Једна од бројних подела у српском народу, као да их нема довољно, је и она по питању Русије и Руса. Да ли су нам браћа, да ли су увек били уз нас или су увек гледали само своје интересе? У разговору са једним читаоцем блога дотакли смо се и те теме и, како то обично и бива код мене, један коментар, други коментар и ето мени новог текста…
Односи Србије и Русије су увек били, хајде да то тако кажемо, мало комплекснија тема. Руски народ нам је увек био наклоњен, и за то има много доказа. Кад год је било тешко Руси су увек били међу првим који су прискакали у помоћ. И као добровољци кад се ратовало, увек су слали какву-такву хуманитарну помоћ, показивали да им је стало до тог малог православног народа на брдовитом Балкану. Ту никад није било проблема. Ту никад неће бити проблема. То се никад неће променити…
Неко ће рећи да то није спорно, али да је руководство Русије готово увек гледало своје интересе у целој причи. На први поглед гледано, кад је одговарало подржали су Србију, кад није „окретали су главу“.
Да одмах разјаснимо нешто ја нисам русофил, али као и увек имам свој став, своје мишљење о тој теми.
Треба подсетити да је 1804. кад је Карађорђе подигао устанак, из Русије стигла помоћ у војсци. Код Другог српског устанка Обреновић је имао подршку Русије која је саветима утицала на Турску да Србима да одређену аутономију. Неки историчари сматрају да је аутономија из 1830. практично отета од Турака уз помоћ Русије. Подсећају да је Николај Први током руско-турског рата 1829. принудио Турке да дају Србији аутономна права. Више хиљада руских добровољаца је учествовало у српско-турском рату, уосталом и Толстоју је пуковник Николај Рајевски, погинуо у том рату, био „модел“ за чувеног Вронског из ремек дела „Ана Карењина“..
Русија је, опет, била прва која је прискочила Србији у помоћ кад су 1914. Аустроугарска и Немачка одлучиле да угрозе њену независност. Николај Други је тада ушао у рат који га је по мишљењу многих историчара коштао и земље и живота и породице. У Србију су из Русије стизали конвоји са оружјем, муницијом, официрима, војском…
Након проласка кроз пакао албанских планина српска војска и део цивила, у катастрофално тешком стању, месецима су 1915. чекали да им помогну савезници, пре свих Француска и Енглеска. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успеха. Дневно је на мочварном тлу Албаније умирало у просеку 300 Срба. Французи и Британци нису хтели да пошаљу лађе и евакуишу Србе којима је, на све муке, претило приближавање непријатељске војске. И онда се догодио онај историјски чин руског цара Николаја Другог Романова: ултиматум Француској и Енглеској у коме, парафразирамо, стоји да, ако не помогну Србима Русија ће напустити Савез, изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком. Тек након тога Французи су послали своје лађе. У међувремену на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба.
Има оних који ће рећи то је историја, прошлост, шта је са овим сада? Ако су нам тако вајни пријатељи, браћа зашто нису интервенисали ’90-тих, а могли су?
Питање је апсолутно на месту, али једну ствар никако не треба заборавити: тих ’90-тих су се и они борили са својим Борисом који је био баш као и овај наш – у служби свих осим своје земље и свог народа. Реч је, наравно о Борису Јељцину који је био председник Русије од 1991. до 1999. за кога сматрају да је свесно и систематски радио на уништавању земље. Оно што морамо признати да, иако Русија није помагала, и тих година добровољци су стизали у помоћ Србима на свим територијама на којима су били угрожени, опет је нека, минимална, али помоћ долазила Србима из Русије. И то не треба заборавити.
Сад имају Путина, али опет ћуте, не реагују на све што се дешава са Србијом и Косовом и Метохијом. Зашто?
Вербално дају подршку, шаљу хуманитарну помоћ, амбасадор Конузин је, многи сматрају, урадио много више него многи српски политичари. Није баш да све гледају скрштених руку, али конкретна помоћ коју неки прижељкују, ипак, не стиже.
Оно што никако не треба заборавити је да сад не интервенишу јер не могу да се мешају у унутрашње ствари једне државе док их званично не позове у помоћ. То би се онда гледало као инвазија на независну територију. Суштина је да не може народ да их зове, мора власт, а ова власт их никад неће звати јер и ради све да Србију што више удаљи од Русије, традиционалног пријатеља, а приближи Западу који се више пута показао и доказао као непријатељ. Њима је Запад ближи и ту више нема никакве дилеме. Кад кажем Запад мислим и на Европску унију и на НАТО. За оне који можда први пут читају моје текстове.
Тако да, док се ова власт не промени ни Руса неће бити. Не у оној мери, не у оном облику каквом се неки у Србији надају. Суштина је да је неопходно променити власт да би Русија била више присутна у Србији, али је проблем што се ова власт не може променити без помоћи Руса. Баш како су СПС ономад склонили уз помоћ Запада, тако ове „демократе“ не може нико да склони без подршке споља. Западу они одговарају, значи неопходна је подршка Руса који још увек поштују резултате избора српског народа, а то је „демократска“ власт. И то је, заправо, једна игранка без престанка.
Наравно, постоји опција да се Руси умешају на своју руку тј на позив народа, да се игнорише власт, али би онда и ситуација морала да буде мало другачија. Пре тог позива морале би да се догоде неке промене, народ би морао да направи неки прелом, немире, нешто попут 5. октобра, само боље за Србију. Онда би Руси вероватно и стигли, али онда би то била нека друга прича…
Специјално, о Путиновој инаугурацији: Домаћин славе стоји дуго, у цркви на литургији се стоји дуго, онај који зна и умије мора да научи да стоји. Тако је било у Кремљу! Стајали смо сат да бисмо дочекали Волођину заклетву
Владимир Путин на инаугурацији у Кремљу (Фото Ројтерс)
Руси не крију да им је мило што је Русија Велика! Нама не преостаје ништа друго него да жалимо што нам је Србија све мања! Велика Русија и Мала Србија! Идеја о Великом и Малом јасно је раздвојена, и везана за идеју о Европи! Ко не жели да буде велики он има отворена врата у Европу, а ко има мегаломанске идеје Европа никагда!. !?!
Није здраво путовати у Русију! Тамо човјек схвати да је Европа мала. Ту чак ни Британија није више велика иако још увијек носи терет прошлости, још увијек се зове Греат Бретан! Једино што је Турска одлучила да опет буде Велика, и ваљда тако треба читати идеју о Малој Србији! Турска ваљда смије да буде Велика пошто никада неће у ЕУ!
Времена су се промијенила па сада Турци не стижу на слоновима као у 15. вијеку него шаљу ТВ серије које буде у Србима потиснуте страсти!
„Невоља са нама је што је код нас једино прошлост Велика!”, рекао сам Никити чим сам стигао.
„Опусти се братушка ’Када кажеш Југославија одмах те питају: „Која? Је ли велика?’”
Русија је управо таква. Велика и ти можеш да се љутиш на то што је неко тако велики, као својевремено Мадлен Олбрајт. Додуше она се љутила више морално. Казала је да није фер што толики простор зјапи празан!
Утолико је Волођа поштовао стање ствари на терену! Ритуал и дуги ход новог предсједника је био симболички израз величине Русије, његово кретање према Кремљу био је пут у коме предсједник баш као и његови сународњаци не крију од свијета своју величину!
А када је Волођа ушао у Кремљ подржала га је историја и војска и Шостакович и Достојевски и Толстој, бојеве главе и све чиме може да се одбрани образ! Све као у филму Никите Михалкова!
Спектакуларно и блиставо и сви присутни су озбиљни људи, ордење им виси на одјелима, бизнисмени, милијардери, једино нас двојица циркузаната стојимо као статисти у његовом филму. Ипак идеју о статирању надјачава осјећај вјечне историје Великог народа!
Никита и ја смо стајали у низу који нас је уз музику Чајковског пренијео у непрекидни шпалир који се протезао далеко у прошлост када су устоличени цареви још много прије Волође. Ваљда је истина у дубини људских осјећања и доживљаја, а не у нашим брбљањима и објашњењима! Та осјећања су наш најјачи аргумент?
У руској али и православној традицији често се стоји, и то веома дуго. Домаћин славе стоји дуго, у цркви на литургији се стоји дуго, онај који зна и умије мора да научи да стоји. Тако је било у Кремљу! Стајали смо сат да бисмо дочекали Волођину заклетву! Касније, када је церемонија завршена, отворена су царска врата гдје је у свечаном салону кроз златна врата више од хиљаду људи кренуло на коктел! Ту је икра била најмање атрактиван артикл постављен на сто!
Ту сам схватио о чему се ради, зашто треба стајати. Јер једино тако пијан човјек може да буде тријезан. Када би сјео, не би више ни устао! А како остати тријезан ако Никита сваких петнаест минута диже чашу и наздравља.
Све је почело наивно, у ресторану који гледа на Црвени трг, који је испражњен јер се спрема прослава побједе над фашизмом! Власник ресторана и робне куће неки Миша за поглед на празан трг ми је у сали рекао:
„Видиш шта ми све радимо за тебе Емире, и трг смо испразнили да би се ти осјећао као цар у Русији!”
И тада је кренуло црно вино, па када се видјело послије треће флаше да недовољно ради, онда је
Никита рекао:
„Имам за тебе једну нову ствар!”
„Коју?”
„Држи”, рекао је и дао ми чашу коњака и чашицу млијека!
„Коњак са чашицом млијека, иде ко млијеко”, каже Никита.
Попили смо на екс и стварно коњак клизи низ грло преко млијека, као када у реклами гледаш крем који успорено пада по јагодама.
Гледао сам празан Црвени трг на коме су радници доносили столице за свечану ложу!
„Знаш ли ти, Братушка, да ниједан Србин није био на Источном фронту?!”, питам га и знам да је то Велики податак о малом народу. „Нисам знао”, каже Никита.
„И ја нисам знао до неки дан и упркос томе сваки час нас зову фашистима!”
„Знаш ли ти, Братушка, да смо ми изгубили у том рату преко двадесет милиона људи”, узбуђен вели Никита.
„Знам!”
„А када праве анкету у Француској обични људи кажу да их је од фашизма ослободио војник Рајан!?”
„У то име, Братушка, коњак са млијеком!”
Број испијених коњака се изгубио као и милиони жртава који су нестали из евиденције и гдје је једини херој редов Рајан! Да не би онога Мише, ми бисмо се прописно урадили до церемоније. И то би била брука. Срећа па нас је човјек на вријеме упозорио.
Тако смо стигли у Кремљ и заузели своје мјесто у шпалиру. То ме подсјетило на дане дјетињства. Тада смо на Маријин двору дочекивали Тита. Потпуно сам изгубио осјећај величине тренутка који слиједи. Барем оног који се не везује за фестивале и моје филмове.
Док су они коњаци од стајања испарили и нестајали у облацима испод грандиозних плафона Кремља, чекајући Волођу, мислио сам на свог оца! Како би он био срећан да ово гледа на телевизији. Какве награде и какви Канови, ово би за њега била радост!
Сјећам се као данас када Сарајево зароби фебруарска зима, мајка ме облачи слојевито, на радију пичи коло, ја се спремам у школу, а отац пије кафу и води разговор са мајком.
„Ово је хладан талас из Сибира, исти онај због којег су Наполеон и Хитлер изгубили ратове од Руса!”, каже отац.
„Боже драги, може ли временска прогноза без политике”, каже мајка.
„То није политика, ја говорим чињенице”, констатује отац.
„Шта су чињенице?”, пита мајка.
„Званични извјештај Вуке Зечевића и Хидрометеоролошког завода Босне и Херцеговине.”
„Нешто нисам чула да се у прогнози спомињу Хитлер и Наполеон!?”
Када је Волођа закорачио у Кремљ, вратио сам се из сјећања у реалност! Потпуно сам напустио идеје о прошлости, величинама и о пропорцији. Никита и ја смо сједили на Црвеном тргу гдје је и даље било пусто, само су већ столице биле поређане уз Кремљ и нека чудна свјетлост је обасјала кремаљску тврђаву.
Био је то онај тренутак када и велике ствари због свјетлости губе своју стварну величину и када боја угуши перспективу. Од узбудљивог дана и коњака са млијеком, све је изгледало млако и помирљиво, а нас двојица братушка ковали смо планове гдје ћемо даље у московску ноћ!
Избори у Србији без родољубља – заборављене српске земље, српска историја и српски народ
Да ли су државници и политичари у Србији недорасли свом позиву, или су на путу велеиздаје – то ће оценити блиска будућност. Јасно је, да нема државе у свету где би, у време парламентарних и председничких избора, родољубље поптуно замрло – тако замрло, да се о њему не оглашавају ни политичари, ни званични интелектуалци, ни верски високодостојници.
Не спомињу окупирану Републику Српску Крајину и прогнани српски народ из ње – ни кандидати за председника државе, ни кандидати за посланичка места у Скупштини. Не спомињу они, да је Хрватска учинила злочин геноцида над Србима у Другом светском рату и у време разбијања Југославије од 1990. до 1995. године. Не спомињу они, да је Република Српска Крајина историјска српска земља. Зар не знају, да су Срби на овој земљи државотворни народ – у средњевековној Србији, у Мађарској од 1471, Аустрји ид 1630, у Млетачкој Републици од 1647, у Југославији од 1918? Зар не знају они – да је Хрватски парламент (противуставно) укинуо Србима државотворност 1990. и почео с њиховим прогоном и злочинима, уз рушење српских насеља, станова, кућа, привредних објеката, пољопривредних газдинстава… да би их хрватска војска и полиција, уз помоћ ЕУ и НАТО, прогнала у Србију, европске и ваневропске земље?
Зар политичари у Србији не схватају, да им је најсветија дужност – да уклоне хрватску окупацију са српске историјске земље? Зар политичарима у Србији није јасно, да су обавезни, да покрену питање деколонизације српских земаља, што је предвиђено одредбама повеља УН? Зар не знају, да ратни злочини не застаревају и да је кривац обавезан да плати ратну одштету? Зар не знају, да у Европској унији не би било међудржавне сарадње, да Немачка није платила ратну одштету Белгији, Француској, Холандији, Пољској, Британији, СССР-у…? Зар не знају, да би Србија требало, по овим европским стандардима, да то исто тражи од Хрватске – и ратну штету и враћање српских историјских земаља?
Зар политичари у Србији не схватају, да су обавезни да покрену питање уклањања последица колонијалног учинка на српским земљама, којим су делови српског народа присиљени да се одрекну српске националности? Зар не знају, да је колонијална делатност западноевропских држава, Ватикана и Турске створила од Срба нове нације: хрватску (у великом проценту), босанску, црногорску, македонску? Зар не знају да је огромна већина данашњих Шиптара српског порекла и да су им српски преци (највише у 19. столећу – у оквиру окупаторске Турске) били присиљени да се изјашњавају за припаднике шиптарске нације?
Зар не схватају политичари, званични интелектуалци и верски високодостојници у Србији, да ће њихово деловање на замирању српског родољубља изазвати још теже последице? Неће се зло завршити на окупацији Републике Српске Крајине и на отцепљењу Косова и Метохије, него ће то зло разарати и преостало ткиво српске државе.
Ми смо представници прогнаног дела српског народа и, овај пут, наше могућности нису веће – остало нам је само да упозоримо оне који ће одговарати за своје данашње поступке (или ће бити похваљени) пред Историјом.
Милорад Буха, премијер Дипл.инж Рајко Лежаић, председник
Београд - Ребека МекДоналд, најбогатија Српкиња и једна од најмоћнијих жена Северне Америке, ових дана је у Београду. Дошла је да обиђе пријатеље, али и да дарује 200.000 долара за изградњу станова избеглицама који годинама живе у насељу Крњача.
Убавка Митић, како је њено крштено име, рођена је у Сарајеву, а одрасла у Београду, из кога је после завршене гимназије 1974. године отишла у Канаду, где је трећи пут заредом, лане, изабрана за пословну жену године у Канади.
„Београд се није много променио од 1974.“, прича нам своје утиске Убавка Ребека МекДоналд, пословна жена из Торонта.
Ребека поседује пословну империју „Џаст енерџи“ са 3.000 запослених и вредну две милијарде долара. Прву фирму „Енерџи сејвингс инком фанд“, која продаје струју и гас, основала је средином деведесетих. После погибије мужа Пирсона МекДоналда 1992. сама управља компанијом. Живи са сином Данијелом, кћерком Александром и троје унучади. Према њеним речима посао је обиман и не оставља јој пуно слободног времена. Каже то је срећа, јер је њену компанију криза мимоишла.
„Не користим кредите и немам дуговања према банкама. Сада је добро, али то ништа не значи. Читав свет је у великој хуманитарној и економској кризи, јер се почетком века суочио са проблемом становништва. Милијарду људи данас нема шта да једе, а друга милијарда нема шта да ради. Земља је пренасељена и прескупа за одржавање. Са друге стране, највећа светска привреда САД је у огромним губицима. Америку скупо коштају ратови које води и тешко се закашљала. А када се САД закашљу, онда цео свет добије упалу плућа, а и Србија болује…“
Ребека је члан је елитног клуба „Хорацио Алгер“ у Вашингтону, који окупља 300 најмоћнијих људи САД и Канаде и члан је управе клуба коју чине 20 најмоћнијих. Признаје да није лако бити жена у бизнису, а посебно у енергетици.
