У медијима западних држава, у којима предњаче САД и Велика Британија, по инерцији и у српским медијима, Белорусија се води као најтоталитарнија држава на европском тлу, а председник Александар Лукашенко као последњи диктатор Европе. Међутим, већ деценију и по јасан показатељ успона Белорусије су чињенице да је то слободарска земља са стабилним животним стандардом становништва, са динамичном и успешном привредом, са завидним позитивним показатељима готово у свим доменима социјалног, економског, здравственог, школског, научног, културног и одбрамбеног карактера.

 

 

Душан Опачић: Око 83% белоруске привреде налази се у државним рукама. То је омогућило овој држави да до данас има просечан годишњи привредни раст између 8,5 и 10 процената. Управо захваљујући таквом моделу доминације државног сектора Белорусија знатно мање од других бивших совјетских република осећа ефекте економске кризе која је задесила цео свет 2008. године. Просечна плата у Белорусији је данас око 400 долара, али она је фактички знатно већа ако се урачунају многобројне бенефиције које уживају грађани ове земље.

 

 

Распадом СССР, крајем 1991. године, Белорусију је задесила судбина као и све пост-социјалистичке државе Европе. На чело државе је стао про-западно оријентисан председник Шушкјевич. За две године његове владавине Белорусија је доживела двострукo већу материјалну штету него у Другом светском рату. Настала је дивљачка приватизација, испливали су тајкуни и надри-банкари, корупција је достигла највиши могући ниво, и Белорусија је доведена на руб пропасти систематским процесом тоталног разбијања државе. Глад становништва се медијски, из кабинета председника, преформулисала и правдала терминима „транзиција“ и „демократизација друштва“.

На председничким изборима 1994. године, председнички кандидат Александар Лукашенко убедљиво побеђује про-западног играча и фаворита Вјачеслава Кјебича, и без оклевања креће у спровођење свог програма. Обрачунава се са криминалом и корупцијом, хапси главне носиоце криминалне приватизације, успоставља владавину права као битан стуб функционисања једне државе, извршава деприватизацију великих индустријских, енергетских, саобраћајних, финансијских, трговинских, рударских, пољопривредних и шумских комплекса, док уз одређене услове и законски дефинисане мере оставља у животу приватни сектор у виду малих и средњих предузећа у областима трговине, услужних делатности и занатства.

Убрзо владине мере под вођством Лукашенка показују резултате. Око 83% белоруске привреде налази се у државним рукама. То је омогућило овој држави да до данас има просечан годишњи привредни раст између 8,5 и 10 процената. Управо захваљујући таквом моделу доминације државног сектора, Белорусија знатно мање од других бивших совјетских република осећа ефекте економске кризе која је задесила цео свет 2008. године. Просечна плата у Белорусији је данас око 400 долара, али она је фактички знатно већа ако се урачунају многобројне бенефиције које уживају грађани ове земље. Рецимо, да наведемо бесплатно здравство, школство, јефтин саобраћај, комуналије итд.

 

 

Само три велике белоруске компаније „Полимит“, „Мински аутозавод“ и „Мински тракторски завод“ омогућују милиони двестахиљада радних места у Русији са чијим фабрикама раде у кооперацији. На слици: Лого Минског автозавода

 

 

У сфери најважнијих сектора привреде и финансија, Белорусија енергично брани свој курс. Још средином деведесетих, Лукашенкова влада је буквално протерала економске и финансијске саветнике којима је руководио амерички „стручњак“ Сакс, привредна агентура која је већ у црно завила економије Русије, Југославије и друге земље источне Европе и бивше земље СССР-а. Протеран је и виртуоз светских размера у пљачки других држава, Американац мађарског порекла Џорџ Сорош, који је под маском „помагања“ науке и културе стварао политичке агентуре у свим бившим социјалистичким државама у Европи.

Белорусија је већ крајем 2000. године достигла свој бруто друштвени производ из 1989. године тј. из времена СССР-а. Русија данас производи око 65% из тог времена, док многи стручњаци сматрају да ће Србија негде 2018. до 2020. године достићи своју производњу из 1989. године, мада њен садашњи развој никако не указује на то.

Само три велике белоруске компаније „Полимит“, „Мински аутозавод“ и „Мински тракторски завод“ омогућују милионидвестахиљада радних места у Русији са чијим фабрикама раде у кооперацији.

 

 

Став званичног Минска је јасно наглашавање да је њихова привреда социјално опредељена, и да је тако устројено и здравство, култура, образовни, научни и спортски систем. Здравство је бесплатно. На слици: Обновљена скулптура "Совјетска Белорусија" Г. И. Опршка из 1952. године.

 

 

Да је Белорусија високо индустријализована земља јасно показује један од најбољих националних брендова – трактор „Белорус“, по многим оценама светских стручњака из области пољопривреде један од најбољих у свету. „Мински тракторни завод“ у последње време је оријентисан на производњу трактора од 210 и 265 коњских снага, док је од недавно почела производња трактора од 450 коњских снага који у свету нема конкуренцију. На годишњем нивоу се домаћим и страним купцима испоручи преко 50 хиљада трактора. Готово сваки шести трактор у свету потиче из ове земље. Белоруски комбајни се исто воде као машине високог квалитета, намењене скупљању летине разних пољопривредних култура. У прошлој години произведено је око 2 хиљаде комбајна за скупљање житарица, а приближно толико и за друге културе. Широм света су познати и камиони марке „МАЗ“, чија се годишња производња креће од око 23 хиљаде возила. Носивост ових камиона је 220 тона, док је фабрика у Минску лансирала камион носивости до 320 тона. Поред тога, Белорусија је највећи произвођач моћних камиона за превоз руде. Из Минска се годишње испоручи домаћем и страном тржишту око 2 хиљаде аутобуса и више стотина тролејбуса.

Белорусија има снажну енергетску базу. У току је изградња десет термоелектрана, а приводи се крају изградња велике хидроелектране на реци Њемен. У плану је и подизање моћне атомске електране снаге 2000 мегавата. Ова земља је цењени произвођач беле технике, оптике, вештачког ђубрива и хартије. Извоз индустријских и пољопривредних производа у сталном је порасту и креће се годишње између 15 и 16 милијарди долара. Око 50% од тога одлази у републике бившег СССР-а, око 40% у земље ЕУ, док остатак иде на Кину, Кубу, Вијетнам, Венецуелу и ДНР Кореју. Размена са Србијом у 2009. години достизала је око 65 милиона долара.

Ниво и степен демократије у Белорусији јасно показују бројке. Званично је регистровано 17 политичких партија, 37 синдикалних организација, 2.223 удружења и невладиних организација, од којих 230 има међународни, 715 републички и 1.278 локални карактер.

Од доласка на власт до данас, Алаксандар Лукашенко није забранио рад и регистрацију ни једне политичке странке или организације.

Став званичног Минска је јасно наглашавање да је њихова привреда социјално опредељена, и да је тако устројено и здравство, култура, образовни, научни и спортски систем. Белорусија располаже са 705 болница и 2025 поликлиника и амбуланти. Здравство је бесплатно.

Ниво и степен демократије у Белорусији јасно показују бројке.

Званично је регистровано 17 политичких партија, 37 синдикалних организација, 2.223 удружења и невладиних организација, од којих 230 има међународни, 715 републички и 1.278 локални карактер.

Од доласка на власт до данас, Алаксандар Лукашенко није забранио рад и регистацију ни једне политичке странке или организације.

* * *

 

 

Душан Опачић: "Да је Белорусија високо индустријализована земља јасно показује један од најбољих националних брендова – трактор „Белорус“, по многим оценама светских стручњака из области пољопривреде један од најбољих у свету. „Мински тракторни завод“ у последње време је оријентисан на производњу трактора од 210 и 265 коњских снага, док је од недавно почела производња трактора од 450 коњских снага који у свету нема конкуренцију. На годишњем нивоу се домаћим и страним купцима испоручи преко 50 хиљада трактора. Готово сваки шести трактор у свету потиче из ове земље." На слици: Трактори "Беларус" су светски познат бренд производне привреде Белорусије још из доба СССР-а. Фото: www.mosaica.ru

 

 

Фонд Слободан Јовановић

Ово не наводим да бих се хвалио,

већ као доказ победе моје обавезе.

Стефан Љубибратић, митрополит далматински

Како извештава Танјуг (14.01.2012), Европска банка за обнову и развој изабрала је Божидара Ђелића за члана саветодавне групе „Од транзиције ка транзицији“ која пружа помоћ новим арапским владама у економским реформама. Танјуг такође извештава да је Божидар Ђелић у писаној изјави достављеној медијима навео да се нада да ће његово искуство, стечено претходних година, не сaмо у Србији, већ и у Пољској и Русији, допринети бољем раду саветодавне групе.

 

Јован Б. Душанић: "Већина саветника који су у транзиционе земље долазили из иностранства направили су «блиставе» личне каријере, а за њима је у земљама у којима су гостовали, остајао хаос у привреди и додатно осиромашен народ. Због тога се за њих у иностраној литератури користе називи као “guest stars” (“гостујуће звезде” – алузија на артисте који привремено остављају своју трупу, да би на другом месту гостовали и добро зарадили) или “carpetbaggers” (“кофераши” – алузија на чиновнике – авантуристе који су после америчког грађанског рата масовно са Севера одлазили на Југ са једним кофером, а враћали се са огромним богатством) или “economic hit man” (“економске убице” – алузија на економске “експерте” који су спремни да за добру плату, без било каквих моралних дилема, обаве сваки посао за послодавце)."

У вези са овом информацијом, подсетићу како сам пре више од једне деценије (децембар 2000. године) објавио чланак „Југословенска привреда на почетку трећег миленијума“ који је објављен у часопису Финансије (јануар-фебруар 2001), а касније и у књизи „Транзиција – велика шанса али и опасна замка“ (Београд, 2001). Тада сам, између осталог,  написао и следеће:

Југославија се тек сада, на почетку трећег миленијума, са великим закашњењем, налази на почетку неопходних суштинских економских реформи. Закашњење од једне деценије је огроман недостатак, али и велика шанса да се избегну грешке, заблуде и лутања кроз које су прошле друге привреде у транзицији.

Искуство других привреда у транзицији показује да је потребно напустити наивно веровање економиста – (нео)либерала да ће стабилизација, либерализација и приватизација аутоматски решити све економске проблеме и бити свестан да у реформисању привреде кључну улогу има држава и њене институције, те да је потребна поступност, а не никакав радикализам у спровођењу реформи. Исто тако, неопходно је да урађени програм економских реформи буде резултат »домаће памети« (да се тако једноставно изразим), а никако већ готов програм који се »увози са стране«.

Од изузетне важности је и да програм економских реформи у Југославији буде конципиран и спровођен од стране људи који представљају аутентичну домаћу елиту са јасно артикулисаним националним интересима заснованим на истинском патриотизму, а не компрадора чији је првенствени циљ лично богаћење и сопствено укључивање у светску елиту (макар то био и њен периферни слој).

Југославија би требало да избегне судбину великог броја малих и економски недовољно развијених земаља у којима су противуречности између интереса транснационалног и националног капитала решавани увлачењем последњег у службу међународних корпорација и стварањем компрадорске националне елите која (због служења интересима транснационалног капитала) бива укључена у периферферни слој светске олигархије.

Од изузетне важности је и да програм економских реформи у Југославији буде конципиран и спровођен од стране људи који представљају аутентичну домаћу елиту са јасно артикулисаним националним интересима заснованим на истинском патриотизму, а не компрадора чији је првенствени циљ лично богаћење и сопствено укључивање у светску елиту. На слици: "Наоружани младић", рад Ђорђонеа

Када говоримо о светској олигархији ми под тим појмом, једноставно речено, подразумевамо веома сложену и разнородну свеукупност крупних транснационалних (и њима потчињених) корпорација и банака, научних, консултантских и правних институција које их опслужују, међународних финансијских организација које раде у њиховом интересу, те разних формалних и неформалних организација које утичу на формирање јавног мнења. Без обзира на сву њену аморфност светска олигархија у пракси делује веома координирано због једноставне чињенице да је повезује исти економски интерес – слободно кретање транснационалног капитала и потчињавање својим интересима привреда што већег броја земаља у циљу стварања максималног профита. Због тога би било погрешно објашњавати деловање светске олигархије разним теоријама завере или активностима неких сатанских сила него објективним економским интересом крупног капитала.

У циљу реализације сопствених интереса светска олигархија настоји да ослаби националне системе безбедности и институције државне власти и националног суверенитета (замењујући их међународним правом и институцијама), те уништи националне економске структуре (потчињавајући их интересима транснационалног капитала). То се остварује на различите начине: увлачењем земље у велику дужничку зависност, подстицањем хаотичног стања у друштву, подривањем ауторитета државе и њених темељних институција, корумпирањем и деморалисањем њене националне елите, формирањем великог броја невладиних организација (од којих се највећи број, добрим делом, обучава, финансира и подржава из иностранства и има анационалну усмереност), релативизацијом устаљеног система вредности и оспоравањем кључних националних институција (цркве, академије наука и сл.) као и позитивног наслеђа националне историје, обликовањем јавног мнења кроз средства масовног информисања која се (директно или индиректно) стављају под контролу фактора ван земље.

Унапред се проналазе и припремају компрадори који би у погодном тренутку заузели кључна места у држави, разним средствима покушавају да се доведу на одговорне државне функције и по сваку цену се настоји обезбедити њихов што дужи опстанак на власти, нуде се готова решења за вођење економске политике, предлажу се »независни« економски саветници из иностранства и слично. На слици: "Двоструки портрет", рад Ђорђонеа.

Унапред се проналазе и припремају компрадори који би у погодном тренутку заузели кључна места у држави, разним средствима покушавају да се доведу на одговорне државне функције и по сваку цену се настоји обезбедити њихов што дужи опстанак на власти, нуде се готова решења за вођење економске политике, предлажу се »независни« економски саветници из иностранства и слично. Идеолошку основу такве политике, по правилу, представља радикални (нео)либерализам.

У истом тексту осврћући се на негативна искуства која је имала Русија са транзицијом своје привреде у периоду када је главни економски саветник Бориса Јелцина био Џефри Сакс, написао сам:

Интересантно да је Џефри Сакс, професор Универзитета у Харварду и саветник у многим земљама у транзицији, који је био на челу групе економских саветника председника Бориса Јелцина у првим годинама радикалних економских реформи, тек после финансијског краха у Русији објавио у цењеном московском листу “Независимаја газета” (16.09.1999) “покајнички” текст “Неуспех руских реформи”. У њему Сакс признаје да су његови савети били универзални за све земље у транзицији, па и за Русију, и да је велика грешка што се при спровођењу реформи у Русији у обзир нису узимале њене специфичности.

Надамо се да је и његов сарадник господин Божидар Ђелић свестан катострофалних грешака које су они (Сакс и његова екипа сарадника) учинили при саветовању влада Пољске (у периоду 1991/92. године) и Русије (као саветник Анатолија Чубајса), те да то неће сада поновити у својој отаџбини. Као будући министар финансија Србије надамо се да ће мр Божидар Ђелић представљати “домаћу памет” што није био случај у Пољској и Русији, те нешто касније и у Румунији.

Већина саветника који су у транзиционе земље долазили из иностранства направили су «блиставе» личне каријере, а за њима је у земљама у којима су гостовали, остајао хаос у привреди и додатно осиромашен народ.На слици: "Портрет богатог Ванецијанца", рад Витореа Карпаћа, 1510. година.

О улози иностраних саветника у транзиционим земљама писао сам и касније, па сам  у једном краћем осврту „Од кауча у теткином стану до виле на Сењаку“ (видети у књизи „Деструкција економије“ – књига друга, Београд, 2011) написао:

Већина саветника који су у транзиционе земље долазили из иностранства направили су «блиставе» личне каријере, а за њима је у земљама у којима су гостовали, остајао хаос у привреди и додатно осиромашен народ. Због тога се за њих у иностраној литератури користе називи као “guest stars” (“гостујуће звезде” – алузија на артисте који привремено остављају своју трупу, да би на другом месту гостовали и добро зарадили) или “carpetbaggers” (“кофераши” – алузија на чиновнике –  авантуристе који су после америчког грађанског рата масовно са Севера одлазили на Југ са једним кофером, а враћали се са огромним богатством) или “economic hit man” (“економске убице” – алузија на економске “експерте” који су спремни да за добру плату, без било каквих моралних дилема, обаве сваки посао за послодавце).

Интересантно да ће исти инострани економски саветници из влади Анте Марковића (Џефри Сакс са својим сарадницима) своје услуге нудити многим постсоцијалистичким привредама у транзицији. У неким земљама ће се њихових услуга одрећи, а у неким ће оне бити прихваћене. Време је показало да су најбоље резултате постигле управо земље (на пример, Словенија) које су се одрекле њихових услуга. У земљама где су они били саветници (на пример, Пољска и Русија) постигнути су катастрофални резултати и до опорaвка привреда тих земаља дошло је тек када им се захвалило на „помоћи“.

