za njegov kompletan nastup za seriju koncerata koje je planirao.
14. SLAVICA EKLSTON (10)
Bivša supruga vlasnika Formule 1 Bernija Eklstona, čiji se imetak samo u Londonu procenjuje na dve milijarde funti. Britanski mediji izveštavaju da je brakorazvodna parnica ovog para jedna od finansijski najtežih u modernoj istoriji. Slavica Eklston, nekada Slavica Radić, radila je kao supermodel dok nije upoznala Bernija.
15. BOGDAN MAGLIĆ (13)
Nuklearni fizičar, jedan od tvoraca koncepta hladne fuzije i jedan od najbogatijih Srba u Americi. Rukovodi i proizvodnjom atomskih detektora eksploziva. Nosilac je zlatne medalje Kongresa SAD. Investirao u hotel u rodnom Somboru, ali je kasnije odlučio da proda svoje akcije zbog „loše poslovne i ekonomske atmosfere u Vojvodini“. Trenutno se bavi pitanjem femtona, minijaturnih čestica koje će se koristiti pri dijagnostici i lečenju najtežih bolesti.
16. GORAN BREGOVIĆ (17)
Sa svojim „Orkestrom za svadbe i sahrane“ stekao je svetsku slavu. Sarađuje s velikanima svetske muzike, promovišući etnostil podneblja sa kojeg potiče, ali mu sve više prebacuju manjak ideja.
17. MILORAD ČAVIĆ (19)
Najbolji srpski plivač, rođen u Kaliforniji, gde je diplomirao političku ekonomiju na Univerzitetu Berkli. Trenutno živi u Beogradu. Kaže da će zauvek nastupati za Srbiju. Njegovo rivalstvo s Majklom Felpsom privlači veliku medijsku pažnju.
18. BORKO ĐORĐEVIĆ (16)
Jedan od najcenjenih plastičnih hirurga – u emisiji „Holivudski noževi“ našao se na listi top 10. Ulepšavao neke od najpoznatiji ljudi današnjice, poput Nensi Regan, Zaze Gabor, Džoan Kolins, Larija Kinga, Eltona Džona. Sarađuje sa beogradskim i niškim obrazovnim institucijama, a u Igalu otvara Mediteranski centar za plastičnu hirurgiju.
19. MAREK ĐORĐEVIĆ (14)
Dizajner koji je osmislio izgled „Rols-Rojsovog“ modela „fantom“, pre toga se proslavio dizajniranjem podjednako prestižnog automobila „ferari F 360“. Nedavno je napustio „Rols-Rojs“ i osnovao svoju agenciju „Marek Đorđević Inc“ koja se bavi dizajnom luksuznih brendova.
20. DEJAN ILIĆ (4)
Donedavno direktor nemačke firme ARRI, svetskog lidera u proizvodnji filmske i televizijske opreme. Dobitnik tehničkog „Oskara“ za dostignuća u poslednjem filmu o Džejmsu Bondu. Doktor fizičke hemije, dobitnik svetske nagrade za inovacije, više puta proglašavan naučnikom i menadžerom godine u Nemačkoj, profesor na univerzitetima u Nju Džersiju, Parizu, Londonu, Gracu i Beogradu. Doprineo revoluciji u proizvodnji mini-baterija.
21. MILAN MANDARIĆ (15)
Vlasnik engleskog fudbalskog kluba Lester siti, pre toga bio je vlasnik Portsmuta. Poslednjih par godina nije imao previše sreće u biznisu, bio je čak i privođen zbog istrage koja se vodila oko Portsmuta. Stvari su krenule nabolje aprila 2009. godine kada je njegov Lester siti ovenčan titulom šampiona „Coca-Cola“ Prve lige.
22. MILJEN – KREKA KLJAKOVIĆ (22)
Svetski priznati scenograf. Jedno od poslednjih dela je scenografija za film „Sveti Georgije ubiva aždahu“ za koju je dobio godišnju nagradu Udruženja filmskih umetnika Srbije. U bivšoj Jugoslaviji slavu stekao radeći scenografiju za filmove „Petrijin venac“, „Specijalno vaspitanje“, „Varljivo leto“, kao i za Kusturičine filmove. U Americi i Evropi radi kao scenograf kultnih reditelja.
23. MILA JOVOVIĆ (17)
Holivudska glumica i manekenka rođena kao Milica Nataša Jovović. Mila je zvezda Besonovog hita „Peti element“ i Vendersovog „Hotela od milion dolara“. Osnovala je svoju produkcijsku kuću „Creature Entertainment“.
24. MADLEN CEPTER (23)
Mecena umetnika, najviše angažovana u Francuskoj gde dodeljuje cenjenu nagradu najboljem piscu. U Srbiji je vlasnica prvog privatnog pozorišta i opere „Madlenijanum“.
25. LAZA KEKIĆ (51)
Regionalni direktor za istočnu i centralnu Evropu u specijalizovanoj londonskoj savetodavno-analitičkoj firmi „Ikonomist intelidžens junit“. Njegova predviđanja pažljivo slušaju i strani i domaći stručnjaci.
26. ALEKS MAČESKI (30)
Amerikanac srpskog porekla, donedavno vodio dnevne novine „Aplejn diler“ u Klivlendu. Pre dvadeset godina bio je proglašen za izdavača godine u Americi. Tokom karijere dobio je brojne nagrade. Trenutno je na čelu konsultantske kuće „Aleks Mačeski end asosijets“.
27. ŽELJKO OBRADOVIĆ (25)
Trofejni stručnjak i jedan od retkih naših trenera sa stalnim angažmanom u inostranom klubu.
28. ALEKSANDAR LUPŠIĆ (28)
Biznismen koji dugo živi i radi u Austriji. U Srbiji se donedavno uspešno bavio medijskom delatnošću.
29. MIKI MANOJLOVIĆ (29)
Poznati glumac koji živi u Parizu, a najviše radi u Francuskoj i Kanadi, gde glumi u najgledanijim filmovima. Bio je nominovan za nagradu „Feliks“ koju dodeljuje Evropska filmska akademija. Nominovan je za ulogu u filmu „Irina Palm“ režisera Sema Garbarskog.
30. MLADEN SELAK (24)
Vlasnik firme „Astro mašin korporejšn“ koja je proteklih godina registrovala skoro 20 svetskih patenata za koje je dobio najveća priznanja. Veliki je humanista i dobrotvor, osnivač Fonda „Mladen Selak“ koji dodeljuje nagrade najboljim pronalazačima.
31. ANA ŠEKULARAC (45)
Srpska dizajnerka čije su kreacije novinari lista „Obzerver“ svojevremeno uporedili s radovima mladog Armanija. Za njenim modnim predmetima luduju zvezde svetskog džet-seta, među poslednjima i Viktorija Bekam.
32. ZORAN SAVIĆ (32)
Nekadašnji vrhunski košarkaš, reprezentativac, godinama je generalni menadžer Košarkaškog kluba Barselona. Jedan je od osnivača fondacije za decu „Grupa sedam“
33. MAJKL MAJK ILIĆ (-)
Biznismen, vlasnik kluba „Red Wings“ iz Detroita i „Detroit Tigersa“. Osnivač i vlasnik lanca picerija „Little Ceasars Pizza“.