„У Америци тај посао припада само мушкарцима, али сам се ја изборила да ме прихвате и поштују. У Србији је то, како сам схватила, немогућа мисија.“
На родитеље је, како прича, повукла пословну црту. Мајка Љубица је била послератни директор Народне банке у Сарајеву, а отац Милош, електромашински инжењер, функционер Министарства рударства и енергетике. Убавка Ребека МекДоналд, међутим, нема жељу да шири свој бизнис у Србији.
„Уверила сам се да овде влада огромна корупција. Разговарала сам са неким бизнисменима о мојим пројектима, али су ме одмах питали: ‘Који је ту мој део?’ Нисмо почели ни да радимо, а они би да узму свој део. Мојој мајци Љубици Митић један општински функционер је на превару отео кућу. А син тог преваранта је сада био кандидат за председника Србије… Зато мислим да Србији због високе корупције нема напретка“, огорчена је наша саговорница.
На питање да ли као најмоћнија Српкиња у северној Америци утиче на политику Канаде и САД према Србији, госпођа МекДоналд открива да то чини више незванично, преко пријатеља, него званично преко наших организација или дипломата.
„Нико у свету није од половине прошлог века ценио Србе као САД и Канада. То је трајало све до распада СФРЈ, када смо ми одлучили да се не боримо за своје старе пријатеље. И уместо да смо водили активну политику, чекали смо да правда победи. Изгубили смо прво политички, после медијски, а на крају и војни рат. Упознала сам српске дипломате у Отави које нису знали енглески, нису их интересовали политички и привредни односи Србије и Канаде, већ како ће да пребаце контејнер са својим намештајем у Београд.
Наша саговорница са жаљењем констатује да је намеравала да доведе канадског министра спољних послова у Београд, али је он одустао, јер није имао никакве контакте са нашим дипломатама.
Најбогатија Српкиња у северној Америци последње тренутке у Београду искористила је да посети пријатеље, родитеље своје снаје, који су пореклом из Сарајева:
„Одлазим тужна за Канаду. Моји пријатељи живе од скромне пензије, коју потроше за лекове, тако да им за храну остаје јако мало новца. Ми из Канаде помажемо, али знате, ја бих била много срећнија када би се у Србији живело и радило нормално и без туђе помоћи.“
Ктитор са орденом
За допринос развоју српске колоније у Канади наша саговорница је добила Орден Светог Саве.
„Помажем Српску заједницу у Канади увек када ме зове, финансирам неке организације и њихове програме. Подигла сам цркву, јер ми је мајка Љубица у једном тренутку рекла: „Убавка, видим да помажеш наш народ, али то није довољно!“
Сусрет генерација
„Ускоро опет долазим у Београд на прославу 40 година од матуре. Срећна сам због тога. Тада ћу се прикључити акцији да милион Срба из дијаспоре даје по један евро месечно за изградњу кућа и станова за избеглице, самохране мајке, одбданишта и болнице“, открила Ребека МекДонал
Beograd — Aleksandar Vučić pozvao je tužilaštvo da izda nalog za hapšenje Dragana Šutanovca i Olivera Dulića jer su "lagali" gde je ukraden džak sa izbornim listićima.
Funkiconeri DS-a su rekli da je džak sa izbornim listićima ukraden u Zaječaru, a Vučić kaže da je taj izborni materijal pronađen u Odžacima u Vojvodini, 300 kilometara od Zaječara. "Ako je kesa iz Zaječara, ja idem u zatvor. A ako je kesa iz Vojvodine, Šutanovac i Dulić u zatvor", rekao je Vučić na konferenciji za novinare.
Da bi potkrepio tvrdnju da listići nisu iz Zaječara, Vučić je pokazao zbirnu izbornu listi iz Vojvodine na kojoj se navodi da je potpisan predsednik Pokrajinske izborne komisije Darko Rudić.
"Hvala Duliću i Šutanovcu što su nam otkrili da je džakova sa glasovima bilo i u Zaječaru. Pretpostavljali smo da je dopisano 500.000 glasova a sada mislimo da ih je bilo i više", rekao je on.
Vučić je naveo da se na biračkom mestu broj 13 u Odžacima zapisnici drastično razlikuju od zvaničnih rezultata Izborne komisije.
Zamenik predsednika SNS je objasnio da je zapisnik na biračkom mestu vođen tako što su stranke poređane po broju glasova koje su dobile, dok su u rezultatima izborne komisije stranke pređane po redosledu na glasačkom listiću.
"Tako je na zapisniku sa biračkog mesta SNS na prvom mestu sa 152 glasa, a Demokratska stranka na drugom sa 120 glasova. Ali je u rezultatima izborne komisije SNS-u upisano 35 glasova a DS-u 152 glasa. SNS-u je, po tim rezultatima, upisano 35 glasova Dveri, koji su po broju glasova bili na petom mestu. A Ligi socijaldemokrata Vojvodine su dodali 100 glasova", rekao je Vučić.
Vučić je naveo i da je višak listića, bez carinske kontrole, uvezla firma "Denda trans, d.o.o".
Upitan šta su radili posmatrači SNS na biračkim mestima, Vučić je odgovorio da je to stvar SNS ali da je "DS krala" glasove.
"Odakle ovolika narodna volja i glasački listići gradjana Srbije posuti po ulicama Srbije", upitao je Vučić.
Najavio je da će predsednički kandidat SNS-a za predsednika Srbije Tomislav Nikolić u ponedeljak predati tužilaštvu "dokaze o izbornoj kradji" i dodao da je SNS o nepravilnostima na izbora danas obavestio i medjunarodne organizacije.
Vučić je rekao da u Subotici "izgleda ne postoji nijedan zapisnik" koji se poklapa sa biračkim materijalom.
"Poslali su Žandarmeriju u Suboticu da spreči naše ljude da pregledaju materijal. Na to se svela njihova poštena izborna utakmica", rekao je Vučić.
On je naveo da je u beogradskom pozorištu "Garaža", gde niko ne živi od 1929. godine, stigao poziv za glasanje izvesnom Petru Bradonjiću i dodao i da je i u Vranju bilo "zaokruživanja mrtvih".
Nikolić traži poništavanje izbora zbog "organizovane krađe"
Beta, Tanjug | 10. 05. 2012.
Kandidat Srspke napredne stranke za predsednika Srbije Tomislav Nikolić smatra da bi izbore trebalo "oboriti" i da Demokratska stranka zbog organizovanja izborne krađe više ne bi trebalo da nastupi ni na jednim izborima.
– Uhvatili smo ih u krađi glasačkih listića i dokazaćemo zašto nismo pobedili sa 15 odsto razlike, koliko je otprilike naša snaga – rekao je Nikolić u Domu omladine u razgovoru sa mladima.
Nikolić je optužio vlast da je u birački spisak dopisala 500.000 nepostojećih i mrtvih jer oni ne mogu da se bune, a onda "zaokružila" njihove glasove.
- Ko to ima biračke listiće kojima je ove zamenio? Zašto nema holograma na biračkom listiću, što ne vidimo serijski broj biračkog listića, da znamo šta se desilo. Ako se desilo na jednom mestu, moglo je da se desi na hiljade mesta. Zamislite da se ovo nađe u kontejneru u Srbiji – rekao je on.
Nikolić i Vučić nisu konkretno odgovorili kakvi su njihovi dalji potezi vezani za tvrdnje o izbornoj krađi, ali je Nikolić kazao da će sačekati reakciju policije, tužilaštva, Upravnog suda i, kako se izrazio, "poštenjačine" Borisa Tadića.
Odalović: Nema razloga da se ukazuje na neregularnost
Sekretar RIK Veljko Odalović rekao je danas da nema razloga da bilo ko ukazuje na ozbiljne neregularnosti izbornog procesa. Odalović je rekao da su zapisnici sa gotovo svih biračkih mesta obrađeni i regularni.
- Dveri već dva dana vrše uvid u izborni materijal, SNS je uputila zahtev i sutra u toku dana će njihovi predstavnici izvršiti uvid u određeni materijal. Svako ko je učesnik u izbornom procesu, svaki birač, kandidat ili lista imaju to pravo – rekao je on.
Odalović je rekao da je sve što RIK radi krajnje transparentno i uz puno prisustvo i učešće predstavnika svih stranaka.
- Nijedan deo procesa nije ni pod kakvom hipotetkom, tajnošću ili nekom nepoznanicom, sve je javno transparentno i dostupno svakom učesniku u procesu i široj javnosti – rekao je on, dodajući da učesnici izbornog postupka mogu u svakoj fazi i po svakom pitanju da dobiju informacije i da budu deo izbornog procesa, kao i da su imali uslove da budu pristuni na svim biračkim mestima.
Odalović je rekao da je iznenađen optužbama SNS-a i da takva vrsta prigovora nije došla do RIK-a.
- Ne vidim da se nešto desilo što bi ukazalo na visok stepen neregularnosti. Imali smo određenih problema na pojedinim biračkim mestima zbog propusta u radu biračkih odbora – kazao je Odalović.
On je naveo da je RIK rešio sve prigovore.
- Nemamo više nijedan prigovor, svi su rešeni. Postoji mogućnost žalbe Upravnom sudu, podnosioci prigovora će odlučiti da li će dalje nastaviti postupak – kazao je on.
Nikolić je optužio Tadića da su izbori pokradeni u režiji Demokratske stranke i "sa njegovim znanjem a verovatno i naređenjem".
- Pozivam Borisa Tadića, ako je bio ponosni predsednik Srbije, kao što nije, ako je bio predsednik svih građana, kao što nije, da reaguje na ovo što mi danas iznosimo, a što je njegova stranka uradila direktno pod njegovom kontrolom. Verovatno i sa njegovim nalogom i sa odobravanjem", rekao je predsednik SNS.
Dodao je da su ljudi, koje je optužio za izbornu krađu, ubacivali listiće ljudi koji su mrtvi a koji se još uvek nalaze na biračkom spisku, a da je SNS do tih, kako je naveo, dokaza došla "zahvaljujući jednom hrabrom čoveku".
On nije želeo da kaže ko je taj čovek, kako bi ga zaštitio. Dodao da je da se neće obraćati policiji već je pozvao policiju da oni dođu kod njega i da ga pitaju odakle mu listići.
- Brutalno je Demokratska stranka pokrala izbore, kako bi omogućila sebi i vrhu Socijalističke partije Srbije da formiraju novu Vladu, čime bi zaustavili moju najavljenu borbu protiv kriminala, korupcije, mita, borbu protiv siromaštva", rekao je Nikolić.
Prema rečima čelnika SNS, pred izbore je naštampan veliki broj glasačkih listića u Poljskoj koji je zamenjen sa pravim glasačkim listićima i o čemu svedoči i pronalazak velikog broja glasačkih listića sa samo jednog biračkog mesta.
Nikolić je kazao da je doneo 3.000 glasačkih listića među kojima je samo 70 glasova za predsedničke kandidate vladajućih stranaka.
- Tvrdim da je naštampano na stotine hiljada više listića, da su dati na raspolaganje DS-u i da je DS njima manipulisala kako je htela", rekao je Nikolić i dodao da izbori zbog toga nisu bili regularni.
Prema njegovim rečima, SNS je na nedavno održanim izborima pobedila daleko ubedljivije ali su originalni listići na kojima su građani glasali za njih u međuvremenu zamenjeni falsifikovanim, koji su u Srbiju stigli preko Mađarske.
- Ne znam da li razumete o čemu se radi. Ovi listići moraju da budu u RIK-u. Jedan list da smo doneli, to je dokaz krađe. A mi smo vam doneli hiljade listića koji nisu računati. Neko je pogrešio pa ih nije sakrio na neko mesto ili spalio – rekao je Vučić.
Nikolić je rekao da će se o daljim potezima konsultovati sa ostalim strankama koje veruju da su, takođe, pokradene kao što su Savez vojvođanskih Mađara, Dveri, Pokret radnika i seljaka ali i Demokratska stranka Srbije.
On je rekao da će SNS uspeti da zaštiti svoje glasače od eventualne izborne krađe u drugom krugu predsedničkih izbora, ali nije želeo da precizira kako će to uraditi.
CeSID: Utvrditi poreklo pokazanih listića
Ako se pokaže da su naprednjaci danas pokazali autentične biračke listiće, postoje razlozi da organi koji se bave sprovodjenjem krivičnog zakonodavstva utvrde poreklo tih listića, izjavio je danas izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID) Marko Blagojević.
- To više nije izborni prekršaj, ili izborna nepravilnost. Radi se o krivičnom delu za koje je zaprećena kazna zatvora u trajanju do tri godine – rekao je on.
Blagojević je dodao da na osnovu onoga što su saopštili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, nije moguće zaključiti u kojoj fazi izbornog procesa se navodna kradja dogodila – da li na samom biračkom mestu, tokom transporta ili u nekom drugom trenutku posle zatvaranja biračkih mesta.
- Ukoliko se dogodilo na biračkom mestu, ne znam kako je tako nešto moglo da promakne svim ljudima koji su sedeli u biračkim odborima, uključujući i predstavnike SNS i Tomislava Nikolića kao predsedničkog kandidata – rekao je on i istakao da je ta stranka na svakom biračkom mestu imala po dva ili tri predstavnika.
- Ukoliko se krađa o kojoj govori SNS dogodila nakon glasanja, onda na osnovu zapisnika jednostavno može da se utvrdi da li se podaci kojima raspolaže stranka poklapaju sa onima koje objavljuju izborne komisije – rekao je Blagojević.
DSS: Nadležni da odgovore kako su se listići našli na ulici Lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica ocenio je danas da je "zapanjujuća i za demokratski poredak poražavajuća" činjenica da je hiljade izbornih listića pronađeno na ulici i da nadležni treba da odgovore kako je to moguće.
- Ova očigledna činjenica govori da je bilo grubih krađa na izborima – smatra Koštunica, koji od RIK-a i nadležnih državnih organa zahteva da što pre daju precizan odgovor otkud se na hiljade izbornih listića našlo na ulici.
Koštunica je u pisanoj izjavi, koja je objavljena na sajtu DSS, naveo da od RIK-a zahteva hitno objašnjenje kako je moguće i ko je odgovoran "što je štampano 261.000 više izbornih listića za izbore na Kosovu".
- Niko ne može i ne sme da se poigrava i da potkrada narodnu volju. Zato odgovori nadležnih organa moraju biti potpuno jasni i brzi – naglasio je on.
Đurišić odbacio optužbe SNS Šef Izbornog štaba DS Marko Đurišić odbacio je danas optužbe SNS da je bilo krađe na izborima i pozvao policiju da sve ispita, a ukoliko se utvrdi da je bilo nepravilnosti počinioci kazne. Đurišić je za Televiziju B92 takve tvrdnje nazvao opasnim, navodeći da je krajnje neverovatno da SNS četiri dana posle izbora izlazi sa takvim pričama.
- Krajnje je neverovatno da četiri dana posle izbora iz SNS izlaze sa ovakvim pričama, da ne kažem lažima. Sve zamerke koje su danas izneli na birački spisak i izborni proces apsolutno ne stoje – rekao je on, navodeći da je SNS imala svoje predstavnike i u Republičkoj izbornoj komisiji i u biračkim odborima.
Đurišić je naveo da se, ukoliko je izborni materijal koji je SNS pokazala autentičan, radi o krađi izbornog materijala, da je to krivično delo i da bi policija trebalo da sve ispita, reaguje i kazni počinioce.
Šef Izbornog štaba demokrata je podsetio da su zvaničnici OEBS-a posle izbora u Srbiji izjavili da nije bilo neregularnosti u izborima.
Srpska napredna stranka podnela je krivične prijave protiv NN lica zbog izborne krađe, izjavio je predsednički kandidat te stranke Tomislav Nikolić.
On je rekao da niko od nadležnih državnih organa – tužilaštvo i policije, nije kontaktirao SNS povodom tvrdnji o izbornoj krađi koje su izneli u četvrtak kada su novinarima pokazali vreću punu glasačkih listića "pronađenih u kontejneru". Nikolić je kazao da će SNS dokaze izborne kradje predočiti kada im nadležne institucije to budu tražile. – Na njima je da odluče da li smo imali izbore ili farsu koju je organizovao Boris Tadić – rekao je Nikolić.
On je dodao da Republička izborna komisija ne može kao izgovor da navodi to da SNS nije podnela prigovor na vreme, jer ni listići nisu nadjeni odmah nakon izbora. Tim povodom SNS se obratio američkoj i ruskoj ambasadi, OEBS-u, Delegaciji EU u Beogradu, rekao je Nikolić i dodao da će u ponedeljak tim povodom razgovarati sa ambasadorkom SAD u Beogradu Meri Vorlik.
Nikolić je istakao da je dva puta Tadiću čestitao pobedu na izborima, ali da je sada siguran da nikada u drugom krugu izbora nije izgubio. – U sredu me čeka TV duel sa njim, da vidim šta će da kaže kada mu u oči budem rekao da je lopov – rekao je Nikolić. Na pitanje da li će odustati od drugog kruga izbora zbog izborne krađe, kazao je da neće.
Da se ispita imovina funkcionera DS
Srpska napredna stranka ujedno je danas zatražila da se ispita poreklo imovine funkcionera Demokratske stranke koja, kako tvrde, vredi na desetine miliona evra i u "čije dokazivanje porekla država ne želi da uđe". Potpredsednik Glavnog odbora SNS Nebojša Stefanović rekao je da Boris Tadić i njegovi saradnici moraju da pokažu na koji način su stekli imovinu baveći se politikom u poslednjih deset ili 15 godina.