У земљама где су они били саветници (на пример, Пољска и Русија) постигнути су катастрофални резултати и до опорaвка привреда тих земаља дошло је тек када им се захвалило на „помоћи“. На слици: "Спаситељ света", Коређо, 1515. године.

На опаску новинара (Политика, 14.10.2002) да су словеначки економисти «отерали» Џефри Сакса (својевремену мегазвезду транзиције) из Словеније проф. др Јанез Прашникар одговара: «Нисмо га баш отерали. Он је увек радо виђен гост. Али словеначки економисти су јасно рекли да имају своје становиште које је другачије од његовог. Он је дошао у Словенију као што је ишао и у разна друга подручја. Одржао је говор у Словеначком парламенту, а ми смо после отворено у јавности рекли да није добар такав транзициони пут. Јавност је прихватила наш став. Сакс је имао став који је могао да спроводи у Монголији, али не и у Словенији.»

У Србији није присутан Џефри Сакс али ту је (после СФР Југославије, Пољске, Русије, Румуније) његов ученик Божидар Ђелић који ће после «српске октобарске револуције“ од 2000. године, заједно са „експертима“ Г 17 плус (Мирослав Лабус, Млађан Динкић, Радован Јелашић…), бити главни промотер економских реформи базираних на Вашингтонском договору. Божидар Ђелић овако описује почетак сарадње са Џефри Саксом (видети: Б. Ђелић, Бољи живот треба мало причекати, Профил, бр. 37/02): На Харварду сам одлазио и на часове Џефри Сакса…(који) је упоредо постао саветник и пољске (Мазјовецки) и југословенске (Анте Марковић) владе. На једном од часова он ме је тада питао: «Ти си на –ић. Да ниси случајно из источне Европе? Ако знаш економију – ’ајмо заједно!» Буквално већ два дана после тога смо летели за Варшаву… и непрестано сам боравио у Варшави или Београду. У наставку Божидар Ђелић каже: Мене наши људи увек “добронамерно” питају: А ко је то платио?… Док сам био у Русији, моје трошкове сносиле су Фордова фондација, једна финска фондација “Вајдер”, и на крају – Харвард, пошто сам био запослен као саветник Харвардовог Института за међународни развој.“ А о Харвардовом Институту за међународни развој (Harvard Institute for Internacional Development – HIID) и раду њених саветника у Русији подробно пише Џенин Ведл са Института за европске, руске и евроазијске студије Универзитета Џорџ Вашингтон. Наслов и поднаслов њеног рада (“Момци са Харварда сређују Русију. Како су најбољи и најбриљантији амерички “експерти” помогли да се уништи руска привреда”) речито говори сам за себе. (Видети: Janine R. Wedel, The Harvard Boys Do Russia. How the best and brightest American “experts” helped destroy the Russian economy, The Nation, Vol.266, No.20, June 1, 1998).

 

 

 

 

Сваки додатни коментар, мислим да је сувишан.

Божидар Ђелић:"На Харварду сам одлазио и на часове Џефри Сакса…(који) је упоредо постао саветник и пољске (Мазјовецки) и југословенске (Анте Марковић) владе. На једном од часова он ме је тада питао: «Ти си на –ић. Да ниси случајно из источне Европе? Ако знаш економију – ’ајмо заједно!» Буквално већ два дана после тога смо летели за Варшаву…" На слици: "Три доба" или Христос позива богатог младића да раздели своје богатство и да га следи, рад Ђорђонеа

Фонд Слободан Јовановић

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА  ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3  – Бр. 1435/12 – 27. 01. 2012.

С  А  О  П  Ш  Т  Е  Њ  Е
- Европа прећуткује чињеницу о убијању 8000 Срба у Сарајеву –
    Европска унија свакодневно шаље саопштења и савете о демократији, правди и стандардима – а тих стандарда, истиче ЕУ, треба да се придржавају кандидати за њено чланство. Из европских престоница су свакодневна заклињања, да ће сви организатори и извршиоци ратних злочина у време разбијања Југославије, од 1990. до 1999, бити изведени на суд и кажњени.
    Историја неће дати за право ЕУ, јер оваква залагања су неискрена и, може се рећи, истоветна изјавама државника Европе у време њене најцрње прошлости. Тако су се државници Немачке, од 1933. до 1945, заклињали, да су носиоци најузвишенијих идеала – уверавајући да граде нови светски поредак.    
    Да данашњи државници Европске уније искрено прилазе поштовању међународног права и праведности, не би скривали чињеницу, да су муслимански војници, од 1992. до 1995, убили у Сарајеву око 8.000 Срба. Облици овог злочина су најгрознији, јер су убијани сви чланови српских православних породица, а размере злочина су немерљиве – кад се упоређују са злочинима у другим крајевима Југославије, па и с оним надводним злочином над муслиманима у Сребреници (где су изгинули само муслимански војници – у много мањем броју од оног којег ЕУ). Попис убијених Срба у Сарајеву је обављен – с именима и презименима, старосној доби, адресама, месту злочина… Извршен је и попис кућа, станова и друге непокретне имовине породица уморених српских породица у Сарајеву, а ту имовину сад користе припадници муслиманске вероисповести из Босне и Херцеговине, Рашке, Црне Горе и муслимани из афричких и азијских држава.
    Ове чињенице највећег злочина геноцида не интересују чланице ЕУ, Ватикан и Сједињене Америчке Државе – можда зато што су, свим мерама – па и оружјем, помагали хрватску и муслиманску војску у време разбијања Југославије. Оно што запрепашћује и што ће у историји бити забележено је чињеница, да су представници Европске уније, Ватикана и САД били од 1992. до 1995. у Сарајеву, да су знали и пратили ово геноцидно истребљење православних Срба, а о томе нису обавештавали јавност, нити Уједињене нације. Према одредбама међународног права – и они се морају третирати као организатори и извршиоци ових злочина. А зашто су, преко њих, владе ЕУ, САД и Света Столица биле присталице овако масовног истребљења православних Срба у једном граду, одговориће Историја.
Уз ту неминовност, могу се упитати владе Запада – да ли би тако подстицале и одобрили убијање 8.000 Немаца у Берлину, Француза у Паризу, Белгијанаца у Бриселу, Енглеза у Лондону, Американаца у Вашингтону, Италијана у Риму, Мађара у Будимпешти, Холанђана у Хагу…?
На крају, може се упитати и Влада Републике Србије – зашто, енергично и свакодневно, не ставља на дневни ред тела УН, ЕУ и Међународног суда правде овај најмонструзнији злочин геноцида у Југославији – над православним Србима?

Милорад Буха, премијер    Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Парламента

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.080 Земун, Магистратски трг 3  тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com,

Бр. 1432/12 – 16. 1. 2012.

С  А  О  П  Ш  Т  Е  Њ  Е

СРПСКИ ПЕСНИК ПЕТАР ПРЕРАДОВИЋ ПРОГЛАШЕН ХРВАТСКИМ ПЕСНИКОМ

            Хрватска влада је организовала проглашавање своје независности 15. јануара 2012. године и главна свечаност је приређена у Загребу – на Тргу Петра Прерадовића. Нећемо се освртати на чињеницу, да је Хрватска окупирала Републику Српску Крајину (Зону под заштитом УН) 1995. године, да је прогнала 80% српског становништва и да је Србима одузела сву имовину, него скрећемо пажњу, да Хрватска, темељно, присваја и српску културну баштину. Хрватска држава не преза, при томе, ни од најочигледнијих фалсификата. Јучерашња прослава хрватске државности на Тргу Петра Прерадовића, није сметала председнику Хрватске, Иви Јосиповићу, што је Петар Прерадовић био чисти Србин православне хришћанске вере, а у данашњој Хрватској је проглашен Хрватом и, на основу тог фалсификата, главни трг у Загребу носи име Петра Прерадовића.

            Петар Прерадовић је Србин. Отац му је Јован (свештеник Српске православне цркве), а мајка Пелагија. Рођени су у Грубишном Пољу, у Крајини, или у Републици Српској Крајини, коју су Хрвати окупирали 1995. године.

            Петар Прерадовић је рођен 19. 3. 1918. године у засеоку Грабовници, у селу Питомача у Крајини и крштен је у српској православној цркви у Грубишном Пољу.

            Петар Прерадовић је један од највећих српских песника 19. столећа. Певао је о Србима од бугарске границе до Трста и Беча. Те српске песме, писане на српском језику, Хрватска академија знаности и уметности у Загребу је прогласила хрватским песмама. Једно време је Петар Прерадовић био уредник и српског часописа у Задру – „Зора далматинска“. Овај часопис су, заједно, основали Срби православне и Срби римокатоличке вере и штампан је на српском језику. Тада су католици у Далмацији себе звали Србима и нико од њих није знао хрватски језик. А тај хрватски језик ће Влада Аустрије избацити из службене употребе средином 19. столећа, тако да су Хрвати у Загребу и околини били обавезни да уче српски језик.

            Петар Прерадовић уопште није знао хрватски језик, те није могао уређивати хрватски часопис, нити је могао писати своје дивне песме на хрватском језику.

            Требало би да јавност упита хрватског председника, Иву Јосиповића, како ће хрватски академици објаснити чињеницу, да је хрватска војска похапсила већину потомака Петра Прерадовића и потомке Петрове браће и сестара и усмртили их у хрватском концентрационом логору смрти у Јасеновцу, од 1941. до 1945. Мањи део потомака породице Прерадовић је преживео и они су у Србији, Аустрији, САД и Канади. Део потомака је у Бечу – прешли су у римокатоличку веру, али чувају успомену на своје претке и у стану имају икону крсне славе своје породице – Светог Николе.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Ратко Личина, министар

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.080 Земун, Магистратски трг 3  тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com,

Бр. 1431/12 – 14. 1. 2012.

            Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их подсети на четрдесет шест нота – с чињеницама, да се у Западној Европи и у САД износе неистине о Србима и српским државама. Влада РС Крајине то бележи – од 28. 6. 2007, почевши нотом бр. 432/07. Једна од тих неистина је и прећуткивање на Западу, да је велики део Срба преведен у хрватску нацију –  колонијалним инжињерингом Аустрије и Ватикана. Циљ је био да се онемогући словенска држава на свим српским етничким и историјским земљама. У том циљу, Аустрија и Ватикан су православне Србе католичили и проглашавали Хрватима. Истовремено, аустријске власти су у 19. столећу избациле из употребе хрватски језик, приморавајући Хрвате и покатоличене Србе да користе српски језик и да га зову хрватским. Колонијална мера је успела, те се званични језик у Хрватској, мада је српски, у филолошкој науци бележи као хрватски.

Влада РС Крајине изражава чуђење, да се данашњи државници и интелектуалци у Западној Европи, Ватикану и САД односе према овим историјским чињеницама – као да не постоје. Требало би да заузму супротан став, јер је њихова цивилизацијска обавеза – да се тај вековни антисрпски поступак колонијалних држава призна и да се његове последице уклањају. ЕУ и САД се свакодневно заклињу – да уважавају равноправност међу државама, нацијама и верским заједницама, а не поможу деколонизацију на српским земљама, чиме би се исправила неправдана према српском народу, јер је он католичен, па превођен у хрватску нацију у Босни и Херцеговини, Далмацији, Истри и у Републици Српској Крајини. Ево податка о томе, да у Херцеговини и граду Мостару уопште није било хрватског становништва, а Мостар, данас, фигурира за један од хрватских центара:

„На примеру Мостарске бискупије, најбоље се може пратити начин како је Римска курија у прошлости, на Балканском полуострву, оснивала нове бискупије и како се, и од чега, почињало (примедба: ради превођења Срба у хрватску нацију). Мостарска бискупија, о чему сведочи један извештај Конгрегације за пропаганду вере из 1623. године, на простору на којем је деловала у време оснивања, није имала ни цркава, ни верника, ни свећенства. Једина хришћанска богомоља на простору бискупије, била је капелица Светог Стевана у Читлуку, коју су 1540. разрушили Турци. Уз залагање макарског бискупа, фрањевци су је обновили 1614. године. Није искључено, да је та црквица, претходно, била православна. Поред те цривице (обновљене), биле су само три римокатоличке куће. У самом граду Мостару, у време оснивања бискупије, било је само десет римокатоличких трговачких породица“.

Влада је податке о Мостару и Херцеговини без Хрвата пренела из књиге проф. др Зорана Милошевића: „Унија – политика Римокатоличке цркве према православним Словенима“, Бгд, Институт за политичке студије, 2005, стр. 200-201.

Влада РС Крајине користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.

ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА

ПРЕДСТАВНИШТВА, Београд

Анђелковић: Режимски страх од Русије и опозиције

Чанак и други јуришници из антисрпских политичких кругова све агресивније оптужују Русију да се, наводно, меша у српску политику. Да ли се ради о паници режима због предстојећег изборног пораза или и о лукавој тактици како би се извукла већа подршка Запада?

Нема сумње да Руска Федерација много помаже Србији у вези са одбраном наше јужне покрајине. Другосрбијански кругови тврде да Кремљ то ради само због својих интереса, односно да на конто подршке очувању Косова, изнуђује економске и друге уступке. Поједине патриоте, у разумљивом очају због стања у коме се наша земља налази, такође некритички сагледавају улогу и, с обзиром на то ко држи власт у Србији, реалне могућности Москве. Делује им да нам Руска Федерација не помаже довољно а некада иду и толико далеко да понављају: „Русија нас је изневерила“. Ни једно, ни друго није тачно.

ДВА БОРИСА

Што се последњег тиче, тиме нема потребе ни да се бавимо. Толико су ствари јасне. Но, пошто антируска и антисрпска машинерија обилно продукује лажи и уноси забуну и међу национално опредељене људе, ипак ћемо морати то да урадимо. Јељцинова Русија била је исто што и Тадићева Србија. Она уопште није бринула за свој народ и државу, већ само како да се владајућа клика, и са њом повезани тајкуни, што више обогате. Ради тога је, као и официјелни Београд данас, трговала националним територијама и основним егзистенцијалним потребама својих гађана.

Ако се тадашња московска олигархија олако одрекла Украјине (Мале Русије) где је историјски корен руске државности а већинско становништво није ништа друго до регионална варијанта Руса, о каквој смо подршци Србији и Србима западно од Дрине могли и да маштамо? Када је свој народ бацила у економско-социјални понор, зар је реално и помишљати да јој је било стало до нашег народа?

Зато је смешно и помињати да нам Руси нису прави савезници јер су нас препустили немилој судбини 90-их година. У том случају ни Срби углавном нису више Срби јер су изабрали Тадића који разара земљу чији је председник. И јер масовно гледају и слушају Б 92 и сличне медије, који од њих покушавају да направе неки нови, кривицом препариран и западу покоран народ.

АМЕРИЧКО СВЕДОЧАНСТВО

Да пређемо на прво питање, тј. руски однос према Косову и Метохији током прве деценије 21. века. Из прворазредних америчких извора који су преко Викиликса дошли до очију јавности (видети књигу Н. Врзића, „Викиликс – тајне београдских депеша“), очито је да је Путинова Русија доследно и искрено помагала и помаже Србији. Штавише, да су Руси у много чему испали већи Срби од жутих „Срба“ који седе у београдским институцијама.

И што је најважније, како Американци готово зачуђено подвлаче, Русија заузврат ништа није тражила. Чак ни НИС. Вашингтонске дипломате оцењују да је наша земља његовом продајом Русима, у пакету са изградњом „Јужног тога“ преко српске територије, направила дугорочно врло исплатив посао (и то од стратешког значаја). Американци интерно констатују – ма колико њима то не одговарало – да се ради о обострано корисном аранжману и за Србију, и за Русију, а не о поклањању НИС-а Русима.

ИНТЕРЕС И ПРИЈАТЕЉСТВО

Руска Федерација наравно не помаже Србији само из традиционалног пријатељства руског и српског народа. Ради се о томе да на подручју Балкана где историјски фактори блискости и реални геополитички потенцијал то омогућавају, настоји поново да успостави своје политичко и економско присуство. Коначно, и да демонстрира да је поново респектабилна сила.

Као што је већ речено, Руска Федерација је представљала земљу у расулу у доба Бориса Јељцина. Поготово је једва стајала на својим ногама после финансијског граха 1998. године. У таквом стању дочекала је и по нас кобну 1999. годину. НАТО је тада извршио агресију на Србију а Косово је окупирано. САД тиме нису по свему судећи нису желеле да ударе шамар, у то време пријатељској власти у Москви, али је испало да су јој распалиле жестоку шамарчину. И то како у очима руске јавности, тако и у очима многих људи широм света. Тако су у Русији отпочеле државотворне промене. Српска трагедија је била њихова вододелница.

КОСОВСКИ ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

Показало се да Американци могу да крше међународно право како год хоће и кад год то пожеле. А не морају ни да се праве да поштују друге велике силе, а камоли остале државе. Друго, показало се да је Русија неспремна да против тога уради било шта осим да се невешто претвара да нешто предузима. Чак и када је у питању била земља коју су многи доживљавали као њеног блиског рођака.