34. ČARLS SIMIĆ (34)
Jedan od najznačajnijih američkih živih pesnika, rođen u Beogradu 1938. godine. Pravo ime mu je Dušan Simić. Imenovan je za petnaestog konsultanta za poeziju biblioteke američkog Kongresa. Predaje na Univerzitetu u Nju Hemširu.
35. BRANKO MILANOVIĆ (-)
Vodeći ekonomista Svetske banke, naročito za oblast borbe protiv siromaštva. Saradnik je Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir u Vašingtonu.
36. VASO DESPOTOVIĆ (-)
Osnivač i direktor „BEO Group“ iz Australije, dobitnik je medalje časti koju mu je uručila britanska kraljice Elizabeta za njegovu pomoć srpskoj zajednici u Australiji. Poznat kao veliki humanista i jak lider u bankarskom sektoru.
37. MIODRAG STOJKOVIĆ (3)
Genetičar koji je prvi u svetu uspeo da klonira ljudske matične ćelije u medicinske svrhe. Tvrdi da je primena matičnih ćelija realnost koja će kompletno promeniti sliku regenerativne medicine. Stojković se naučnim radom bavio u Velikoj Britaniji i Španiji. U Leskovcu sa suprugom Petrom vodi specijalizovanu bolnicu za veštačku oplodnju.
38. ĐORĐE JERIĆ (42)
Vlasnik čuvene kule „Skajlon“, turističke atrakcije na Nijagarinim vodopadima u Kanadi. Vlasnik i hotela „Holidej in“ i „Kaskade“, te brojnih restorana. Važi za jednog od najuspešnijih Srba u svetu, a biznis polako prebacuje u ruke svoje dece.
39. SINIŠA MIHAJLOVIĆ (38)
Trener italijanskog kluba Katanija. Pre toga bio na čelu Bolonje, kao i pomoćni trener Intera. Britanski „San“ ga je proglasio za trećeg najboljeg izvođača slobodnih udaraca u svetskom fudbalu. Bio je kapiten državne reprezentacije 63 puta i postigao je devet golova.
40. STANKO SUBOTIĆ CANE (33)
I dalje jedan od najbogatijih biznismena iz Srbije u svetu. Nije sigurno gde trenutno živi – prema jednima je u Crnoj Gori, prema drugima u Švajcarskoj. Vlasti u Beogradu raspisale su za njim poternicu zbog uloge u švercu duvana. Nekoliko poslova mu je propalo, ali i dalje važi za moćnog čoveka.
41. LIDIJA BASTA FLAJNER (39)
Cenjeni pravni stručnjak, supruga Tomasa Flajnera, švajcarskog eksperta za ustavna pitanja, koji je tokom pregovora o statusu Kosova bio savetnik srpske delegacije. U septembru je postavljena na čelo Međunarodnog naučnog komiteta Centra za evropsko ustavno pravo.
42. BORIS VUKOBRAT (-)
Biznismen iz Francuske, tokom devedesetih bio izuzetno aktivan u mirovnom pokretu i bio inicijator nekoliko projekata čiji je cilj bio mirno rešavanje krize u bivšoj Jugoslaviji.
43. VLADE DIVAC (43)
Predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. I dalje je jedan od veoma uvažavanih sportista iz Srbije u svetu, kojem su Sakramento Kingsi odali priznanje skidanjem iz upotrebe dresa sa brojem koji je Divac nosio. Veoma aktivan u humanitarnim akcijama.
44. VESELIN MITROVIĆ (40)
Profesor na Medicinskom fakultetu „Gete“ univerziteta u Frankfurtu i predavač na više univerziteta u svetu i Srbiji (Beograd i Niš), jedan od vodećih stručnjaka u Evropi za uvođenje novih lekova za lečenje srčane slabosti. On je i medicinski direktor Kerckhoff-Klinik. Autor je više od 300 naučnih radova.
45. ŽELJKO LUČIĆ (76)
Jedan od najpopularnijih operskih pevača nastavlja da dobija ovacije gde god da se pojavi. Svi termini gostovanja u narednih nekoliko godina odavno su mu već popunjeni. Ovaj moćni bariton nastupa u „Metropoliten operi“, „Kovent Gardenu“, Nacionalnoj operi u Parizu… Sa „Metropoliten operom“ gostovaće u Japanu 2011. godine sa tri zahtevne opere.
46. GORAN PASKALJEVIĆ (52)
Reditelj koji živi u Francuskoj. Odlikovan je najvišim ordenom Republike Francuske za umetnost i književnost. Snimio prvi film u srpsko-albanskoj koprodukciji koji je već pobrao brojne nagrade na svetskim festivalima.
47. DŽORDŽ VOJNOVIĆ (46)
Kongresmen koji je uprkos godinama i dalje aktivan političar iz SAD koji lobira za srpske interese. Dugogodišnji je član Republikanske stranke, ali je često znao da se usprotivi pogubnoj politici Džordža Buša.
48. GORAN GAJIĆ (41)
Poznati reditelj i suprug glumice Mire Furlan dugo živi i radi u Americi, Los Anđelesu i Holivudu. U Americi je bio jedan od trojice režisera kultne serije „Oz“ o životu u zatvoru. U „Hudson Guild Theatre“ u Los Anđelesu režirao je adaptaciju „Antigone“ za koju je kasnije i nagrađen. Jedan je od pionira izrade muzičkih spotova u bivšoj Jugoslaviji, uključujući kultne pesme „Plavog orkestra“ „Suada“ i „Kad mi kažeš Paša“. U Beogradu je režirao seriju „Vratiće se rode“.
49. VLADIMIR VELIČKOVIĆ (47)
Slikar iz Pariza, francuski akademik. Godine 1983. izabran je za profesora cenjene umetničke škole gde je radio do 2000. godine. Njegove slike nalaze se u brojnim galerijama i privatnim kolekcijama širom Evrope i Amerike.
50. JELENA BOŽILOVIĆ (35)
Doktorka nauka sa Univerziteta „Gete“ u Frankfurtu, gde radi u Institutu za hemiju i medicinsku biohemiju. Bavi se proučavanjem virusa koji su uzročnici opakih bolesti, kao i područja genetike u oblasti organske hemije i biohemije.
51. LJUBA POPOVIĆ (48)
Poznati slikar koji živi i radi u Parizu. Prepoznatljiv po neobičnom načinu slikanja erotskih elemenata.
52. SAŠA LAKIĆ (55)
Inženjer i dizajner, specijalizovao se za dizajn bicikla, skutera i motora. Dizajnirao je brojne i originalne skutere, ali i ekskluzivne motocikle i automobile. Svetski mediji pišu da postoji samo par dizajnera kojima je dozvoljeno da svoje ime stave na automobil koji su dizajnirali – Saša Lakić je jedan od njih. Njegov otac bio je modni dizajner koji je radio za Iv Sen Lorana i Ninu Riči, tako da je bilo sasvim prirodno da i Saša krene tim putem. Industrijskim dizajnom počeo je da se bavi 1981. godine, kada je imao samo sedamnaest godina i bio potpuno samouk.