"Ne znamo kako je ta imovina stečena. Tadić je tvrdio da od imovine ima samo knjige, a Dinkić rasparen set šoljica za kafu. Čitava Srbija se smeje tim izjavama", rekao je Stefanović. On je prikazao slike na kojima se navodno nalaze zgrade i stanovi funkcionera DS među kojima su Dragan Đilas, Slobodan Homen, Snežana Malović, Božidar Đelić i Aleksandar Šapić.
Prema rečima Stefanovića, Đilasova zgrada u ulici Anitifašističke borbe vredi na desetine miliona evra, a svi funkcioneri SNS zajedno, kada se njihova imovina pomnoži sa 100, nemaju toliku imovinu. Stefanović tvrdi i da je to samo jedna od Đilasovih zgrada, kao i da se deo Šapićeve vile nalazi na placu koji delimično pripada opštini Savski venac i koji pokušava da mu se "dodeli mimo zakona". "To je samo vrh ledenog brega. To je imovina koja se vodi na njihovo ime i može lako da se dokaže da je njihova, ali država ne želi da istraži imovinu na računima of-šor kompanija koje su vlasnici njihovih drugih nepokretnosti i imovina u Srbiji i inostranstvu"
В. Степе Степановића 62, 78 000 Бања Лука, Република Српска
Телефон/Факс: ++387 (0)51 439 045, 065 492 529, www.plebiscitrs.org,info@plebiscitrs.org
УЛАЗАК У ЕУ ИЛИ НОВИ РАТ У EX-YU
Велике силе су одлучиле да изазову нови балкански рат. Да је то тако, потврђује и нова изјава предсједника Европског савјета Хермана ван Ромпеја, у којој каже: „Једини начин да се избјегну нови ратови на простору еx-Yu јесте европска перспектива тог простора и улазак у ЕУ“. А да би ушли у Европску унију, Ван Ромпеј каже: „Наравно, они, да би ушли у ЕУ, морају испунити и све услове.“ Испуњавање тих услова доводи до супротстављања интереса народа на Балкану и њиховог сукобљавања. Навешћемо неколико примјера.
Улазак БиХ у ЕУ могућ је само промјеном Устава, којим би се неутралисао суверенитет Републике Српске и којим би се припремио њен нестанак као политичког субјекта.
Други примјер: Србија може ући у ЕУ ако се de facto одрекне дијела своје територије, Косова и Метохије, и можда не само ње. Претходно српски народ треба да уђе у НАТО, а познато је да већина српског народа није за то.
Пут уласка у Европску унију не угрожава само српски народ, већ и друге мање народе.
Временом, у ЕУ, угроженост мањих народа огледаће се у губљењу идентитета (језика, културе, традиције…), али и економски. Примјер: испуњавање еколошких стандарда, чија суштина није само заштита природе, већ стварање услова да се експлоатишу туђа природна богатства и да се производи високим технологијама које имају само моћни и богати. Тако да ћемо доживјети да наша природна богатства буду експлоатисана од странаца који ће остваривати екстра профит, а ми нећемо чак имати ни пуно већи број радних мјеста, због софистицираних технологија и аутоматизације.
На Балкану је погажено међународно право (од разбијања Југославије до признавања тзв. Косова од стране појединих држава).
Не постоје универзални принципи и права, већ се циљеви и интереси остварују притисцима и силом. Неке велике силе, попут САД и Турске, стављају се на једну страну, албанску, како би дестабилизовали не само Србију, већ и Македонију, Грчку и Црну Гору, и путем балканског рата створили велику Албанију.
Велике силе не показују интересовање за организовање међународне конференције која би дефинисала ко има право на самоопредјељење и на којој територији, а управо таква конференција би спријечила могуће сукобе.
Укратко, изјава г. Ван Ромпеја нам говори да, уколико не уђемо у Европску унију, биће балкански рат, а у ЕУ нам не дају да уђемо. Шта преостаје народима на Балкану? Да ратују и гину за туђе интересе, или да се удруже, уједине, и уђу у процес природне глобализације како би заштитили свој идентитет и своја природна богатства?
Srpska dijaspora je na izborima uglavnom glasala za Borisa Tadića i njegovu listu “Izbor za bolji život”, a zapažen rezultat ostvario je i pokret Dveri.
“Dveri” su osvojile najviše glasova kanadskih Srba na izborima za Narodnu skupštinu Srbije na biračkom mestu u Torontu, dok je najviše glasova za novog predsednika dobio kandidat Demokratske sranke Boris Tadić.
Pokret “Dveri” dobio je 35 glasova. Na drugom mestu je lista “Izbor za bolji život – Boris Tadić” sa 26, a na trećem Demokratska stranka Srbije sa 20 glasova.
Na izborima za predsednika Republike prvi je Boris Tadić sa 29 glasova, drugi je Vojislav Koštunica sa 26, a glas manje (25) dobio je lider Vladan Glišić.
Boris Tadić osvojio je najviše glasova na današnjem glasanju u Ambasadi Srbije u Podgorici.
Po broju glasova slede lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić i predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica.
U Ambasadi Srbije u Podgorici Beti je rečeno da je od 178 birača pravo glasa iskoristilo njih 97 i da je najviše glasova dobio dosadašnji predsednik Srbije Tadić.
Srbi koji su danas glasali u Rusiji, na jedinom biračkom mestu u srpskoj ambasadi u Moskvi, najviše glasova na predsedničkim izborima dali su Tadiću, dok je na parlamentarnim izborima najviše glasova dobila lista “Za bolji život – Boris Tadić”.
Na drugom mestu predsedničkih izbora je Vojislav Koštunica sa 27 glasova, treći je Tomislav Nikolić sa 21, četvrti je Vladan Glišić sa 14, Ivica Dačić sa sedam, Jadranka Šeselj i Zoran Stanković sa po četiri glasa, dok je za muftiju Zukorlića glasalo dvoje birača.
I u Nemačkoj je najviše državljana Srbije glasalo za Tadića, koji je pobedio na biračkim mestima u Dizeldorfu, Štutgartu, Frankfurtu i Minhenu, rečeno je Tanjugu. Za Tadića je u Dizeldorfu glasalo 32 birača, za Nikolića 30, za Koštunicu 18 i za Dačića 14 birača.
Tadić je pobedio i na izbornom mestu u konzulatu u Minhenu, gde je za njega glasalo 37 birača, za Nikolića 33, Koštunicu 21 i Dačića 13. U Minhenu je bilo upisano 157 birača, a glasalo je njih 140. Važećih glasova za predsedničke izbore bilo je 138.
U Hrvatskoj su najviše glasova državljana Srbije, koji su glasali u generalnim konzulatima u Vukovaru i Rijeci, osvojili Tadić i lista “Izbor za bolji život”. Od upisanih 108 birača s područja koja pokrivaju konzulati u Vukovaru i Zagrebu glasalo je 73, od čega je po jedan listić bio nevažeći.
Najviše glasova na izborima za predsednika imao je Tadić – 23, koliko je glasova dobila i lista DS za parlament. Nikolić je dobio 15 glasova, dok je lista SNS dobila 14. Konzul u Rijeci Mirjana Milenković rekla je da je od 55 birača na popisu glasalo njih 35, pri čemu su najviše glasova dobili kandidat Boris Tadić i lista DS.
Srpska dijaspora je na izborima uglavnom glasala za Borisa Tadića i njegovu listu 'Izbor za bolji život', a zapažen rezultat ostvario je i pokret 'Dveri'.
"Dveri" su osvojile je najviše glasova kanadskih Srba na izborima za Narodnu skupstinu Srbije na biračkom mestu u Torontu, dok je najviše glasova za novog predsednika dobio kandidat Demokratske sranke Boris Tadić.
Pokret "Dveri" dobio je 35 glasova. Na drugom mestu je lista "Izbor za bolji život – Boris Tadić" sa 26, a na trećem Demokratska stranka Srbije sa 20 glasova.
Na izborima za predsednika Republike prvi je Boris Tadić sa 29 glasova, drugi Vojislav Koštunica sa 26, a glas manje (25) dobio je lider Vladan Glišić.
Od upisanih 176, glasalo je 111 birača. Osim jednog na predsedničkim izborima, nije bilo nevažećih listića.
Kanadski Srbi glasali su juče samo u Generalnom konzulatu u Torontu jer u Ambasadi u Otavi i Počasnom konzulatu u Vankuveru nije bilo dovoljno prijavljenih birača.
CRNA GORA
Dosadašnji predsednik Srbije Boris Tadić osvojio je najviše glasova na današnjem glasanju u Ambasadi Srbije u Podgorici.
Po broju glasova slede lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić i predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica.
U Ambasadi Srbije u Podgorici Beti je rečeno da je od 178 birača pravo glasa iskoristilo njih 97 i da je najviše glasova dobio dosadašnji predsednik Srbije, Tadić.
Pravo glasa u Crnoj Gori imalo je oko 650 birača koji su mogli da glasaju na biračkim mestima u Podgorici, Herceg Novom, Sutomoru i Beranama.
RUSIJA
Srbi koji su danas glasali u Rusiji, na jedinom biračkom mestu u srpskoj ambasadi u Moskvi, najviše glasova na predsedničkim izborima dali su Tadiću, dok je na parlamentarnim izborima najviše glasova dobila lista "Za bolji život – Boris Tadić".
Tadić je kao predsednički kandidat osvojio 40 od 119 važećih glasova, a lista "Za bolji život – Boris Tadić", ukupno 29 od 118 važećih listića.
Na drugom mestu predsedničkih izbora je Vojislav Koštunica sa 27 glasova, treći je Tomislav Nikolić sa 21, četvrti Vladan Glišić sa 14, Ivica Dačić sa sedam, Jadranka Šeselj i Zoran Stanković sa po četiri glasa, dok je za muftiju Zukorlića glasalo dvoje birača.
Kada je reč o rezultatima glasanja za parlament, drugo mesto zauzela je lista "DSS Vojislav Koštunica" sa 25 glasova, treće "Pokrenimo Srbiju – Tomislav Nikolić" sa 20, četvrto "Dveri za život Srbije" 19, zatim "Ivica Dačić – SPS, PUPS, JS" 10, a "Čedomir Jovanović – Preokret" šest.
Lista "SRS Vojislav Šešelj" osvojila je četiri glasa, "URS – Mlađan Dinkić" tri, dok su liste "KP – Josip Broz" i "Pokret radnika i seljaka" dobili po jedan glas.
NEMAČKA
I u Nemačkoj, najviše državljana Srbije glasalo je za Tadića, koji je pobedio na biračkim mestima u Diseldorfu, Štutgartu, Frankfurtu i Minhenu, rečeno je Tanjugu. Za Tadića je u Diseldorfu glasalo 32 birača, za Nikolića 30, za Koštunicu 18 i za Dačića 14 birača.
U tom konzulatu je na izbore izašlo 110 od ukupno 134 upisana birača.
Tadić je pobedio i na izbornom mestu u konzulatu u Minhenu, gde je za njega glasalo 37 birača, za Nikolića 33, Koštunicu 21 i Dačića 13. U Minhenu je bilo upisano 157 birača, a glasalo njih 140. Važećih glasova za predsedničke izbore bilo je 138.
Lider DS je pobednik i u Frankfurtu – on je dobio 52 glasa, Nikolić 26, Zurkolić 24 glasa, Dačić i Koštunica po 16 glasova. U tom konzulatu je bilo upisano 198 birača, a na izbore je izašlo 172, odsnosno, oko 87 odsto. Tadić je pobedio i u Štutgartu – za njega je glasao 31 birač, za Nikolića 28, za Koštunicu 20 i za Dačiha 13, od ukupno upisanih 149 birača i važećih 113 listića.
U ambasadi u Berlinu je na izbore izašlo 183 od upisanih 259 birača, rečeno je Tanjugu.
I kandidat ''Dveri'' Vladan Glišić imao je danas uspeha u Nemačkoj – za njega je u Štutgartu glasalo 12, a u Frankfurtu 15 osoba, kao i Čedomir Jovanoć i Jadranka Šeselj, koji su, takođe, dobili jedan broj glasova.
HRVATSKA
U Hrvatskoj, najviše glasova državljana Srbije, koji su glasali u generalnim konzulatima u Vukovaru i Rijeci, osvojili su Tadić i lista "Izbor za bolji život". Od upisanih 108 birača s područja koja pokrivaju konzulati u Vukovaru i Zagrebu glasalo je 73, od čega je po jedan listić bio nevažeći.
Najviše glasova na izborima za predsednika imao je Tadić – 23, koliko je glasova dobila i lista DS za parlament. Nikolić je dobio 15 glasova, dok je lista SNS dobila 14. Konzul u Rijeci Mirjana Milenković rekla je da je od 55 birača na popisu glasalo njih 35, pri čemu su najviše glasova dobili kandidat Boris Tadić i lista DS.
Због компликоване процедуре и (не)доступности бирачких места дијаспора је на изборима 6. маја гласала у рекордно малом броју. У Генералном конзулату у Чикагу гласало је 59 бирача. У Торонту је своје бирачко право остварило 111 грађана Србије.
Гласање је било организовано у дипломатско-конзуларним представништвима, а највише гласова као председнички кандидат је освојио Борис Тадић. Двери су однеле победу међу 111 гласова у Торонту. Странке националних опција, посебно ДСС и Војислав Коштуница имају бољи пласман него у Србији.
У Сједињеним државама се гласало на три бирачка места у Вашингтону, Њујорку и Чикагу. У престоници САД-а гласало 106 бирача, у Њујорку мање од сто, у Чикагу чак 59. Најбоље пласирани председнички кандидат у САД је Борис Тадић, а прве три парламентарне странке су ДС, СНС и ДСС.
Иначе, у Генералном конзулату у Чикагу било је уписано 149 бирача, од чега је 59 остварило своје право гласа.
"Нажалост, имали смо преко двадесет пријављених који из неког, нама непознатог, разлога нису били уписани. Такође, требало би истаћи да око трећина уписаних бирача није била из Илиноиса, Индијане или Висконсина (неколико сати вожње колима до гласачког места), те да је њима из физичких разлога било немогуће да дођу да гласају (на пример из Калифорније која је 4 сата авионом од Чикага)", рекао је за Програм за дијаспору конзул Небојша Аћимовић из Генералног конзулата Републике Србије из Чикага.
У Москви је било уписано 185 бирача, од тога је након избора било 119 важећих листића за председника Србије и 118 за сазив скупштине. Највише гласова, укупно 40, освојио је Борис Тадић као председнички кандидат, на другом месту је Војислав Коштуница, на трећем Томислав Николић.
У Немачкој је ове године гласао укупно 721 бирач. У Берлину је гласало 183 бирача, у Дизелдорфу 110, у Минхену 140, у Франкфурту 172, у Штутгарту 116.
Пре четири године, само у Берлину право гласа је имало 1556 бирача, ове године само 259.
Борис Тадић је као председнички кандидат у Немачкој освојио највише гласова. Парламентарне изборе у Берлину, Франкфурту и Дизелдорфу добила је коалиција око ДС-а, док је у Минхену и Штутгарту највише гласова освојила коалиција око СНС-а „Покренимо Србију".
У Аустрији је гласало 80% од уписаних 400 бирача на само једном бирачком месту у Бечу. Један број грађана, који се није уписао у бирачки списак за гласање у Аустрији, дошао је на изборно место и морао да се врати необављеног посла, рекли су у Амбасади Србије у Бечу. Према бирачком списку из 2008. године право гласа на парламентарним изборима у Аустрији, на три гласачка места У Бечу, Салцбургу и Грацу, имало је укупно 3.964 грађана Србије.
У Канади је гласало само 111 бирача на једном бирачком месту у Торонту.
У амбасади у Отави и почасном конзулату у Ванкуверу није било довољно пријављених бирача. Највише гласова у Торонту освојио је покрет „Двери" и Борис Тадић, а Демократска странка Србије се и у случају парламентарних и председничких избора налази међу три најбоље пласиране опције.
Иначе, у Канади је до сада издато 1500 нових пасоша Републике Србије, али је у нови бирачки списак било уписано само 176 гласача. Према незваничним проценама у Канади живи око 200 000 грађана српског порекла.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их подсети на једну цивилизацијску обавезу у односу на хиљадугодишњи поступак Свете Столице (Ватикана) и западноевропских држава према српском народу на Балкану и у Панонији. Тај поступак је прожет западневропском стратегијом уништавања српског православног становништво и његовог претварања у друге нације (мађарску, хрватску, румунску, македонску, бошњачку, црногорску, бугарску, албанску…). Ова обавеза се односи на расветљавање такве политике према Србима и она је обавеза дипломата у Републици Србији и у другим балканским државама.