Сада се ситуација изменила. Не треба да говоримо о економском и војном успону Русије или о препороду њеног самопоуздања. За нашу причу битно је нешто друго: Русија је своју моћ отворено демонстрирала на „великој сцени“, и то док се изводила наша драма! У вези са питањем Косова и Метохије, постало је јасно да се свет променио!

Пошто је тадашњи премијер Србије, Војислав Коштуница, у априлу 2007. године, на Савету безбедности УН, у име наше земље одбацио Ахтисаријев план (који је требало да легализује планирану сецесију КиМ), Русија је чврсто стала уз Србију и блокирала да он буде прихваћен од стране једине организације која представља Међународну заједницу (колико год код нас медији погрешко користили ту кованицу). После више од једне деценије, Москва је уистину стала на црту Вашингтону, а захваљујући њеном свакодневном залагању више око 50 држава које су се колебале око признања Косова, нису подлегле притиску Америке.

РУШЕЊЕ СОПСТВЕНЕ ДРЖАВЕ

Док је Москва бранила Косово, Тадић и његова екипа већ су увелико радили у прилог НАТО отимача тог дела наше територије. Америчке дипломатске депеше сведоче да је и пре председничких избора 2007. године, жута врхушка поручивала Западу да је свесна „реалности“ губитка Косова, и да се стварно неће опирати том процесу. Оно што буде чинила – доушнички им је шаптала на уво – само ће бити глума, како би Срби имали утисак да се режим храбро опире „Империји“. Али ето, шут са рогатим не може да се избори, па ни они нису могли да спасу Косово. То ће народу поручивати медији и разни (укључујући и квазипатриотске) аналитичари, а он ће пре или касније прихватити добро осмишљену превару.

У ствари, то треба понављати и сто пута, Тадић и Јеремић нису ни бранили Косово већ су са њим трговали, како би ДС добила подршку да њен председник буде реизабран за лидера Србије 2007. године, односно да та партија преузме државно кормило 2008. године. Да ствари буду и горе, уз одрицање од Косова, режим је плаћао западну благонаклоност и тиме што је уништавао српску војску и водио пузајући процес евроатлантских интеграција.

Како у једном америчком документу пише: „Тадић је више пута снажно тврдио да је интеграција у НАТО његов приоритет број један“. У томе је ишао толико далеко да је Данијелу Фриду, високом америчком званичнику, у поверењу рекао да сматра да би руско стављање вета било лоше јер би резултирало „повећаном дистанцом између САД и Србије“: Другим речима, то што Москва брани Србију, по нашем Борису Нејаком, за њу је лоше пошто ће морати, хтела то власт или не, да постане ближа са Русијом а даља од Америке. Да није било руске помоћи Тадић би могао да каже: „Издали су нас и шта нам друго остаје него да се одрекнемо Косова и приклонимо свемоћној Америци и њеном Атлантском пакту“.

ПУЦАЊ У МОСКВУ

Да би бар накнадно реализовао такав план – тј. како би пре или касније отерали Русију од Србије, са циљем да она лакше падне у НАТО загрљај те да му да Косово (што је цена подршке за долазак жутих на власт) – ДС је дрско саботирала руско-српске односе. Његови лидери су јавно говорили да је Русија један од стубова наше спољне политике, а испод кулиса су гледали да је што више понизе. Правили су и праве проблеме руском бизнису у Србији. Багателисали су па и даље ниподаштавају руске спољнополитичке иницијативе типа Нацрта уговора о европској безбедности. А док нам Москва помаже у вези са одбраном територијалног интегритета, на начин који њу несумњиво нервира, сервилно се клањају и захваљују Вашингтону који нас мрцвари.

У тој политици су ишли толико далеко да је Тадић, у критичној фази борбе за Косово и Метохију – пошто је та наша покрајина донела нелегални сецесионистички акт и била призната од већег броја западних држава – у земљи која нам највише помаже у вези са опирањем мирнодопској агресији НАТО-а, именовао амбасадора који за Кремљ вероватно  представаља увреду. У децембру 2008. године, то је постала Јелица Курјак, некадања сарадница Хелсиншког одбора Соње Бисерко, организације која је не само првак антисрпства већ и расадник русофобије у Србији.

РУСКИ ОДГОВОР

Дотична госпођа Курјак је коаутор Хелсиншке свеске бр. 3, из 2000. године, чији је наслов: „Русија, Србија, Црна Гора“. Ту је она Русију неосновано осликала као вечног профитера на српској несрећи, односно промовисала омиљену тезу тзв. другосрбијанаца о митском карактеру српске представе о руском пријатељству. Порука официјелног (жутог) Београда послата на тај начин Москви је јасна: оставите нас на миру да постанемо крња НАТО колонија.

На срећу, и поред тога, Руси су ипак остали уз Србију. Јасно, не Тадићеву већ ону праву, која је постојала и пре њега, и постојаће после њега. Наравно, у околностима када српски режим ради и против своје земље, и против Русије, и против руско-српских веза – очито је и то да Москва не може да буде и уз њега. Било би неприродно да га подржава. Ма колико избегавала да се меша у нашу унутрашњу политику, невероватно би били да бар не жели да Тадићева тотално проамеричка екипа оде са историјске позорнице.

И не ради се ту ни о каквом руском мешетарењу у наше послове већ о елементарној одбрани интереса. Може Ненад Чанак до сутра да прича небулозе (ради убедљивости помешане са понеком чињеницом), али истина је лако препознатљива. Поменути подривач државног јединства Србије тврди да је циљ Кремља да се „формира `патриотска` влада Коштунице, Николића и осталих руских сателита, где би та марионетска влада онда брже-боље продала ЕПС и Телеком руским фирмама”. Међутим, у Србији нема руских сателита. То су они који служе непријатељу а не политичари који су спремни да због националног интереса истински али промишљено сарађују са Русијом која нам је, на делима а не тек речима, пријатељ у невољи.

БЕЗОЧНЕ ЛАЖИ БРОДОЛОМНИКА

Москви је свакако по вољи да Србија добије власт која би била одговорнија према сопственој земљи од ове садашње, и самим тим погоднији партер за политичку и економску сарадњу са Русијом. А да Кремљ не жели да нам отме национално богатство као што то ради Запад о томе су, као што смо видели, у свом интерном документу на примеру НИС-а посведочили сами Американци. Да ли ћемо да верујемо њима или једном од њихових квислинга у Србији, Ненаду Чанку?

Уосталом, његове речи и нису упућене само српској јавности. Нема сумње да се он обраћа оним Србима који су некада гласали за њега, Тадића или Динкића, али су се због корупције и лоповлука у њих разочарали. Сада их Чанак плаши Русима и СНС-ом те ДСС-ом, овдашњим странкама које су партнери Путинове партије (Јединствене Русије). Но, Чанак у очају шаље поруку и Западу. Жути и њима блиски други политички бродоломници покушавају све што могу како би се спасли.

Због Србије и њених грађана али и српског народа у целини, надам се да у томе неће успети! Крајње је време да Тадић и његова булумента буду принуђени да оставе на миру нашу напаћену нацију. Боље је да они потону него сви ми. Они су то већ заслужили, а ми ћемо, можда, тек ако допустимо да нас поново преваре!

Vojvodina: država u pripremi (1)

RTV—specijalni rat protiv Srba?

Ono što nakon ovakvog izliva nežnosti i hvale prema jedinom "slobodnom" mediju u Srbiji – koji dopušta svojim gledaocima da se njihovi "komentari očito cjelovito objavljuju i pošteno ocjenjuju bez ikakvih namještanja" – posebno izaziva pozornost, svakako su oznake "plus" i "minus", postavljene ispod svakog komentara. Time bi posetioci sajta mogli da daju svoje mišljenje (pozitivno ili negativno) o sadržaju onoga što je viđeno u emisiji ili u komentaru napisano. U slučaju gore navedenog Rexonovog "kroato-europskog orijentiranja", što je veoma indikativno, 03.01.2012. u podne, odnos je bio 111:2 u korist pozitivnih ocena. Dakle, 111 posetilaca su glasali da im se pomenuti Rexonov sadržaj poruke dopada, a samo dvojica se nisu s takvim mišljenjem složila. Da li su zaista tako glasali "građani"?!

Odakle stižu toliki "glasači" i "ocenjivači"? Da li je moguće da su sami moderatori, u stvari, autori najvećeg broja komentara (i srpskih i hrvatskih i vojvođanskih), koji, kao jack of all trades (majstor svih zanata) sami sebe ocenjuju kako im je volja, udarajući pluseve ili minuse u kasnim časovima noćne dosade? Kako je moguće da na internet stranicu RTV, na kojoj se nalazi snimak gostovanja predsednice Skupštine Slavice Đukić-Dejanović (od 22.12.2011) bude gotovo izjednačen broj "gledanja" i broj onih koji su ostavili plus ili minus, samo ispod jednog od komentara? Na slici levo vidimo da je ova stranica imala 637 gledanja i 144+482 ocene ispod komentara (ukupno 626!). S druge strane, na stranici na kojoj je gost Danice Vučinić (punih sedam dana nakon Slavice Đukić-Dejanović, 29.12.2011), bio Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, imamo čak 1173 gledanja, zamalo pa duplo više nego na stranici predsednice Skupštine (a za duplo kraće vreme), a najveći broj glasanja ispod jednog komentara je 92. Inače, Dinko Gruhonjić je etnički Hrvat, član koalicije "Građanska Vojvodina", čiji je cilj ne samo "autonomija" nego i odvajanje Vojvodine od Srbije. Ovde je, propušten jedan, uslovno rečeno, "negativan" komentar, možda samo zato da se da privid demokratičnosti, jer nigde na sajtu ne možemo da vidimo još jedan odgovor koji bi došao sa strane onoga ko je "ocenjivačkim" glasanjem proglašen za "nepodobnog". Naime, u prirodi je čoveka, ne samo da postavi određen komentar, već i da dobije priliku da uzvrati odgovor na iskazano osporavanje njegovog stava. Poput SPS-ovca ni Pravi Novosđanin (pseudonim pod kojim se autor datog komentara samo jednom pojavio) nije dobio priliku da odgovori. Tako je bilo i sa izvesnim Anatolijem, a verovatno i sa mnogim drugima kojima ni prvi komentar nikada nije objavljen.

4.1.2012.

Sa novim mostom u Novu godinu

Najlepši i najskuplji most na svetu

28.12.2011.

„Косовски штит“: друга операција

Покрет „Косовски фронт” упутио је од 1. до 8. децембра 2011. године координатора покрета „Народни сабор” Алексеја Балашова на Косово и Метохију са задатком допремања редовне помоћи браниоцима српских баридака. Алексеј Балашов је уз помоћ друштва српско-руског пријатељства „Косовско огњиште” из Косовске Митровице и Косовске подружнице Равногорског покрета (четници) купио пољску кухињу, комбинезоне, јакне и војничке чизме. Укупан обим помоћи обезбеђује одећу за јединицу величине до чете.
Треба истаћи да је Покрет „Косовски фронт” у оквиру друге етапе акције „Косовски штит” планирао прикупљање и упућивање на Српско Косово 1.000 евра до краја децембра. Међутим, до краја новембра 2011. године прикупљено је укупно 3.100 евра и 50 долара. Новац је прикупљан преко више канала. У томе су важну улогу одиграли Православни радио „Радоњеж” и протојереј Артемије Владимиров, који је у својој редовној емисији прочитао позив за прикупљање помоћи, на који се одазвао велики број православаца – пре свега жена-пензионерки. Преко тог канала је прикупљено 20.500 рубаља. На картицу банке „Сбербанк” уплаћено је 33.170 рубаља, преко система Веб-мани – 3.948 рубаља, преко система Јандекс-Дењги – 3.000 рубаља. Сем тога, значајна средства су приложили појединци и православна омладина града Смоленска. Московска подружница покрета „Народни сабор” издвојила је средства за допремање помоћи на Косово. Желимо да истакнемо како прикупљање средстава умногоме подсећа на то како су Руси прикупљали помоћ за напаћене православне народе Балкана у 19. веку када су у Русији деловали словенски одбори.
У оквиру друге етапе акције „Косовски штит” на Српско Косово је осим материјалних средстава упућена и озбиљна духовно-морална подршка. Фонд пријатеља манастира Ватопед из Русије приложио је кутију са врпцама положеним на Часни Појас Пресвете Богородице. Наталија Москвитина је приложила Донску икону Пресвете Богородице. Ратничко удружење „Стег” и Православни војно-родољубиви клуб „Добровољац” упутили су 20 државних застава Русије, што је ојачало ионако снажан борбени дух српских бранилаца.
Координатор покрета „Народни сабор”, члан православног војно-родољубивог клуба „Добровољац” у име св. великомученика Димитрија Солунског, Алексеј Балашов не само што је донео редовну помоћ браниоцима Српског Косова, него је и учествовао у заштити барикада, дежурајући у три смене (укључујући и једну ноћну) у Митровици и насељу Рударе. Тако Алексеја Балашова можемо сматрати првим руским добровољцем на барикадама на Северном Косову.
Док је Алексеј Балашов боравио на КиМ појавиле су се вести да су Срби почели демонтажу барикада, приказиване као пораз бранилаца Српског Косова и њихова капитулација пред КФОРом. Потребно је разјаснити ситуацију око демонтаже појединих барикада на Северном Косову. Због сложене ситуације (тако су почетком децембра, за време боравка Алексеја Балашова на Косову, снаге КФОР свакодневно покушавале да се пробију кроз барикаде) и под притиском од стране КФОРа одлучено је да се очисте поједине деонице путева и на њима поставе контролни пунктови како од стране КФОРа тако и од стране Срба из косовске полиције. Претпоставља се да ће убудуће већина барикада бити претворена у контролне пунктове на којима ће се налазити представници косовске полиције од Срба и представници локалне српске народне одбране. Сасвим је могуће да ће последње барикаде бити уклоњене на пролеће, и пре свега главна барикада на мосту у Митровици. Тако да може бити говора о преласку отпора у нову фазу, али не о повлачењу и капитулацији. Сама епопеја с барикадама постигла је свој циљ: Срби су сачували контролу над својом територијом и појачали је. Руска родољубива заједница је са своје стране, активно учествујући у подршци косовским Србима, стекла и стиче могућност државне изградње на појединачној православној територији.
на баррикадах в Косово
У новој етапи подршке Српском Косову неопходно је шире учешће православних и родољубивих организација не само из Русије него и других земаља. Покрет „Косовски фронт” активно позива на то.
Треба рећи да је акција „Косовски штит” имала велики позитивни утицај на српску родољубиву заједницу по питању пружања конкретне помоћи браниоцима барикада. По сведочењу представника друштва српско-руског пријатељства „Косовско огњиште”, после прве октобарске акције „Косовског штита” на барикаде је попут широке бујице кренула помоћ у виду намирница и опреме од српских православних парохија, родољубивих организација и појединаца. Допремају се кромпир, брашно, конзерве, опрема и униформе.
Последња збивања и деловање Покрета „Косовски фронт” показују значај идеје покрета и колико је он потребан. Покрет „Косовски фронт” је прошао неколико етапа у свом развоју. Прву етапу чинило је организовање масовних акција подршке Српском Косову (фебруар-мај 2008. године), затим формирање регионалних подружница Покрета, организовање хуманитарних акција и подршка настанку војно-родољубивог васпитања у Србији. Све то омогућило је да Покрет „Косовски фронт” приђе тренутној ситуацији на Косову и Метохији у зрелом и припремљеном стању како би сасвим делотворно пружио помоћ нашој браћи.
На крају бисмо желели да прокоментаришемо ситуацију око руске хуманитарне помоћи за косовске Србе (25 камиона, 380 тона). Руководство Русије добило је уверавања од стране КФОРа да ће терет бити пропуштен преко пункта Јариње, око кога је и настала садашња ситуација са прављењем барикада. Међутим, када је терет приспео на сам пункт, из албанског дела Косова је упућено 12 аутомобила са представницима Међународне полиције и албанске „царинске службе” у циљу царињења тог хуманитарног терета. Срби су са своје стране блокирали представнике Међународне полиције, спречивши их да иду на пункт Јариње, пошто не прихватају могућност царињења на том пункту. Као резултат тога, представници КФОРа су пропустили само 2 од 25 камиона. Руским представницима је предложено да пређу преко другог пункта, док власти Русије захтевају да се терет пропусти преко Јариња. И српска страна је незадовољна – у случају да терет пређе преко Јариња са царињењем, то ће бити први случај у последњих шест месеци и обесмислиће сву борбу косовских Срба.
Акција „Косовски штит” се наставља!