53. BRANKA KATIĆ (57)
Jedna je od najuspešnijih glumica mlađe generacije koja se nakon života i rada u Londonu sa porodicom preselila u SAD, gde ima zapažene uloge u TV serijama i filmovima. Udata je za britanskog režisera i producenta Džulijana Farinu i sa njim ima dva sina.
54. DUŠAN PETRIČIĆ (56)
Jedan od najboljih karikaturista, ilustratora, animatora i dizajnera. Ilustrovao je preko dvadeset knjiga za decu, a njegovi radovi objavljivani su u „Njujork tajmsu“, „Volstrit džurnalu“ i „Toronto staru“. Živi u Torontu.
55. DAVID ALBAHARI (54)
Književnik, živi i radi u Kanadi, gde se doselio 1994. godine sa suprugom i dvoje dece.
56. ZORAN PERIŠIĆ (36)
Stručnjak za specijalne efekte na filmu zahvaljujući kojima je Supermen uspeo da poleti. Godinama živi i radi u Americi, a radio je na sva tri nastavka filma o Supermenu, kao i na filmovima „Povratak u Oz“, „Nebeski bandit“…
57. BOJANA PANIĆ (49)
Beogradska glumica i manekenka debitovala je u francuskom ostvarenju „Seljak Žak“, zatim je igrala u blokbasteru „Largo Winch“ sa Kristin Skot Tomas, Tomerom Sislijem i Mikijem Manojlovićem. Rado viđen gost na modnim dešavanjima u Parizu, bila glavna zvezda na reviji Diora na „Pariskoj nedelji mode“ 2009. godine. Zaštitno lice kozmetičkog brenda „švarckopf“.
58. ANICA DOBRA (59)
Glumica koja živi u Frankfurtu, uglavnom radi u Nemačkoj. Tokom karijere je glumila u više od 70 filmova.
59. DRAGIŠA ILIĆ (64)
Vlasnik više elitnih restorana u Londonu čiji su gosti poznati ljudi iz sveta muzike, filma i politike. Vlasnik lanca restorana „Little Bay“, koji je postao poznat jer je gostima omogućio da ručak plate onoliko koliko sami odrede. Osoblje se podjednako odnosi i prema onima koji plate jedan peni ili čak ne plate uopšte i prema onima koji daju 50 funti i više. Sličnu akciju sproveo je i sredinom 80-ih godina – uspeh je bio ogroman.
61 GREG POPOVIĆ (-)
Vodeći košarkaški trener u Americi trenutno je na klupi kluba iz San Antonija. Igrači ga zovu Pop.
62. SVEN STOJANOVIĆ (31)
Jedan od najcenjenijih svetskih reditelja nastupa uživo. Bio je glavni reditelj nekoliko izbora za pesmu „Evrovizije“, uključujući i u Beogradu 2008. godine. Radio je poslednju pesmu „Evrovizije“ za mlade u Kijevu.
63. ENKI BILAL (60)
Strip crtač, ilustrator i filmski režiser koji živi u Francuskoj rođen je 1951. u Beogradu kao Enes Bilalović. Jedan je od najpopularnijih strip autora u Francuskoj.
64. DEJAN STANKOVIĆ (63)
Fudbaler Intera iz Milana, kapiten fudbalske reprezentacije Srbije. Poznat po svojim pasovima i kreativnošću, a zna i da postigne gol udarcem iz daljine.
65. JASMINA VUJIĆ (-)
Prva žena dekan na Berkliju, takođe i na čelu Udruženja dekana svih nuklearnih fakulteta u SAD.
66. GOJKO KUZMANOVIĆ (66)
Biznismen, prvi Srbin koji je dobio federalnu medalju, najviše priznanje Federalne vlade Kanade.
67. BRANISLAV GRUJIĆ (-)
Predsednik „PSP Farmana“, jedne od najvećih građevinskih firmi u Rusiji.
68. MIRKO VUČUREVIĆ (67)
Vlasnik švajcarske firme „Nivada“, koji je dugo živeo u Ženevi, sve više se okreće Srbiji i Fudbalskom klubu Banat iz Banatskog Dvora.
69. DUŠAN RELJIĆ (69)
Istraživač na nemačkom Institutu za međunarodne odnose i bezbednost.
70. MIRKO ILIĆ (62)
Autor stripova, ilustrator, grafički dizajner i art direktor, živi i radi u Njujorku. Radio je za italijansku „Panoramu“, „Njujork tajms“, „Volstrit džurnal“, „Tajm“. Koautor je nekoliko knjiga iz oblast grafičkog dizajna.
71. BORISLAV MILOŠEVIĆ (70)
Biznismen, bivši ambasador SRJ u Rusiji, gde i dalje živi, brat Slobodana Miloševića.
72. DANIJEL NESTOR (80)
Pravo ime Danijel Nestorović, najbolji kanadski teniser. Najveće uspehe postigao je u igri parova sa Nenadom Zimonjićem s kojim je osvojio i Vimbldon. Na listi dubl igrača, Nestor se nalazi na prvom mestu. Ima osvojene čak 64 titule u igri parova.
73. MIRKO LATINOVIĆ (-)
Predsednik kompanije „Tradeunique holding“ koja je u Rusiji dobila brojna priznanja za uspešne građevinske poduhvate.
74. AL JANKOVIČ (-)
Američki pevač, kompozitor, glumac i satiričar, poznat naročito po svom humoru. Nedavno se pojavio i u popularnoj animiranoj seriji „Simpsonovi“.
75. SLOBODAN PAVLOVIĆ (68)
Biznismen iz Amerike koji je započeo gradnju „Slobomira“ kod Bijeljine i otvorio privatni fakultet u tom gradu.
76. PREDRAG BJELAC (73)
Glumac, igrao Igora Karkofa u filmskoj ekranizaciji Harija Potera, a imao je i zapaženu ulogu u megahitu „Hronika Narnije“. Živi u Češkoj gde ima svoj razvijeni biznis. Osim u Beogradu, glumu je studirao u Njujorku.
77. BILJANA SRBLJANOVIĆ (21)
Dramska spisateljica koja trenutno živi u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana, gde je njen suprug Gabrijel Keler ambasador Francuske. Najprevođeniji i u inostranstvu najigraniji srpski dramski autor. Pokušala da se bavi politikom, ali neuspešno.
78. PITER BOGDANOVIĆ (77)
Holivudski filmski reditelj, pisac, glumac i producent. Poznat po filmovima koji naginju alternativi. Vodeći je predstavnik talasa poznatog pod nazivom „Novi Holivud“.
79. MILA MELRUNI (75)
Supruga bivšeg kanadskog premijera, rođena kao Milica Pivnički. Ostala je upamćena u Kanadi kao žena koja je imala značajnu ulogu u društvenim tokovima, dok je njen suprug bio na premijerskoj poziciji. Mnogi su je kritikovali jer je želela da bude „prva dama“, a posebno su im smetali njena ljubav prema šopingu i luksuznoj dekoraciji rezidencije. Jedno vreme su je zvali Imelda zbog ljubavi prema cipelama (navodno je imala skoro sto pari). Veliki je humanista, a trenutno se nalazi da čelu kanadske Fondaciji za cističnu fibrozu.