Влада РС Крајине у прогонству, уз поуздане историјске податке (који су били прикривани), обавештава дипломате, да је у основи политике Ватикана и западноевропских држава према православним Србима и осталим Словенима давни фалсификат о словенској античкој и раносредњевековној историји. Тај фалсификат је прихваћен у свим образовним установама света и по њему – Словени су били дивљи, нецивилизацијски народ све до 9. столећа Нове ере, кад их је, наводно, описменила и покрстила група послата из Рима и Цариграда. Најнесхватљивији податак у лажној историји Словена је подвала, да су Срби дошли из Русије на Балкан и у Панонију тек у 7. столећу Нове ере, кад је на власти био у Византији цар Ираклије. А то нје тачно, јер су Срби у Антици и раном Средњем веку живели на Балкану, у Средњој Европи, на Карпатима и око Средоземног мора – с именом Срби, а били су познати и по својим завичајним и племенским именима: Трачани, Илири, Дачани, Дарданци, Далмати, Мизи, Пелазги, Трибали…
Влада РС Крајине скреће пажњу дипломатама, да је Његова Екселенција Оралндо Антонини, изванредни и опуномоћени амбасадор Свете Столице у Београду, изјавио, да су у Независној Држави Хрватској, од 1941. до 1945, хрватски војници обавили злочин геноцида над Србима, поред онога над Јеврејима и Ромима – у име Римокатоличке цркве (објављано у београдској „Политици“, 3. маја 2012). Његова Екселенција је поручила, да се залече ове ране из Другог светског рата, али залечење тих рана не би било довољно, да би се у Европи успоставили човечни међунационални и међудржавни односи. Зато што су ране на српском националном ткиву дубље и наношене су (редовно) и много раније. Раније су и од времена Првог светског рата – кад је Аустроугарска с Немачком отворила прве концентрационе логоре смрти (од 1914. до 1918), уморивши до 600.000 Срба, укључујући и децу најмлађе доби.
Влада РС Крајине уверава дипломате, да се несреће и разноврсни злочини према српском народу неће зауставити – ако се не уклони основа на којој се граде државни и међудржавни планови против Срба (ЊЕ Орландо Антонини наводи – Србија не ужива углед у свету?!). А та основа је фалсификована античка и раносредњевековна историја Срба, по којој су Срби, наводно, дошли на Балкан и у Средњу Европу на туђу земљу. А та лажна европска историја не каже који је то народ (и где је он данас), на чију су земљу Срби дошли. Култна књига таквих подвала је „Историја Срба“ из 19. столећа, из Аустрије, коју је написао Константин Јиречек – и која је школска лектира у свету.
Влада РС Крајине користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним предтавништвима понови изразе свог високог поштовања.
Предстојећи председнички и парламентарни избори у Србији, који ће бити одржани 6. маја, постаће „тренутак истине“ не само за становнике Србије, већ и за миротворце, смештене по Косову. Руководство НАТО-а је озбиљно забринуто због могућности дестабилизације ситуације и дало је налог да се појачају контингенти снага КФОР-а. Одлуку у вези са тим је донео главнокомандујући Удружених оружаних снага НАТО у Европи, амерички генерал Џејмс Ставридис.1Међутим, ток гласања на Косову и даљи развој ситуације у вези са том покрајином ће пре свега да зависи не од бројности јединица КФОР-а, већ од спремности српских власти да се изборе за своје интересе, као и од места које ће косовским Србима и самој Србији дати западни сценарији.
Садашње сепаратистичке власти Приштине су од самог почетка предизборне кампање изјављивале да намеравају свим могућим мерама да спрече организовање гласања на територији Косова. Према информацијама приштинских новина на албанском језику „Епока е ре“ косовска председница Атифете Јахјага је представнику Европске уније Питеру Фејту наговестила да никакви српски избори „не могу и неће бити организовани на територији Косова“ јер они „подривају суверенитет и „изазивају“ територијалну целовитост Косова2. Исте изјаве је дао и премијер Косова Хашим Тачи, који је упозорио да се српски избори на Косову „неће остварити“. „Када кажем да Србија не може да организује гласање на Косову – то се односи на локалне, парламентарне и председничке изборе“ – подвукао је Тачи3.
Претње косовских власти су у Бриселу схваћене врло озбиљно. Званични представник НАТО-а Марк Штумлер је изјавио о „расту напрегнутости на Косову“, али се у ствари ради о томе да су међународни представници ОУН, ЕУ и НАТО-а по ко зна који пут покушали да извуку уступак од Београда, уместо од Приштине4. Конкретно – да убеде власти Србије да се одрекну организације изборних јединица на Косову.
Проверена тактика притиска на Србе је доживела успех. Како пишу београдске „Вечерње новости“ власти Србије су решиле да заузму позицију ишчекивања, конкретно – да изјаве да је гласање на Косову „повезано са озбиљним ризиком“. Међутим, оваква констатација се формално односи само на изборе органа локалне самоуправе у деловима Косова који су насељени Србима. Што се тиче општих избора – власти Србије се боје да позову косовске Србе да не учествују на њима. То би дало врло јак пропагандни адут опозицији која и без тога окривљује Београд да спроводи капитулантску политику. Према последњим анкетама јавног мњења опозициона Српска напредна странка може да добије између 27 и 33% гласова, у односу на 24 – 29% Демократске странке председника Бориса Тадића5. Још је натегнутија председничка трка. Једна од главних социолошких организација у Србији – „Фактор плус“ – прогнозира нерешен резултат у трци председника Тадића и Томислава Николића, председника СНС-а: 35,8% за Тадића у односу на 35,7% за Николића6. Јасно је да ће у таквој ситуацији српске власти покушати – ако не пре, а оно до другог круга председничких избора, који ће бити одржани 20. маја, да максимално избегавају било какве кораке који могу да буду схваћени у друштву као уступци Приштини.
У таквој ситуацији спровођење избора на територији Косова би на себе могла да преузме ОЕБС, која има богато искуство у организовању избора у локалу. Међутим, наведена институција је такође заузела позицију ишчекивања. Како јављају косовске новине „Коха диторе“ које се позивају на анонимне дипломатске изворе, у ОЕБС-у чак „и не помишљају“ како у оваквој ситуацији треба да се ради7.
Остаје нада у снаге КФОР-а – и власти Србије су натовцима прелиминарно дале позитиван сигнал. Српски министар одбране и један од главних апологета евроатланске оријентације земље Драган Шутановац је подржао предлог да се на Косово пошаљу оперативне резервне снаге КФОР-а. Према његовим речима – без јединица НАТО-а „Косово и Метохија ће престати да буду безбедне зоне“. Међутим, интересантно је да је он у ствари препоручио миротворцима не да штите српске бираче од претњи албанских радикала, већ да допринесу да се остваре дотадашњи споразуми Србије и власти Косова – које и косовски Срби, и радикална српска опозиција сматрају за капитулантске и издајничке. „На Косову и Метохији постоје снаге које нису задовољне договорима које су постигли Београд и Приштина. Оне желе да дестабилизују ситуацију у региону како би постигли у покрајини своје циљеве“ – тако гласи одломак из излагања Шутановца у Ужицу, које је очигледно требало да буде плотун упозорења, упућен косовским Србима8.
До овог тренутка команда НАТО-а је усагласила слање на Косово допунских снага од око 700 војника. Они су већ допутовали на Косово. И ту не можемо, а да се не присетимо да још један фактор ризика представља управо национална припадност војника из „групе за појачање“. Ради се о батаљону који сачињавају Аустријци и Немци. А управо су немачки и аустријски миротворци постали главне личности у жестоким сукобима са косовским Србима крајем 2011. Тада је рањено тридесетак Немаца и Аустријанаца, и сада им се пружа прилика да се реванширају. Одлуке, као што је ова, а у српско-албанском сукобу их је до сада било много, показују да они који одлучују о судбини читавих народа немају у себи атрибуте које би их препоручили да некажњено себи дају улогу Господа бога.
Вијеће Конгреса бошњачких интелектуалаца са трибине из Сарајева поручило је да „Додик мора бити заустављен као што је морао бити и Хитлер“. Са те трибине наметао се и закључак да је Република Српска геноцидна творевина. Такав скуп показује да и бошњачки интелектуалци и политичари воде схизофрену и опасну политику, само на различите начине и различитим средствима. С једне стране, они поручују да желе да сачувају Дејтонску БиХ, а са друге стране, ниподаштавају Републику Српску и њене интересе и вријеђају српски народ, као и његове легитимно изабране вође, умјесто да причају како реализовати политичку и сваку другу стабилност да би се обезбиједио економски напредак. Навешћемо само један примјер њиховог неуважавања интереса РС и српског народа, а то су покушаји да на силу српски народ уведу у НАТО војни савез.
Таквом политиком, они РС и српски народ подстичу на побуну, доводећи на тај начин у опасност БиХ и уопште смисао њеног постојања.
Покрет позива српски народ и њихове политичаре да и овог пута, као и много пута до сада у историји, покажу достојанство и жељу за миром, али и за слободом, те да се одреде према схизофреној и опасној политици Бошњака.
Са Научне конференције "Наслеђе и изазови словенског заједништва" – Природна глобализација
23.04.2012. год.
Балкан није ничија земља да је свако може узимати. Балкан је земља, пре свега, хришћанских, православних народа. Опасност да то не буде тако долази из најмање три могућа процеса.
А разлози да неко освоји Балкан леже од потребе за животним простором, преко геостратегијског положаја и његових природних богатстава, па све до његовог уклапања у нови светски поредак кроз процес актуелне глобализације.
Први процес јесте стварање тзв. Велике Албаније, која би заузимала територије садашње Албаније, делове Македоније, Србије, Црне Горе, Грчке, Бугарске. Овај процес може бити реалан зато што би га подржале САД и НАТО, што народи ових разбијаних држава нису јединствени, чак су око неких питања супротстављени (Црна Гора, Бугарска и Македонија признале тзв. Косово, итд.), албански народ деценијама има демографску експанзију, агресивни су и бескомпромисни у остваривању својих максималистичких циљева.
Други процес у смислу освајања Балкана могу започети са запада Немачка, која има не само економски потенцијал за то, а са југа Турска, која је у економском успону, али и са жељом да обнови Отоманску империју. И Немачка и Турска тај процес могу водити мирним путем, или мање мирним, а можда чак и ратом. Мирни пут се води економијом, приватизацијом, законима, уласком балканских држава у ЕУ…
Трећи процес је покушај н а д г р у п е да успостави нови светски поредак. Рушење садашњег светског поретка ишло би правним насиљем и ратовима. Да би се то урадило, сила се издиже изнад сваког права и слободе и постаје легитимна за остваривање циљева оних који ту силу имају. Да би дошло до ратова, стварају се околности у којима су народи незадовољни, без посла – радних места, губе смисао постојања, злоупотребљава се национализам и религија. А такве околности узроковане су стварањем потрошачког менталитета (преко медија и другим начинима), задуживањем, пре свега, од ММФ-а и Светске банке, чије давање новца због условљавања народе и државе гура у живо блато, и тако упадају у дужничко ропство. Уништава се домаћа производња, сточни фонд, пољопривреда.
У политичком смислу, дестабилизација се врши путем процеса сучељавања два принципа: права народа на самоопредељење и принципа неповредивости граница суверених држава. Споменута н а д г р у п а , дакле, управља светским догађајима, финансијским токовима, понекад пројектују велике економске кризе и у стању су да наметну „демократију“ у многим државама света. У тако створеној ситуацији, кад светом влада сукоб, глад, хаос, смрт.., већина обичних људи света – народа, тражиће било кога само да успостави – наметне мир, па и по цену губитка властитог идентитета и слободе. Управо н а д г р у п а која је створила такву ситуацију то и жели, да људи траже да се наметне мир од било кога, па и путем светске владе. То би н а д г р у п а искористила да се покаже као спаситељ, али и да оствари свој зацртани циљ, а то је успостава светске владе, једне религије, једног језика, итд. За н а д г р у п у постоји критичан број људи на Земљи као планети, а „вишак“ људи представља им терет и опасност. Надгрупи су потребни људи као радници за остваривање њиховог плана, а не људи који су слободни, ствараоци, са сопственим животним смислом постојања. Они желе само надарене људе да искористе за своје „узвишене“ циљеве, а да од „обичних“ направе хуманоидне роботе – људе без душе, који ће за надгрупу обављати најприземније послове. Значи, нови светски поредак који би се остварио преко актуелне глобализације, заснивао би се на лажној слободи, лажној религији, на лажном човеку. „Благодети“ те лажи имала би само надгрупа са својим мрачним циљевима.
Да би се хришћански народи и њихова природна богатства, али и други који то желе, одбранили од наведених опасности, треба да остваре природну глобализацију. То подразумева уједињење балканских народа – држава са државама бившег СССР-а, на челу са Русијом. То уједињење мора се остварити из истинске жеље тих народа и њиховим сагледавањем да је то за њих неопходно, заснивало би се на истинској слободи појединца и народа, на здравој економији и производњи, на политички стабилном, хуманом и солидарном друштву, подстицао би се рад и ствараластво. На човеку који негује и интелект, и тело, и душу.
У тој природној глобализацији, народ, држава, црква, треба да буду једно. Да функционишу као симфонија, да се међусобно прожимају, допуњују, а не да се супротстављају, или да народ буде одвојен од државе, односно цркве, и обрнуто.
Уважавајући тренутну ситуацију, државе Балкана треба да се прво ослободе смртоносног загрљаја ММФ-а и Светске банке, тако што ће позвати Русију да са њима сачини споразум у којем би Русија вратила све неповољне кредите ММФ-а и Светске банке, а заузврат би добила одређене погодности, између осталог да на одређено време експлоатише одређена природна богатства. Са Русијом те земље требају склопити војно-технички споразум, односно војни савез, у којем би биле безбедне. Народи на Балкану не би требали да се плаше Русије као велике светске силе, јер су интереси тих народа са интересом Русије подударни, а идентитет кроз православље – једнак. Уз то, Русија је изузетно богата природним ресурсима и Балкан јој више значи у геостратегијском смислу.
Русија није бивши СССР, она је у економском, војном, политичком, али, што је веома важно, и у демократском и духовном успону, док је запад ушао у кризе идентитета, морала и истинских вредности.
Ова природна глобализација временом би се могла проширити и на Западну Европу, која би се, уз помоћ Русије, могла ослободити негативног утицаја САД-а и њихових НАТО снага, а путем пропасти болесног организма, званог Европска унија.
Најјаче оружје актуелне глобализације јесте прагматизам, али у најтежим временима то ће бити и највећа слабост. За природну глобализацију, најјаче оружје јесте и остаће љубав, због које многи људи неће сматрати дужину голог живота највишом вредношћу човека.
Generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen je danas, u Evropskom parlamentu (EP) u Briselu, izjavio da je Euleks na Kosovu nedovoljno pripremljen i opremljen za obavljanje svojih zadataka i predočio da zato tamo NATO "mora da preuzima zadatke i odgovornosti, koje nismo predvideli, posebno na severu Kosova".
Rasmusen: NATO mora tamo da preuzme zadatke, posebno na severu Kosova
- Verujemo da nam je potrebna tesna saradnja kako bismo zajamčili da imamo pravu podelu posla između NATO i Evropske unije – istakao je Rasmusen.
- "Mi bismo jako voleli da se osvedočimo u snažnu ulogu Evropske unije kroz snažan Euleks – dodao je on.
Obraćajući se poslanicima parlamenta Evropske unije on je rekao da se "otuda nada da ćete vi moći da iskoristite vaš upliv, kako bi se obezbedilo da Euleks ima prikladna sredstva".
NATO diplomatski izvori su ranije iznosili zamerke da je Kfor tokom incidenata prošle godine na severu Kosova morao da preuzima i policijsko-bezbednosne zadatke, za šta po mandatu nije nadležan Kfor. Ovi izvori su isticali da se otud s velikom pažnjom očekuje ishod preispitivanja i reorganizacije Euleksa u nadležnim telima EU.
Rasmusen je veliki deo izlaganja posvetio i majskom susretu vođa NATO u Čikagu, rekavši da tad neće biti rasprave niti odluke o pozivu nekoj zemlji da uđe u članstvo Atlantskog saveza.
Čelnik NATO je ponovio da u Čikagu neće biti susreta lidera Atlantskog saveza s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, ali naglasio da se strategijska saradnje dve strane nastavlja.
Raketni štit u Evropi
Rasmusen je uputio kritiku na račun namere Moskve da, zbog rešenosti NATO da izgradi "raketni štit" u Evropi, postavi ruske raketene sisteme u Kalinjingradu, rekavši da je to "nepotrebno trošenje novca jer NATO nema nameru da napadne Rusiju".
A, kako je objasnio, "raketni štit" će pokrivati teritoriju evropskih NATO država.
Odgovarajući na pitanja poslanika EP, on je istovremeno rekao da će za upotpunjenje raketnog sistema NATO u Evropi biti potrebno dodatnih dvesta miliona evra, a za postavljanje raketne odbrane za zaštitu trupa na terenu još osamsto miliona evra.
Rasmusen je ocenio da je i u interesu NATO to što SAD šire svoje vojno prisustvo i savezništo na azijsko-pacifičkom prostoru i naglasio da, iako ce stacionirane američke trupe delom biti povučene iz Evrope, strategijska saradnja SAD i evropskih zemalja NATO ostaje nepromenjena.
On je dodao da "evropske nacije ne smeju da se plaše snažnije uloge u svetu" i da treba da imaju "nužne vojne kapacitete za delovanje tamo gde je potrebno, kao i da pruže poštenu podršku savezničkim operacijama u evro-atlantskoj zoni".
Ulagati uprkos krizi
Generalni sekretar NATO je naglasio da, uprkos ekonomsko-finansijskoj krizi , "evropske nacije moraju da i dalje ulažu u ključne vojne kapacitete, i to mudro i dovoljno, kao i da nastave da dokazuju rešenost da ih upotrebe čim je nužno".