20 децембра у Бриселу,је био одршжан међународни састанак европских и руских политичара на којој се дискутовало о развоју односа између ЕУ и Русије у 2012. Конференција “Односи између Европске уније и Русије након председничких избора у 2012,” у организацији шпански медијске куће „Медиасете“која се одржала одмах након годишњих самита ЕУ-Русија.Нањој су расправљана питања ЕУ-руских односа у контексту будућих председничких избора у Русији, Француској и САД.

У знаку кризе у еврозони, била је симболична изјава Рикардо Миглиори, потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС: “Ми разумемо да је наша економија неодвојива од Русије. Путин је већ ушао у историју као човек који је спречио слом Русије, и надамо се да ће остати тамо као човек који је спречио слом ЕУ. ”

Формални улазак Русије у СТО, коначно одобрен прошле недеље у Женеви, пружа могућност да се побољша квалитет односа између ЕУ и Русије. Стабилност у Русији ће помоћи да обезбеди потребне услове за пословне активности. Експерт из САД Ентони Салвиа осећа дуго времена “да је отребно побећи од стереотипа хладног рата. Желео бих да подсетим да је захваљујући Владимиру Путину Русија је акумулирала велике резерве и била у стању да плати своје дугове страним инвеститорима “.

Што се тиче парламентарних избора у Русији, господин Салвиа, који је учествовао као међународни посматрач, рекао да “до сада нису видели ни један извештај, указујући на велике преваре”.

Представник водеће француски тинк танк, Института за међународне и стратешке односе, бивши министар одбране Жак Боион је рекао:

“Догађаји од политичког живота не би требало да утичу на нашу везе. У Владимира Путина у Француској је добар имиџ. Два мандата је провео као председник, и довео до значајне трансформације у Русији. Чак и они који неће гласати за Путина, препознају његов велики утицај. “Са њим је сагласан и Сенатор Француске Ив Поцо ди Борго, који је рекао да је” у француском Сенату прилично позитиван став према фигури Владимира Путина. ”

На конференцији је истакнуто да, у вези са вероватним повратком Владимира Путина ће бити гарантована стабилност. Упркос тврдњама израженим у погледу кршења на парламентарним изборима, јасно је да је Путин и даље најпопуларнији политичар у Русији, узимајући у обзир да је странка “Јединствена Русија” је добила више од 50% гласова. Роберт Илатов,посланик  Кнесету Израела “кандидатуром Владимира Путина, ће се стабилизовати политичка ситуација у Русији и то ће бити корисно и за Русију и за остатак света.” Никола Равал, саветник председника Франсоа Оланда,кандидата за председника је потврдио: “. Чекамо повратак Владимира Путина за председника Русије и тежњу за већу сарадњу између ЕУ и Русије, и из Русије – стабилност”

Мишљење Европљана око Путина је најбоље сумирао новоизабрани градоначелник Порто (Португалија), Европског парламента Паоло Рангел, који је рекао да је “Путинов повратак у Европу -. Дефинитивно плус, јер се зна ко је Путин и шта могу да очекују Ово је предност за ЕУ-руским односима. ”

Очекивања Европљана после Путина.

Мирослав Миколасхик, члан Европског парламента из Словачке:

“Мислим да би и Русија и ЕУ, морали јачати међусобно поверење. Очекујемо од Владимира Путина, после избора, пријатељски и отворен став према Европи

Антонио Лопез Истурес, посланик у Европском парламенту и генерални секретар Европске народне партије: “Ми очекујемо да ће Владимир Путин, као председник сарађивати по питању Сирије и Ирана. Током његове владавине, комуникације између Европе и Русије су значајно побољшани, очекујемо да наставимо даље 2012 ”

Пабло Арриас Цхеверриа, члан ЕУ и Русије сарадњу у Европском парламенту: “Велике промене се најчешће јављају код великог лидера. Русија је данас у процесу модернизације. Очекујемо да ће након избора у 2012, када се Владимир Путин врати у председништво, Русија постати јача. И веома је потребан Европи, чекамо његов повратак. ”

У свом наступу, представник Србије, Драган Станојевић,је рекао да смо сви сведоци поновних дуплих стандарда западних СМИ и политичара,којима се није свидео избор Руског народа и брже боље су се потрудили да покажу како су избори фалсификовани.

Он је рекао да је био међународни посматрач сацелом групом из Србије и да не прихвата на  позивање на међународне посматраче,неких западних СМИ о фалсификацији,јер непостоји ни један документ који би то потврдио.

Такође је рекао да је ЕУ политика овај пут показала своје лице према Русији како то чини већ годинама према Србији, са дуплим стандардима.

Такође је обратио пажњу Европских парламентараца да су лажне наде давате Србији достигле свој врхунац циничности. Још један пример је Ваша полиција, Еулекс који све ради против Срба на Космету и служи Албанским сепаратистима а не својој уставној функцији,и недавни пример када нису пустили хуманитарну помоћ упућену Србима од стране Русије.

Такође је рекао да би било боље да су и ЕУ представници упутили помоћ него што су блокирали њену испоруку.

Српски народ, када се помене Брисел,сваки пут очекује нови ултиматум. Недавна изјава г.Меркел да се укину Српеке институције,говори да у ствари она не жели да Срби постоје на Космету и запитао,када ће Еу престати да условљава Србију и Српски народ.

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11080 Земун, Магистратски трг 3

 Teл. 3077-028, vladarsk@gmail.com; vladaukninu@gmail.com,                                 

Бр. 1421/11 – 14. 12. 2011.

            Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да им скрене пажњу на чињеницу, да се у Хрватској не поштују људска права – као што се нису поштовала ни у време од 1990. до 1995, кад је Хрватска прогнала српски народ из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Хрватске, спроводећи, поред етничког чишћења, и друге злочине геноцида.

            Влада РС Крајине моли ДКП, да обавесте своје владе, да је гажење људских права неприхватљиво у оквирима ЕУ, чије чланство очекује и Хрватска, а она не уважава ни најосновнија права својим грађанима, нити намерава да отклони последице свог злочина геноцида над српским народом у Другом светском рату и у грађанском рату у Југославији, од 1990. до 1995. године.

            Влада је уверена да је најочигледнији пример непоштовања људских права у Хрватској хапшење, у Сплиту, председника Далматинског комитета за људска права, Тончија Мајића, хрватског држављанина и припадника хрватске народности. Оптужба судских органа садржи и тврдњу – да је господин Тончи Мајић психички оболео и да ће бити подвргнут психијатријском прегледу у Загребу. Наравно, да ово није тачно, јер је господин Мајић врсни интелектуалац и борац за људска права. Он смета хрватским државним органима, јер се 1990. и 1991. године супротстављао прогону припадника српске националности из далматинских села и градова, кад су им хрватске паравојне формације одузимале куће, станове и привредне објекте – с целокупном имовином у њима. Многи Срби су тада убијени, или затворени у концентрационом логору «Лора» у Сплиту, где су мучени и убијани. Господин Мајић је најнепријатнији сведок ових хрватских злочина (о којима је и писао), јер његовим сведочењем се доказује, да грађански рат у Југославији није био последица политике Владе Републике Србије и њеног председника Слободана Милошевића. Значи, грађански рат у Југославији није покренут да би се створила «велике Србија», него је био последица намере, да се српски народ прогна из српске етничке и историјске земље – Републике Српске Крајине, која је, узалудно, била под заштитом Уједињених нација.

            Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику, да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.

ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА

ПРЕДСТАВНИШТВА – БЕОГРАД

Postovani prijatelji,zelimo da Vas informisemo da je u svoj ovoj bedi i nesreci koji prezivljava nas narod,ipak potrebno Srbiju pokazivati u sveti sa najlepse strane,jer nam je preko potreban i pozitivan imidz. Ovde mozete videti ucesce naseg predsednika g.Stanojevica Dragana,koji je zapoceo realizaciju projekta pozitivan Srpski imidz,cij je cilj,pozitivna promocija Srbije. U ovom televizijskom programu mozete videti,jedan perfektan program promocije Srbije i njene kulture,turistickih mogucnosti itd. Videcete u programu,kako je sve bilo osmisljeno da bi se Srbija predstavila u sto lepsem svetlu (muzika,fotografije,video promocija,turisticka ponuda, crkve, i mnogo drugog).

Emisija je trajala skoro sat vremena, sto je ogromno vreme,imajuci u vidu televizijsku praksu i vrednost takvog projekta. Kasnije cemo izvrstiti prevod emisije,da bi svi mogli da razumeju.

Pres sluzba MO “USDEA”

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.080 Земун, Магистратски трг 3,

Тел/факс: 3077-028, vladarsk@gmail.com  -                            Бр. 1418/11 – 9. 12.  2011.

            Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их, како је најављено у ноти бр. 1379/11, 9. 9. 2011, подсети, да  државе Западне Европе и САД примењују (и данас) колонијалне мере против српског народа – а сад желимо да их подсетимо, да су оне то чиниле и чине – и према руском народу.

            Влада скреће пажњу ДКП, да је један од закључака на Осмом заседању (мај 2011) Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу, Русија, био – да је Запад чинио све на истребљењу Руса и Срба у оба светска рата. То су чиниле државе које су ратовале против Срба и Руса у Првом светском рату (Аустсроугарска и Немачка) и оне које су им савезнице (САД, Британија, Француска). А таква политика западних држава према Србима и Русима, поновила се и у Другом светском рату:

            – Западне државе су схватиле Први светски рат као пролазну, и неважну епизоду, а за најважнију потребу су одабрале слабљење Русије и њено претварање у споредног учесника међународних односа. Све заједно су одлучиле да то учине комунистичком револуцијом – САД, Немачка, Аустроугарска, Француска и Британија, те су револуцију организовале и финансирале. Међусобно су ратовале – јер су се Француска и Енглеска побојале, да ће Немачка, после победе над Русијом, постати водећа држава света и да ће им преузети колоније на свим континентима, па су заратиле против Аустроугарске и Немачке, али и даље су  сарађивале с Аустроугарском и Немачком на разбијњу и слабљењу Русије.

            – У Другом светском рату скоро иста ситуација. Све су биле спреме да ратују против Русије. Сад се Француска више није бринула што је Немачка постала водећа сила, па је одлучила да се не одупире немачкој агресији 1940. У „Мајн кампфу“ је то Хитлер објаснио: „Немачке трупе ће бити обучене у француске униформе. Оне ће, по белом дану, марширати кроз париске улице. Нико их неће зауставити, јер је све припремљено – до најмање ситнице. У том нас неће спречити никаква Мажино линија“.

Британија се опет забринула за своје колоније и заратила је против Немачке. Немачки савезник Јапан је напао САД, те су оне постале британски савезник и ратовале су против Немачке, али су оба ова руска савезника одлагал своју контраофанзиву против Немачке, чекајући што веће страдање Руса од Немаца и немачких савезника.

- Ово несагласје западноевропских држава и Америке из два светска рата, данас је ишчезло. Све су романске и германске државе чланице ЕУ и НАТО-а. У то чланство су примиле или примају и остале државе Европе, па и православну Црну Гору, Македонију и Србију. Данас је НАТО на границама Русије и нема више оне неслоге из два светска рата – ако се одлуче на конфликт са Русијом – на Србију су већ обавили агресију 1999. године, а до сада су увек ратовале и против Русије – кад су ратовале против Србије. Да ли ће Запад одлучити да обави у Русији оно што је само делимично постигао у два светска рата, не зна се. Међусобног несагласја на Западу нема, али се појавила једна препрека – које није било у два светска рата. То су две моћне (привредно и војно) азијске државе – Кина и Индија.

Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.

ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА

ПРЕДСТАВНИШТВА – Б е о г р а д

Радмила Лазић

Емигрантика или освртање у гневу

Бити прогнаник из сопственог завичаја добро звучи за књижевну биографију

04/12/11 U Ruskoj Federaciji su odrzani parlamentarni izbori. Na izborima su ucesce osim nacionalnih posmatraca prisustvovali i medjunarodni.

U svojstvu medjunarodnih posmatraca je bila i delegacija iz Srbije.

U delegaciji su bili: Delic Bozidar, Dragan Todorovic, Natasa Jovanovic,Milan Bacevic, Dusan Bajatovic i predsednik “MO USDEA” Dragan Stanojevic.

Koordinator nase delegacije je kao i u Ukrajini, bio predsednik MO “USDEA”. Nasa organizacija je i ovaj put imala cast da organizuje delegaciju i dobije status posmatraca na izborima u Rusiji,sto naravno potvrdjuje status nase organizacije u drzavnim institucijama R.F.

Srpska delegacija je bila raspodeljena na cetri regiona. Prvi je bio Kalinjingrad,koji je posetio Milan Bacevic,predsednik ivrsnog odbora SNS.

Drugi region je bio Krasnojarski kraj,koji su posetili general Bozidar Delic i Dragan Stanojevic.

Treci region je bio Primorje, Vladivostok,koji su posetili Dragan Todorovic SRS i Natasa Jovanovic potpredsednik skupstine Srbije.

Cetvrti region je bio Zakavkazki, koji je posetio direktor Srbijagasa, Dusan Bajatovic.

03/12/11 Uzi sastav medjunarodnih posmatraca je imao prijem kod podpredsednika saveta federacije RUSIJE.  g.Aleksandra Torsina. ( http://www.dumainfo.ru/index.php?article_id=26912 )

Na sastanku je nastupio i g.Stanojevic Dragan, koji je izmedju ostalog rekao,da Srbi vise racunaju na jaku podrzku Rusije nego na sopstvenu vlast.

U toku ovog perioda je proveden jos ceo niz sastanaka sa predstavnicima Ruske vlade a takodje sa predstavnicima politickih elita drugih drzava.

g.Stanojevic je dao intervju za tri najvece Ruske televizije.

Nize mozete pogledati informacije iz Ruskih SMI.

http://serbian.ruvr.ru/2011/12/04/61261510.html  (audio snimak intervjua za glas Rusije)

http://www.facebook.com/photo.php?v=319896934704483&set=vb.100000525365042&type=2&theater

http://www.krskstate.ru/press/news/0/news/64023

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ

11080 Земун, Магистратски трг 3 – Србија – Бр. 1416/11  – 30 11. 2011.

Тел. 3077-028; vladarsk@gmail.com

EKSKLUZIVNO

AMERICKI NOVINAR ROBERT PARSONS OBELODANIO

“VESTIMA” SAKRIVENI IZVEŠTAJ UN

URANIJUM ZA SRBE 4,5 MILIJARDE GODINA

Šokantan tekst Senegalca Bakari Kantea, šefa misije programa UN iz 1999. o stravičnim posledicama bombardovanja Srbije nikada nije objavljen.

U maju 1999. godine Ujedinjene nacije u celini su sakrile od javnosti šokantan izveštaj Senegalca Bakari Kantea, šefa prve misije UNEP-a (Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu) o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije. Ovaj tekst UN nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procurili u javnost zahvaljujuci sagovorniku “Vesti”, američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi.

On je uspeo da dobije Kanteov izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. objavi njegove delove u ženevskom dnevniku “Kurijeu” (Le Courrier) pod naslovom “Skriven alarmantni izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije: Otrovi koje UN nece da vide”.

Robert Parsons ekskluzivno za “Vesti” svedoči o tome kako su se u kancelarijama Ujedinjenih Nacija, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenuzirisali i “frizirali” izveštaji o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa OU na Balkanu.

Posle 12 dana boravka u još bombardovanoj SR Jugoslaviji, u maju 1999, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema UN, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombradovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom. Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombradovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije, biće povecan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi.

U izveštaju Bakari Kantea piše da su zbog bombardovanja prirodu u SR Jugoslaviji zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. U izveštaju se naglašava da je jedan litar polihlorobifenila dovoljan da se zagadi milijarda litara vode. PCB se nalazi u električnim transformatorskim stanicama i u brojnim naftnim rafinerijama koje su bile meta NATO-a. Dodaje se da je bombardovanje i brojnih fabrika u kojima su upotrebljavani teški metali izazvalo, između ostalog, i širenje kadmijuma i metilizovane žive (najotrovniji oblik žive). Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara. Rezultat: Zatrovan je i Dunav

U osmom poglavlju cenzurisanog izveštaja Bakari Kantea govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom.

“Prema raspoloživim podacima snage NATO-a upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom gađajući vojne i civilne ciljeve. Upotrebljena je municija kalibra 30 milimetara.

Ispaljivana je uglavnom iz aviona tipa “A-10″, kao i krstarećih raketa “tomahavk”. Ove rakete mogu da probiju čelik debeo 57 mm. Njihovo punjenje je radioaktivno i smatra se da sadrže uranijum 238, čija radijacija iznosi oko 3,4 Mbq. Uranijum pripada grupi toksičnih elemenata koji ulaze u drugu grupu radionukleida veoma visoke toksičnosti. Ova vrsta municije je nuklearni otpad i njegova upotreba je veoma opasna po zdravlje. Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer”, piše u Kanteovom izveštaju koji je tokom maja 1999. godine upućen Generalnom direktoru UNEP-a Klausu Topferu.