80. MAJKL ĐORĐEVIĆ (74)
Biznismen, jedan od najbogatijih Srba u Americi. Osnivač i prvi predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja.
81. DUŠAN STOJANOVIĆ (12)
Cenjeni ekonomista, donedavno radio u američkoj Federalnoj banci za hipotekarne kredite u Sent Luisu. Iskustvo sticao u Narodnoj banci Srbije, a bio je i savetnik nekadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića
83. DOROTEJA DODO ROŠČIĆ (71)
Urednica zabavnog programa državne austrijske televizije ORF i jedna od najpoznatijih voditeljki.
82. LOLITA DAVIDOVIĆ (61)
Kanadska glumica. Glumila u brojnim serijama i filmovima. Udata je za reditelja Rona Šeltona.
84. PREDRAG STOJAKOVIĆ (79)
NBA košarkaš, u Americi poznat po nadimku „Peja“.
85. HOLI VALANS (81)
Najpoznatija australijska glumica i pevačica, rođena kao Holi Rejčel Vukadinović. Proteklih meseci javnost uzbudila golišavim fotografijama kojima je reklamirala novi album. Holi juri i glumačku karijeru – igrala je u australijskoj sapunici „Neighbours“ i gostovala u serijama „CSI“, „Bekstvo iz zatvora“ i drugim.
86. SLAVIMIR STOJANOVIĆ (84)
Poznati grafički dizajner. Radi na relaciji Ljubljana – Beograd.
87. BOŽIDAR MALJKOVIĆ (85)
Košarkaški trener, živi i radi u Španiji, četiri puta je bio šampion Evrope.
88. ALEKS BOGDANOVIĆ (91)
Drugi na listi najboljih britanskih tenisera, odmah iza Endija Mareja.
89. KATARINA OKSENBERG (86)
Princeza iz dinastije Karađorđević, nedavno boravila u Beograd gde sprema snimanje filma o svom dedi knezu Pavlu.
90. DENIZ HEJL (93)
Nekada Danica Radosavljević, poslovna žena iz SAD. Tvrdi se da pravi ubedljivo najbolje žurke u San Francisku na koje dolazi krem džet-seta. Njen suprug bio je vlasnik lanca robnih kuća i u nasledstvo joj je ostavio milione dolara. Pre toga bila je udata za proslavljenog filmskog reditelja Vinsenta Minelija i jednog italijanskog grofa.
91. SAŠA ALEKSANDER (37)
Američka glumica srpsko-italijanskog porekla Suzana Drobnjaković, udata za filmskog režisera Eduarda Pontija, sina glumice Sofije Loren. Iako nikada nije bila u Srbiji, tečno govori srpski. Proslavila se ulogama u serijama „Marinci“ i „Dosonov svet“.
92. DOJNA GALIĆ-BAR (82)
Američka spisateljica srpskog porekla, neuropsihijatar i prva žena direktor jedne bolnice u Americi. Rođena u Bukureštu, školovala se u Beogradu.
93. STOYA (-)
Trenutno najtraženija porno-glumica u Americi, rođena kao Džesika Stojadinović. Proglašena je za najbolju novu starletu u izboru AVN za 2009. godinu – što je u porno-industriji pandan „Oskaru“.
94. BOJANA NOVAKOVIĆ (18)
Glumica koja živi i radi u Australiji. Igrala je u filmu „Seven Pounds“ zajedno sa Vilom Smitom, a u trileru „Adge of Darkness“ sa Melom Gibsonom i Rejom Vinstonom. Kada ne glumi, radi kao prevodilac za srpski jezik. Dobitnica je nagrade Australijske akademija za film za najbolju glavnu žensku ulogu u TV serijama. Intenzivno se bavi pitanjem izbeglica.
95. ĐURĐA STOJILJKOVIĆ (95)
Manekenka koju je magazin „Vog“ uvrstio među 10 najvećih mladih talenata. Georgina, kako je zovu svetski mediji, radila je revije najpoznatijih svetskih kreatora, a njene fotografije krase ovogodišnji čuveni „Pireli“ kalendar.
96. MIRJANA SAMARDŽIJA (96)
Predsednik Srpskog kongresa ujedinjenja.
97. DUŠAN VASILJEVIĆ (-)
Biznismen koji je shvatio da je budućnost u poljoprivredi. U Namibiji, koja ima izuzetnu afričku klimu, kupio je na obali atlantske obale propalu farmu i započeo biznis uzgajanja voća, posebno grožđa.
98. MIRANDA KER (-)
Manekenka iz Australije nedavno je priznala da je srpskog porekla. Doduše, kazala je i da ima iranske, turske i filipinske krvi.
99. JOVAN RADOMIR (99)
Jedan od najpoznatijih voditelja švedske državne TV. Radio je intervjue sa najvećim zvezdama šou-biznisa.
100. MILAN PANIĆ (-)
Multimilioner koji živi u Pasadeni u Kaliforniji. Ulaže u brojne poslove u Americi, od Srbije digao ruke nakon propale privatizacije „Galenike“. Oženjen je s operskom pevačicom Milenom Kitić.
Kakva smo mi dijaspora Ovu priču (i jednog dana verovatno knjigu) piše naučnik. To nije neko ko je preko trnja ili u gepeku ili zbog rata i sa posebnom mukom prolazio granice da bi stigao do Ujedinjenog Kraljevstva. Ja mnoge granice i danas prelazim.
Te granice su drugačije, one su nevidljive, često bodljikave, to su granice kojima mnogi neprekidno teže, jer se do njih teško stiže iz razloga što su to ostvarenja o kojima smo sanjali kao mali. Taj put nije nimalo lak ili jednostavan, već je pun prepreka, i zahteva oštar um i hrabrost da se neki koraci zaista naprave i da se zapliva u ogromnom okeanu punom “ajkula”. Srećom ili glupošću, naivnošću ili hrabrošću, ponekad se prepliva dobar deo te vode, bez mnogo ujeda i povreda.
Pa onda, Kakva smo mi dijasporaINTERNET NOVINE SERBSKE Uz dijasporu od 2001. godine? Pitanje nastaje iz osećanja koja su rezultat posmatranja stvari. Ovo nikako nije priča sa tužnim ili srećnim krajem, ovo je proces koji traje. Mnogi se sa mojim stavovima neće u potpunosti složiti. Jedno je sigurno, biti deo dijaspore ima ogromno značenje jer se i sam termin interpretira svakako, ali sve one koji su njen deo veže radoznalost, dvo/tro-jezičnost, otvorenost za druge kulture i pre svega želja da u Srbiji bude bolje, ili možda da Srbija bude što sličnija tom drugom svetu.