Rasmusen je predočio i da članice NATO i EU treba udruže i dele vojne kapacitete i izbegnu njihovo dupliranje.
Napredak je, kako je ukazao, već ostvaren u samostalnom delovanju članica EU koje su prilikom operacija u Libiji uspostavile sopstveni sistem snabdevanja gorivom vojnih aviona u letu.
Ali, primetio je generalni sekretar Atlantskog saveza, "ta misija bi bila manje uspešna bez nužnog doprinosa SAD", i to kako u snabdevanju gorivom aviona u letu, tako i u osmatranju i obaveštajnim zadacima.
23 Aprila u centralnom domu oficira,odrzani su dani Ruskog kozastva.
Na konferenciji je prisustvovalo 63 predstavnika kozackih organizacija I vlasti. Na konferenciji je prisustvovao I predsednik MO “USDEA” Dragan Stanojevic, koji je inace kozacki general I ima ozbiljnu dugogodisnju saradnju sa savezom kozaka Rusije I Ukrajine.
U sklopu programa je bilo organizovano i savetovanje, izlozba, muzicki koncerti i dr.
Na savetu su nastupili kozacki atamani,predstavnici ministarstva odbrane I predstavnici vlasti iz Jamalo Neneckog okruga Rusije.
Govorilo se o mnogim problemima,projektima,iskustvima,potrebom da drzava stane iza svih kozackih organizacija i da podrzku. Takodje je bilo receno da su kozaci, jedini ostali ozbiljni cuvari tradicionalnih vrednosti,pravoslavlja I borci protiv globalizma.
Na zasedanju je nastupio i presednik MO “USDE” koji se zahvalio kozacima za pomoc, koju su nesebicno davali sve ove godine Srpskom narodu,dajuci i svoje zivote u borbi za Srpski narod i zemlju. Takodje je rekao da je Srbija tipican primer globalnih procesa I opasnosti koje nas vrebaju u danasnjem svetu i da se njeno iskustvo moze koristiti za izucavanje, da bi se moglo delovati preventivno.
Smatram da je realno potrebno ujedinjenje svih pravoslavnih naroda I da treba raditi na toj integraciji I da je Putinov projekat Evroazijske Unije,odgovor na mnoga pitanja.
Nenad Popović, DSS, obišao Zlatiborski okrug i rekao da je sporazum s Rusijom velika motivacija za strane investitore
Popović ima jake veze u Rusiji
ČAJETINA – Šansa za privredu!
Potpredsednik DSS Nenad Popović poručio je tokom posete Čajetini da je Sporazum o slobodnoj trgovini s Rusijom najveća šansa za razvoj domaće privrede.
- Naša zemlja jedina u svetu ima sporazum o slobodnoj trgovini s Rusijom, koji nam omogućava da oko 97 procenata svih domaćih proizvoda izvozimo u Rusiju bez carina – istakao je Popović na sastanku s privrednicima iz Zlatiborskog okruga i dodao da je to „naša najveća konkurentska prednost u odnosu na sve zemlje EU“.
Popović je ocenio da je ovaj sporazum najveća izvozna šansa za domaću privredu, ali i šansa za privlačenje stranih investicija u Srbiju.
- Postojanje Sporazuma o slobodnoj trgovini s Rusijom velika je motivacija za sve strane investitore da otvore proizvodnju u Srbiji, jer će njihovi proizvodi moći da se izvoze u Rusiju bez carina, što automatski znači njihovu veću konkurentnost na ruskom tržištu – naveo je Popović i istakao da će DSS, kad dođe na vlast, učiniti sve da se potencijal ovog sporazuma maksimalno iskoristi.
- Naravno, uslov je da Srbija bude politički neutralna, jer su nam evropski zvaničnici jasno stavili do znanja da će Srbija morati da se odrekne ovog sporazuma ako želi da nastavi dublje s evropskim integracijama – zaključio je Popović.
Popović je tokom boravka u Zlatiborskom okrugu posetio preduzeće za proizvodnju i preradu suhomesnatih proizvoda „Zlatiborac“ u Mačkatu.
Српска културна баштина поклоњена Хрватској – потпуна незрелост државника у Србији
Нeдавно је Влада Републике Србије предала Хрватској хиљаде примерака српске културне баштине. То је благо српског народа Републике Српске Крајине – стварано од раног Средњег века до данас. Спасено је у време разбијања Југославије, од 1990. до 1995, кад је хрватска војска чинила све да то благо уништи, палећи цркве, маастире, музеје и културне установе где је оно било смештено. Срби су примерке културне баштине које хрватска војска није уништила спасели, носећи га собом – кад су прогањани са своје историјске и етничке земље – Републике Српске Крајине. Углавном је склоњено на територију Републике Србије. И сад је Влада Републике Србије, то благо вратила Хрватској – држави која има стратешко опредељење према српској културној баштини:
да је уништи или
да је прогласи хрватском културном баштином.
У овом поступку, српски државници су показали потпуну државничку незрелост и културну недораслост. Они су могли ову културну баштину вратити на место стварања тих дела под једноставним условом:
1. да се сви прогнани Срби врате у своја насеља, своје куће и своје станове,
2. да се Србима врате државотворна права, стечана још у Мађарској 1471. године,
3. да се Србима врати сва покретна и непокретна имовина и
4. да се обнове порушена и спаљена здања, где су примерци културне баштине били смештени: цркве, манастири, музеји и културне установе.
Овакве услове Републике Србије, не би оспорила ниједна међуанродна организација: УН, ОЕБС, ЕУ… нити би то могао оспорити иједан међународни суд. И такву једноставну погодност, државници Србије нису умели да искористе – жалосно је ако за њу нису знали. Жалосно је и што се нису позвали на поступак Аустрије из 1690. Тада је Аустрија преузела предмете српске културне баштине из Србије, Албаније, Македоније и Црне Горе, које је донео Арсеније Чарнојевић, јер су их Турци желели уништити, као и Хрвати 1995. Аустрија је, касније, потписала мир с Турском, али предмете српске културне баштине није вратила на територију коју су Турци окупирали, као што су Хрвати окупирали Републику Српску Крајину – 1995.
Државници Србије, дошли на власт 2000. године, у групацији ДОС-а, без обзира коју политичку струју заступају данас, одговoрни су за овај недржавнички и противцивилизацијски поступак. Требало би да њихово антисрпско деловање препознају и бирачи – на парламентарним и председничким изборима у Србији, 6. маја 2012.
Милорад Буха, премијер Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник
11 aprila, u Kijevskom hotelu Premjer-Palas, je odrzana medjunarodna konfrencija na temu perspektive razvoja Evroazijske unije.
Na konferenciji su prisustvovali poznati politicari,eksperti,poslanici, predstavnici Rusije,Ukrajine a takodje Srbije,koju je predstavljao predsednik MO "USDEA" Dragan Stanojevic
Na konferenciji su nastupili poznati Ukrajinski politicari koji su u svojim nastupima govorili o postojecim problemima i potrebom za aktivniji proces integracije.
Pojedini politicari su govorili o vecim perspektivama Evropskog saveza dok su drugi u ciframa govorili o neuporedivoj koristi Evroazijskih integracija, kao jedinstvenom pravilnom putu posebno Ukrajine i drugih postsovjetskih drzava.
Lider komunisticke partije Ukrajine Pjotr Simonenko je u svom referatu rekao,da Ukrajina ima tri puta,sopstveni,Evropski i Evroazijski,prva dva su pogubna za Ukrajinu u svakom kontekstu. Jedini put naseg politickog,socijalno-ekonomskog,bezbedonosnog puta razvoja na duzu perspektivu je Evroazijski put.
Predstavnici vladajuce partije Vadim Kolesnicenko i predsednik preduzetnika i industrijalaca Ukrajine, Anatolij Kinah, su se donekle opravdavali za to sto drzava vodi poliotiku Evropske integracije i time gube sve prednosti Evroazijske integracije.
Predsednik asocijacije carinskog saveza Oleg Noginskij je rekao, da vecina drzava kao Ukrajina,Evropi trebaju samo u svojstvu koriscenja sirovinskih baza a industrija nece imati prolaz na zasticenom monopolnom Evropskom trzistu.
Predsednik MO "USDEA" Dragan Stanojevic je rekao.da Srbija odlicno zna sve lepote Evro integracija i uslovljavanja i da to moraju znati o one drzave koje se jos dvoume izmedju Evro i Evoazijske integracije. Nije problem samo u ekonomskom smislu vec i u politickom,jer nasa drzava gubi na svim poljima nacionalne interese,nacionalni identitet,nema resavanja u Beogradu vec je centar formiranja nasih interesa u Briselu i Vasingtonu. Da Vam sada ne govorim o svim politickim procesima pocev od Haskog tribunala,pa NATO agresije,pa otimanje K i M, pa dalji procesi dezintegracije nase drzave o kojima vi vec znate.
Za vecinu Srpskog naroda je apsolutno jasno da nas put mora biti u pravcu Evroazijskih integracija i to je sada koncepcija broj jedan, koju nova garnitura vlasti u Srbiji mora primeniti,ukoliko budu postovali volju naroda,deo kog ja ovde i predstavljam.
Текст који следи радна је и сажета верзија документа на којем уредништво НСПМ ради већ дуже време и који је, да је среће, можда могао бити неултимативни иницијални папир за наступ неке "српске листе", или "патриотског блока" на наредним изборима. Нажалост, из разлога о којима су овде већ писали Слободан Антонић, Стефан Душанић и други, до тога није дошло. Да не бих скретао пажњу са суштине и узбуркавао "злу крв", нећу овога пута шире образлагати наше виђење разлога и криваца због којих то није био случај, али смо апсолутно уверени да смо овом жалосном стању на тзв. српској патриотској сцени ми свакако понајмање допринели. (Но, исто тако нисмо ни могли да мирно гледамо шта нам се ради са државом и друштвом, док се политичка "елита", како владајућа, тако и опозициона, врти у истом зачараном кругу, који неодољиво подсећа на ону сентенцу о запаљеном селу и "баби која се чешља".)
У сваком случају, верујемо да ових двадесет тачака – мада их, када се боље погледа, заправо има нешто више – јесте нека врста политичке платформе око које би се, уз мало среће и добре воље, могао окупити не онај страначки већ чврсто опредељени део бирачког тела, већ они апатичнији и резигниранији грађани који су збуњени и уморни од политике и политичара, али нису сасвим изгубили национални и морални осећај. Подржавамо и подржаваћемо оне који подржавају нас, не због "лепоте" или интереса, већ због програма националне обнове чији нацрт објављујемо, у нади да ће се, након 6. маја, како год се избори завршили, бити прилике да се ради на том документу и том животном пројекту настави у нешто повољнијој атмосфери.
С поштовањем,
Ђорђе Вукадиновић
Захтевамо:
1.да се о најважнијим државним питањима од значаја за све грађане одлучује непосредно демократски, а не унутар уских интересних и олигархијских група;
2.што хитније расписивање референдума о приступању ЕУ и НАТО (са забраном поновног расписивања у року од 10 година) уз обавезу свих државних институција да се стриктно придржавају и раде на примени тих одлука какве год оне биле;
3. уношење у кривични закон казнених одредби против пропагирања сецесионизма, распарчавања, издаје или окупације земље, као и о вређању достојанства земље и националне части;
4.одузимање националне фреквенције емитерима и новчано кажњавање медија за горе наведене врсте преступа;
5. увођење обавезног годишњег тестирања на дрогу за министре, посланике и одборнике, као и за све јавне службенике (укључујући и просветне и здравствене раднике);
6.обавеза НВО, медија и других организација, регистрованих у Србији, да свако финансирање из иностранства посебно назначе на сајту, у емисијама или у штампаном издању, са навођењем износа и називом финансијера;
7.стриктни реципроцитет у економским и политичким односима са земљама у окружењу у којима постоји неравноправан и непријатељски третман српске робе и капитала, као што је случај у Хрватској и Словенији;
8.смањење броја посланика и поделу Србије на 150 изборних јединица, у којима се бира посланик са именом и презименом, као представник грађана, а не странака; примену истог принципа и на одборнике у скупштинама општина; могућност смене посланика и пре истека мандата;
9.укидање обавезних, бесмислених и понижавајућих „женских квота“ у свим телима и институцијама, или, пак, увођење сличних обавезних квота и за друге категорије;
10. поништавање неуставних и „државоликих“ (грб, застава, „главни град“) одредби Статута АП Војводине и доношење новог документа који не би садржавао елементе нестабилности, дуплирања надлежности и увећања бирократије;
11. „дебеоградизација“ власти која не би ишла на уштрб државног јединства; измештање појединих институција и министарстава у регионалне центре ван Београда;
12.хитно оснивање Српске развојне банке, о чему се годинама говори, али што се непрестано опструира од стране страног банкарског лобија који на тај начин исисава ионако недостајућа средства из српске државе и привреде;
13.апсолутни нагласак на производни сектор, а посебно на пољопривреду и прехрамбену индустрију као годинама запостављену, а највећу развојну шансу; већу оријентацију на исток, нарочито на за нас отворено и компатибилно тржиште бившег СССР и земаља Средњег и Блиског истока;
14. увођење „кризног“ пореза на профите страних банака и осигуравајућих друштава;
15. обавеза послодавца да раднику којег отпушта као технолошки вишак исплати отпремнину у висини двогодишње радникове плате;
16. фиксно везивање пензија за раст плата у државној управи и обрнуто;
17.обавезна стерилизација за силоватеље у поврату; отварање дебате о поновном увођењу смртне казне за најтеже и посебно окрутне злочине;
18. забрана хомосексуалне пропаганде и промоције међу малолетним лицима;
19.обавезно коришћење ћирилице као уставом прописаног писма у свим облицима јавне комуникације (осим за националне мањине);
20.обавезна основна војна обука у трајању од три до шест месеци.
Имајући у виду, да ће на међународној политичкој сцени искрснути питање хрватске окупације Републике Српске Крајине (1995), уз хрватско обављање злочина геноцида и хрватски прогон до 800.000 Срба, неопходно је то спремно дочекати – да би светски државници, међународне организације и јавно мњење схватили суштину досадашњих хрватских колонијалних мера према Србима Крајишицима.
Треба често подсећати државнике и интелектуалце, да је српски народ у Крајини имао своју државност, с високом аутономијом, у Мађарској од 1471, Аустрији од 1630. и у Југославији од 1918. године. Овоме треба увек додавати објашњење, да је федерална јединица у Југославији била Хрватска и да је федералним и хрватским уставом означена као двонационална држава равноправних народа – Хрвата и Срба. Сваки од народа је имао своју историјску и етничку територију и сваки од народа је самостално имао право да располаже њоме – без мешања оног другог народа. Ти односи два народа у једној држави су били истоветни односима Фламанаца и Валонаца у Белгији; Италијана, Немаца и Француза у Швајцарској, итд. Међутим, ЕУ и УН су одобриле Хрватима да прогнају Србе и да им окупирају територију, што не би одобриле Фламанци да то учине Валонцима, или Валонци да то учине Фламанцима у Белгији.
Знам, тешко је светско јавно мњење уверити у обавезу оваквог упоређења, јер је западна пропаганда учинила све, да Србе прикаже у анјгорем светлу. Зато би требало Скупштини РС Крајине било од велике користи да се послужи угледом највећег светског научника, Николе Тесле, који је припадник српске нације и рођен је у Републици Српској Крајини. Његово име је познато широм света – само треба бити упоран и обавештавати, да је он Србин Крајишник и да је хрватска војска прогнала његов народ, да је над њим обавила најгнусније злочине и да је убила многе од Теслиних рођака у Другом светском рату, а у рату за разбијање Југославије, од 1990. до 1995, прогнала преживеле чланове Теслине породице – и по оцу и по мајци. Узгред, хрватска војска је срушила родну кућу великог Николе Тесле и 1941. и 1991. године, срушивши и његов споменик 1991. И све то Хрватску није узнемирило, него њени научници и дипломати пишу о Николи Тесли као припаднику хрватског народа.
А сведоци су оставили записе, да је Тесла често плакао током Другог светског рата, кад је сазнавао какве су размере хрватског злочина геноцида над Србима – у концентрационим логорима смрти и у сваком српском насељу, и у сваком српском дому. То хрватско биолошко истребљење Срба, поред истребљења Рома и Јевреја, толико је погодило и америчког председника, Франклина Рузвелта, да се био зарекао, да ће Хрватску ставити под међународни надзор.
Деколонизацију Срба и Републике Српске Крајине треба обавити, а име Николе Тесле ће, у томе, горостасно помоћи. Зато, господине Буха, предлажем Вам – да припремите предлог за Скупштину Републике Српске Крајине, којим би се име Ваше државе променило и уместо РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА, Скупштина би изгласала да се зове: РЕПУБЛИКА ТЕСЛИНА КРАЈИНА. Знам, да би оваква промена морала да се донесе на референдуму, али српски народ Крајине за то нема услова, пошто су Крајишници прогнани у све европске и прекоморске земље. Сви ће разумети, да је потпуно уреду (а то није ни против Устава, ни против законодавства), што ће одлуку донети српски крајишки парламент.
А кад се Ваша (наша) држава буде звала РЕПУБЛИКОМ ТЕСЛИНОМ КРАЈИНОМ, биће то одлучујући и незадрживи корак ка укидању окупације Теслине Републике и ка ишчезавању сваке хрватске колонијалне мере над Србима Крајишницима, па и оне којом је Тесла означаван као припадник хрватске нације.