Kante dalje navodi: “Prilikom upotrebe (eksplozije) oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid (U308 i UO2) kao i, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon. Oksidne čestice su širine izmedu 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenost od više stotina kilometara. Pošto u regionu Jugoslavije najcešce duvaju severnozapadni vetrovi, to prakticno znaci da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni ili ka Albaniji, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Grčkoj”.

Švajcarci plaćali za ćutanje

Robert Parsons kaže da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. jedna grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama OU na Balkanu, nego onih koje sadrži zabranjeni izveštaj Bakari Kantea, krajem maja iste godine. Njihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe

FOCUS koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka.

- Pošto je Švajcarska bila ta koja je pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute – kaže Robert Parsons.

Autor zabranjenog teksta upozorava: “Radiološka i hemijska kontaminacija “ne pravi razliku” između vojnog osoblja koje upotrebljava te rakete, između ciljeva, teritorija, nevinih civila, medija, grupa koje su tamo kako bi ukazale razne vrste pomoći, niti se ta kontaminacija zaustavlja na državnim rampama, niti je vremenski ograničena. Vreme poluraspada osiromašenog uranijuma je 4,5 milijardi godina”.

Boraveći u Jugoslaviji u maju 1999. dok još traje bombardovanje, Kante je svedok ekološke katastrofe. “Ozbiljna šteta nanesena je čovekovoj okolini uništavanjem naftnih rafinerija, naftno-hemijskog kompleksa, hemijskim i fabrikama veštackog đubriva, farmaceutskim i drugim industrijskim postrojenjima. Već postojeće i potencijalne posledice sukoba teške su po čovekovu okolinu i pogađaju uglavnom srpski deo SR Jugoslavije. Na Balkanu bi mogli da budu u opasnosti kako stanovništvo tako i priroda. Ako zagađenje pređe jugoslovensku granicu ono bi moglo da pogodi i druge zemlje u regionu. To takođe može da zakomplikuje tragičnu situaciju izbeglica u nekim susednim zemljama”, piše on u izveštaju koji nikad zvanično nije objavljen.

“Naselja su najteže pogođena na Kosovu”, istice Bakari Kante. On zaključuje da “su različite vrste ciljne međunarodne pomoći potrebne” kako bi se SR Jugoslavija suočila sa posledicama koje je bombardovanje nanelo kako čovekovoj okolini tako i stanovništvu.

Ozračena hrana

U cenzurisanom izveštaju Bakari Kante je takođe upozorio: “Bombardovanje NATO-a dogodilo se u vreme setve poljoprivrednih kultura od životnog značaja za stanovništvo – kukuruza, suncokreta, soje, šećera, šećerne repe i povrća. Bačeni osiromašeni uranijum uticao je na kvalitet vazduha, tla, vode, što je imalo, kako dugoročno tako i kratkoročno negativne posledice po lanac ishrane”.

LAŽI FUNKCIONERA UJEDINJENIH NACIJA

Klaus Topfer, generalni direktor UNEP-a, naredio je da se od javnosti sklone saznanja o ekološkoj katastrofi u Srbiji bez presedana u evropskoj istoriji

ISTINA SE NE MOŽE SAKRITI: Robert Parsons

Nezavisni američki novinar Robert Parsons otkrio je “Vestima” sakriveni izveštaj UN, koji je napisao još u maju 1999. godine Senegalac Bakari Kante, tadašnji šef misije Programa UN za životnu sredinu (UNEP), a u kome se upozorava na stravične posledice

bombardovanja Srbije municijom punjenom osiromašenim uranijumom.

Robert Parsons, sa kojim smo razgovarali u sedištu UN u Ženevi, kaže da je lako pogoditi zašto je izveštaj Kantea sklonjen od javnosti po naređenju Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a.

- Dok je NATO na sve strane trubio o svojoj “humanitarnoj intervenciji” izveštaj o kome reč govorio je o ekološkoj katastrofi bez presedana u evropskoj istoriji – kaže Parsons.

On podseća da su u maju 1999. godine predstavnici različitih organizacija UN, među kojima i UNEP, otišli u misiju u SR Jugoslaviju i da je nakon toga svaka agencija ostalima trebalo da pošalje svoj izveštaj.

-Dogodilo se nešto neobično – o izveštaju misije UNEP-a niko nije govorio. Čim je predata izveštaj je klasifikovan u UN i sklonjen od javnosti i verovatno završio u sedištu UNEP-a u Najrobiju. Nijedna od humanitarnih organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak ni zaposleni u sedištu UNEP-a u Ženevi – tvrdi Parsons.

Bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada

Robert Parson kaže da su se vec u februaru 2000. godine podaci holandske vlade u glavnim crtama podudarali sa podacima američke nevladine organizacije MTP (Military Toxic Project). MTP je naime u januaru 2000. godine tražila od vlade SAD da skine oznaku tajnosti sa dosijea o upotrebi OU na Kosovu. MTP je dobila dosije 30. januara

2000. godine i na osnovu njega, ova NVO je izračunala da je na Kosovo bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada.

- Dobio sam izveštaj Bakari Kantea od mog kontakta iz UNEP-a. On mi je dao šifru za upotrebu mašine za fotokopiranje i ja sam brzo odštampao tridesetak kopija. Ženevski “Kurije” 17. juna 1999. ustupio mi je čitavu stranu i ja sam preneo sve što se nalazilo u ovom cenzurisanom tekstu – otkriva Parsons.

Pošto su pročitale članak u “Kurijeu” agencije UN koje su učestvovale u misiji u SR Jugoslaviji obraćaju se ovom novinaru umesto UN, tražeci da im pošalje čitav Kanteov izveštaj jer su od UNEP-a dobile nepotpun tekst. Zatim je organizovana konferencija za štampu na kojoj je naravno pitao Klausa Topfera, generalnog sekretara UNEP-a, zašto je

Kanteov izveštaj sklonjen od javnosti.

- Topfer je odgovorio da je izveštaj objavljen i da ništa nije sakriveno od javnosti. Ja sam onda rekao da je izveštaj objavljen zato što sam ga ja objavio. “Da, i u cemu je problem?”, pitao je Topfer. Rekao sam mu da je time lišio druge agencije izveštaja Bakari Kantea iako je mandat misije UNEP-a u SR Jugoslaviji zahtevao da se taj tekst svima

pošalje. Topfer je na to odgovorio da su sve agencije dobile kopiju izveštaja. “Pa naravno da su ga dobile kad sam im ga ja poslao!”- rekao sam na šta je Topfer hladno ponovio: “Pa dobro, dobili su izveštaj – u cemu je problem?”- iznosi detalje s konferencije za štampu Robert Parsons.

Sećajući se ove neslavne epizode iz hronike Ujedinjenih nacija, Parsons dodaje da je konferencija za štampu, održana u junu 1999. u sedištu UN u Ženevi, trajala skoro sat vremena i da je Topfer napustio salu mokar od znoja.

Isekli 72 stranice teksta

Prvobitnoj verziji izveštaja koji je podnela Balkanska radna grupa (BTF), u završnom poglavlju dugom 72 stranice “odsečeno” je 70 stranica. Taj deo objavljen je naknadno na Internetu ali je trebalo znati pronaći ga. Trebalo je naći sajt UNEP-a, zatim Balkan Task

Force, a onda još dve odrednice da bi se došlo do tih 70 isečenih stranica koje su objavljene kao aneks. Oni koji su čitali zvanični izveštaj nisu mogli da znaju da postoji deo koji nedostaje i koji je u aneksu – objašnjava Robert Parsons.

-Misleći da ga ne čujem i ne razumem rekao je na nemačkom svom saradniku: “Ali oni mi ne veruju.” Uzvratio sam na nemačkom: “Naravno da vam ne verujem. Lažete!” –dodaje američki novinar.

Parsonsov tekst objavljen u ženevskom “Kurijeu” očigledno je iznervirao generalnog direktora UNEP-a Klausa Topfera, ali većih posledica nije bilo. Izveštaj Bakari Kantea u celini je cenzurisan i nikada se nije pojavio na zvaničnoj internet prezentaciji UN kao da nije ni postojao.

UNEP je zatim u jesen 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu – BTF (Balkans Task Force) čiji je zadatak bio da izradi “definitivni izveštaj” o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havisto, bivši finski ministar ekologije.

Robert Parsons kaže da su i u slučaju ovog drugog izveštaja radile cenzorske makaze.

- Ovaj drugi izveštaj takođe je prepravljao Robert Bise (Robert Bišet), portparol i desna ruka Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a – tvrdi Robert Parsons.

DECA SE IGRALA NA OZRAČENIM TENKOVIMA

Da bi minimizirali nalaze o posledicama koje donosi bačeni uranijum na Srbiju, dozvoljen je pristup pogođenim mestima.

NA LISTI ZATROVANIH GRADOVA: Novi Sad tokom bombardovanja

Robert Parsons, američki novinar, imao je brojne neprijatnosti zbog obelodanjivanja izveštaja UN, koji je sakriven od javnosti, a u kome se iznose nepobitne činjenice o stravičnim posledicama bombardovanja Srbije municijom punjenom osiromašenim uranijumom.

8. oktobra 1999. došao je u sedište Balkanske radne grupe (BTF), koja je imala zadatak da napravi definitivan izveštaj o ekološkim posledicama bombardovanja. Poslu ove grupe prethodila su šokantna saznanja Senegalca Bakari Kantea do kojih je došao Parsons i

objavio ih u švajcarskom listu “Kurije”.

On je tog 8. oktobra došao u palatu UN u Ženevi kako bi dobio kopiju izveštaja Balkanske radne grupe pre objavljivanja. Lično ga je u hodniku docekao Robert Bise, portparol i “desna ruka” Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a (Programa UN za zaštitu životne okoline), čije su makaze debelo cenzurisale ovaj izveštaj. Bise je tom prilikom Parsonsu zabranio svaki kontakt sa ekipom Peka Havista, koji je bio na čelu Balkanske radne grupe.

Napisan u stilu “da, ali…”, ovaj zvanični izveštaj UNEP-a sadrži sasvim suprotne zaključke od onih koji se mogu pročitati u “zabranjenom” Kanteovom izveštaju.

“Naši nalazi govore da sukob na Kosovu nije izazvao ekološku katastrofu koja je pogodila oblast Balkana. Ipak, detektovano zagađenje je na nekim odredištima ozbiljno i moglo bi da ugrozi ljudsko zdravlje”.

Navode se Pančevo, Kragujevac, Novi Sad i Bor kao mesta u kojima je utvrđeno zagađenje zbog bombradovanja, ali se naglašava da je deo tog zagađenja nastao “pre bombardovanja” zbog dugoročnih propusta u skladištenju opasnih otpadaka. Još se kaže da je “u zagađenim oblastima neophodno preduzeti mere zaštite okoline i cišcenje kako bi se izbegle štetne posledice po ljudsko zdravlje, kao i dugoročne štete u životnoj sredini”.

Vrhunac konfuzije je preporuka da treba onemoguciti prilaz kontaminiranim mestima posle koje se navodi da kontaminirana mesta nisu mogla da budu identifikovana. Pri tom, misija UNEP-a nije sa terena donela nijedan uzorak tla ili prašine sa tenkova JNA na kojima su se sudeci prema fotografijama zapadnih agencija deca slobodno igrala.

SMRT PO SRBIJI SEJALI “TEHNICKOM GREŠKOM”

Tek posle velikog pritiska javnosti Amerikanci priznali da je municija punjena “prljavim” uranijumom, najopasnijim po ljude i okolinu

ZNAO ČIME SU PUNJENE BOMBE: Srbija je bombardovana u vreme dok je Bil Klinton bio u Beloj kuci.

Kad je došao na čelo Balkanske radne grupe (BTF), koja je imala zadatak da napravi novi izveštaj o posledicama bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom tokom 1999. godine, Peka Haavisto je doveo još dva Finca, Henrika Slotea i Pasia Rinea.

- Bila je to zaista izvanredna ekipa koja je shvatila suštinu situacije u kojoj se našla, a koja može da se svede na sledeće: dok su oni želeli da objave istinu, NATO je hteo da je sakrije. Kad god su pokušali nešto da istraže, našli su na meti NATO-a. UNEP je dakle bio pod vojnim pritiscima. Haavisto i njegovi saradnici razmišljali su na sledeći način: “Ukoliko pokušamo da uradimo posao kako treba, bićemo smenjeni i istraživanje ce biti zaustavljeno.

Bolje je onda da uradimo nešto, da otkrijemo bar deo istine” – objašnjava Parsons.

Zahvaljujući takvom načinu rada Haavistove ekipe, upravo je Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a bila ta koja je 16. februara 2001. uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen “prljavi” uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla, vode itd. pokazala prisustvo transuranijumskih elemenata kao U-236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije – Švedski institut za radiološkuzaštitu i Švajcarska laboratorija AC-Speiz.

Ne mogavši da porekne prisustvo visokotoksičnog plutonijuma, Klaus Topfer, generalni direktor UNEP-a, pokušao je da umiri javnost dobivši naucno “pokriće” za svoje tvrdnje od švajcarske laboratorije AC -Speitz.

“Prema oceni švajcarske laboratorije AC-Speiz ovi najnoviji nalazi o sastavu osiromašenog uranijuma predstavljaju nebitne promene kad je reč o proceni radiološke situacije i ne treba da budu razlog za uzbunjivanje”, napisao je Topfer u zvaničnom saopštenju UNEP-a od 16. februara 2000. godine.

Postovani prijatelji,zelimo da Vas obavestimo da je u glavnom gradu Izraela,Tel Avivu,odrzana medjunarodna konferencija na temu Rusije-Izraela i Evropske Unije,perspektive posle izbora 2012.

Na konferanciji je izmedju poznatih Evropskih,Izraelskih i Ruskih politicara, u svojstvu predstavnika Srbije je ucestvovao i predsednik MO “USDEA” Dragan Stanojevic, cije je obracanje na konferenciji izazvalo burnu reakciju i aplauze.

Dalje Vam dajemo clanak o toj konferenciji.

Borrba protiv međunarodnog ekstremizma i fundamentalizma je ove nedelje zajedno ujedinila predstavnike Izraela, Rusije i evropskih zemalja.

U Tel Avivu, je odrzana međunarodna konferencija posvećena razvoju odnosa u trouglu EU-Rusija-Izrael u 21 veku.

Nedavni ministar inostranih poslova Italije, Franko Fratini je istakao tačke preseka interesa – rešavanja situacije na Bliskom istoku kroz zajedničke napore, aktivno učešće u procesima koji slede “Arapski proleće” u arapskom svetu, kao i sprečavanje nastanka atomske bombe Irana. Prema rečima jednog od arhitekata evropske diplomatije, ako ne sada, posle 6-7 meseci na vlast u Egiptu i drugim zemljama, “Arapsko proleće” mogu doći ekstremiste.

Prema misljenju predstavnika Izraela, naše zemlje treba zajedno da se bore protiv opasnosti od globalnog terorizma.

U diskusiji o pitanjima bezbednosti nisu mogli da zaobiđu u ovom kontekstu, moguće rezultate predsedničkih i parlamentarnih izbora u Rusiji.

Bivši ministar socijlne politike Isaak Hercog je rekao da je “Veoma važno da se čuje mišljenje Vladimira Putina o tzv “Arapskom proleću”, jer on je jedan od najmoćnijih političkih lidera u svetu.

Po povratku, očekujemo koaliciju zemalja koje su u stanju da se odupru međunarodnoj terorističkoj pretnji. ”

Na sličan način, govorio je i član Senata Španije Alberto Kasero “Vladimir Putin svestan izazova sa kojima se suočava njegova zemlja, mislim pre svega terorizam. I on mora znati da ce kao predsednik imati podrzku I saveznaika u licu spanije u toj borbi.

Na atmosferu konferencije nije moglo da se ne odrazi,da u Izraelu.gde ima 7,5mln zivi 2,0mln Ruskogovornih gradjana. Mnogi od njih imaju aktivnu politticku poziciju I idu u politiku. Na takav nacin u danasnjoj vladi Izraela rade 4 ministra koji su poreklom iz SSSR. Jedan od njih je minister informacija,Julij Edeljstejn, koji prema izstrazivanjima lokalnog izdanja Jerusalem Post,ulazi u pvu desetinu najuticajnijih politicara drzave. Ubedjen sam da nesmemo potceniti doprinos Ruskih repatrijantov u razvoju drzave.

Komentarišući na marginama tema predstojećih izbora u Rusiji, ministar je rekao da je “Izrael garancija stabilnosti na Bliskom istoku, kao sto je i Rusija – garant stabilnosti u Evroaziji.I mi treba da radimo veoma aktivno.

Pri Vladimiru Putinu takva saradnja je sigurna.

Predsednik vladajuće koalicije u Knesetu (parlamentu) od Izraela Zeev Elkin, navodeći mogućnost rasta u trgovini između naše dve zemlje izrazio je zadovoljstvo da su “ruski premijer, koji će postati novi  predsednik Rusije, nezadovoljan nivoom ekonomske saradnje između naših zemalja, i namerava da ga razvije.”