Ja samu reč „dijasporaINTERNET NOVINE SERBSKE Uz dijasporu od 2001. godine“ ne volim. Prosto me asocira na nešto čemu ne pripadam, ili da to više nisam ja. Povrh svega, podseća me na nešto što nikad neće biti moja rodna zemlja. Takve misli se svakodnevno vrzmaju po glavi nas koji živimo van zemlje iz koje smo došli (iz Srbije u ovom slucaju), i o kojoj često razmisljamo, komentarisemo dnevne vesti, iščitavamo komentare ovdašnjih stranaca na BBC Serbian i poredimo stvari sa onim što nam je ovde dostupno.
Međutim, kada stvari prestanu da se porede, i kada se nauče ukusi hrane koja se ovde priprema: fish’n’chips, na primer; kada se naviknete na činjenicu da postoji deep fried Mars bar i baked beans za doručak a trouglasti sendviči za ručak, onda se postane svestan činjenice da je ovo zemlja gde se živi, i u kojoj se naviklo na život. Više se ne mrštimo na „čedar“ i ubeđujemo druge da je naš beli sir mnogo ukusniji. Više se ne priželjkuje da je sunčanije, da imamo svog mehaničara i električara, da recimo stvari mogu da se za manje novca poprave, a ne da se kupuju nove kad se na primer pokvari mašina za veš, i tako redom. Ima jednostavno stvari koje su ovakve ovde, a onakve tamo. To je prednost i mana i jedne i druge strane, ali to što smo svesni razlika upravo znači da smo se navikli. Pitanje je vremena, ili volje, i naravno novca kada se iznova kupi karta do Beograda da se sve ono što nam nedostaje opet okusi. Kada je hrana u pitanju, nema puno stvari koje se ovde ne mogu naći i skuvati. Treba istražiti. Gotovo sve je dostupno!
A onda, potrebno je i znati pripremiti da zamiriše “kao kod kuće”. Za sve je takođe potrebno i vremena, da stvari odleže i da se prihvati inostranstvo. Mnogi ljudi sve dovode u pitanje i samo se druže sa pripadnicima svoje nacije, i ništa ih kod drugih stranaca ili domaćih ne zanima. Drugi se opet druže sa svima, rdoznalo upoznaju svet i svesni su da smo svi u suštini jednaki. Tako nas sve to jednom rečju svrsta u ono što se danas zove globalizacija. Zbog okolnosti, svi smo skoro isti išli u kupovinu u „Tempo“ u Parizu ili u Beogradu, provodili vreme na Fejsbuku u Beogradu ili u Sao Paolu. Migracije koje su neke od nas dovele ovamo se mnogo razlikuju od onih posleratnih sredinom prošlog veka. Migracije su neminovne za ekonomski i kulturni razvoj društva. Moja migracija je akademska! Da se nisam odselila na Britansko ostrvo, možda se nikad ne bih toliko vezala za nauku i možda bih bila manje ambiciozna.
Kako su se stvari odvijale u Srbiji ’90-tih, činilo se da će jedini rezultat biti lakše razočarenje u bavljenje naukom. Međutim, ovde je naučni posao samo malo više plaćen, malo više poštovan i više podržan od strane Vlade, mladih ljudi, i celokupnog društva, a to je ono što naučnike čini srećnijim. A da li je to dovoljno? Naučnicima treba samo da budu prihvaćeni. Zbog opsednutosti i požrtvovanosti čak i ne traže da budu plaćeni. Dok neki to nazivaju ‘budale’ ili tumače sa ‘ne umeš da iskoristiš znanje’ naučnici to vide kao strast, način realizacije sopstvenih instikata, potrebe za pronalaženjem naučne istine, jednostavno, zadovoljavanje istraživačke žeđi. Ovdašnje institucije retko konsultuju strane naučnike.
Za finansiranje od strane Vlade, potrebno je samo imati radikalne nove ideje i biti u prednosti sa istraživačkim radovima. Finasiranje se obavlja uglavnom kroz istraživačke projekte na par godina ili pak u trajanju od više od pola decenije. U trenucima, kada moral poklekne, ili kad volja zataji, oni koji pripadaju dijaspori skloni su da istovremeno kude inostranstvo i da mrze srpstvo, i da kažu da je život kriv što su se stvari desila na ovaj ili onaj način, i da je novac važniji nego ikad. Sve stane u jedan trenutak nezadovoljstva u kojem se letom do Beograda popravi raspoloženje. Po povratku se često rode i nove ideje. Nekada se čini da su se stvari okrenule protiv nas “odbeglih”, i da nam se u Srbiju nije ni vraćalo! Tada je najbolji lek bio zatvoriti oči i prepustiti se osećaju da je to zacrtano ili da naprosto nije vredno ne iskoristiti plaćenu kartu. I voda opet ponese. Možda voda još više uđe u uši, pa se ne čuju stvari koje tek dolaze. Unapred je gotovo nemoguće predvideti da li će novonastale situacije biti dobre ili loše, i u takvim trenucima osećaj dobrog u stomaku postaje bitan, jer odluke se ipak donose intuitivno i instinktivno. Instinkte ne možemo ignorisati niti pobediti.
Da nije tako, ne bi bilo lako nositi se sa sopstvenim mislima i donetim odlukama. Posle svega ostanu samo dela, ono o čemu se priča i ono što se prepričava, a ponekad i prenese dalje. A poneko, nekad, ponešto i zapiše. Time misli dobiju vremensku bezgraničnost, ali što je mnogo važnije, ostanu na prepoznavanje onome ko čita. Treba sa radošću i ponosom negovati uspomenu na ono kroz šta smo prošli, jer smo – opstali.
Prema računici bankara i ekonomista Srbi u rasejanju raspolažu kapitalom koji može da izvuče Srbiju iz krize, ali matica taj novac ne ume da iskoristi
Marko Lopušina
Bivši ministar dijaspore dr Vojislav Vukčević je imao običaj još u vreme svog mandata pre nekoliko godina da kaže, kako nas u Srbiji ”dijaspora hrani i brani”.
- Hrani, jer nam kući šalje 5 milijardi dolara godišnje i brani, jer Srbi u rasejanju javno demonstriraju i traže prava za srpski narod – govorio je dr Vukčević.
To se može i danas zaključiti iz podatka koji je nedavno izneo sadašnji ministar dijaspore Srđan Srećković:
- Prošle godine devizne doznake od dijaspore iznosile su oko 5,1 milijardi dolara,
što je činilo 14 odsto našeg društvenog bruto proizvoda. To znači da sedmina svih ekonomskih vrednosti koja se u Srbiji stvore, ima poreklo od deviznih doznaka iz dijaspore – rekao je ministar Srećković.
I naglasio da je ta 5,1 milijarda dolara vredna kao polovina izvoza srpske privrede.
Švajcarska je službeno izračunala da srpski gastarbajteri u proseku svake godine šalju kući po 4.000 evra. A to je oko 360.000 miliona ”živih” evra. Dok Nemci zvanično tvrde da naši radnici na privremenom radu ”kući godišnje šalju milijardu dolara”.
- Prema procena stručnjaka Svetske banke, izvršenih za 2005. godinu, najveći deo deviznih doznaka, gotovo 40 odsto, dolazi iz Nemačke. Zatim iz Švajcarske (9,2 odsto), Austrije (8,3 odsto), SAD (6,5 odsto), Švedske (3,8 odsto), Kanade i Italije (sa po 3,2 odsto), Holandije i Australije (sa po 2,5%), kao i Velike Britanije (1,7 odsto). Na ovih deset navedenih zemalja otpada 81 odsto priliva sredstava iz srpske dijaspore – kaže dr Vladimir Grečić, stručnjak za migracije.