Тесла је моћан у свему, као што је био и у електротехничкој науци.
***
А Никола Тесла ће бити још моћнији, кад се буду оповргле из светских књига, медија и енциклопедија хрватске поропагандне измишљотине – да је Никола Тесла говорио о својој хрватској Отаџбини. Тесла то није могао саопштити на самрти (1943), кад је тада сазнавао о хрватским злочинима геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима и о хрватским концентрационим логорима смрти за биолошко истребљење ова три народа.
Тада је стари геније, на сав глас, кукао због убистава стотина хиљада својих српских сународника, а ојађени Срби у САД и Канади су држали опела над сенима убијених. У недостатку цркава, то су чинили у приватним домовима и на градским трговима. У то време, у Америку је стигао и обавештајни податак, да је већ убијено око 500.000 Срба, те десетине хиљада Рома и Јевреја. Над тим хрватским злочинима, заплакао је и часни амерички председник, Франклин Рузвелт. Он је поручио југословенском краљу, а, затим, и амбасадроу Фотићу – да Хрвате, после рата, треба ставити под старатељство ОУН.
Све ово се дешавало, када су Ватикан и његове трансмисије тражиле излаз из тешке хрватске ситуације, у страху – да римокатоличка паства у Хрватској не доживи српску освету за геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. Једно време су хрватски државни центри покушали, да се наслоне на ђенерала Драгослава Михаиловића, док нису видели, да он намерава обновити тријалистичку Југославију, што је кварило све ватиканске планове – оне планове о изузимању из српске или југословенске државе Срба католике и Срба муслимана. Зато је прорадила црвена интернационала – Коминтерна, чији су обавештајни пунктови појачали свој рад у западном свету. Напајали су се и са хрватских комунистичких извора, посебно Титових. Југословенске исељенике су убеђивали, да Титов покрет води обнови оне праве пансловенске Југославије. У дијаспори, мање српској – јер је она још плакала на сав глас, а више у католичкој су ти црвени центри организовали панславистичке манифестације у многим градовима Запада. Манифестације су деловале озбиљно, јер их је носила победносна Црвена армија. Најактивнији у дијаспори су били Далматинци и Приморци, за које је југословенство и словенство било својеврсно бекство од разних планова перфидне хрватизације.
Остарели Никола Тесла је пажљиво пратио све ово, али с неверицом. Повремено га је заносио његов, интелектуално врло површни, сестрић, Сава Косановић, који је од коминтерновских – хрватских калкуланата већ био пројектован, да се ауторитет Николе Тесле искористи на линији политике извлачења Хрватске из ћорсокака. С том намером, Срби од интегритета нису имали никакве везе. Како је то рађено, причала су ми два истакнута коминтерновца, Мирко Марковић и Никола Ковачевић. Логика говори, да је ујака посмртно употребио сестрић, као што је, не питајући Теслу – за време Теслиног живота, ни Српску православну цркву – после Теслине смрти, спалио посмртне остатке генијалног Николе Тесле, православног верника и сина свештеника Српске православне цркве.
Предлажући установљење РЕПУБЛИКЕ ТЕСЛИНЕ КРАЈИНЕ, полажем наде, да ће се администрација председника САД, Обаме, вратити ставовима великог председника САД, Франклина Рузвелта. Стављам јој, као историчар, на знање, да све што је потом 1944/1945 године, урађено, није радио овај велики човек, Рузвелт – није то било његово дело, него Черчилово. Историјска је чињеница, да је овај велики британски премијер, својом, врло површном, балканском политиком, довео српски народ до уништења – предајући га, на милост и немилост, Титовом антисрпском и антијугословенском политичком програму. И оно што се данас дешава на нашем подручју, последица је те политике.
Моја је жеља, да предлог за установљење РЕПУБЛИКЕ ТЕСЛИНЕ КРАЈИНЕ размотре и Срби и несрби, сви они којима је стало до мира на Балкану. Али, и велике силе, оне које су, судећи на основу разних обмана на простору бивше СФР Југославије, државе у етнојезичком смислу, јединственог народа, наметнуле неприродне развалине. То се, пре свега, оноси на САД, јер су њени намети, и на простору Хрватске, и на простору БиХ, и на простору Црне Горе, и на простору Косова и Метохије, и на простору Македоније, и на простору Словеније, изразито ретоградни чинови, који не доприносе демократији и цивилизацији.
Срби очекују и од Русије велико историјско преиспитивање, јер је неруска совјетија један од највећих починилаца српске трагедије.
Моја је жеља, да председник Путин скупи подмалађене историјско-саветодавне тимове, да би се вратио оним представама – Србима – јужним Словенима, које су претходиле окотобарској пометњи 1917. године.
Верујем, да ће сви Срби, у првом реду – Крајишници, растурени по целом свету, прихватити ову идеју, и својим утицајем помоћи, да се обманута међународна јавност освести. Очекивати је, да ће и велики амерички интелектуалац и политичар, Џорџ Војиновић, помоћи свом Роду, земљи својих крајишких предака.
Молим Скупштину Републике Српске Крајине, као и Владу овог прогнаног народа, да размотре мој предлог.
Надати се треба – да ће Никола Тесла, човек који је осветлио читав свет, разагнати и тмасту помрчину, која, дуго и предуго, приистка његов род.
ПС:
Верујем, да треба мој предлог да размотри и амерички државни врх. Можда на то имам и једно посебно право, јер се мој отац, заједно с хиљадама других Срба, борио у америчкој војсци – 1917. 1918.
Пре неколико месеци добио сам узнемирујуће писмо са молбом за помоћ од свог истомишљеника Бена Будара – класика србо-лужичке књижевности, песника и приповедача. Читав свој живот Б.Будар је посветио ствари очувања и множења културног наслеђа Лужичких Срба (њих зову и сорби или венди) – реликтног словенског народа који живи у Лужицама, на територији Немачке (области Бранденбург и Саксонија) и који је данас, у демократској Немачкој, доведен до могућности да потпуно нестане…
Ареал који су некада насељавали Лужички Срби је некада био много већи – захватао је скоро трећину савремене Немачке и мали део Пољске. Пре око 1500 година Лужички Срби су се после вишевековног сукобљавања са Немцима нашли унутар немачке државе. Пре тога су успели да се нађу под заставом чешких и пољских владаоца и, очигледно, нису осећали неко посебно угњетавање, јер историји није ништа познато о устанцима Лужичких Срба у том периоду. Што не може да се каже о периоду њиховог боравка под немачком владавином, када су њихови устанци били гушени врло оштро.
Још је страшнија чињеница да је главно немачко оружје представљала немачка реч. Гушена је самосвест Словена – Лужичких Срба. Немачке називе су добијали градови, који су одувек били словенски. Бранибор је постао Бранденбург, Сосни су се претворили у Цосен, Дрежџани у Дрезден, Липск у Лајпциг, Торгава у Торгау, Плавно у Плауен. Било је забрањено коришћење србо-лужичког језика, тај језик је прогнан из цркава, судова, државних и образовних установа. Мартин Лутер је Лужичке Србе називао „најгори од свих народа“ и обећавао је да кроз 100 година од њиховог језика неће остати ни трага. Фридрих Енгелс је већ врло чврсто одбијао могућност постојања Лужичких Срба и о њима је писао у прошлом времену. „Те словенске области су сасвим германизоване, ствар је готова и више се не може променити…“ Немци су постепено учинили све како би све што има везе са србо-лужичким асоцирало на нешто варварско и заостало.
Јуриј Брезан (1916 – 2006), класик србо-лужичке књижевности сву тугу ситуације је приказао у приповетки „Медаља са Бизмарковим портретом“. Посета службеника вермахта (Лужичанина) кантору локалне гимназије, коју је некада похађао велики број лужичке деце била је препуна лажи. Лужичанин је крио своје словенско порекло. Није показивао да говори српско-лужички. Добродушни старац – Немац је са искреним поносом госту показао државну награду коју је добио због „посебних заслуга“ у сфери образовања. „Никада нисам користио насиље“ – објашњавао му је. Уместо шибе децу је терао да играју битке код Седана. Разред у коме су учила само лужичка деца, поделио је на „пруске официре“ и „Французе“. У тим играма су увек побеђивали „Немци“ који су тријумфално локална брда и реке називали немачким називима, а поражени су бивали приморани да говоре само немачки. То је била игра и лакомислена деца нису схватала њен прави смисао, али је резултат био постигнут: после извесног времена ученицима је постајала непријатна њихова народност, јер је све немачко асоцирало на успех и победе и они су практично заборавили србо-лужички језик. „Данас сам ја једини у селу ко још зна како се ово или оно место називало пре педесет или сто година…“ – хвалио се Немац.
Тако је то трајало више векова. Година за годином, дан за даном, све немачко је уништавало све што је било лужичко. За време Хитлера за Лужичане је прокламовано да су то славенизирани Немци, за које је решено да се врате у наручје немачке културе. У то се време број затвореника лужичке народности по немачким затворима јако повећао. После уништења Трећег Рајха лужички активисти су молили да пређу у састав Чехословачке – са широком аутономијом, уз гаранцију Стаљина. Али ни Москва, ни Праг нису могли да се одлуче да смање територију савезничке Немачке Демократске Републике. Источнонемачке власти су сачувале инерциону антипатију према Лужичким Србима и на сваки начин су се трудили да дође до меке асимилације Лужичана: под различитим предлозима су затварани лужички разреди, подржавана је миграција из Лужица у друге области Немачке, а у Лужице су слати учитељи и чиновници који су били етнички Немци.
Данас се Лужички Срби грчевито хватају за оно, што је још успело да се сачува. Постоји национални часопис „Домовина“, који се појавио 1958. године), почео је са радом пројекат „Витај!“ за учење србо-лужичке предшколске деце свом матерњем језику, излази низ новина и постоји радио-емисија на матерњем језику. Али то је заиста премало! И – као да би били дотучени – ново, велико смањење финансирања национално-културних организација Лужичких Срба. То је и натерало Б.Будара да се обрати свим људима добре воље, којима није туђе словенско јединство и брига за судбину културног наслеђа Лужичких Срба са молбом да утичу на немачке власти како би их убедили да финансирање национално-културних организација Лужичких Срба остане у досадашњем износу. Б.Будар лично је 20 година радио у „Домовини“ у којој је, осим њега, радило још педесетак ентузијаста. Захваљујући њима лужичка култура Немачке постоји још увек, зато што захваљујући њиховим напорима Лужички Срби имају могућност да у рукама још држе књиге и часописе на матерњем језику («SerbskeNowiny», «Rozhlad» и др. Међутим, сада и „Домовини“, и србо-лужичком Народном ансамблу (који је основан 1952. год.) и Србо-лужичком научном институту (који је основан 1950.) прети ако не потпуни престанак рада, онда, као најмање, битно смањење у обиму рада. У наше време, када број оних који говоре лужичким језиком нагло опада, а чешки сорабисти се боје да ће 2010. година постати последња година активног коришћења тог језика на територији Лужица, оваква дешавања могу да имају најнегативније могуће последице по очување србо-лужичког народа који још увек успева да очува своју самобитност. Јер заустављање рада значи – почетак пропасти.
Шта нас, Русе, повезује са Лужичким Србима, и да ли Русија треба да се брине због њихове судбине? Да почнемо од тога, да су у Русији знали да постоји лужички народ још од 17. века. 1697. године императору Русије Петру I, који је путовао преко Лужица, лужички филолог Михаил Френцел (1628. – 1706.) у име Лужичана је поклонио неколико књига на лужичком језику и изразио своје дивљење због државне снаге словенске Русије. Један од идеолога препорода србо-лужичког народа Јан Смољар (1816. – 1884.), словенофил и обожавалац Русије, више пута је путовао у Русију ради сусрета са својим руским истомишљеницима. У име руске владе награђен је орденом Свете Ане 2. степена за заслуге у науци и био је изабран за дописног члана Харковског универзитета. Филолог – слависта академик И.Срезњевски је проучавању лужичког језика посветио више година рада, а амбасадор Руске империје у Константинопољу Ј. Новиков је одбранио магистарску дисертацију на теми србо-лужички језици.
Данас, полазећи од географске близине Лужица и Пољске, Варшава активно Лужичанима пружа подршку. 1845. год. химна Пољске («Ешче Пољска не згинела») надахнула је Хандрија Зејлера, аутора прве лужичке химне («Хишче серпство не згубене»). Читав 19. век пољски историчари и писци су се активно бавили осветљавањем живота сораба у условима тоталне германизације, њиховом историјом и народним традицијама. Појавила се цела група пољских научника, чија имена асоцирају на истраживања у области србо-лужичког народа – Алфонс Парчевски, Вилхелм Богуславски, Јузеф Крашевски. 1936. године на Варшавском универзитету се појавило Друштво пријатеља србо-лужичког народа, које је у то време имало три филијале у другим деловима Пољске. Још је веће ширење доживела омладинска организација «Prołuż»са центром у Познању, која је имала 3000 активиста србо-лужичке културе по читавој Пољској. Девиза организације је била упечатљива: „Над Лужицама је – пољска стража!“. Основни правци рада су обухватали не само област науке и културе, већ и политике – борба за права србо-лужичког становништва, упознавање међународне јавности са важношћу србо-лужичке проблематике, културна размена Пољака са лужичким народима, проучавање западног словенства и скретање пажње светског јавног мњења на немачку претњу. Руководство «Prołuż»-а је озбиљно разматрало идеју оснивања Лужичког института у Пољској, али је после формирања НДР-а 1949. године, у чијем се саставу нашла већина лужичких територија, рад те организације ишчезао.
Ослонац на етничке и Пољској блиске Лужичане дозвољава да опстане нада у узајамност и да Пољска наступа као „старатељ“ тог народа који ишчезава. Лужичани осећају ту подршку и спремно се одазивају на пољске иницијативе које се тичу препорода и популаризације србо-лужичке културе и историје. У Пољској активно ради пољско – србо-лужичко друштво «ProLusatia», интелектуални наследник доратне «Prołuż». «ProLusatia»организује међународне научне конференције, Дане лужичке културе, свечане догађаје у част познатих научника србо-лужичког националног препорода, стваралачке вечери пољске и лужичке интелигенције, организује пријатељске посете лужичких политичара и цивилних активиста Пољској и Пољака који проучавају историју и обичаје Лужичана Немачкој, издаје специјализовану литературу. За пољску историју, засићену субјективним симболизмом, Лужице представљају земљу, натопљену пољском крвљу. Код немачког Кроствица (лужички – Хрушчица) подигнут је споменик сећања на војнике 2. армије Пољске војске, која је заједно са Црвеном армијом у априлу 1945. године ослобађала територију Лужица. У тој битки је погинуо највећи број Пољака (у једној битки) – око 25.000, и њу пољска историографија сматра за једну од најкрвавијих. У раду са србо-лужичким активистима Варшава се понекад дотакне и политичких момената – Анджеј Гурски, од 2009. године посланик пољског Сејма, се обратио МИП-у Пољске са званичном препоруком да активније сарађује са србо-лужичанима и да Берлину чешће поставља питање очувања њихове културне самобитности.
На другом месту према обухватности сарадње са Лужицама се налази Чешка, коју са њима такође вежу чврсте историјске везе. У 9.-10. веку Лужица је била део Великоморавске државе. Данас у Чешкој функционише цео низ културно-истраживачких центара који су се специјализовали за лужичку тематику.
До скора је активност показивала и Југославија, у којој постоји своја школа сорабистике. Лужички Срби су браћа од стричева балканских Срба (део Лужичана се преселио у 7. веку на територију данашње Србије, и тако зачео образовање српског народа). Данас се цео низ научника и истраживача бави дубоким проучавањем српско-српских веза у оквиру научно-просветног пројекта „Растко Лужица“. Међу самим Лужичанима такође постоје симпатије према својој јужној сабраћи. У југословенским ратовима деведесетих година 20. в. зна се да су на страни српске армије били и добровољци-лужичани.
Лав Гумиљов је за Лужичане рекао да су то хармонични људи код којих је инстинкт за самоочувањем пропорционалан нивоу жеље за очувањем националности, што им је и омогућило да се сачувају као народ, без обзира на хиљадупетстогодишње постојање у окружењу немачког језика. Лужичани немају своје државе, али имају своју културу коју је неопходно сачувати. Зато писмо Б.Будара почиње дирљивим речима: „Помозите нама, најмањем словенском народу…!“
Orden Svetog Save drugog stepena g. Dmitriju Vladimiroviču Tabačniku, ministru obrazovanja i nauke UkrajineObraćanje Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Irineja prilikom dodele ordena
„Dobro došli u Srpsku Patrijaršiju, naš crkveni dom, koji je u isto vreme i dom svih pravoslavnih; dakle, naša zajednička kuća. Meni je velika radost i velika čast što sam u prilici da Vam u ime naše Crkve dodelim orden za Vašu ljubav prema našem narodu i prema našoj istoriji, ljubav koju ste pokazali u jednom od Vaših tekstova iz koga se vidi da dobro poznajete istoriju Srpske Pravoslavne Crkve i srpskog naroda, a posebno za Vaše nastojanje da kao član svoje pomesne Crkve poštujete i podržavate jedinstvo Pravoslavnih Crkava, što je danas neophodno i vrlo važno. Cenimo što ste vrlo informisani i što ste zauzeli svoj stav po bolnom pitanju Kosova i Metohije, jer smo imali prilike da čujemo Vaše mišljenje da nas podržavate u našoj opravdanoj borbi u nastojanju da tu svetu srpsku zemlju održimo i sačuvamo, kako bi ostala u zajednici sa ostalim oblastima Srbije.