Tema ekonomije i buduće ekonomske krize u celini je više puta podizana tokom konferencije, tako da je bivši predsednik izraelskog Kneseta, Ophir Pines-Paz, rekao da “mnoge države danas gube kontrolu nad ekonomijom. Mnoge države, imam u vidu svetske lidere, kao što su SAD, Kina ili Rusija,a manje drzave, nemaju uticaj u međunarodnim koncernima i to je pogrešno. Zato što svaka država prvo odgovara za svoju politiku, dok su međunarodne kompanije ne bave se nicim sem sopstvennog  profita.

Mislim da će buduće globalne ekonomske krize korigovati ovu situaciju. Drzave koje zele da prevazidju ovu krizu,zele jakog predsednika I ekonomsku stabilnost.

Srećom za Rusiju,  sve što joj treba ima u Rusiji. ”

Diskusiju je sumirao  u svom završnom izlaganju, Franko Fratini, koji je napomenuo da je “zadovoljstvo što će predsednik Rusije biti lider najveće stranke u zemlji, sadašnji premijer Vladimir Putin. Verujem da je to kontinuitet i stabilnost koja je toliko  potrebna u vreme ekonomskih i političkih previranja.

Predsedik Srba Evroazije,Dragan Stanojevic je rekao:  “Čekamo rezultate izbora u Srbiji i Rusiji, sa nadom, a nadamo se da ce  sa povratkom Vladimira Putina, pozicija Rusije na Balkanu postati jos aktivnija. ”

On je takodje rekao o duplim medjunarodnim standardima,o tome da je zapad iskoristio Srbiju i ucenama i laznim nadama, preko nasih politickih lidera,doveo na kraj propasti.

g.Dragan je takodje burno regaovao na nastup Kiparskog predstavnika,koji je rekao da su “dva najveca politicka idera u danasnjij Evropi, Putin i Turski premijer Erdogan”,rekavsi da je suludo uporedjivati ta dva politicara,jednog Putina koji je stvarno svetski lider broj jedan i Turskog premijera,koji ima zelju da povrati Osmansko carstvo,istovremeno pozivajuci Izraelske politicare da zajedno sa Srbijom reaguju na te teznje Turskog premijera.

g.Stanojevic je se takodje obratio Izraelskom zameniku ministra inostranih poslova,trazeci urgenciju na Australijskog poslanika,koji je ujedno i lider Izraelsko-Australijskog komiteta i koji zahteva da se uvede dan stradanja muslimana u Srebrenici.

U svom nastupu g.Stanojevic je se obratio i ministru Franko Fratiniju, sa pitanjem oko priznanja Kosmeta i oko njihovih resenja kao EU politicara,vezano za Srbiju i pitavsi ga do kada ce trajati dupli standardi,kada su u pitanju Srbi.

Текст на Русском:

Далее…

BEOGRAD 27. 11. 2011

PRESS

INTERVJU NEDELJE: VOJISLAV KOŠTUNICA, PREDSEDNIK DSS

Budućnost Srbije nije EU

Tumaranje u besmislu: Pravo vreme za razgovore sa EU bilo je 2008, pre nego što je potpisan SSP, kojim se Srbija saglasila sa 22 države koje su priznale nezavisnost Kosova

Kada su se pre tri godine gotovo sve stranke u Srbiji utrkivale koja će što brže da nas uvede u Evropsku uniju, gde nas čekaju milijarde evra i blagostanje, Koštunica je tražio nove razgovore sa EU o načinu naših evrointegracija zato što je većina zemalja članica priznala Kosovo. Tri godine kasnije, kada većina stranka sve više uviđa da EU i nije tako dobra jer traže da se odreknemo Kosova, Koštunica traži prekid razgovora sa EU i da Srbija odustane od ulaska. Evo i zašto.

- Vreme za prave razgovore Srbije sa EU je isteklo. Pravo vreme bilo je 2008, pre nego što je 29. aprila potpisan SSP, kojim se Srbija saglasila sa 22 države EU koje su priznale nezavisnost Kosova. Posle ovoga svi dalji razgovori sa EU išli su na štetu Srbije i šteta se samo uvećavala. A onda je to što je potpisano počelo da se realizuje na Kosovu, prvo dolaskom Euleksa, zatim sporazumom MUP Srbije i Euleksa kojim je utvrđena granica između Srbije i jednog njenog dela, Kosova, zatim ovim sadašnjim pregovorima kojima vlast korak po korak priznaje nezavisnost Kosova. Verujem da se danas najbolje vidi koliko su nam 2008. bili potrebni pravi pregovori sa EU.

Čudi što ste kao demokrata protiv razgovora, jer danas je samo Šešeljeva stranka protiv razgovora sa EU.
- Razgovor o članstvu izgubio je smisao, ali je neophodan novi razgovor o ekonomskoj saradnji sa EU. Danas nije više problem samo politička šteta koja se svodi na nameru EU da nam otme Kosovo. Reč je i o čistoj ekonomskoj šteti koju trpimo zbog SSP. Mi moramo da redefinišemo odnose sa EU i zbog stanja u samoj Uniji. Kriza je velika i EU će sutra izgledati bitno drugačije nego danas, ako je uopšte i bude bilo. Vidimo da se govori o preuređenju, o uvođenju prve, druge i treće lige EU, a svesni smo da Srbiji ne gine status treće lige. U EU se otvaraju i druga pitanja, pa evropski zvaničnici upozoravaju da bi, ukoliko dođe do revizije sporazuma EU, to moglo da znači i njen kraj.

Vi predviđate da će EU nestati kad Srbija dođe na red za ulazak?
- Citiram zvaničnike EU. Evropsko javnost ozbiljno razmatra šta će se dogoditi sa evrozonom i EU. A kad bogate zemlje vode računa o svom interesu, onda bi i mnogo siromašnija Srbija morala da vodi računa o svojim interesima.

U redu, nećemo u EU, a kuda onda može da ide mala i siromašna Srbija?
- Posle svega mislim da novi strateški pravac Srbije treba da bude ne više članstvo u EU, nego saradnja, pre svega ekonomska saradnja sa EU i, naravno, sa svim drugim državama.

Zašto bi EU sarađivala s nama ako ne želimo da budemo njen član?
- Neće biti da EU na ljubavi zasniva odnose sa Srbijom. Imaju oni svoje interese, mi naše, pa na čistom računu možemo da uredimo odnose.

Ali imate i ovaj primer. Pred posetu kancelarke Angele Merkel bilo je ozbiljnih najava o dolasku tri-četiri velike nemačke kompanije u Srbiju. Međutim, kako je ova poseta ocenjena kao neuspešna, te firme su odlučile da sačekaju sa investicijama u Srbiju.
- Nemačke firme su već došle u Srbiju iako nismo članica EU, jer se one rukovode profitom, a ne ideologijom.

Stvarno verujete da Srbija može ekonomski da napreduje bez EU?
- Uveren sam. U ovakvim odnosima sa EU kakvi su danas, Srbija može ekonomski još više da zaostaje! Srbija i bez članstva u EU može normalno da se razvija, ali sa drugačijom politikom. Da se više ne odričemo sebe i da ne vodimo više računa o interesima EU već o sopstvenim. Srbija se može podići kroz normalnu saradnju sa drugim državama.

Kako biste bez podrške EU obezbedilli posao za ljude, nove investicije, bolji život građana?
- Samo razvojem Srbije i mislim da za to imamo dovoljno snage i resursa…

Zašto ih nismo koristili do sada?
- Zato što se Srbija vezala za projekat u kojem je više vodila računa o EU nego o sebi.

Vi ste bili premijer tri godine, zašto tada niste iskoristili te potencijale?
- Postoji bitna razlika u razvoju Srbije u vreme kada sam ja bio premijer i danas…

Da, imali ste više para jer ste prodali “Mobtel”.
- Imali smo više para zato što se u Srbiji proizvodilo, jer su se ljudi zapošljavali i jer smo se manje zaduživali. Podsetiću, vlada koju sam vodio vratila je dug MMF-u, a nismo uzimali novac od njih. Danas se spoljni dug Srbije udvostručio, nezaposlenost je ogromna, a da ne govorim o padu proizvodnje. Srbija se tada postupno razvijala.

Možda će vaš predlog podržati i Brisel, tako što Srbiji 9. decembra neće odobriti kandidaturu. Kakvu odluku EU očekujete?
- Kandidatura je kruna od papira! Posle te krune od papira tek treba da dobijemo datum za pregovore, a i ako dobijemo datum, može nam se dogoditi da pregovaramo vekovima, kao Turska. Mislim da je iz interesa zapadnih sila kandidatura samo sredstvo većeg pritiska i ucene Srbije kako bi završili svoj projekat “nezavisno Kosovo”.

Pomenuli ste Tursku. Da li Srbiji, ukoliko okrene leđa EU, preti da potpadne pod uticaj Turske, koja će biti jedna velika i ozbiljna država van EU?
- Ako prizivamo Tursku kao arbitra u našim unutrašnjim stvarima, onda nam se može dogoditi to o čemu govorite. Ako se u odnosu prema Turskoj postavimo na normalan način, onda od turske dominacije u Srbiji nema ništa.

Da li možemo da ostanemo i bez EU i bez Kosova, kao što predviđaju članovi “Preokreta”?
- Srbija bez Kosova može da ostane samo ako ga se odreknemo! Može silom neko drugi da bude na Kosovu, ali mi ne pristajemo na tu silu. A kad je reč o “Preokretu” oni samo mnogo čvršće, dogmatskije i čistije, bez tog prenemaganja i prikrivanja, zastupaju stavove vladajuće koalicije.

Kako ocenjujete dosadašnje pregovore Beograda i Prištine?
- Pregovori imaju jednu vrlo neobičnu formu, jer se radi o tzv. dogovorenim zaključcima, što je nešto novo kada je reč o međunarodnim pregovorima. Onda čujemo i da će Brisel biti garant i za ono čega nema na papiru! Dogovorene zaključke treba sprovesti kroz naše pravo, i to je sada učinjeno u slučaju matičnih knjiga za Kosovo kroz uredbu Vlade. Samo, problem je što se uredbe donose za sprovođenje zakona, a ne za nešto nepoznato kao što su dogovoreni zaključci. Donošenjem uredbi Vlada na mala vrata prihvata i priznaje institucije Kosova i njihove dokumente.

Ali to ne znači i priznanje nezavisnosti Kosova?
- Kako ne znači ako ste priznali njihovu ličnu kartu? Kako ne znači ako priznate vrhovni sud Kosova? I još kad dogurate do integrisanog upravljanja granicom sa Kosovom…

Koji naši zvaničnici kažu da neće prihvatiti?
- Znate, tri godine slušamo fraze “EU nema alternativu” i “nikad nećemo priznati Kosovo”. A kad potpišu dogovor o integrisanom upravljanju granicama, fraza o Kosovu će odleteti kao najmanji smokvin listić! I zašto stalno ponavljaju da nikad neće priznati Kosovo? Nema razloga to ponavljati ako vodite politiku koja to neće dozvoliti. Ne sećam da sam kao premijer ikada upotrebio tu frazu jer sam bio siguran da to nikad neću uraditi.

Lično poznajete ljude koji vode Srbiju, da li stvarno verujete da oni žele da priznaju nezavisnost Kosova? Da oni ne vide ovo o čemu govorite?
- Znate, postoji matematička radnja koja se zove sabiranje. Vi prvo priznate i prizovete Euleks, jednog dana priznate lične karte, drugog dana matične knjige, trećeg katastar… I tako ste jednog dana lepo priznali Kosovo.

Pomenuću ponovo Angelu Merkel. Ona je tokom posete Srbije rekla našim zvaničnicima da ne razume vlast u Srbiji koja je spremna da se zbog 50.000 Srba na severu Kosova odrekne budućnosti za sedam miliona građana Srbije. Da li vi to razumete?
- A da li bi se Nemačka odrekla nekog svog dela teritorije? Hajde da sada ne govorimo o duhovnoj strani Kosova. Ali Srbija ima rudno blago na Kosovu, koje se, sada vidimo, procenjuje na hiljadu milijardi dolara. Da li bi se neko odrekao takvog bogatstva?

Imate li utisak da su se Srbi sa severa Kosova “otrgli kontroli” Beograda?
- Oni brane državu, a država, odnosno vlast, ne brani njih. Srbi sa severa Kosova u ovom trenutku prednjače u odbrani države i kamo sreće da država brani sebe i njih na onaj način na koji oni to čine.

Da li je moguće voditi politiku o Kosovu ukoliko imate ljude koji neće da sprovode ono što dogovori Beograd, ma kakvi dogovori bili?
- Okvir za državnu politiku jeste Ustav i Srbi na Kosovu se jednostavno toga drže. Oni smatraju da sadašnja vlast treba da poštuje Ustav, ali ta vlast, bogami, ne poštuje Ustav.

Ipak, oni su deo državne uprave, a državna uprava nije dobrovoljno udruženje građana, već mesto gde se poštuje hijerahija.
- Tačno je da oni nisu grupa građana, ali je i tačno da oni zapravo brane pravni poredak i Ustav.

Da li DSS preko svojih predstavnika na severu Kosova ruši državnu politiku o Kosovu?
- Nema stranke koja nije uključena u lokalnu samoupravu u ove četiri opštine. I sve one su saglasne, jer radi se o njihovoj koži, egzistencijalno su ugroženi i oni zaista brane državu.

Vidite li DSS u vladi sa SNS?
- U razgovorima sa drugim strankama DSS će se rukovoditi načelima svoje politike. Branimo Ustav i zato smo danas u Srbiji ustavobraniteljska stranka. Tu su i pitanja uspostavljanja novog odnosa prema EU, razvoja zemlje, Kosovo…

Hipotetičko pitanje: SNS osvoji najviše glasova i za većinu im je potrebna podrška DSS; da li ćete ponovo tražiti mesto premijera, jer je to jedini način da sprovedete ovo o čemu govorite?
- Umesto hipotetičkog odgovora evo činjenica: tri puta sam dolazio na vlast i dva puta dobrovoljno odlazio. Mislim da samu tu činjenicu treba poštovati. Dakle, nije mi stalo do vlasti, stalo mi je do ideja i moje politike u koje verujem.

Svetomir Marjanović

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.080 Земун, Магистратски трг 3,

Тел/факс: 3077-028, vladarsk@gmail.com  -                            Бр. 1411 /11 – 17. 11. 2011.

ПРЕДСЕДНИК РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ

ЊЕ Дмитриј Медведев

(преко Амбасаде Руске Федерације у Београду)

Ваша Екселенцијо,

Ових дана се у Думи Руске Федерације расправља о захтеву Срба с Косова и Метохије, да буду примљени у руско држављанство. Срби су упутили молбу за руско држављанство, верујући у снагу и међународни углед Руске Федерације, помоћу чијег држављанства би им била омогућена људска права и право на приватну својину. Срби су једини народ у свету којем је међународна заједница ускратила људска права и одузела им целокупну покретну и непокретну имовину. Санкције међународне заједнице (УН, ЕУ, ОЕБС, НАТО…) су тако драстичне, да је, рецимо, немогуће српској породици да се врати у своју кућу, на своје пољопривредно имање, да преузме своје предузеће, трговинску радњу, адвокатску канцеларију… јер им је то све запосела окупаторска администрација на Косову и Метохији. Истоветан случај је са Србима прогнаним из Републике Српске Крајине, коју је Хрватска окупирала 1995, уз помоћ чланица ЕУ и НАТО-а.

Приватна имовина српских породица у ове две српске покрајине је поклоњена породицама шиптарске националне припадности на Косову и Метохији и породицама хрватске националне припадности у Републици Српској Крајини. Ови обесправљени људи су с држављанствима: Србије, Републике Српске и Црне Горе, али та им држављанства не могу бити ни од какве помоћи, јер се окупаторска власт и окупаторско судство у ове две српске покрајине не осврће на евентуално дипломатско заузимање српских држава за отету имовину српских породица.

Оваквим поступком према српском народу, међународна заједница је нарушила равноправне односе народа и држава – и у Европи и у свету. Заузимањем Руске Федерације, да се Србима врате одузета људска права, поправили би се међудржавни односи у Европи. Наравно, Руска Федерација, у заштити српских права, не би морала да се користи војном силом, него би се ослањала на правила која се примењују у билатералним односима и у телима УН.