Svetska banka tvrdi da u 5,1 milijardi, kao direktnu privrednu investiciju u Srbiju čini iznos od 240 miliona dolara. Ministar Srećković je, pak, izračunao da je od 2000. do danas dijaspora u otadžbinu investirala 500 miliona dolara.
- Jer, ako se izuzmu prihodi od privatizacije, to je jednako zbiru svih ostalih stranih direktnih investicija. U ovom trenutku 20.000 ljudi radi u malim i srednjim preduzećima u otadžbini, koje su naši ljudi iz dijaspore otvorili – tvrdi ministar Srđan Srećković.
Sve je to, međutim, kako tvrde naši sagovornici, novac koji van organizovane državne kontrole putuje po Srbiji.
- Država ničim ne usmerava korišćenje novca koji dolazi na ime doznaka iz dijaspore, jer on u srpske domove stiže preko servisa za brze tarnsfere, specijalnih kurira i u džepova rođaka. Tih 5,1 milijarda dolara od doznaka završava u masovnoj potrošnji, jer se ulažu u životni opstanak, hranu i školovanje, pa i u stanove i automobile – kaže ekonomista Zvonko Šošević, ekspert za srpske doznake iz inostranstva.
Što se tiče poslovnog kapitala, nijedna državna i privredna institucija u Srbiji ne zna tačno kojim finansijskim potencijalom raspolažu iseljeni Srbi, zato jer se državni činovnici ne slažu oko broja ljudi u dijaspori. Neki zvaničnici tvrde da u dijaspori ima 4 miliona Srba, što nije tačno. Svetska banka i dr Vladimir Grečić, eksperet za migracije tvrde da u rasejanji ima oko 2,5 miliona Srba, koji žive u 90 država sveta.
- Većina Srba u rasejanju su radnička klasa zapada, koja živi od svojih plata i kredita. Samo 10 odsto Srba u dijaspori, dakle njih 250.000, ima svoj kapital i svoj biznis. Taj kapital u proseku vredi oko 200.000 dolara. To je suma od novih 5 milijardi dolara, na koji naša zemlja može da računa kao moguću investiciju – kaže dr Vladimir Grečić.
I upozorava da ovaj kućni kapital ili ušteđevina prosečnih žitelja dijaspore, u Srbiju ulazi najčešće radi kupovine stanova, kuća, vila, zemljišta ili čak izgradnju zgrada, ali se ne ulaže u „veliki biznis“.
Van liste prosečnih ljudi sa kapitalom i malim biznisom u rasejanju nalazi se 20 najuspešnijih Srba, čiji kapital dr Vladimir Grečić procenjuje na 15 milijardi dolara. Većina njih je već investirala u Srbiji. Filip i Madlena Cepter imaju svoja preduzeća i privatno pozorište u Srbiji. Bankar Vaso Despotović iz Sidneja, koji je nedavno dobio orden od britanske kraljice Elizabete druge, sa svojim kineskim partnerom u Beogradu otvara lanac sportskih radnji.
Zaštitno lice ovog lanca prodavnica je Jelena Janković. Mirko Latinović iz Moskve otvorio je u Beogradu firmu ”Tredjunik”, izgradio nekoliko tržnih centara i robnu kuću ”Plaza”. Latinović ne želi od toga da pravi ni patriotski, a ni politički kapital. Jer kako kaže, Latinović, ”moja braća i ja samo samo obični građevinari”.
- Dijaspora je jača o MMF-a, ali je nedovoljno iskorišćena kao investitor. Čitav proces priliva srpskog kapitala, kao doznaka, tako malih i investicija iz dijaspore, posebno kapitala najbogatijih, teče stihijno i van organizovane kontrole države i bankarstva. Ni država, ni banka ne podstiču aktiviranje tog kapitala kao investicije za razvoj Srbije. Zbog toga zemlja od ukupnog kapitala dijaspore vrednog 25 milijardi dolara koristi samo mali deo – smatra ekonomista Zvonko Šošević.
Slobodan i Mira Pavlović iz Čikaga su investirali 4,2 miliona dolara u most na Drini. I još 90 miliona dolara uložili su u Slobomir, prvi privatni grad na Balkanu, univerzitet, carinsku zonu i stambeno naselje. Dušan Djuk Petrović, potpredsednik kompanije ”Vrengli” iz Njujorka, najveće fabrike žvakaćih guma na svetu, spreman je da uloži 70 miliona dolara u Srbiju. Toliko je već uložio Mladen Selak iz Čikaga.
Međutim, mnogi investicioni planovi ljudi iz rasejanja su, kako oni tvrde, propali i to zbog loše politike i neodgovornog ponašanja države. Branko Tupanjac nije izgradio kardiovaskularnu kliniku u Novom Sadu, jer mu je traženo 15 miliona dolara za zemljište. Niti je doveo ”Krajsler” u Kragujevac, jer je trebalo da plati radnička potraživanja od 300 miliona dolara. Slavica Radić Eklston je obećala dr Voji Koštunici kao premijeru da će izgraditi pistu za auto trke, ali od toga ništa nije bilo. A Goran I. iz Kalifornije, koji je Srbiji nudio specijalnu asfaltnu masu Pentagona za srpske seoske drumove, uspeo je samo da plastificira jedan putić u svom kraju oko Niša.
Milan Mandarić iz Londona, iako je bio zainteresovan, nije kupio ni FK ”Vojvodinu”, a ni FK ”Crvena Zvezda”, jer, kako kaže, nemaju zakonom definisan status kao firma.
Aleks Mačeski iz Klivlenda je, kaže, odustao od kupovine Zavoda za izdavanje udžbenika i magazina NIN.
- Da bi se uspešno poslovalo u Srbiji politička i ekonomska situacija mora da bude stabilna, nivo korupcije nizak, a nivo transparentnosti u javnim poslovima visok. Pitam se da li je to tako? – kaže Mačeski.
On priznaje da država Srbija nije nezainteresovana da posluje sa našim najuspešnijim biznismenima i najuglednijim ljudima iz rasejanja. To potvrđuje i vlastitim primerom:
- Od kako sam imenovan za počasnog konzula niko iz Ministarstva spoljnih poslova ili Vlade Srbije nije me zvao da me pita šta mogu da pomognem svojoj otadžbini. Jedinu korist koju imam kao srpski konzul je da u avionima dobijam besplatno sedište u prvoj klasi – jada se Aleksa Mačeski.
A akademik Bogdan Maglić je odlučio da proda akcije svog hotela u Somboru, vredne milion evra.
- Zbog loše poslovne i ekonomske atmosfere u Vojvodini nisam uspeo da izgradim veliki kongresni centar u rodnom gradu – kaže dr Maglić.