Za svu tu ljubav i nastojanje danas Vas odlikujemo visokim odlikovanjem, ordenom Svetog Save drugog stepena, u znak zahvalnosti za podršku našoj pravednoj borbi.”
Velika mi je čast da od Patrijarha srpskog naroda i Srpske Pravoslavne Crkve dobijem visoko odlikovanje koje nosi ime prvog srpskog prosvetitelja Svetog Save, što je još jedan dokaz da su svi pravoslavni braća. Kao što znate, Ukrajina je, kao i Srbija, prošla veoma težak istorijski period i put ka ostvarenju svoje nezavisnosti.
Probleme sa kojima se Srbija suočila, Ukrajina je takođe imala u svojoj istoriji. Zbog toga je vrlo važno duhovno jedinstvo Crkve i naroda. Posebno ističem ovde srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, koje treba da budu sačuvane, kao što su mnoge pravoslavne svetinje opstale u Ukrajini i Rusiji. Na kraju, Vama zahvaljujem na visokom odlikovanju i želim svako dobro od Gospoda. Na mnogaja ljeta!”
http://www.lajk.ba/novost?k=23&id=35904
Министар науке, просвете, омладине и спорта Украјине, Њ. Е. г. Дмитро Табачник, у оквиру званичне посете Србији са својом делегацијом посетио је Универзитет у Београду. У оквиру посете Универзитету министар Табачник сусрео се са ректором Универзитета у Београду, проф. др Бранком Ковачевићем, а касније је посетио и Филолошки факултет. Приликом сусрета ректор и министар су разговарали о оствареној и будућој сарадњи између Универзитета у Београду и универзитета из Украјине.
Ректор Ковачевић је министра Табачника упознао са структуром и начинима финансирања Универзитета у Београду и подсетио да су у прошлости две земље имале значајну билатералну сарадњу. „Наше земље су на сличном степену развоја и имамо сличне планове, и Србија и Украјина желе да изађу на европско тржиште, верујем да је право време за сарадњу", закључио је Ковачевић, и додао да има много простора за продубљивање сарадње универзитета из Србије и Украјине. Ректор је нагласио и да постоје бројни фондови ЕУ посвећени образовању, а средства за размену студената и професора могла би бити обезбеђена пројектним финансирањем.
На састанку министар Табачник је истакао да је заинтересован за успостављање програма размене сутудената којим би сваке године било обухваћено 100 академаца. „Од 2010. године потписан је низ уговора о сарадњи у области науке. Сада желимо да и студентима и професорима из Србије олакшамо боравак у Украјини, да им обезбедимо смештај у домовима намењеним за тај кадар, и тиме им омогућимо да буду сматрани домаћим студентима за које држава има буџет", рекао је министар Tабачник. Министар је такође изразио уверење да су делови универзитета Србије и Украјине бољи од западних, али да је разлика у томе што западни универзитети имају велику подршку из државних буџета.
Саговорници су ставили акценат на студијске програме у области енергетике и сарадњу која би могла бити остварена у тој области. Истакнуто је и да би сарадња могла бити интензивирана и у области студија славистике, чији су студенти можда најзаитересованији за програме размене који већ функционишу између Београдског, Лавовског и Кијевског универзитета.
Састанку ректора и министра такође су присуствовали амбасадор Украјине, Њ. Е. г. Виктор Недопас, сарадници министра, прореткор за међународну сарадњу Универзитета у Београду, проф. др Војислав Лековић, продекан за међународну сарадњу Филолошког факултета, проф. др Зоран Пауновић и шеф катедре за славистику Филолошког факултета, проф. др Верица Копривица.
Србија у прошлој години остварила рекордан извоз наоружања и војне опреме у износу од 250 милиона долара, рекао министар Драган Шутановац после сусрета са украјинским колегом. Разговарало се о ремонту српских војних летелица и могућности заједничког развоја и пласмана војне опреме на трећа тржишта.
Министри одбране Србије и Украјине, Драган Шутановац и Дмитар Саламатин, разговарали су у Београду о ремонту српских војних летелица и могућности заједничког развоја и пласмана производа из области наоружања и војне опреме на трећа тржишта.
Изјаве Драгана Шутановца и Дмитра Саламатина
Шутановац је рекао да је Србија заинтересована за модернизацију транспортног авиона "Ан-26" и руских хеликоптера "Ми-8", "Ми-17", "Ми-24" и "Ми-35".
Он је истакао да је Војно-технички институт развио више производа из области наоружања и војне опреме, укључујући и беспилотне летелице, и да желимо да са тим производима заједнички наступимо на трећим тржиштима.
"Поред досадашње сарадње у области ремонта и модернизације, очекујемо да удружимо заједничке снаге у пласман производа на трећа тржишта", рекао је министар одбране.
Према његовим речима, Украјина је велесила у извозу наоружања и војне опреме и "јако је интересантна за развој српске одбрамбене индустрије".
Шутановац је додао да је Србија у прошлој години остварила рекордан извоз наоружања и војне опреме у износу од 250 милиона долара, а да је у последње четири године вредност уговорених послова износила 1,5 милијарди долара.
Шутановац је рекао да је задовољан што је украјински министар, "у релативно кратком мандату прво посетио Русију, па Србију", оценивши да и то говори о великом узајамном поштовању.
Према његовим речима, данашња посета је резултат договора постигнутих приликом посете Украјини председника Бориса Тадића, у новембру прошле године.
Школовање официра и кадета
Шутановац је истакао да Србија и Украјина немају ниједно отворено питање, "што нам даље олакшава сарадњу у области одбране и војну сарадњу".
Он је истакао да је са украјинским колегом разговарао о сарадњи у области војног школства, обуке и заједничких вежби и маневара припадника две војске, као и о војно-техничкој сарадњи.
"Постоји обострана потреба да се наше јединице припремају, како у Србији тако и Украјини, да имају заједничке вежбе", рекао је Шутановац и додао да постоји обострано интересовање за школовање официра и кадета у обе државе.
Министар одбране Украјине истакао да је у разговору са српским колегама обострано закључено да "нема ниједног проблема који заједно не можемо да решимо".
"Не да нема проблема, него у будућности неће ни бити проблема у сарадњи између наших двеју армија", рекао је Саламатин, истакавши да је задовољан због садржаја разговора са Шутановцем.
Саламатин је, наводећи да се украјинска армија "налази у процесу великих реформи", истакао да ће пажљиво проучити искуство Војске Србије у том процесу.
Veoma je neobično i, čini se, pomalo suicidno, da su demokrate Borisa Tadića odlučili da na iduće parlamentarne izbore idu zajedno sa još četiri stranke: Socilaldemokratama Rasima Ljajića, Ligom (opet "socijaldemokrati") Nenada Čanka, strankom "zelenih" (za koju je malo ko u Srbiji čuo) i Demokratskim savezom Hrvata Vojvodine (DSHV) Petra Kuntića.
U saopštenju DS-a navodi se da je "zajednička lista sastavljena od stranaka sa kojima demokrate dele iste vrednosti i programske ciljeve", i sa kojima Demokratska stranka "želi da nastavi proces evropskih integracija, reformi i modernizacije Srbije".
Za mnoge poštovaoce "lika i dela" Borisa Tadića, odnosno, za mnoge "demokratske" glasače, koji su se poveli predsednikovom manekenskom "lepotom" i slatkorečivošću, ovakva koalicija je neočekivana. Istina, i tokom prošlih izbora (2008), slične antisrpske stranke (LSV, SPO) nalazile su se u alijansi ZES (Za evropsku Srbiju), ali, bile su odnekud van žiže javnosti. Možda zato što su se u ZES-u tada nalazili G17-plus i Srpska lista za Kosmet.
Otuda, ono što je važilo ranije, očigledno, važi i danas. Kako je moguće da bilo koja patriotska (rodoljubiva) stranka deli iste programske ciljeve sa Ligom socijaldemokrata? Poznato je da se Čankovi ligaši zalažu "za ostvarenju punog subjektiviteta Vojvodine kao autonomne evropske regije, sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću, izvornim prihodima i imovinom, u ravnopravnom položaju u Republici Srbiji ili bilo kojoj drugoj državnoj zajednici u kojoj se Vojvodina u budućnosti bude dobrovoljno nalazila" (Statut LSV iz 2005).
Istina, Nenad Čanak je 2009. godine, na savet stranih diplomata, izmenio program i statut svoje stranke i za nijansu ublažio separatističke aspiracije (npr. otvoreno isticanje naziva Vojvodina republika). Ali, i dalje se insistira na tome da Vojvodina dobije sve klasične prerogative države (zakonodavna, izvršna i sudska vlast), a da na nivou "državne zajednice" ostanu samo odbrana i osnovni monetarno-fiskalni sistem. Zapravo, jasno je da je Nenadu Čanku i LSV osnovni cilj stvaranje republike, to jeste, države Vojvodine na teritoriji Republike Srbije.
Svoj animozitet prema Srbiji, Nenad Čanak i LSV nikada nisu krili. Za njih je Srbija prolazna nužnost, baš onako kako je to bivša Jugoslavija bila Slovencima, Hrvatima i ostalima. Po ligašima, Srbija "muze" Vojvodinu, kao da je Vojvodina "vlasništvo" Srbije. Pobogu, vrište oni, u Vojvodini žive Vojvođani i Vojvođanke, a i jezik će uskoro biti vojvođanski.
Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) ima svoj list pod naslovom Slobodna Vojvodina. Ko god želi može da uđe na onlajn portal ovog LSV informatora i uveri se o kakvom se zlu po Srbiju i srpski narod tu radi. U člancima pod naslovima PravoVojvodine na samoopredeljenje i nezavisnost i Pravo na samoopredeljenje i secesiju, ligaši neskriveno kažu da Vojvodina mora uskoro da bude nezavisna država.
Ako je LSV separatistička stranka, a iz njenog statuta i njenog informativnog glasila "Slobodna Vojvodina" jasno se vidi da jeste, tada nije jasno šta sa njima traži jedna srpska (barem deklarativno) državotvorna politička partija, kakva bi trebalo da bude Demokratska stranka?
Srpska poslovica jasno kaže: "S kim si – takav si!"
Na pomenutom internet portalu Lige socijaldemokrata Nenada Čanka otvoreno se propagira referendum za odvajanje Vojvodine od Srbije, koji bi se, po planu vojvođanskih separatista, trebalo da održi 2018. godine. Na stogodišnjicu prisajedinjenja Banata, Bačke i Baranje (docnije i Srema) Kraljevini Srbiji (1918).
Ako Demokratska stranka tvrdi da deli "iste vrednosti i programske ciljeve" sa LSV, tada nam je jasno rekla da se zalaže da se Vojvodina otcepi od Srbije? To bi srpskim glasačima moralo da bude jasno u onom času kada budu izašli na birališta. Jer, ako na listiću zaokruže "Izbor za bolju Srbiju – Boris Tadić", tada moraju da znaju da biraju svoju budućnost u Beogradskom pašaluku.
Postoji još jedna srpska narodna poslovica, koja glasi, "sam pao – sam se ubio", a to će se upravo desiti srpskom narodu i državi Srbiji, ukoliko opet daju podršku Borisu Tadiću i njegovim separatistima.
Da će se Srbija u maju mesecu naći pred smrtnom opasnosti, dokazuje i drugi koalicioni partner DS-a i Borisa Tadića – Demokratski savez Hrvata u Vojvodini! Vođa Hrvata u Vojvodini je izvesni Petar Kuntić, koji otvoreno krši Ustav Srbije i Povelju o ljudskim pravima, besprizorno terajući Bunjevce u Vojvodini da se moraju izjasniti kao Hrvati. Otuda, nikakvo čudo da se Kuntić priključio Borisu Tadiću i njegovim demokratama. Čovek dobro računa: ako je predsednik Srbije potpisao sporazum s Rumunijom da će naterati Vlahe u Srbiji da od sutra, po dekretu, postanu Rumuni, tada će isti princip biti primenjen i na Bunjevačku etničku skupinu.
Uostalom, svoju privrženost Hrvatima u odnosu na Bunjevce, Boris Tadić je pokazao u leto 2010. godine, kada je zajedno sa hrvatskim predsednikom Ivom Josipovićem prisustvovao proslavi dvadesetogodišnjice postojanja Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini (DSHV). Time je nedvosmisleno favorizovao Hrvate na račun Bunjevaca, koje nikada nije posetio niti ih je ikada u javnosti pomenuo.
O stranci "Zeleni Srbije" veoma se malo zna. Izvesni mladi čovek po imenu Ivan Karić nalazi se na njenom čelu. Stranka je osnovana pre godinu dana u Požarevcu (15. mart 2011) i odmah je dobila finansijsku potporu od oko 260.000 evra (ono što se može videti iz finansijskog izveštaja stranke). Najverovatnije je da iza ovakve stranke stoji vlada Republike Srbije (Dulićevo Ministarstvo za ekologiju) i da je ona formirana da bi privukla interes građana koji se zanimaju ekologijom. Računaju da bi "zeleni", uz dobro osmišljenu kampanju, mogli koaliciji doneti nekoliko procenta glasača.
Konačno, kao koalicioni partneri pojavljuju se i DHSS, koja, čini se, više nema nikakvu političku težinu u Srbiji i SDP Rasima Ljajića, novi stari koalicioni "drugar" Borisa Tadića. Ovog puta, Ljajić se "presvukao" i, umesto "nacionalne" Sandžačke partije, sada koaliciji pristupa u "novom ruhu" socijaldemokrate.
Zapravo, Rasim Ljajić je političar koji novoformiranoj Borisovoj koaliciji može doneti najviše glasova. Svojim odmerenim i nenapadnim nastupima i izjavama, Rasim je sigurno zadobio poverenje mnogih srpskih birača. Kažemo srpskih, jer je teško pretpostaviti da će za njega glasati muslimani Raške oblasti (Sandžaka) ili neke druge nacionalne manjine. Nesporno je da je Rasim političar velikog formata, koji ume vešto da "obradi" teške teme koje treba što bezbolnije saopštiti (obrazložiti) narodu. U tome se poslednjih godina više puta potvrdio i dokazao.
Pošto Rasima Ljajića najviše zanima da i dalje ostane na vlasti, verovatno je dobro razmislio pre nego što se priključio "Izboru za bolji život". On očigledno smatra da je Boris Tadić i danas pobednička opcija. Videćemo, da li ga je njegovo političko iskustvo i politički instinkt i ovog puta izvelo na "pravi put". Što se Srba tiče, za bolji život Srbije bilo bi dobro kada bi Rasim Ljajić sada pogrešio u svom izboru.
Kao još jedan "očevidac" iz 1991, u propagandno-istorijskom serijalu Mihala Ramača i RTV Vojvodina, pored Boarova i drugih srpskih "protivnika rata" iz 90-ih, pojavljuje se i Vesna Pešić.
Tokom poslednje decenije 20-og veka ova gospođa je bila predsednik Građanskog saveza Srbije. Takođe, Vesna Pešić je jedan od osnivača Centra za antiratnu akciju (CAA), zajedno sa Stojan Cerovićem, Sonjom Biserko, Sonjom Liht, Nebojšom Popovom i još nekolicinom srpskih "samosvesnih" intelektualaca. Ovaj centar je 2005. godine promenio ime i danas se zove Centar za mir i razvoj demokratije (CEMIR).
Da bi do kraja bilo jasno o kakvim se "intelektualcima" u pomenutom slučaju radilo, treba naglasiti, da je Centar za antiratnu akciju, poput mnogih drugih nevladinih organizacija u to vreme u Srbiji, bio osnovan na inicijativu NED (The National Endowment for Democracy). To je američke institucije (koja se finansira iz budžeta SAD), kojoj je glavna uloga bila (a i danas je) da širi "demokratiju" po svetu, svrgava "nepoćudne" režime ili ruše čitave države; svakako, sve u "nacionalnom interesu" Sjedinjenih Država. Naravno, "inicijator" (NED) je obezbeđivao, a i danas obezbeđuje, novac za finansiranje (anti)srpskih nevladinih organizacija u Srbiji.
Zapravo, u Srbiji sasvim slobodno deluju institucije i pojedinci, čije su ideje i aktivnosti upravljene direktno protiv interesa države Srbije i većinskog srpskog naroda. Tako se i desilo da Vesna Pešić dobije nagradu Averel Hariman (1997), upravo od pomenutog američkog NED instituta, što bi u svakoj normalnoj zemlji izazvalo ozbiljan odijum prema takvim ličnostima. U Srbiji, pak, kako vidimo, čak ni "diktatorski" režim Slobodana Miloševića, nije smatrao da se takvom mešanju Zapada u unutrašnje stvari Srbije treba na bilo kakav način suprotstavljati.
Te iste 1997. godine Vesna Pešić je dobila nagradu za mir "Andrej Saharov", koju joj je dodelio Norveški helsinški komitet, Nagradu za demokratiju iz Vašingtona, a na poziv američkog Instituta za mir (jedno od lica NED ili NDI i sličnih institucija vlade Sjedinjenih država) pozvana je kao gost u SAD u ime priznаnja zа dоprinоs "rаzviјаnju dеmоkrаtiје i grаđаnskоg društvа". Vesna Pešić je čak bila predlagana i za Nobelovu nagradu za mir.