Ваша Екселенцијо,

Знамо да у Руској Федерацији државници, интелектуалци и руски народ разумеју српске муке и сви желе да им помогну. Тако су забележени и предлози руских посланика, да се Срби с Косова и Метохије населе у Сибир и на Далеки исток. То је добра намера, али од ње треба одустати из два разлога:

1. 1.                           Пресељење у Сибир, Србе би подсетило на грозан план Немачке у Другом светском рату. Немачка је 1941. године, с фашистичком Хрватском, одлучила да се већина Срба биолошки истреби, а да се мањи део пресели у Сибир – да би, као робови, радили на немачким пољопривредним имањима, немачким рудницима и немачким фабрикама.
2. 2.                           Немачка је два столећа планирала, да српске земље на Балкану очисти од Срба и да ту насели немачко и друго несловенско становништво. Управо су постигли да то учине на Косову и Метохији – прогнали су Србе, а тамо населили Шиптаре (Албанце) из Албаније. НАТО је само наставио изгон Срба с Косова и Метохије и насељавање Шиптара из суседне Албаније, како су то радили
   Турци – до 1912, Немци и Аустроугари – од 1914. до 1918, Италијани – од 1941. до 1943, Немци – од 1943. до 1945. и комунистички режим Јосипа Броза Тита (Хрвата) – од 1945. до 1980.

Ваша Екселенцијо,

Постоји и један божански разлог, да Руска Федерација помогне Србима (уступањем свог држављанства),  а не њиховим пресељењем у Сибир и на Далеки исток, јер је српска земља колевка (прапостојбина) свих Словена: Руса, Русина, Белоруса, Украјинаца, Пољака, Чеха, Словака, Словенаца, Лужичких Срба, Мораваца… 

То је у својим радовима потврдио руски филолог Генадиј С. Грињевич. Наводећи прапостојбину свих Словена, каже – да су Словени насељавали леву и десну обалу средњег и доњег Дунава и да су „омогућили зору Цивилизације“. Каже, да је словенско слоговно писмо најстарије на свету и да потиче из Винче у Србији – из времена 5.000 година пре Христа.

            Грињевича следи и руски академик Олег Николајевич Трубачов. У свом делу: „Етногенеза и култура старих Словена – лингвистичка истраживања“, наводи да су Балкан и Подунавље прапостојбина свих данашњих Словена. Супротно званичној историографији, Трубачов тврди – да су, с Балкана и из Подунавља, Словени (незнано у којем давном времену) населили западне, источне и северне крајеве Европе и да је српски језик основа свим словенским језицима.

            Најновије дело доктора наука Анатолија Алексејевича Кљосова, председника научне консултантске управе Међународног генеолошког бироа у Москви и професора биологије потврђује – да је Балкан прапостојбина словенска. Његов рад је оцењен као универзалан и високо научан на Универзитету Беркли у Сједињеним Америчким Државама.

            Ваша Екселенцијо,

Уверени смо да ћете разумети овај историјски ход и муке српског народа и да ћете, и ради руских националних и руских државних интереса, узети у заштиту српски народ и српске државе. Наравно, Ви ћете разумети да ће Ваше залагање у међународним организацијама, у првом реду у УН, подићи углед Руске Федерације, јер залагање за Србе је залагање за право, правду и хуманитарни однос према народима. А Русија има и природно право да брине о словенској балканској земљи, с које су, како закључише и три наведена научника, потичу и преци становnика Руске Федерације.

С поштовањем.    

Милорад Буха, премијер                               Инг. Рајко Лежаић, председни Скупштине

PRESS

ponuda ruskog ambasadora

Rogozin hoće da udomi Srbe

Uzburkao javnost – Predstavnik Rusije u NATO Dmitrij Rogozin poručio da je Moskva spremna da primi 20.000 Srba sa Kosova

Srbi bi bili naše blago … Ambasador Dmitrij Rogozin

Predstavnik Rusije u NATO Dmitrij Rogozin uzburkao je juče srpsku javnost porukom da je njegova zemlja spremna da primi više od 20.000 Srba sa Kosova koji su iskazali želju da dobiju rusko državljanstvo.

Domaći i ruski stručnjaci za međunarodne odnose ocenjuju za Press da je Rogozin izneo lični stav, a ne stav ruske vlade.

Nije shvatio poruku

Rogozin je, naime, ocenio da je u situaciji kada se Srbi masovno obraćaju Rusiji kao poslednjoj nadi „neophodno shvatiti da li su ti ljudi spremni da se presele u našu zemlju, pogotovo ako postoji realna fizička pretnja njihovim i životima njihovih porodica”. On je čak dodao da bi za Rusiju, koja oseća velike demografske probleme, dolazak Srba predstavljao „blago”. Rogozin je naveo da bi Srbi mogli lako da se adaptiraju u Rusiji i da ne bi trebalo da imaju problema sa zapošljavanjem.

Predrag Simić, profesor FPN-a, smatra da Rogozin očigledno nije shvatio poruku ili nije želeo da je shvati, jer dvadeset hiljada Srba nije tražilo da se preseli u Rusiju, nego je pozvalo Rusiju da dođe na Kosovo da ih zaštiti.

- Rogozin i Konuzin počeli su da postavljaju pitanje „ima li ovde Srba”, a sada je dvadeset hiljada Srba njih pitalo „ima li ovde Rusa”. Ova inicijativa je više pritisak Srba sa Kosova na srpsku vlast, ali ne verujem da će imati više uspeha od Miloševićeve egzibicije iz aprila 1999. i saveza sa Rusijom i Belorusijom. Posebno je interesantno što Rogozin daje takve izjave, pošto se on do sada isticao podrškom srpskim interesima na Kosovu, i ovo deluje malo obeshrabrujuće. Jer, ne brani se Kosovo popravljanjem ruske demografske slike, nego odbranom prava Srba sa Kosova – kaže Simić.

Dragan Petrović, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i stručnjak za srpsko-ruske odnose, kaže da je nerealno govoriti o popravljanju ruske demografske slike.

Pravoslavna braća

- Ovo je više simbolična poruka, nego realna želja Rusije da pomogne Srbima u preseljenju. Čak i da dođe do tog preseljenja to bi bio simbolični demografski plus za Ruse, ali bi bio veliki gubitak za Srbiju – kaže Petrović.

Vadim Turkačev, novinar moskovske „Pravde”, koji istražuje problem KiM, potvrđuje za Press da Rogozinove izjave nisu zvaničan stav vlade, ali su njegovi stavovi direktno vezani za raspoloženje ruske javnosti.

- Ruska javnost je u velikoj meri zainteresovana za ovu temu i većina Rusa zaista oseća obavezu da naša država na bilo koji način pomogne Srbima na Kosovu. Ako Srbija nije u stanju da pomogne svojim sunarodnicima na Kosovu, mi imamo obavezu da pomognemo našoj pravoslavnoj braći, i to će vam reći velika većina ljudi u Rusiji – kaže Turkačev.

Veljko Miladinović, Beograd

Поштовани пријатељи,имамо част да Вас информишемо да је сада дефинитивно ступио на снагу споразум између Украјине и Србије и да је самим тим безвизни режим ступио на снагу. Драго нам је,јер они којипрате наш рад,знају колико смо труда уложили да би дошло до овог споразума. (ниже Вам приводимо део текста тог споразума)-

На основу члана 112. став 1. тачка 2. Устава Републике Србије, доносим

УКАЗ
О ПРОГЛАШЕЊУ ЗАКОНА О ПОТВРЂИВАЊУ СПОРАЗУМА ИЗМЕЂУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И КАБИНЕТА МИНИСТАРА УКРАЈИНЕ О УКИДАЊУ ВИЗА ЗА ЊИХОВЕ ДРЖАВЉАНЕ

Проглашава се Закон о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Кабинета министара Украјине о укидању виза за њихове држављане, који је донела Народна скупштина Републике Србије на Првој седници Другог редовног заседања у 2011. години, 18. октобра 2011. године.

ПР број 122
У Београду, 19. октобра 2011. године

Председник Републике,
Борис Тадић, с.р.

ЗАКОН
О ПОТВРЂИВАЊУ СПОРАЗУМА ИЗМЕЂУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И КАБИНЕТА МИНИСТАРА УКРАЈИНЕ О УКИДАЊУ ВИЗА ЗА ЊИХОВЕ ДРЖАВЉАНЕ

(Сл. гл. РС – Међународни уговори бр. 8/11)

Основни текст на снази од 27/10/2011 , у примени од 27/10/2011

Члан 1.

Потврђује се Споразум између Владе Републике Србије и Кабинета министара Украјине о укидању виза за њихове држављане, који је сачињен 31. маја 2011. године у Кијеву, у оригиналу на српском, украјинском и енглеском језику.

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je danas, na završetku dvodnevne zvanične posete Ukrajini, da će od načina na koji će privrednici dveju zemalja produbljivati saradnju zavisiti i čvrstina političkih veza Beograda i Kijeva u budućnosti.

“Za mene je bilo izuzetno saznanje da u Ukrajini postoji i Beograd i Pančevo i Vršac. To nas upućuje na verovanje da su naši koreni iz ovih krajeva, ali su naši preci intenzivno radili na tome da se naša ekonomska saradnja ne razvija dovoljno, tako da mi moramo da promenimo taj tok stvari“, rekao je Tadić.

Sumirajući rezultate dvodnevne posete, Tadić je rekao da su politička saradnja u multilateralnim institucijama i intenziviranje ekonomskih odnosa prioritet srpsko- ukrajinskih odnosa u budućnosti.

Tome će, kako je istakao, doprineti i budući sporazum o slobodnoj trgovini, kao i članstvo Srbije u Svetskoj trgvinskoj organizaciji.

Predsednik Srbije je konstatovao i da saradnja u vojnotehničkom sektoru ima veliki potencijal, i da je moguća zajednička proizvodnja u odbrambenoj industriji radi nastupa na trećim tržištima.

Predsednik Srbije Boris Tadić sastao se ranije danas u Kijevu sa premijerom Mikolom Azarovim, čime je završen oficajalni deo dvodnevne zvanične posete srpskog predsednika Ukrajini.

Sastanku je prethodio razgovor predsednika Tadića sa srpskim privrednicima koji su juče učestvovali u radu srpsko-ukrajinskog biznis foruma o mogućnostima produbljivanja ekonomske saradnje dveju zemalja.

Azarov je početkom ovoga meseca boravio u Beogradu gde je učestvovao na godišnjem samitu Centralnoevropske inicijative i sa najvišim srpskim državnim zvaničnicima razgovarao o pristupanju Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji i stvaranju zone slobodne trgovine.

Tada je konstatovano da postoji obostrana volja da ta pitanja budu rešena u najskorije vreme, i najavljeno je da će razgovori o ovim temama biti nastavljeni tokom posete predsednika Tadića Ukrajini.

Predsednik Tadić sastao se danas prepodne i sa predsednikom Vrhovne Rade Ukrajine Volodimirom Litvinom.

U fokusu srpsko-ukrajinskih razgovora bile su privredno-ekonomske teme, a predsednik Tadić i predsednik Ukrajine Viktor Janukovič saglasili su se juče da dve države imaju veliki prostor za unapređenje ekonomske saradnje, i da u okolnostima svetske finansijske krize prijateljske države treba da sarađuju u najvećoj mogućoj meri.

Predsednik Tadić je juče položio venac na grob Neznanog junaka i Spomenik žrtvama golodomora, a danas je posetio istorijsko-kulturni kompleks Kijevsko-pečersku lavru.

KIJEV/MOSKVA - Predsednik Ukrajine Viktor Janukovič izjavio je u četvrtak posle razgovora sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem u Kijevu da je dogovorena priprema sporazuma o slobodnoj trgovini između dve zemlje.

“Dogovorili smo se da započnemo proceduru pripreme sporazuma o zoni slobodne trgovine”, kazao je Janukovič na zajedničckoj konferenciji za novinare posle razgovora, prenose ukrajinski mediji.

Po njegovim rečima, mala pauza u trgovinsko-ekonomskim odnosima među zemljama nije donela koristi, te je zato danas, kao i u vreme prethodnih susreta dva predsednika, istaknuta važnost aktivizacije bilateralnih odnosa.

“Poseta je dala kvalitetno novi impuls razvoju bilateralnih odnosa”, rekao je Janukovič. Tadić je podržao Janukoviča, dodajući da se Srbija nada da će imati podršku Ukrajine na putu ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Tadić je izrazio zahvalnost Ukrajini za podršku teritorijalnoj celovitosti Srbije, odnosno tome što nije priznala nezavisnost Kosova.

“Želim da se zahvalim Ukrajini za njen principijelni odnos prema očuvanju teritorijalne celovitosti Srbije. Važno je da se nađe rešenje koje će izbalansirano rešiti problem Kosova i Metohije”, rekao je Tadić.

U prisustvu dva predsednika prethodno je potpisan niz međudržavnih sporazuma o saradnji dve zemlje u oblasti ekonomije, odbrane i diplomatije, javili su ukrajinski mediji.

Predstavnici vlada dve zemlje potpisali su sporazum iz oblasti odbrane, koji uključuje osnovna načela saradnje u odbrambenoj politici, nacionalnoj bezbednosti, odbrambenom planiranju, vojnom obrazovanju i humanitarnim delatnostima.

Potpisan je i sporazum o međunarodnom drumskom prevozu putnika i tereta, koji, kako je nevedeno, treba da doprinese razvoju ekonomskih i trgovinskih odnosa dve zemlje.

Predstavnici Ukrajine i Srbije potpisali su i Protokol o saradnji ministarstava inostranih poslova, koji treba da unapredi kako bilateralnu saradnju, tako i nastup Kijeva i Beograda na međunarodnoj političkoj sceni i da podrži evropsku integraciju dve zemlje.

Predsednik Boris Tadić i delegacija Srbije danas su doputovali u dvodnevnu posetu Ukrajini. Tadić će se, kako je najavljeno, sutra sastati sa premijerom Mikolom Azarovim i predsednikom parlamenta, Vrhovne rade Volodimirom Litvinom.

Predstavnici vlada dve zemlje potpisali su sporazum iz oblasti odbrane, koji uključuje osnovna načela saradnje u odbrambenoj politici, nacionalnoj bezbednosti, odbrambenom planiranju, vojnom obrazovanju i humanitarnim delatnostima.

Potpisan je i sporazum o međunarodnom drumskom prevozu putnika i tereta, koji, kako je nevedeno, treba da doprinese razvoju ekonomskih i trgovinskih odnosa dve zemlje.

Predstavnici Ukrajine i Srbije potpisali su i Protokol o saradnji ministarstava inostranih poslova, koji treba da unapredi kako bilateralnu saradnju, tako i nastup Kijeva i Beograda na međunarodnoj političkoj pozornici i da podrži evropsku integraciju dve zemlje.

U Kijevu je potpisan i Protokol četvrtog sastanka ukrajinsko-srpskog međuvladinog komiteta za trgovinu, ekonomiju, naučnu i tehničku saradnju.

U tom dokumentu, definisani su dogovori koji su postignuti u oblasti energetike, transporta, turizma, standardizacije i metrologije, zaštite investicija i u drugim oblastima.

Predsednik Boris Tadić i delegacija Srbije danas su doputovali u dvodnevnu posetu Ukrajini.

Tadić se danas, po dolasku u ukrajinsku prestonicu, sastao sa šefom države Janukovičem, a za sutra je predviđen razgovor sa premijerom Mikolom Azarovim i predsednikom parlamenta, Vrhovne rade Volodimirom Litvinom.

Tadić u Ukrajini traži investitore

Izvor: Beta, Tanjug

Beograd — Predsednik Srbije Boris Tadić i predsednik Ukrajine Viktor Janukovič saglasili su se da dve države imaju veliki prostor za unapredjenje ekonomske saradnje.

Oni navode da u okolnostima svetske ekonomske krize prijateljske države treba da sarađuju u najvećoj mogućoj meri.

Tadić je, prvog dana zvanične posete Kijevu, istakao da su Srbija i Ukrajina dve zemlje naroda i kulture spojeni istorijskim i duhovnim vezama, ali da očekuje da će se u budućnosti te veze potvrditi i na ekonomskom planu.

Konstatujući da je veoma pozitivno što dve države poslednjih godina beleže konstantan rast trgovinske razmene, Januković je rekao da je ona ipak premala ako se uzme u obzir naš ogromni potencijal i zajednički interesi.

“Uvereni smo i da je zajednička poslovna aktivnost od ključnog značaja, izmedju ostalog srpsko-ukrajinsko učešće u procesu privatizacije u dve zemlje”, rekao je Janukovič.

Poseta predsednika Tadića je, kako je istakao, dala novi impuls srpsko-ukrajinskim odnosima u svim sferama, što potvrdjuje i dogovor o pripremama za stvaranje zone slobodne trgovine.

Ekonomski odnosi Srbije i Ukrajine su daleko ispod potencijala dveju država: robna razmena je u 2010. godini iznosila 489,4 miliona dolara, od čega na spski izvoz otpada 195,5 miliona dolara, što znaci da je pokrivenost uvoza izvozom iznosila 66 odsto, a u prvih devet meseci ove godine je već dostigla prošlogodišnji nivo.

Glavni izvoznik NIS

Glavni izvoznici iz Srbije u Ukrajinu u prošloj godini bili su Naftna industrija Srbije (NIS), HIP Petrohemija Pančevo, Tarket iz Bačke Palanke, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, kao i Hemofarm Vršac, dok su uvoznici bili Ju es stil iz Smedereva, Metinvest Smc iz Beograda, Elopak iz Zemuna i Goša FOM iz Smederevske Palanke.