Dok nam oskarovac Dejan Ilić priznaje da veliki biznismeni i velike investicije iz rasejanja mogu da uđu u Srbiju samo uz odobrenje, tačnije, tesne saradnje sa političarima i strankama. Da bi dobio lokaciju na Tašmajdanu i izgradio veliki filmski studio, Ilić mora da sačeka mišljenje političara koji vode grad Beograd.
Ministarstvo za dijasporu je, ipak, načinilo prvi korak. Osnovalo je 16 kancelarija za dijasporu u srpskim opštinama, da bi na terenu uspostavilo direktni kontakt sa povratnicima iz rasejanja, koji žele da investiraju u otadžbinu. Još nema izveštaja o efikasnosti takve privredne saradnje. A i Zakon o dijaspori predviđa formiranje posebnog fonda države i dijaspore, da se njime rešavaju gorući nacionalni problemi.
- Kako svi ekonomski pokazatelji kazuju da se vrednost doznaka iz rasejanja neće menjati. Da u proces investiranja možemo da uključimo sve poslovne ljude i najbogatije Srbe sveta, Srbija od dijaspore narednih godine može da dobije čak 25 milijardi dolara. Po mojim procenama već 2014. godine srpski kapital iz rasejanja biće glavni faktor ekonomske stabilnosti Srbije. Tako da se i tada može govoriti da nas dijaspora hrani i brani – zaključuje ekonomski stručnjak Zvonko Šošević.
DVADESET NAJBOGATIJIH SRBA
Prema podacima naših sagovornika najuspešniji srpski biznismeni u svetu su:
Filip Cepter iz Monaka, Slavica Radić i Milan Mandarić iz Engleske, Rebeka Mekdonald i Đorđe Jerić iz Kanade, Dejan Ilić iz Nemačke, Majk Đorđević, Mladen Selak, Branko Tupanjac, Boro Vuković, Slobodan Pavlović, Mila Jovović, Milan Puškar, Milorad Karakašević, svi iz SAD, Mirko Vučurević iz Švajcarske, Boris Vukobrat iz Francuske, Dušan Vasiljević iz Nigerije, Đorđe Gajić iz JAR, Mirko Latinović iz Rusije i Vaso Despotović iz Australije.
PORTRET USPEŠNIH
Na pitanje po čemu se to uspešni Srbi iz dijaspore razlikuju od domaćih biznismena mr Slavka Drašković-Jovanović, koja sprema doktorat na temu ”Narativni portret lidera srpske dijaspore u SAD”, kaže:
- Uspešni srpski biznismeni u SAD imaju šest zajedničkih karakteristika. To su pametni ljudi, koji naporno rade. U biznis su ušli sa vizijom i sa novitetima u poslovanju. Bore se uporno za ostvarenje svojih ciljeva, ali i ispunjenje svoje ličnosti. Ostvarili su svoju viziju jer američki sistem podstiče rad i uspeh. U Srbiji, međutim, ne postoji ni kult rada, ni kultura uspeha. Uspeh i bogatstvo stečeni radom kod nas su zaprljani pojmovi. Da bi se to prevazišlo u Srbiji treba otvoriti škole za uspešnost – kaže mr Slavka Drašković-Jovanović, diplomirani trener za uspešne ljude u Srbiji.
Министарство за дијаспору омогућило привредну сарадњу привредника из Србије са Украјином, Русијом и Белорусијом
Компанија ЕВ-ПРО из Суботице, која се успешно бави већ десет година грађавинарством и прерадом камена, запошљава преко 150 радника и успешно послује са купцима из Мађарске, БиХ, Хрватске, Румуније, Словеније и Пољске, данас је договорила и пласман своје робе на тржиште Русије, Белорусије и Украјине.
Директор ове компаније Ердељи Ђорђе, уз посредство помоћника министра за економска питања дијаспоре Ђорђа Прстојевића данас се састао у Министарству за дијаспору са Драганом Стојановићем, председником Међународне организације Евроазије, председником Међународног српско-руског бизнис клуба и промотером наше привреде на простору Русије, Белорусије и Украјине.
Том приликом је постигнут договор о конкретној сарадњи након низа преговора, а помоћник министра Прстојевић оценио је да су привредници из дијаспоре својеврсни амбасадори наше земље у свету и поседују искуство, знање и контакте који су непроцењиви за развој српске привреде и да ће Економски сектор Министарства и даље подстицати овакву сарадњу.
Данас је одржана IV Седница пословног савета за дијаспору Привредне коморе Србије у проширеном саставу. Седници су, поред представника Пословног савета из дијаспоре – из Немачке, Чешке, Аустралије, Италије и Француске, председника Привредне коморе Србије, присуствовали и представници ресорних Mинистарстава - спољних послова, дијаспоре, трговине и економије и регионалног развоја и представник Сталне конференције градова и општина.
Помоћник министра за економска питања дијаспоре Ђорђо Прстојевић овом приликом је представио нови Закон о дијаспори и Србима у региону, којим се предвиђа формирање Скупштине дијаспоре и Срба у региону као највишег представничког тела дијаспоре и Срба у региону, у чијем саставу ће бити 45 делегата. Скупштина ће формирати савете дијаспоре као стална радна тела: Економски савет дијаспоре, Савет за статусна питања дијаспоре и Савет за културну, просветну, научну и спортску сарадњу.
Прстојевић је најавио да ће задатак Економског савета бити да Србију промовише као дестинацију, повољну за инвестиције и позвао је представнике дијаспоре да се активно укључе у рад Савета. Према његовим речима, сада је око 20.000 људи запослено у фирмама, које су у Србији основане капиталом дијаспоре.
Председник Привредне коморе Милош Бугарин као главни приоритет за наредну годину најавио је подизање нивоа конкрентности привреде, што ће означити подизање ефикасности и иновативности, смањивање трошкова и унапређење социјалног дијалога.
Прва међународна конференција „Новчане дознаке српске дијаспоре“
Министарство за дијаспору организoвaло је данас Прву међународну конференцију „Новчане дознаке српске дијаспоре“, која је окупила више од педесет стручњака из земље и иностранства, представнике државних институција и органа, представнике банака, компанија за брзи трансфер новца и развојних организација из Србије.
На конференцији су говорили министар за дијаспору мр Срђан Срећковић, вицегувернер Народне Банке Србије др Бојан Марковић, председник Привредне коморе Србије мр Милош Бугарин, амбасадор Швајцарске у Србији Негова екселенција Erwin H. Hofer.
Том приликом министар Срећковић је изјавио да је дијаспора током прошле године у Србију послала 5,5 милијарди долара, што је, и поред светске економске кризе, повећање од 10 одсто у односу на претходну годину. Он је указао и да је дијаспора током 2008. године, према проценама Светске банке, у Србију послала 5 милијарди долара, што је нашу земљу сврстало међу првих 15 земаља у свету, прималаца новчаних дознака.
Према његовим речима, учешће дознака у бруто домаћем производу Србије је протеклих година порасло на око 15 одсто, а сваки грађанин Србије је, статистички гледано, од дознака у просеку приходовао око 700 долара.
Овај девизни прилив даје велики допринос очувању макроекономске стабилности Србије али, нажалост, највећи његов део одлази у потрошњу, а веома мали део у инвестиције, односно у производњу, истакао је Срећковић.