Pogledajmo sada šta je Vesna Pešić rekla za serijal RTV, "Bilo je to 1991", kao jedan od pažljivo probranih svedoka ratnih događanja iz 90-ih godina prošlog veka:
"Ja sam tada bila veoma visoko u predsedništvu reformskih snaga za, kod Ante Markovića. To je bio neki moj politički angažman, a naravno i u UJDI-u (Udruženje za jugoslavensku demokratsku inicijativu) kao prvoj nekoj političkoj organizaciji, koja je imala tu neku mirovnjačku ideju u sebi, da se Jugoslavija, ako se i raspada, raspada na jedan zakoniti način i na način što bi se promenio savezni Ustav i napravili izbori za Jugoslaviju i da,onda, taj organ koji bi bio izabran, donese odluku šta bi bila sudbina Jugoslavije. Imali smo neku ideju da se pokuša na neki institucionalni način, preko demokratizacije, ugledajući se na ono što se dogodilo padom berlinskog zida i u drugim socijalističkim zemljama, da i mi idemo tim regularnim putem kao što se Čehoslovačka raspala dogovorom Češke republike i Slovačke, bez ratova. I mi smo tako jednu ideju imali. I onda imate te citate u Politici, recimo, u srpskoj strani rata, gde, u stvari, na primer, Dobrica (Ćosić) kaže, šta to radi Ante Marković, što sad zbunjuje Srbe u poslednjem momentu, jer su Srbi već napravili drugi ratni plan, svoj ratni plan, a Ante Marković je napravio neku vrstu zabune. Znači mi smo, u stvari, bili kao neka mirovnjačka stranka, koja je pravila zabunu u to vreme u Srbiji."
Najpre, primećujemo da je iskaz Vesne Pešić pred kamerama RTV Vojvodina prilično konfuzan, rečenice su iskidane, a čitava "poruka" sasvim nekoherentna. Vesna, kako sama kaže, nastupa u ime UJDI-evaca (koji su, barem deklarativno, bili borci sa jedinstvenu socijalističku Jugoslaviju), a ovamo govori da su pristalice tog udruženja bili zagovornici mirnog raspada Jugoslavije. UJDI je osnovan u Zagrebu (predsednik je bio poznati hrvatski ekonomista Branko Horvat) i sasvim je sigurno da UJDI nikada nije zagovarao raspad Jugoslavije, onako kako to danas lažno tvrdi Vesna Pešić.
Njeno poređenje mirnog razlaza Češke i Slovačke svakako je krajnje naivno, ukoliko nije namerno plasirano. Istorijska relacija te dve zemlje je bila takva da se njihov miran razlaz mogao očekivati. Jednostavno, nisu imali dovoljno jak razlog za započinjanje rata, i to je sva istina. Jugoslavija se ni u kom smislu nije mogla uporediti s Čehoslovačkom iz doba 90-ih. Odnosi Srba, Hrvata i muslimana (bosanskih i albanskih) bili su duboko natopljeni nepoverenjem i krvlju iz dva prethodna rata, tako da je njihov miran razlaz praktično bio nemoguć. A nemogućim ga je činila posebno hrvatska šovinistička politika, koja je oživela sve one simbole, insignije i parafernalije iz strašnog doba ustaškog marionetskog režima u NDH, pod kojim je srpski narod doživeo užasna, neopisiva i ljudskom umu teško shvatljiva stradanja. Za Hrvatima usledilo je slično ponašanje bosanskih muslimana.
Ovde, vidimo, RTV Vojvodina sasvim nekritički, kao i u brojnim drugim slučajevima, dopušta da sasvim proizvoljna tumačenja prošlih događaja, čija je istinitost već na prvi pogled sporna, idu u etar sa potpisom srpske centralne medijske kuće (Javni radiodifuzni servis Srbije).
Sigurno je da u ono doba Dobrica Ćosić nikako nije mogao govoriti o nekakvom "srpskom ratnom planu".
A zašto ga Pešićeva pominje? Pa zato što se Dobrica Ćosić, odnekud, među Hrvatima i muslimani smatra glavnim srpskim ideologom 20-og veka. Naime, naši susedi Dobricu Ćosića posmatraju kao najvećeg zagovornika Velike Srbije i "velikosrpskog hegemonizma" među Srbima, iako za takve tvrdnje ne postoji ni jedan jedini dokaz. Ali, sa tačke onih koji nam prodaju "virtuelnu stvarnost", nema činjenice koja se ne bi mogla falsifikovati, niti postoji istina koja se ne bi mogla izmisliti. Naravno, što je više onih koji će biti spremni da duvaju u istu "tikvu", više će biti i imaginarnih "pojava" koje će delovati "opipljivo" i "stvarno".
Pravi razlog za nastup jedne osobe formata Vesne Pešić, čije je pojavljivanje na srpskoj javnoj sceni sasvim irelevantno u istorijsko-političkom smislu, nalazi se već u njenoj sledećoj izjavi koju je dala za emisiju RTV, "Bilo je to 1991":
"Atmosfera koja je tada vladala možda e bila nešto povoljnija u Vojvodini, jer kad su došli izbori Ivan Đurić je bio naš kandidata za predsednika Srbije protiv Miloševića. On je u stvari dobio najviše vojvođanskih glasova, a u Srbiji.. u drugom delu Srbije on nije dobio ništa, takoreći… Sve su manjine glasale za njega (za Đurića), ali pritisak je bio više u tome… zato što je tada pisano po novinama da Ante Marković i ta stranka zbunjuje srpski narod. Ideja je izgledala dobra, da se ekonomski obnovi Jugoslavija. Pored toga, u to vreme smo imali one najveće plate koje smo ikad u životu imali, da smo mogli da kupujemo frižider za platu, bez kredita. A to je obezbedio Ante Marković sa svojom ekonomskom politikom. Ta politika ekonomskog prosperiteta, koja je počela 1989. godine sa Antom Markovićem je, u stvari, doživljena u Srbiji… kao, šta će nam sad ovi, otkud sad ti…Oni su popularni zbog svega toga, a mi smo napravili, u stvari, ideju da ćemo voditi ratove za stvaranje teritorije… srpskih teritorija u Srbiji i Bosni i stvarati, u stvari… počeo je… priprema za… za Veliku Srbiju."
I sada smo "razumeli": po Vesni Pešić, Ante Marković je bio čovek "prosperiteta", političkog i ekonomskog, što se može zaključiti po "frižideru", koji se mogao kupiti "od plate, bez kredita". Ali, srpska politička elita nije želela takav "napredak", jer se unapred "opredelila za rat". A takvo "opredeljenje za rat" u Srbiji je postojalo još od 1989. godine! Zapravo, kad bolje razmislimo, Srbija nikada nije ni prestajala da se "priprema za rat" i da radi na ostvarenju svog "istorijskog sna", pod nazivom – Velika Srbija!
A da bi optužujuće reči Vesne Pešić, upućene svojoj državi i svome narodu, bile još "uverljivije", urednik Mihal Ramač i RTV Vojvodina celu gornju "umotvorinu" prekrivaju tužnim glasom spikera, koji "začinjava" prethodno svedočenje Vesne Pešić o srpskoj "podmukloj prirodi" i imanentnoj intelektualnoj i moralnoj "pokvarenosti". Naime, glas sa ekrana nas upozorava na "činjenicu" da su Srbi "izmišljali" da su bili ugroženi u "demokratskoj" Tuđmanovoj endehaziji.
"Televizija, radio i gotovo sve novine u Srbiji svakog dana javljaju da Srbima u Hrvatskoj preti opasnost od naoružanih pristalica Tuđmanovog režima. Prvih dana februara, recimo, objavljeno je da 300 mališana iz sela Uskoci kod Stare Gradiške evakuisano preko Save u Bosansku Gradišku, jer članovi HDZ-a, naoružani kalašnjikovima sve češće provociraju Srbe."
"Hrvatski režim, navodno, priprema odmazdu u slučaju da bude uhapšen Martin Špegelj. Regionalna skupština Slavonije i Baranje u Lipiku saopštava da srpski narod u Slavoniji i Baranji ne spava. Goloruki starci i žene drže straže, dok se njihova deca kriju van topline svojih domova".
"Većina ljudi u Srbiji veruje zvaničnoj propagandi koja s jedne strane poziva na zbijanje nacionalnih redova, a s druge strane širi mržnju prema Hrvatima".
Naravno, ni Mihal Ramač ni RTV uopšte se nisu trudili da nam kažu šta se desilo sa selom Uskoci. Gde su Srbi iz tog sela danas? Ima li ih ikako u Uskocima kod Stare Gradiške? Da li su strahovi tih ljudi iz 1991. godine, zaista, bili neopravdani? Ili, gde se sada nalazi tih 300 "mališana" iz sela Uskoci kod Stare Gradiške?
Ali, očigledno je da RTV ne zanima istorijska istina, već samo istorijska propaganda protiv Srbije i srpskog naroda, koja se, začudo, širi sa javnog servisa države Srbije, a da država Srbija za to ne mari. Ispada da su Srbi širili mržnju protiv Hrvata time što su se plašili za svoje živote, što su čuvali straže i što su slali svoju decu na sigurno, preko Save ili Dunava.
Istine radi, u Uskočkoj šumi je 1946. godine ekshumirano 967 žrtava (311 muškaraca, 467 žena i 189 djece) iz četiri masovne grobnice. Posmrtni ostaci ovih žrtava kasnije su sahranjeni u zajedničkoj kosturnici na logorskom groblju u Staroj Gradiški. Jelka Smreka, nekada kustos Spomen područja Jasenovac, svojevremeno je organizovala izložbu, pod naslovom Likvidacija sela Uskoci 1944.
Ali, za RTV Vojvodina, sudbina Srba iz sela Uskoci kod Stare Gradiške (kojih tamo više nema), sasvim je beznačajna u poređenju sa širenjem mržnje prema našim "tolerantnim" komšijama Hrvatima.
Выступление Драгана Станоевича в верховной раде Украины на круглом столе по ОДКБ (6 минут)
Драган Станоевич на ТВ канале Коперникус. В популярной передаче "Субъект" об известных людях
Лидер сербской диаспоры стран СНГ Драган Станоевич в прямом эфире 30 минут на канале Евразия
Наступ Драгана Станојевића на оснивачкој скупштини новог свесрпског политичког покрета "СЛОБОДНА СРБИЈА"
Лидер сербской диаспоры стран СНГ Драган Станоевич в на первом канале
Интервью на всеукраинском канале 1+1 Драгана Станоевича и членов МО "ОСДЕА" тема: Бомбежки Сербии
Пресс-конференция сербской общины с участием Драгана Станоевича отца Игоря Сабко руководителя православного центра и Владимиром Сидоренко бывшим командующим голубых касок в Сараево
Сюжет с митинга в поддержку сербскому народу на 9-ом канале
Видео интервью с большого митинга организованного Партией Регионов и сербской общины
Выставка Косово и Метохия в Днепропетровске организованная сербской диаспорой
Лидер сербской диаспоры Драган Станоевич в прямом эфире(45 минут) на самом известном политическом канале(5-ый канал)
Интервью Драгана Станоевича в прямом эфире(30 минут) в Донецке
Сюжет на Днепропетровском государственном телевизионном канале
Выступление лидера МО "ОСДЕА" Драгана Станоевича на Селигере fперед 15 000 молодежи движения "НАШИ"Интервью Драгана Станоевича о независимости Косово
Наши друзья:
Наш спонсор:
Наш баннер:
Для размещения нашего банера на ваш сайт вставте следующий код: ссылка на код
– Uhvatili smo ih u krađi glasačkih listića i dokazaćemo zašto nismo pobedili sa 15 odsto razlike, koliko je otprilike naša snaga – rekao je Nikolić u Domu omladine u razgovoru sa mladima.
Sekretar RIK Veljko Odalović rekao je danas da nema razloga da bilo ko ukazuje na ozbiljne neregularnosti izbornog procesa. Odalović je rekao da su zapisnici sa gotovo svih biračkih mesta obrađeni i regularni.
Ako se pokaže da su naprednjaci danas pokazali autentične biračke listiće, postoje razlozi da organi koji se bave sprovodjenjem krivičnog zakonodavstva utvrde poreklo tih listića, izjavio je danas izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID) Marko Blagojević.
Lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica ocenio je danas da je "zapanjujuća i za demokratski poredak poražavajuća" činjenica da je hiljade izbornih listića pronađeno na ulici i da nadležni treba da odgovore kako je to moguće.
Šef Izbornog štaba DS Marko Đurišić odbacio je danas optužbe SNS da je bilo krađe na izborima i pozvao policiju da sve ispita, a ukoliko se utvrdi da je bilo nepravilnosti počinioci kazne. Đurišić je za Televiziju B92 takve tvrdnje nazvao opasnim, navodeći da je krajnje neverovatno da SNS četiri dana posle izbora izlazi sa takvim pričama.
Текст који следи радна је и сажета верзија документа на којем уредништво НСПМ ради већ дуже време и који је, да је среће, можда могао бити неултимативни иницијални папир за наступ неке "српске листе", или "патриотског блока" на наредним изборима. Нажалост, из разлога о којима су овде већ писали 
Orden Svetog Save drugog stepena g. Dmitriju Vladimiroviču Tabačniku, ministru obrazovanja i nauke UkrajineObraćanje Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Irineja prilikom dodele ordena
Србија у прошлој години остварила рекордан извоз наоружања и војне опреме у износу од 250 милиона долара, рекао министар Драган Шутановац после сусрета са украјинским колегом. Разговарало се о ремонту српских војних летелица и могућности заједничког развоја и пласмана војне опреме на трећа тржишта.
Da li će Srbi glasati protiv Srbije?
Za mnoge poštovaoce "lika i dela" Borisa Tadića, odnosno, za mnoge "demokratske" glasače, koji su se poveli predsednikovom manekenskom "lepotom" i slatkorečivošću, ovakva koalicija je neočekivana. Istina, i tokom prošlih izbora (2008), slične antisrpske stranke (LSV, SPO) nalazile su se u alijansi ZES (Za evropsku Srbiju), ali, bile su odnekud van žiže javnosti. Možda zato što su se u ZES-u tada nalazili G17-plus i Srpska lista za Kosmet. 
Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) ima svoj list pod naslovom 
Da će se Srbija u maju mesecu naći pred smrtnom opasnosti, dokazuje i drugi koalicioni partner DS-a i Borisa Tadića – Demokratski savez Hrvata u Vojvodini! Vođa Hrvata u Vojvodini je izvesni Petar Kuntić, koji otvoreno krši Ustav Srbije i Povelju o ljudskim pravima, besprizorno terajući Bunjevce u Vojvodini da se moraju izjasniti kao Hrvati. Otuda, nikakvo čudo da se Kuntić priključio Borisu Tadiću i njegovim demokratama. Čovek dobro računa: ako je predsednik Srbije potpisao sporazum s Rumunijom da će naterati Vlahe u Srbiji da od sutra, po dekretu, postanu Rumuni, tada će isti princip biti primenjen i na Bunjevačku etničku skupinu. 
Svedok raspada: Vesna Pešić
Da bi do kraja bilo jasno o kakvim se "intelektualcima" u pomenutom slučaju radilo, treba naglasiti, da je Centar za antiratnu akciju, poput mnogih drugih nevladinih organizacija u to vreme u Srbiji, bio osnovan na inicijativu NED (The National Endowment for Democracy). To je američke institucije (koja se finansira iz budžeta SAD), kojoj je glavna uloga bila (a i danas je) da širi "demokratiju" po svetu, svrgava "nepoćudne" režime ili ruše čitave države; svakako, sve u "nacionalnom interesu" Sjedinjenih Država. Naravno, "inicijator" (NED) je obezbeđivao, a i danas obezbeđuje, novac za finansiranje (anti)srpskih nevladinih organizacija u Srbiji. 
Najpre, primećujemo da je iskaz Vesne Pešić pred kamerama RTV Vojvodina prilično konfuzan, rečenice su iskidane, a čitava "poruka" sasvim nekoherentna. Vesna, kako sama kaže, nastupa u ime UJDI-evaca (koji su, barem deklarativno, bili borci sa jedinstvenu socijalističku Jugoslaviju), a ovamo govori da su pristalice tog udruženja bili zagovornici mirnog raspada Jugoslavije. UJDI je osnovan u Zagrebu (predsednik je bio poznati hrvatski ekonomista Branko Horvat) i sasvim je sigurno da UJDI nikada nije zagovarao raspad Jugoslavije, onako kako to danas lažno tvrdi Vesna Pešić. 
Pravi razlog za nastup jedne osobe formata Vesne Pešić, čije je pojavljivanje na srpskoj javnoj sceni sasvim irelevantno u istorijsko-političkom smislu, nalazi se već u njenoj sledećoj izjavi koju je dala za emisiju RTV, "Bilo je to 1991":
"Hrvatski režim, navodno, priprema odmazdu u slučaju da bude uhapšen Martin Špegelj. Regionalna skupština Slavonije i Baranje u Lipiku saopštava da srpski narod u Slavoniji i Baranji ne spava. Goloruki starci i žene drže straže, dok se njihova deca kriju van topline svojih domova".