Srpske investicije u Ukrajini, prema podacima PKS-a, do oktobra 2009. godine bile su oko 40 miliona dolara, a najveći investitori su “Sintelon -Tarket” iz Bačke Palanke i novosadski holding “MK grupa” koja je u Ukrajini zakupila oko 50.000 hektara zemlje i uz pomoć

Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj izgradila najveći silos u Ukrajini od 113.000 tona.

Iz Ukrajine su se najviše uvozile sirovine: rude gvožđa i koncentrati (preko 66 odsto), koks i polukoks od kamenog uglja (osam odsto), toplo valjana žica i karton. Srbija je najviše u Ukrajinu izvozila mešavine ostalih aromatskih ugljovodonika, pokrivače podova i ulje za loženj

Имамо доказе о стотинама живих људи са сребреничког списка

Тим одбране некадашњег предсједника Републике Српске (РС) Радована Караџића открио је имена стотина људи који су живи, а уредно евидентирани као сребреничке жртве из јула 1995. године, изјавио је Караџићев правни савјетник Горан Петронијевић

Петронијевић тврди да је број страдалих у Сребреници манипулација и ноторна лаж, истичући да је у свим борбама страдало готово два и по пута мање људи него што се упорно тврди за тих неколико јулских дана 1995. године. “Имамо свједоке, чија су имена на том списку, чије породице примају 500 КМ, на име шехидске пензије”, рекао је Петронијевић за “Фокус”.

Srbi sa Kosova: Ruskoj ambasadi šaljemo još hiljade zahteva za državljanstvo

Predstavnik Udruženja Stara Srbija iz Gračanice koje je u ime više od 21.000 Srba sa Kosova i Metohije zatražilo rusko državljanstvo, Zlatibor Đorđević, izjavio je danas da očekuje da će broj zahteva dostići nekoliko stotina hiljada.

– Ambasadi Rusije u Beogradu predali smo za početak 21.733 zahteva za
dobijanje ruskog državljanstva – kazao je Đorđević i dodao da će ambasada zahteve kosovskih Srba, preko Ministarstva spoljnih poslova, proslediti ruskoj Dumi.

Đorđević je rekao da je prikupljanje potpisa u toku i da se nada da će zatev potpisati više stotina hiljada kosovskih Srba, među kojima su ne samo Srbi koji su otišli sa Kosova 1999. godine već i posle 1945. godine.

Prema njegovim rečima, Srbi sa Kosova i Metohije zahtevom za dvojnim državljanstvom od Rusije jedino traže zaštitu i slobodu koju im Srbija ne može obezbediti.

- Pokušali smo na sve moguće načine da nas naša država zaštiti ali je ona otkazala i gura nas u državu koju Srbi ne prihvataju – kazao je Đorđević i dodao da Srbi ne prihvataju nijedan dogovor postignut u dijalogu Beograda i Prištine u Briselu.

Prema rečima Đorđevića, akcija potpisivanja peticije kojom se traži rusko državljanstvo za kosovske Srbe pokrenuta je pre dva meseca.

Янукович встретится в Киеве с президентом Сербии

Президент Украины Виктор Янукович

Президент Украины Виктор Янукович проведет переговоры с президентом Сербии Борисом Тадичем во время его официального визита в Киев 10-11 ноября. Об этом на брифинге в Киеве сообщил пресс-секретарь МИД Украины Александр Дикусаров.

“10-11 ноября состоится официальный визит в Украину президента Республики Сербия Бориса Тадича. Запланированы переговоры с Президентом Украины Виктором Януковичем, а также встреча с Премьер-министром Николаем Азаровым и Председателем Верховной Рады Владимиром Литвином”, – сказал он.

По словам пресс-секретарь МИД, в ходе визита планируется обсудить пути углубления политического диалога, а также укрепление культурных и гуманитарных связей. Важной составляющей визита должно стать обсуждение торгово-экономических отношений между странами, в частности участие в совместных проектах в энергетике, промышленности, агропромышленном комплексе, строительстве и архитектуре, транспортной сфере, а также привлечение украинских и сербских предприятий в приватизационные процессы двух стран.

Запланировано также подписание ряда двусторонних документов: Соглашения между Кабмином Украины и правительством Сербии о сотрудничестве в сфере обороны, об автомобильных перевозках пассажиров и грузов и протокола о сотрудничестве между министерствами иностранных дел Украины и Сербии.

Кроме того, в Киеве пройдет украинско-сербский бизнес-форум. 10-11 ноября состоится также очередное заседание Межправительственной украинско-сербской комиссии по вопросам торгово-экономического и научно-технического сотрудничества.

Лина Клепач, КИЕВ. 8 ноября 2011 года.

• Александар Јовановић

Поштовани из Блица,

Недавно сте господину Драшковићу омогућили веома велики медијски простор у вашим дневним новинама, а заузврат сте грађанима ограничили могућност да са само 1500 слова одреагују на његове реторичке манипулације.

Стога вам пишем писмо, а ви сами одлучите шта ће те са њим.

Господин Драшковић већ по ко зна који пут користи вешто своје реторичко умеће да кроз метафоре и перфидно освртање на сегменте историје, криви слику реалности, на срећу само код обичног света.

Хајдемо прво на историју…

Милица Хребељановић јесте после смрти свога мужа послала своју 15-о годишњу кћер Оливеру, њиховом душману Бајазиту у харем. Уништила јој је материцу и јајнике да не би могла да добије турски пород. Направила је од свог тек стасалог сина Стефана Лазаревића, отоманског вазала, са све преосталом српском војском…

Прославио се тај Стефан Високи, бог да му душу прости, као велики борац, предводећи помоћну српску војску у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре добија титулу Деспота (1402), а пошто наставља вазални однос и са мађарским краљем Зигмундом, добија од истог на поклон Мачву и Београд, од којег 1405. прави својом престоницом. Важио је за једног од најбољих витезова и војсковођа.

Прича о Стефану и Оливери је веома тужна и болна. Само је он, Стефан познавао тежину његове историјске улоге, чији су протагонисти били његова прагматична мајка и тренутни политички услови. Вероватно је бол свој и тужну улогу која му је наметнута у очају и патњи однео у гроб.

Када су наступила времена мира, искористио је затишије да ојача Србију на свим пољима. Деспот Стефан Лазаревић је саградио Манастир Манасију и манастир Копорин. Посветио је свој живот ширењу православља, цркви, књижевности. Давао је уточиште избеглицама које су бежале пред Отоманским хордама. Постао је један од највећих српских књижевника средњег века.

Када су Турци поново кренули на Србију, изненада је преминуо од срчаног удара 1427. године.

Толико о историји.

Тужно је господине Драшковићу да тако перфидно користите страдање једне породице за просте политичке побуде. Ја не знам шта је вас овај део историје научио и како вас је инспирисао? Мени то свакако није битно коју поуку ви лично извлачите из тога. Овај народ мора да познаје своју историју и саслуша помно зов свога срца. Овај народ не сме да прода оно што није на продају и што нема цену.

Милица Хребељановић је продала своју децу да би сачувала свој Крушевац и Косово. Милица, која је била потомак Цара Душана Силног, а не њен супруг Лазар, који је служио на Душановом двору и ту упознао Милицу, она која је полагала сво право на те земље, радије је жртвовала свој пород, но своју груду. Нека вас господине та Милица научи да земља није никада на продају. Да се пре жртвује народ, рођена деца, а земља никада.

Како би сте ви то могли да разумете, кад децу немате. Ја не купујем ту причу да сте ви њену поруку схватили сасвим другачије. Појам лицемерја ми се појављује као прва идеја везана у том контексту.

Пошто ни ви господине, тако и нико из Владе Републике Србије није унук и потомак Душана Силног, произилази логично да немате приватну тапију на то имање на југу, по имену Косово. Оно што није ваше, не можете да продате. Продајте ви оно што сте од оца наследили, деде и прадеде. Продајте станове, столице у парламенту и директорске позиције које сте делили према коалиционим договорима. Ви нисте глас народа, јер не живите од 300 евра месечно. Косово је наше имање, заједничко предање наших предака. И наше успомене и наше проклетство.

Наше и у добру и у злу. Па како нам Бог да.

Толико проливене крви наших предака, уз веру у православље, толико одважних, поштених Срба, који су поносно одлазили у смрт у нади да остављају завет својој деци. Нису могли тада ни да сањају да ће њихова деца једнога дана почети интелектуално да разматрају како да продају њихове крваве пашњаке Арбанасима са југа. Турци су их називали Арнаутима.

Сада ће те ви књижевници, средњошколци, они са купљеним дипломама, они који пре политичких каријера нису ништа у животу радили, сви ви из зачараног круга, који немате никаквог додира са народом, да одлучујете о ономе што народу припада.

Некада сте били заклети националиста, а сада сте мудри. Да сте тада имали 20 година, а сада 40, човек би могао да каже да сте сазревали и одрастали. На жалост већ тада сте били зрели човек, својеврсни реторичар, тиме опасни манипулатор маса. Због тога, овај преображај, не може се назвати сазревањем и одрастањем, већ само простом превртљивошћу. Почели сте да лобирате у потпуном раскораку са вашим давним експонирањима. Лобисти са запада не жале огромне количине новца лобирајући за своје више циљеве. Већ смо озбиљно поучени о збивањима 27. Марта 1941. и енглеског новца просутог по превртљивцима тадашње српске политике и елите. Упадаће у очи огромни станови, помпезне виле, прескупи сатови, колекције слика, многољудни бодигарди, који нису доказиви и у балансу са реалним примањима.

Могли су и наши преци све одмах да им дају. Могло је да се тада одлучи да нико не погине. Нудише им Турци кроз векове опсаде разне погодности. Услов је био да пређу у Ислам. Али они, верујем да знате, нису никада хтели. Они срамотни Срби који су то учинили, данас су познати као измишљени бошњачки народ.

Можда је једини разлог за то што достојни Срби то нису хтели, зато што им Турци тада нису понудили “европску Унију.”

Е па, хајде да видимо тог Србина или ту групу Срба, којих ће се стидети и заувек гнушати сва наша покољења, докле год Србља буде постојала.

Хајде да видимо ко је из редова вас бескичмењака спреман на трампу те врсте у којој нудите читав понос и идентитет једног народа, а заузврат добијате чланство у вазалне односе и срамно место у историји поред оних без прошлости, поноса и коренова.

Ко ће од вас, политичких штеточина да преузме ту ексклузивно-јединствену, срамну, историјску улогу, у име свих нас.

Та лажна прича о Унији, коју продајете обичном народу је јефтин политички трик и плагијат своје врсте. Прича о улагањима, инвестицијама и скупим пројектима је свесно површна и слатко пласирана, ласкава бајка, народу који то жели да чује.

Толико имају пара, да једва чекају да дођу са поклонима и до нас. Долазе са чаробним штапићима и од сутра ће све бити другачије. Долазе да нам дају, а за узврат не траже ништа. Долазе да нам помогну зато што нас воле и желе нас уз њих.

Каква фарса.

Европска Унија има велике проблеме. Они већ сада знају да не могу више да спасу Грчку. Многе велике европске банке су дале нашим комшијама огромне кредите, обезбеђене прерискантним, сада већ безвредним, државним, папирним опцијама. Грчка их је више пута преварила и није испунила разне услове, наметнуте од њих, тако да су тернутно изгубили преко 300 милиарди евра само на Хелене. Полако стиже економски суноврат Италије, Шпаније, Португалије. Сви се боре за спас својих економија, али хеј!!!

Ако Срби продају Косово, њима ћемо да одштампамо стотине милијарди евра са лепим каматама, па ћемо да их експлоатишемо до века. Увешћемо им хиљаде нових закона и објаснити шта смеју, а шта не. Избрисаћемо им идентитет са лица земље, саградићемо НАТО војне базе, оне које смо користили да их сравнимо са земљом и сломимо им кичму. Натераћемо због тога и Русе да их мрзе. До сада смо их мрзели само ми.

Многе земље нису у Унији. Нисмо ни ми, никада били. И гле живи смо, здрави, лепи, паметни. Немамо пуно, али имамо нас. Можемо да се гледамо у лице. Нисмо бедници, не продајемо душу врагу своме. И после свих недаћа, ја сам поносан што сам Србин. Зато што смо посебни, зато што смо јединствени. Ми никада нећемо бити другачији, надам се. Можемо ми да будемо европљани, што и јесмо и без уласка у Унију.

Цена за чланство је једноставно превелика и неприхватљива. Нико други није ни грош платио. Патриотизам је узвишена форма, која изускује виши циљ, храброст, одважност, лојалност, жртву и поштење.

Гледајући ваше говоре у ретроспективи ваше политичке каријере, увидео сам да сте и добар драматург. Знате када да подигнете глас, појачате динамику, са тугом гледате и еуфорично скандирате. Знате када да заплачете и чију руку да љубите. Ви сте озбиљан интелектуалац, и ниста не зборите слуђено и непромишљено. Изгледа да вас је само неискреност и превтљивост спречила да у политичкој каријери успете.

Због тога господине Драшковићу пишите и даље лепе романе. У тим водама се ипак боље сналазите.

П.С. ПИСМО ЈЕ НАПИСАО АЛЕКСАНДАР ЈОВАНОВИЋ, КАПЕТАН-ПИЛОТ БОИНГА 747-400, А ТРЕНУТНО КАПЕТАН-ПИЛОТ БОИНГА 747-800. АКЕЛСАНДАР ЈЕ ПРЕЛЕТЕО ДО САДА 20 МИЛИОНА КИЛОМЕТАРА (ЗА 17 ГОДИНА НА БОИНГУ 747) И ОБИШАО ЗЕМАЉСКУ КУГЛУ МНОГО ПУТА РАДЕЋИ ЗА ЈЕДНУ ОД НАЈВЕЋИХ КОМПАНИЈА ЗА ПРЕВОЗ ТЕРЕТА И РОБА СА СЕДИШТЕМ У ЛУXЕМБУРГУ/. ДЕФИНИТИВНО СЕ РАДИ О ОСОБИ КОЈА ИМА ОСЕЋАЈ ЗА ГЛОБАЛНИ СВЕТ, ЧОВЕЧАНСТВО, ВЕЛИЧИНУ И ИСТОРИЈУ НАЦИЈА, ЊИХОВЕ СПЕЦИФИЧНОСТИ, ПРИНЦИПЕ И ЖИВОТ.

Srbi sa KiM traže rusko državljanstvo!

Digli ruke od Tadićeve vlasti..

Beograd – Srbski narodni pokret obaveštava javnost da će se u utorak 8. novembra u Beogradu od strane delegacija Kosovski Zavet, Stara Srbija i SNP 1389 uručiti peticija za njegovu svetost Patrijarha Moskovskog i sve Rusije Kirila, Predsednika Ruske Federacije Dimitrija Medvedova, Premijera Vladimira Putina, Rusku državnu Dumu, Ambasadora gospodina Konuzina i Ruskom narodu. U ovoj peticiji srbski narod severnog Kosova i Metohije, kao i srbskih enklava južno od Ibra traži od svetosti i blagorodstva velike Ruske Federacije i nama bratskog naroda, da se nađe model, po kojem bi svi Srbi potpisnici peticije sa Kosova i Metohije dobili državljanstvo Ruske Federacije. Na inicijativu šefa štaba SNP 1389 na barikadama Darka Panovića i velikog broja srbskih intelektualaca sa područija Kosova i Metohije, ali i ostatka Srbije, tokom vikenda širom srbskih mesta i na svim barikadama je organizovano skupljanje potpisa za ovu peticiju. U samo par dana skupljeno je preko 30.000 potpisa, Srba koji žive na Kosovu i Metohiji.

Pozivajući se na prijateljstvo, istu veru i odanost istim korenima, osnovi naše pravoslavne hrišćanske opredeljenosti da se brani uvek istina i pravda, sloboda zlatna i otadžbina, Srbski narod usled nedostatka zaštite od strane zvaničnog Beograda i vlast režima Srbije, prinuđen je da se obrati sebi najbližim prirodnim saveznicima- Rusiji.
Kako mi na Kosovu polju, tako Rusi na Kulikovom polju braneći svoju zemlju i carstvo nebesko istrajali smo uprkos svim neprijateljskim silama. S tim što je sada stanje gore nego ikada, šiptarske horde potpomegnute prljavim vojskama zapada pokušavaju da sa Kosova i Metohije izbrišu Srbe kao živ narod, a zvanični Beograd ne reaguje. Prema tome, pošto smo svi imali prilike da vidimo ,kako Moskva brani svoje građane koji su napadnuti u Južnoj Osetiji. Vođeni time,ali i istinskoj ljubavi prema bratskom ruskom narodu i Rusiji. Srbi sa Srbskog Kosova i Metohije, nemaju drugu mogućnost nego da peticijom kolektivno zatraže zaštitu i državljanstvo Ruske Federacije.