Он је навео да су од 2000. године инвестиције из дијаспоре у Србију достигле око 550 милиона долара, а да је оснивањем малих и средњих предузећа запослено око 22.000 људи и најавио да ће Министарство за месец дана изаћи са списком конкретних пројеката које ће понудити инвеститорима из дијаспоре.
Вицегувернер Народне банке Србије др Бојан Марковић нагласио је да би требало осмислити стратегију како појачати легалне токове дознака у Србију и смањити учешће неформалних канала, за шта је, између осталог, потребно и смањити трошкове трансфера. Он је напоменуо и да је, према обрачуну НБС, током прошле године у Србију путем дознака стигло 3,2 милијарде евра, односно 4,6 милијарди долара.
Председник Привредне коморе Србије мр Милош Бугарин је оценио да би део дознака који се усмерава у производњу могао да буде већи када би биле поједностављене сада превише компликоване процедуре. Бугарин је нагласио да би требал изградити институционалне основе које би омогућиле да припадници дијаспоре са више поверења улажу у Србију.
Истичући да скоро осам одсто становника Швајцарске долази са Балкана, амбасадор те земље у Србији Erwin H. Hofer је навео да је Швајцарска прошле године направила приручник који припадницима српске дијапоре указује на легалне канале којима је могуће доставити новац у Србију.
Mеђународна Конференција Министарства за дијаспору
“ Новчане дознаке српске дијаспоре ” 28. април 2010. године
З А К Љ У Ч Ц И
Конференција је показала значај и потенцијал који имају новчане дознаке српске дијаспоре по Србију.
Изнети су доступни подаци о количини трансферисаних средстава и начину њиховог коришћења,
Указано је да се ради о неискоришћеном новчаном потенцијалу, који се најчешће користи у финалној потрошњи, као могућност за побољшње животног стандарда,
Наглашена је потреба за усмеравање новчаних дознака у формалне канале трансфера и њихово коришћење у сврху привредног развоја Србије,
Усвојене су препоруке релевантним учесницима у процесу трансфера новчаних дознака из дијаспоре и предложено је :
Влади Републике Србије
Израда плана, који ће охрабрити надлежна Министарства, владине агенције и Народну банку Србије да усвоје заједничку стратегију промоције трансфера новца из српске дијаспоре, као и едукација о предностима формалних канала трансфера; идентификација и систематизација инвестиционих пројеката у Србији где би део новчаних дознака био производно употребљен,
Народној банци Србије
Релаксација формалности приликом трансфера новца из дијаспоре; охрабривање пословних банака да трансфер новца дијаспоре буде бржи и јефтинији,
Пословним банкама у Србији
Препознавање дијаспоре као посебне циљне групе и прилагођавање постојећих и нових банкарских производа овој категорији; боље информисање дијаспоре и њихове родбине о услугама које се нуде, планирање маркетиншких наступа према мигрантима и примаоцима дознака; увођење cross-selling производа за дијаспору и јачање поверења у банкарски систем Србије
Выступление Драгана Станоевича в верховной раде Украины на круглом столе по ОДКБ (6 минут)
Драган Станоевич на ТВ канале Коперникус. В популярной передаче "Субъект" об известных людях
Лидер сербской диаспоры стран СНГ Драган Станоевич в прямом эфире 30 минут на канале Евразия
Наступ Драгана Станојевића на оснивачкој скупштини новог свесрпског политичког покрета "СЛОБОДНА СРБИЈА"
Лидер сербской диаспоры стран СНГ Драган Станоевич в на первом канале
Интервью на всеукраинском канале 1+1 Драгана Станоевича и членов МО "ОСДЕА" тема: Бомбежки Сербии
Пресс-конференция сербской общины с участием Драгана Станоевича отца Игоря Сабко руководителя православного центра и Владимиром Сидоренко бывшим командующим голубых касок в Сараево
Сюжет с митинга в поддержку сербскому народу на 9-ом канале
Видео интервью с большого митинга организованного Партией Регионов и сербской общины
Выставка Косово и Метохия в Днепропетровске организованная сербской диаспорой
Лидер сербской диаспоры Драган Станоевич в прямом эфире(45 минут) на самом известном политическом канале(5-ый канал)
Интервью Драгана Станоевича в прямом эфире(30 минут) в Донецке
Сюжет на Днепропетровском государственном телевизионном канале
Выступление лидера МО "ОСДЕА" Драгана Станоевича на Селигере fперед 15 000 молодежи движения "НАШИ"Интервью Драгана Станоевича о независимости Косово
Наши друзья:
Наш спонсор:
Наш баннер:
Для размещения нашего банера на ваш сайт вставте следующий код: ссылка на код
Ali Baba i nekoliko hajduka…
Posebno gnušanje izazvala je činjenica da se ovakva aktivnost lekara-humaniste sa “kalašnjikovom” odvijala u području Žute kuće, u kojoj su ubijani srpski vojnici i vađeni im organi, na šta je on izjavio da ništa nije znao.
– Naravno da lekar nema pravo da ubija, oni se nalaze pod Hipokratovom zakletvom, zbog čega moraju da leče sve ranjenike.
– Nije samo moje mišljenje da lekar nema pravo da ubije nekog.
– Lekar nema prava da ubija. U našoj veri nikom nije dozvoljeno da nekom, makar bio i u najvećoj bolesti, oduzme život.
– Lekar ne bi trebalo da ima pravo da ubija, čak ni u okolnostima kada zdravstveno stanje pacijenta to zahteva, izuzev uz saglasnost porodice ili drugih nadležnih službi.
– Postoji jedna jedina situacija u kojoj bi to odobrio, a to je ako se desi da je život tog lekara, njegove porodice ili njegovih najbližih, direktno ugrožen.
– To pitate zbog onog doktora Juriševića čijom knjigom bi trebalo da se pozabavi Tužilaštvo za ratne zločine Srbije.
– Ko može da odobri situaciju u kojoj lekar ubija ljude? Možda jedino kod opravdanih slučajeva eutanazije, ali to su ekstremni slučajevi.
Dan kad sam se zastidela sopstvenog naroda
RS ministarstvo za dijasporu
Politika bez perspektive
Kriterijumi kojima se rukovodimo praveći liste moćnih
Помоћник министра за економска питања дијаспоре Ђорђо Прстојевић овом приликом је представио нови Закон о дијаспори и Србима у региону, којим се предвиђа формирање Скупштине дијаспоре и Срба у региону као највишег представничког тела дијаспоре и Срба у региону, у чијем саставу ће бити 45 делегата. Скупштина ће формирати савете дијаспоре као стална радна тела: Економски савет дијаспоре, Савет за статусна питања дијаспоре и Савет за културну, просветну, научну и спортску сарадњу.
Прва међународна конференција „Новчане дознаке српске дијаспоре“
На конференцији су говорили министар за дијаспору мр Срђан Срећковић, вицегувернер Народне Банке Србије др Бојан Марковић, председник Привредне коморе Србије мр Милош Бугарин, амбасадор Швајцарске у Србији Негова екселенција Erwin H. Hofer.
